"MEDIJI IZMEĐU OBAVEZA I ODGOVORNOSTI" (17.07.2009.)
DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Sloboda štampe je ključna za demokratiju, ali i odgovornost za pisanu reč
Mi smo temu zamislili na jedan, rekao bih, širi način, dakle, ne konkretan, ne povodom zakona, nego generalno kao jednu raspravu o problemima demokratije. Slobodna štampa je onaj četvrti stub demokratije, pored parlamenta, vlade i sudstva, i ona je tu, kako je rekao jedan mislilac koga sad ponovo počinju da pominju, ona je budno oko naroda da u periodu između izbora, parlament i ostale demokratske institucije ne bi bile van kontrole. Prema tome, sloboda štampe je ključna za demokratiju.
Od svih sloboda najspornija je uvek bila sloboda govora. To je bilo od početka demokratije do danas. Demokratija se razlikovala od ostalih uređenja po tome što je građanin mogao bilo gde, u skupštini, da uzme onaj štap kao znak govora i kaže: govorim slobodno. Tako su od Homerovih junaka preko grčkog Polisa svi govorili.
Naravno, bilo je uvek otpora, jer demokratija je samo jedan mali period u istoriji čovečanstva kad su eto, koliko toliko poštovane slobode. Najveći deo drugog čovečanstva je proveden u tiraniji, u uzurpaciji vlasti, u feudalnom, monarhističkom ili bilo kakvom sistemu ugnjetavanja i neravnopravnosti.
Samo da napomenem da je bilo problema i u samoj demokratiji i da je čuvena atinska demokratija uspela je da protera dvojicu velikih filozofa, kao što su Anaksagora i Pitagora, a da jednog čak osude na smrt - Sokrata. To se odigravalo pred licem javnosti.
Postoji nešto što bih, pravde radi, želeo ovde javno pred vama da kažem. Jezik mržnje, jezik likvidiranja ličnosti, njihovog integriteta, itd, u naš život uneli su političari i unela je politikaMeđu prvima koji je ukazao gde su koreni ograničavanja slobode bio je veliki pesnik Džon Milton u svom spisu Areopagitika. To je bila cenzura. Ovo pominjem zbog toga da kad govorimo o slobodi štampe, imamo vrlo jasne pojmove. Ako negde u nekoj zemlji, bilo kojoj instituciji, nema cenzure i nema samprosantnih ličnosti i institucija, na primer kralj, predsednik, crkva ili bilo šta drugo, onda je štampa slobodna. Svako ko bi drugačije mislio, ne govori tačnu istinu. Naravno, to je principijelno tako. Međutim, postoje razni elementi da se relativizuje ova apsolutna sloboda štampe koja je postojala.
S druge strane, svi ovi koji su na tome insistirali, cela filozofija liberalizma je upravo u tome protekla. Svi politički pisci, od Tomasa Pejna, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, itd, koji su se zalagali za punu slobodu štampe, a ovde bih uključio i Karla Marksa u njegovom liberalnom periodu dok je bio urednik Kranjskih novina i dao fantastične tekstove protiv cenzure, o slobodi štampe, istovremeno su znali da postoji i zloupotreba slobode štampe i o tome su čak pisali čitave rasprave. Dakle, podrazumevalo se da postoji pored slobode i odgovornost za pisanu reč. To je uređivano raznim zakonima svuda i kod nas.
Postoji politička stranka koja je sa svojim šefom i kasnije bez njega, propustila kroz prljavo korito svaku javnu ličnost, a ne samo političke protivnike. Oni to pod okriljem zakona i zaštićeni kao medvedi od zakona govore, stanu na skupštinsku govornicu, za sve što tu izgovore oni ne odgovaraju i zato su potpuno neodgovorni i bahati. Nesretni novinari kad to prenesu onda oni nemaju tu zaštituOvde imamo aktuelni problem, problem tabloida koji je u svetu rešavan i zna se kako se rešava ta odgovornost. Postoji nešto što bih, pravde radi, želeo ovde javno pred vama da kažem. Jezik mržnje, jezik likvidiranja ličnosti, njihovog integriteta, itd, u naš život uneli su političari i unela je politika. Postoji politička stranka, vi znate koja je, koja je sa svojim šefom i kasnije bez njega, propustila kroz to prljavo korito svaku javnu ličnost, a ne samo političke protivnike, sa tim što tu postoji nešto što je nekorektno i nepošteno. Oni to pod okriljem zakona i zaštićeni kao medvedi od zakona govore, stanu na skupštinsku govornicu, za sve što tu izgovore oni ne odgovaraju i zato su potpuno neodgovorni i bahati. Nesretni novinari kad to prenesu i taj manir, itd, onda oni nemaju tu zaštitu, kao što nema ni svaki drugi građanin zaštitu da kleveće, laže i blati ljude. Jezik politike je takav, nažalost, da u demokratiji pošto postoji više sloboda, on je i žešći. Naša srpska tradicija je takva. Čitajmo štampu još iz obrenovićevskog vremena, pa ćemo videti kakvi su bili obračuni, gde je stiglo i do seljaka koji kaže: Tužiću te u štampu. To znači, štampa služi kao jedan način moralne likvidacije.
Da li i na koji način možemo da obezbedimo zaštitu političkih prava, građanskih prava, kao što su pravo na privatnost, pravo na integritet svoje ličnosti i pravo na dostojanstvo? To je, takođe, demokratska vrednost koja mora biti zaštićena, a ne samo sloboda štampe, nego kao jedno fundamentalno ljudsko pravo je zaštita dostojanstva i ona treba da bude zaštićenaTo je problem. Da li i na koji način možemo da obezbedimo zaštitu političkih prava, građanskih prava, kao što su pravo na privatnost, pravo na integritet svoje ličnosti i pravo na dostojanstvo? To je, takođe, demokratska vrednost koja mora biti zaštićena, a ne samo sloboda štampe, nego kao jedno fundamentalno ljudsko pravo je zaštita dostojanstva i ona treba da bude zaštićena.
Demokratija ima dva neprijatelja i kad je gledate kako je propadala, ona je propadala uglavnom zbog toga što su na jednoj strani propale njene institucije. Štampa je propadala na taj način što je ulazila u sikofantizam, što znači da umesto onog koji informiše, koji se bori da istina izađe na videlo, postane sastavni deo političkog obračuna i jednostavno po narudžbini ne informiše nego kleveće.
Ovo je veoma osetljivo pitanje kad i gde se može ograničiti sloboda štampe. O tome smo govorili i u parlamentu. Kad su u pitanju vrednosni sudovi, da kažete za nekog političara da je glup, za to ne možete odgovarati. Sećam se kad je Dejli Miror napisao povodom jednog kratkotrajnog premijera Hjuma, koji je došao posle Makmilana, da kad je Kaligula svog konja proglasio za senatora to je bio akt državničke mudrosti u poređenju sa ovim što je kraljica uradila kad je dala mandat za sastav vlade Dejvidu Hjumu. To je Dejli Muror napisao. To je sarkastično, uvredljivo, kako god hoćete, ali ne predstavlja ono što se zove klevetanje ljudi. Sasvim je druga stvar da je Miror napisao: Hjum je jedan lopov koji je proneverio tolike pare, on je pri tom prikrio ubistvo, on je član zločinačke organizacije... To je već nešto drugo, to ne bi smeo da objavi. Ta granica kad idu vrednosni sudovi koji se tiču kvalifikacija nekih ljudi, njihovih vrednosti, političari ne smeju da budu preosetljivi. Za ovih 20 godina svašta su mi rekli, nikad se nisam ni žalio ni tužio niti šta rekao. Obično je bilo posle sramota one koji su to pričali, a ne mene samog.
Kad su u pitanju vrednosni sudovi, da kažete za nekog političara da je glup, za to ne možete odgovarati. Međutim, kad vi idete i kažete - ovaj je izdajnik, a izdajniku se mora suditi i to veoma oštro, ili on je ubica, on je lopov, itd, tu imate posla sa kvalifikacijama za koje se krivično odgovara i takve ličnosti u javnosti bivaju diskreditovane. To je problem dostojanstva ličnosti i građana i on se mora branitiMeđutim, kad vi idete i kažete - ovaj je izdajnik, a izdajniku se mora suditi i to veoma oštro, ili on je ubica, on je lopov, itd, tu imate posla sa kvalifikacijama za koje se krivično odgovara i takve ličnosti u javnosti bivaju diskreditovane. To je problem dostojanstva ličnosti i građana i on se mora braniti. Ne bih hteo da raspravu isključivo ograničimo na ovaj zakon. On će verovatno biti ili neće biti izglasan, to ne znamo, nekim amandmanima se ublažio u nekim elementima, nešto se popravilo. Ne znam ni zašto je bio potreban, iskreno da vam kažem, ali svejedno.
Ako želimo da branimo demokratiju, moramo braniti slobodu štampe, pravo da čovek kaže. Drugo, tu preosetljivost vlasti ne smemo uvažavati. Građani imaju prava da nemaju poverenja u vlastiAko želimo da branimo demokratiju, moramo braniti slobodu štampe, pravo da čovek kaže. Drugo, tu preosetljivost vlasti ne smemo uvažavati. Građani imaju prava da nemaju poverenja u vlasti. Pre svega, nepoverenje je građanska vrlina u odnosu na vlast i one koji donose odluke. Zato postoje proveravanja ali i obrnuto, kad je u pitanju štampa, ako građanin nema poverenje da ona govori istinu, da ga pravilno informiše, onda ta štampa nema nikakvog pozitivnog efekta kao neki stub koji brani principe demokratije.
Ovim završavam. Samo sam hteo to da kažem, da želimo da ovu raspravu podignemo iznad ovog, što ne znači da se nećemo baviti i zakonom, iznad ovog, dakle kao jedno krupno pitanje odbrane demokratije. Nju možemo da branimo jedino ako poštujemo institucije, da rade to što rade i ako poštujemo ličnosti ili građane da ih niko ne može moralno likvidirati ili blatiti.
(Dragoljub Mićunović, predsednik Centra za demokratiju)