za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Banalna čarka u trenu se preobrati u ubistvo
Policijske statistike kažu da su maloletni prestupnici prošle godine počinili za oko devet odsto manje krivičnih delikata nego 2007, ali su vesti o tim krivičnim delima sve dramatičnije

„Hajde da vam pokažemo naš ’štek’, polazi”, kaže reporterima „Politike” vođa grupe devojčica iz osmog razreda škole „Braća Stamenković”. Pozvala je i jednu vršnjakinju iz odeljenja. Nju je samo jednom „izlemala”. Predvodnica je nabacila kapuljaču, a onda su to učinile i njene pratilje. Furaju taj fazon.

Užurbano smo stigli do njihovog skrovišta kome su višespratnice okrenule leđa.To je njihovo carstvo. Kraljica bunta, kako je zovu, popela se na protivpožarne stepenice kao na tron i počela da priča anegdote iz njihove svakodnevice.

„Ovde dođemo na pljugu, ponekad cirkamo i ’varimo gandžu’. Niko ne zalazi sem nas. Batinama prevaspitamo one što glume finoću, a ovamo ogovaraju na sva usta. Mnogo me mrače”, tvrdi petnaestogodišnja M. L.

Škola „Braća Stamenković” je takozvana večernja osmoletka, za ubrzano obrazovanje odraslih, ali je pohađaju i đaci koji su ukorom nastavničkog veća izbačeni iz redovne škole. Milovan Milović, direktor, ističe da u školi gotovo nema odraslih učenika.

Maloletnik ubio, silovao, maloletnica mučila, opljačkala, dete napalo dete... samo su neki od naslova koji skoro svakodnevno pune stranice crnih hronika. U tragičnim događajima glavni junaci su sve češće deca ili maloletnici. Policijski dosijei s njihovim imenima već su puni, a praktično još nisu ni zakoračili u život. Nasilnički ispadi, imovinski delikti, čak i najteža krivična dela, silovanja i ubistva, zamenili su nekadašnje obračune pesnicama zbog devojke ili odmeravanje snaga momaka iz suparničkih krajeva grada.

O nasilju i brutalnosti vesti stižu iz školskih klupa, sa ulica i kafića, sa stadiona i iz porodica. Očas posla se potežu noževi i pištolji, čak i zbog mrkog pogleda ili zbog čiste osionosti.

Psiholozi upozoravaju da na delinkventnu scenu stupa generacija rođena tokom devedesetih godina kojaje umesto crtaća i holivudskih filmova gledala jezive kadrove sa domaćih ratišta, odrastala u okruženju kriminalnih obračuna, a krajem devedesetih odlazila na spavanje uz zvuke sirena koje upozoravaju na bombardovanje.

„Agresija je uvek reakcija na osećanje straha i inferiornosti, a odgovor na pitanje - čime su ta deca uplašena glasi: nepostojanjem strukture u svetu koji ih okružuje. Živimo u društvu u kome se nasilju i agresivnom ponašanju daje velika medijska pažnja - televizijski dnevnicu počinju sa vestima o ubistvu, političke emisije postale su javne svađaonice i deca postaju svesna činjenice da loše ponašanje izaziva više pažnje od tzv. normalnog ponašanja”, objašnjava Nebojša Jovanović, psiholog i psihoterapeut.

Zbog velikog broja neopravdanih izostanaka, prošle godine je u već pomenutu školu ,,Braća Stamenković” dospela i petnaestogodišnja V. B.

„Ne pamtim da sam se ikada posvađala, a kamoli potukla sa nekim. Zaljubila sam se i nisam imala vremena za časove, viđala sam se sa momkom. Zajedno smo ponavljali. Prvog dana u novoj školi, za dobrodošlicu, išutirala me je neka Bilja, tek da shvatim da je ona glavna”, žali se osmakinja V. B. Izdržaće, kaže, još dva meseca, samo da završi osmi razred.

Među predavačima slovi za mirnu, povučenu devojčicu koja dolazi na nastavu i redovno uči. Još je u vezi sa istim momkom, iako se u početku njen stariji brat tome protivio.Zbog toga je „Guča” njenomiljeni film, prikazuje dvoje mladih kojima zabranjuju ljubav.

Posle samo mesec dana provedenih u novoj školi, dobila je žestoke batine.

„Bilo mi je tog dana loše pa sam ranije krenula kući. Drugarica se ponudila da me donekle isprati a čim smo izašle iz dvorišta bilo mi je jasno da nema dobre namere”, priča V. B. i spušta pogled, dok njenu ispovest pomno prati M. L. gotovo i ne trepćući upadljivo našminkanim kapcima.

„Tri opasnice su nas sačekale ispred škole ionda su me sve četiri obasule udarcima gde su stigle. Trpela sam čupanje i čerupanje, glasa nisam pustila gotovo pola sata, koliko je agonija trajala. Premrla sam od straha, jer mi je u ušima odzvanjala njihovapretnja:’Ako vrisneš, ubićemo te!’”.

V. B.kaže da je od M. L. dobila samo dva šamara, iako je ona trebalo najviše da je izudara. M. L. krivicu ne priznaje.

„Jeste, brate, tako je bilo. Čula sam da je ova svašta pričala za mene. A i bila sam opako ’nadrndana’ tih dana. Znala sam i da joj nije dobro pa se moja ortakinja ponudila da je šatro odvede kući. Sačekala sam je iza ćoška sa još dve drugarice i, šta da ti kažem, prevaspitale smo je”, potvrđuje M. L. i obraća se pretučenoj:„Imala si sreće, ove su te obgrlile i nisam mogla da priđem, inače bih te odvalila od batina”.

„Tukle ste me pola sata”, kaže V. B.

„Nemoj da lažeš, bilo je minut-dva. Dobro, možda deset. Tako i treba kad kažeš da sam fuksa, rava, da se bre fircam za kintu, ti, brate, ne znaš šta to znači”,ozlojeđeno ubacuje M. L. i kroz osmeh objašnjava da je ova tuča bila isplanirana i „klasična sačekuša”.

Čak iđačke čarke, započete vrlo banalnim povodom, iz nehata u trenu postanu krivična dela, a počinioci gotovo uvek, u najkraćem roku, budu privedeni. Posle policijske, njihova sledeća stanica je Zavod za vaspitanje dece i omladine u beogradskom Bulevaru oslobođenja. Ovo stecište maloletnih prestupnika, koje uglavnom postaneprekretnica u njihovim životima,nekada su zvali Sivi dom. Odnedavno zavod zovu ružičastim, jer su uslovi u kojima deca borave i uče mnogo bolji nego ranije.

Štićenici brzo shvate da su iskustva koja su ih dovela na ovu adresu tragična, iza osmeha kriju žal za nepromišljenim postupcima i kažu da ih u istoj situaciji sada ne bi poneli klinački fazoni i emocije.

Osamnaestogodišnji F.J. sa Novog Beograda je u zavoduduže od godinu dana, zbog ubistva u pokušaju, jer je drugara iz odeljenja izbo nožem.

„Čuo sam da je taj lik svašta pričao o meni. Toga dana sam malo i popio, što me je ohrabrilo da upotrebim nož koji sam duže vreme nosiosamo iz zezanja. Bio je to ’leptir’, nabavio sam ga u Bloku 70. Kada sam sreo druga u školskom dvorištu počeo je da me provocira i, uz psovke, podrugljivo mi je rekao: ’Šta je, nosiš nož i mlatiš njime,a ne smeš da ga upotrebiš’. Opasno me iznervirao i tada sam ga ubo u stomak, posle sam se vadio da sam bio pijan”, priča F. J.

Posle godinu dana provedenih u zavodu shvata da je ishitreno postupio i pogrešio. Naučio je da izbroji do deset pre nego što reaguje, a to savetuje i mlađim mangupima. Izbodeni mladić je preživeo, ponekad se i sretnu, ali se bez reči mimoiđu.

Mladost treba da ide svojim putem, ali putokazi neće škoditi.Za one mlade ljude koji prerano skrenu sa životne džade svi putevi vode u Valjevo, odnosno ovdašnji Kazneno-popravni zavod za maloletnike koji je jedina zatvorska ustanova ove vrste u Srbiji.

U KPZ - Valjevo, trenutno je smešteno oko 200 štićenika koji ovde nisu zbog krađe komšijskog voća, već znatan broj njih zbog teških krivičnih dela sa elementima nasilja kao što su: ubistva, razbojništva, silovanja i nanošenje teških telesnih povreda.Za mnoga od ovih dela predviđene su kazne i do 40 godina robije, ali zbog uzrasta osuđeni štićenici u ovoj ustanovi ostaju najduže 10 godina, odnosno najkraće šest meseci.

Slobodan Arsenijević, upravnik KPZ-a, objašnjava za naš list da osuđenici potiču iz najrazličitijeg socijalnog miljea, iz nepotpunih, ali i kompletnih porodica koje su u jednom momentu postale disfunkcionalne. Ima ih iz gradova i sa sela, iz cele Srbije.

„Kao dugogodišnjeg vaspitača i sada upravnika zatvora ne zabrinjava me previše, mada je i to za glavobolju, stalni rast broja maloletnih osuđenika koliko nekritičan odnos većine njih prema počinjenim delima. Zbog njihove emocionalne hladnoće i izostanka kajanja vrlo puno vremena i rada je potrebno da bi se sa tim suočili. Nažalost, mnogi odu iz ove ustanove, a da se u njima ništa ne promeni. Ostaju i dalje na putu destrukcije, maštaju o novom pokušaju pljačke banke i bogaćenju preko noći. Na drugoj strani postoje štićenici koji zaslužuju svaku podršku i našu pomoć. A nije ih malo. Zato su u KPZ-u formirani stručni timovi najrazličitijih profila koji rade na programima resocijalizacije štićenika”, kaže Arsenijević uz napomenu da maloletničkoj delinkvenciji pogoduje niz okolnosti, od stanja u društvu, siromaštva, krize u koju je zapala porodica do loših modela na ulici, ali i da su pored svega toga za ponašanje svojih sinova najodgovorniji očevi.

Što se policije tiče, statistika MUP-a Srbije kaže da je kriminal maloletnika prošle godine smanjen za oko devet odsto u odnosu na 2007. godinu. U manjem porastu su delikti bez najtežih posledica, prvenstveno nasilničko ponašanje i grupne tuče na utakmicama i drugim javnim manifestacijama gde su maloletnici, ohrabreni i poneseni masom, podložniji nasilnom ponašanju.

Godinama unazad imovinski delikti (krađe, neovlašćeno korišćenje vozila, razbojništva, prevare, utaje) činili su čak do 80 odsto maloletničkog kriminala. Za 2008. je karakteristično da je broj tih dela smanjen za više od devet odsto.

Olivera Zečević, šef Odseka za prevenciju i suzbijanje maloletničke delinkvencije Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, kaže za „Politiku” da su prošle godine prijavljena 7.263 krivična dela maloletnika, dok su 2007. bila 7.983 delikta.

„Krivična dela u vezi sa opojnim drogama, krvni i saobraćajni delikti, zadržali su nivo iz 2007. godine.Kao posledica češćeg prijavljivanja, u porastu su krivična dela nasilje u porodici i prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju. Kod nasilja u porodici najčešće je reč o psihološkom nasilju prema roditeljima, međutim, očigledno je da je informisanost građana o štetnosti ovakvih vidova komunikacije i mogućnostima njihovog procesuiranja znatno veća, pa se roditelji češće odlučuju da zatraže pomoć. Za dečju pornografiju je karakteristično da iako su ova dela vršena na drugim mestima, najčešće su ih otkrivali i prijavljivali direktori škola, zbog toga što su se video-klipovi najpre pojavljivali u školskim kolektivima. To ukazuje na efikasniju saradnju nastavnog osoblja i policije u rešavanju ovakvih slučajeva”,konstatujeOlivera Zečević.

Priredili: Milenija Simić, Stefan Despotović, Danijela Vukosavljević, Katarina Đorđević, Gordana Bašović, Budo Novović

(Izvor: Politika, 22. februar 2009)
Twitter