za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Srbija razgovara: Povratak školskih uniformi

Tmušić: Što bude više ideja i predloga veće su šanse da se nađe najbolje rešenje. Pun pogodak biće ako deca uniformu budu volela, s vršnjacima iz drugih škola poredila kao školski dres; Mehandžić: Neko će reći da će uniforme smanjiti izraz individualnog duha, ali postoje drugi načini da se taj duh iskaže – slobodne aktivnosti, školske sekcije, talenti... Bitno je ono što čovek nosi u sebi a ne na sebi

Velimir Tmušić, načelnik Odeljenja za inspekcijske poslove Ministarstva i Jovana Mehandžić, članica Gradskog veća Beograda zadužena za obrazovanje prosvete i nauke

Pla­ni­ra se uvo­đe­nje uni­for­mi za đa­ke i pro­svet­ne rad­ni­ke u osnov­nim i sred­njim ško­la­ma. Ide­ja je da se uz pro­je­kat po­de­le bes­plat­nih udž­be­ni­ka, uz zna­čaj­nu po­dr­šku lo­kal­nih sa­mo­u­pra­va, po­kre­ne i po­de­la bes­plat­nih uni­for­mi. O to­me za „Po­li­ti­ku” go­vo­re Ve­li­mir Tmu­šić, na­čel­nik Ode­lje­nja za in­spek­cij­ske po­slo­ve u usta­no­va­ma pred­škol­skog, osnov­nog, sred­njeg i vi­so­kog obra­zo­va­nja Mi­ni­star­stva pro­sve­te i na­u­ke, i Jo­va­na Me­han­džić, čla­ni­ca Grad­skog ve­ća Be­o­gra­da za­du­že­na za obra­zo­va­nje.

Po­li­ti­ka: Da li je uni­for­mi­sa­nje ško­la­ra­ca po­treb­no i za­što?

Tmu­šić: Na­ša je ide­ja da uče­ni­ci, pre sve­ga zbog bez­bed­no­sti, bu­du „obe­le­že­ni” u ško­la­ma, da no­se svoj am­blem. Ne mo­že­mo to da na­me­će­mo kao oba­ve­zu, ali u uni­for­ma­ma bi bi­li pre­po­zna­tlji­vi dok su ško­li, na od­mo­ru, na pu­tu od ku­će do ško­le. Bi­li bi uoč­lji­vi­ji vo­za­či­ma u zo­na­ma ško­la a u škol­skom dvo­ri­štu la­ko bi se pre­po­zna­va­li oni ko­ji ni­su nje­ni đa­ci.

Me­han­džić: Nad­le­žni u ško­la­ma već su se su­o­ča­va­li s pro­ble­mom na ko­ji na­čin pro­pi­sa­ti obla­če­nje uče­ni­ka i za­po­sle­nih. To bi umno­go­me olak­ša­lo uvo­đe­nje uni­for­mi. Ta za­mi­sao je u skla­du sa slič­nim pro­jek­ti­ma u ko­rist uče­ni­ka, kao što je uvo­đe­nje škol­skih or­ma­ri­ća, da đa­ci ne bi mo­ra­li da no­se sve knji­ge u tor­bi, ili bes­plat­nih udž­be­ni­ka. Ako se pro­ce­ni da tre­ba da se uve­du uni­for­me, mi će­mo to ura­di­ti uz di­sku­si­ju sa svim re­le­vant­nim či­ni­o­ci­ma – po­čev od Mi­ni­star­stva pro­sve­te i na­u­ke, pre­ko ro­di­te­lja i na­stav­nog ka­dra, do uče­ni­ka. Naš prin­cip je da pro­me­ne spro­vo­di­mo part­ner­ski i po­stup­no, a ne pre­ko no­ći.

Po­li­ti­ka: Da li bi no­še­nje uni­for­mi pod­ra­zu­me­va­lo obla­če­nje de­ce od gla­ve do pe­te, ili bi se sve­lo na blu­ze i ke­ce­lje? Da li bi i pro­svet­ni rad­ni­ci no­si­li pro­pi­sa­nu ode­ću, jer oni ipak tre­ba da da­ju pri­mer de­ci?

Tmu­šić: To je stvar do­go­vo­ra i ana­li­ze ko­ju bi spro­ve­li svi re­le­vant­ni ak­te­ri i s po­zi­ci­je ra­da i bez­bed­no­sti. Oni bi mo­gli da ka­žu: „Evo, od­lu­či­li smo da je naj­bo­lje da se no­si sa­mo škol­ski am­blem, da ga no­se i pro­fe­so­ri i uče­ni­ci”, ili: „Po­treb­na je i blu­za, i ke­ce­lja”. Ako se sve pri­pre­mi na pra­vi na­čin, i đa­ci­ma i oso­blju sa­op­šti da no­še­njem uni­for­me pred­sta­vlja­ju ško­lu ko­joj pri­pa­da­ju, to ne­će bi­ti shva­će­no kao pri­mo­ra­va­nje, kao da ih je ne­ko na­te­rao da se uni­for­mi­šu po­put voj­ske. Uni­for­ma mo­ra da se vo­li. U mo­joj gim­na­zi­ji ni­je se de­si­lo da ne­ko do­đe bez nje. Ali, ta­kvo je pra­vi­lo bi­lo. Kao što smo no­si­li ta­šnu i knji­ge, no­si­li smo i uni­for­mu, bez za­pit­ki­va­nja i ne­go­do­va­nja. Za­to je bit­no da sve bu­de pri­pre­mlje­no ta­ko da se ne na­me­će.

Po­li­ti­ka: Da li bi uni­for­me mo­gle da pre­kri­ju so­ci­jal­ne raz­li­ke me­đu de­com, jer da­nas su uče­ni­ci iz imuć­ni­jih po­ro­di­ca „uni­for­mi­sa­ni” u bren­di­ra­nu gar­de­ro­bu?

Tmu­šić: Mi­slim da no­še­njem uni­for­mi, bar za vre­me bo­rav­ka u ško­li, so­ci­jal­ne raz­li­ke ne bi iz­bi­ja­le u pr­vi plan.

Me­han­džić: Ži­vi­mo u do­ba ka­da se naj­vi­še ce­ni ma­te­ri­jal­no. Od naj­mla­đeg uz­ra­sta, de­ca uče da ono što no­se i obla­če je­ste nji­ho­va lič­nost. Uvo­đe­nje jed­no­o­bra­znog obla­če­nja no­si­lo bi po­ru­ku da su bit­ni­ji ljud­ski kva­li­te­ti od ma­te­ri­jal­nog do­bra. Mo­žda bi do­šlo i do po­ve­ća­nja to­le­ran­ci­je i dru­gar­stva, ne bi se to­li­ko vo­di­lo ra­ču­na ko šta no­si. Ne­ko će re­ći da će uni­for­me sma­nji­ti iz­raz in­di­vi­du­al­nog du­ha, ali po­sto­je dru­gi na­či­ni da se taj duh is­ka­že – slo­bod­ne ak­tiv­no­sti, škol­ske sek­ci­je, ta­len­ti... Bit­no je ono što čo­vek no­si u se­bi a ne na se­bi.

Po­li­ti­ka: Ode­lo ne či­ni čo­ve­ka?

Me­han­džić: Ta­ko je. Uvo­đe­njem đač­kih uni­for­mi ubla­žio bi se mod­ni pri­ti­sak na ro­di­te­lje ko­ji ih te­ra da po­tro­še i no­vac ko­ji ne­ma­ju da bi de­te, po obla­če­nju, pri­pa­da­lo vr­šnjač­koj gru­pi.

Po­li­ti­ka: Pra­vil­nik o po­na­ša­nju u ško­la­ma po­sto­ji, a da li po­sto­ji ko­deks obla­če­nja ko­ji sa­dr­ži spi­sak gar­de­ro­be, obu­će i mod­nih de­ta­lja ko­ji su ne­do­pu­sti­vi. Ni u Mi­ni­star­stvo ni u Skup­šti­nu gra­da, na pri­mer, ne mo­že se kro­či­ti u pa­pu­ča­ma, šort­su, ma­ji­ci na bre­te­le... Za­što u ško­le mo­že?

Tmu­šić: Ni­smo taj deo ure­di­li. Ško­le su oba­ve­zne da pro­pi­šu pra­vi­la po­na­ša­nja, i ima raz­li­či­tih pra­vil­ni­ka o po­na­ša­nju uče­ni­ka, za­po­sle­nih i ro­di­te­lja. Od onih ko­ji to re­gu­li­šu op­šte, do onih ko­ji su de­talj­ni i ob­ja­šnja­va­ju šta je do­zvo­lje­no a šta ne, čak i ka­da je reč o fri­zu­ra­ma. Ako je de­te na­pra­vi­lo fri­zu­ru ko­ja pod­se­ća na pri­pad­nost ne­koj na­vi­jač­koj gru­pi ili po­kre­tu ko­ji ne de­lu­je po­zi­tiv­no na de­cu, sle­de sank­ci­je.

Po­li­ti­ka: Ko­je sank­ci­je?

Tmu­šić: Pra­vi­la po­na­ša­nja di­rekt­no su ve­za­na za Pra­vil­nik o od­go­vor­no­sti uče­ni­ka ko­jim mo­gu bi­ti pro­pi­sa­ne vas­pit­ne ili vas­pit­no-di­sci­plin­ske me­re u skla­du sa za­ko­nom. Ali ima tu jed­na vr­lo bit­na stvar. Ako je uče­nik spor­ti­sta i član ne­kog klu­ba, ima dres u bo­ja­ma i s gr­bom tog klu­ba i sa za­do­volj­stvom ga no­si, to ni­je za ka­žnja­va­nje. Pun po­go­dak bi­će ako de­ca uni­for­mu bu­du do­ži­vlja­va­la, vo­le­la, s vr­šnja­ci­ma iz dru­gih ško­la po­re­di­la kao škol­ski dres. Uko­li­ko je bu­du no­si­la sa­mo za­to što mo­ra­ju i ski­da­la je čim iza­đu iz ško­le, ni­šta ne­će­mo po­sti­ći.

Me­han­džić: Tre­ba ura­di­ti de­talj­nu ana­li­zu, pro­ra­ču­ne, ako bi do­šlo do uvo­đe­nja uni­for­mi, ko­jim fi­nan­si­ja­ma bi to mo­glo da se spro­ve­de u de­lo. Ni­je nam cilj da se po­ro­di­ca­ma na­me­će još je­dan tro­šak, iona­ko je ži­vot pre­skup. Ako ne pro­na­đe­mo ne­ki mo­del ko­ji ne­će op­te­re­ti­ti kuć­ni bu­džet, ne tre­ba da uvo­di­mo uni­for­me. Za­to je do­bro što ima­mo ova­kve de­ba­te u ko­je bi tre­ba­lo da se uklju­či ši­ra jav­nost. Da vi­di­mo da li je to za­i­sta po­treb­no. Ako je­ste, na ko­ji na­čin da se ostva­ri. Ne sa­mo iz fi­nan­sij­skog ugla. Ka­ko bi te uni­for­me iz­gle­da­le? Da li mo­že­mo da ani­mi­ra­mo do­ma­će mla­de di­zaj­ne­re da se uklju­če? Sa uče­ni­ci­ma di­zaj­ner­skih ško­la, re­ci­mo, da se na­pra­vi ne­ki kon­kurs? Mo­žda će se ta­ko od­bi­ti ar­gu­ment da škol­ske uni­for­me ne pra­te mo­du. Mno­go je na­či­na da se od ide­je na­pra­vi le­pa pri­ča ko­ju bi de­ca, ti­nej­dže­ri i nji­ho­vi ro­di­te­lji obe­ruč­ke pri­hva­ti­li.

Tmu­šić: Mi­slim da bi ovaj raz­go­vor mo­gao da bu­de ini­ci­jal­na ka­pi­sla. Što bu­de vi­še ide­ja i pred­lo­ga, ve­će su šan­se da se iz­na­đe naj­bo­lje re­še­nje.

Me­han­džić: Je­ste. Ne tre­ba da se vra­ća­mo u vre­me ke­ce­lja. Uni­for­me tre­ba da bu­du udob­ne, la­ke, od pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la... Sve to uti­če na to ko­li­ko đak vo­li da no­si ne­što što se pro­pi­še. Uni­for­ma mo­že bi­ti i mod­ni iz­raz i obe­lež­je ti­ma jed­ne ško­le na tak­mi­če­nji­ma, pa da sva­ka ško­la ima, na pri­mer, ži­vo­ti­nju ko­ja je sim­bol ško­le. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja bi­la je ge­ne­ra­ci­ja so­ko­lo­va iz Ha­no­ve­ra. U tom ma­lom gra­du od 40.000 sta­nov­ni­ka škol­ska tak­mi­če­nja bi­la su obe­lež­je vi­ken­da. Sku­plja­la se ce­la lo­kal­na za­jed­ni­ca i na­vi­ja­la za svo­ju ško­lu. De­ca su od naj­mla­đih da­na uči­la da na­vi­ja­ju uljud­no, iz­ra­ža­va­ju­ći lju­bav pre­ma ti­mu, ško­li i spor­tu. Ka­da bi to za­ži­ve­lo kod nas, si­gur­no bi iz­ro­di­lo bo­lji kva­li­tet u škol­skom si­ste­mu ko­ji bi uti­cao na po­pu­lar­nost po­je­di­nih ško­la. Ne bi­smo ima­li la­ži­ra­nje re­zul­ta­ta ma­tu­re...

Tmu­šić: Već ima­mo bi­ra­nje ško­la, gle­da­ju se re­zul­ta­ti i uslo­vi ra­da.

Me­han­džić: Va­žno je i ko su biv­ši uče­ni­ci. Alum­ni or­ga­ni­za­ci­je ne­ka­da­šnjih đa­ka, u sve­tu, no­se do­sta po­e­na za pri­vla­če­nje ka­dro­va i uče­ni­ka. I to je ogle­da­lo pri­pad­no­sti ne­koj ško­li. Za­što ne bi­smo mo­gli da ani­mi­ra­mo sa­da­šnje di­zaj­ne­re da đa­ci­ma ško­la u ko­ji­ma su svo­je­vre­me­no sti­ca­li osnov­no i sred­nje obra­zo­va­nje ob­ja­sne da no­še­nje uni­for­me ni­je ba­uk? Bi­će tu do­sta ar­gu­me­na­ta za i pro­tiv. Od fi­nan­sij­skog mo­men­ta, do sta­va da isto­vet­no obla­če­nje gu­ši in­di­vi­du­al­nost, da je to na­por vla­sti da spro­ve­de auto­ri­tet na po­gre­šan na­čin, na­si­lan po­ku­šaj iz­jed­na­ča­va­nja... Ali, sve je to pro­ces do­no­še­nja od­lu­ka. Ne tre­ba da pre­sli­ka­mo mo­del ko­ji po­sto­ji u ino­stran­stvu i da ga po sva­ku ce­nu pri­me­ni­mo ov­de, za­to što su ov­de dru­ga sre­di­na, lju­di, kul­tur­no na­sle­đe. Mo­žda tre­ba da se osta­vi ško­la­ma da od­lu­če da li im je po­treb­no uvo­đe­nje obe­lež­ja, ili sma­tra­ju da je do­volj­no da de­ca no­se am­blem, bedž, ili uni­for­mu od gla­ve do pe­te.

Po­li­ti­ka: Čak i ako bu­du no­si­li uni­for­me, prak­sa, po­seb­no u sred­njim ško­la­ma, po­ka­zu­je da de­voj­či­ce vo­le da se šmin­ka­ju upa­dlji­vo, ma­žu nok­te, no­se šti­kle, ni­su im stra­ni pir­sin­zi, kao ni fri­zu­re dre­ča­vih bo­ja... To ne mo­že da se pri­kri­je uni­for­mom, a mo­že li na­stav­nik da za­bra­ni ako ro­di­telj do­zvo­lja­va?

Me­han­džić: Po­ro­di­ca je va­žan či­ni­lac u ovom pro­ce­su. Ro­di­te­lji uče de­cu šta je pri­me­re­no a šta ne. Kad iza­đu u ka­fić, ade­kvat­no je da se na­šmin­ka­ju, ali u ško­li ni­je. Ni­sam za to da se spu­ta­va in­di­vi­du­al­nost. Mla­di tre­ba da is­ka­žu svo­je sta­vo­ve i za to po­sto­je na­či­ni ko­ji ne pod­ra­zu­me­va­ju iz­gled i dru­štvo u ko­jem se kre­ću.

Tmu­šić: Tvr­dim da ne po­sto­ji ško­la gde će me­đu oni­ma ko­ji od­lu­ču­ju o pra­vi­li­ma po­na­ša­nja i obla­če­nja pre­o­vla­da­ti mi­šlje­nje da na na­sta­vu mo­že da do­la­zi ko ka­ko ho­će. Uz sve kre­a­tiv­ne slo­bo­de, po­sto­ji oba­ve­za na­sta­ve, bo­rav­ka u ško­li, gde bi tre­ba­lo da su svi jed­na­ki. Ka­da ve­ći­na đa­ka i ro­di­te­lja ne po­dr­ža­va ne­pri­mer­no vla­da­nje i obla­če­nje po­je­din­ca, on mo­ra da se uklo­pi u ko­lek­tiv gde svi mo­ra­ju ima­ti jed­na­ke uslo­ve ali i iste oba­ve­ze. Pro­blem ima­ju ško­le ko­je bi da sank­ci­o­ni­šu ne­što što pret­hod­no ni­su pro­pi­sa­le, na­i­la­ze na ot­por ro­di­te­lja, ko­ji pi­ta­ju gde pi­še da mo­je de­te ne mo­že da do­đe ova­ko ili ona­ko ob­u­če­no. Za­to ode­ljen­ski sta­re­ši­na na pr­vom ro­di­telj­skom sa­stan­ku tre­ba da po­de­li ro­di­te­lji­ma iz­vo­de iz pra­vi­la po­na­ša­nja, raz­ja­sni i ana­li­zi­ra šta mo­že i ne mo­že i ko­je su oba­ve­ze đa­ka i ro­di­te­lja. U naj­ve­ćem bro­ju ško­la i je­ste ta­ko, ali se kod nas pri­me­ri do­bre prak­se uzi­ma­ju zdra­vo za go­to­vo, a o lo­ši­ma se pri­ča. Že­li­mo da đa­ci­ma bu­de va­žno ko ima lep­še uni­for­me, a oni se tak­mi­če ko ima bo­lji mo­bil­ni, dok ro­di­te­lji sve ma­nje idu u ško­lu, sa­mo na oba­ve­zne ro­di­telj­ske ili na po­ziv raz­red­nog, ne raz­go­va­ra­ju sa de­com o uspe­hu...

Po­li­ti­ka: Šta mi­sli­te o „in­te­li­gent­nim škol­skim uni­for­ma­ma” ko­je su ne­dav­no uve­de­ne u ne­kim ško­la­ma u Bra­zi­lu da bi se sma­nji­lo be­ža­nje sa ča­so­va? Reč je o ma­ji­ca­ma u ko­je su ugra­đe­ni mi­kro­či­po­vi ko­ji re­gi­stru­ju kad je de­te sti­glo u ško­lu, ko­li­ko ka­sni na čas, o če­mu se ro­di­te­lji oba­ve­šta­va­ju po­ru­ka­ma.

Tmu­šić: Ja sam pro­tiv to­ga. U Ita­li­ji je za­bra­nje­no da de­ca no­se mo­bil­ne te­le­fo­ne u ško­le. I pro­tiv to­ga sam. Jed­no je no­še­nje, a sa­svim dru­go ko­ri­šće­nje te­le­fo­na za vre­me na­sta­ve. Kad je za­stoj u sa­o­bra­ća­ju sred­njo­škol­ci iz Do­ba­no­va­ca na pu­tu do Me­di­cin­ske ško­le na Zve­zda­ri tre­ba da se ja­ve i raz­red­nom i ro­di­te­lji­ma. Psi­ho­lo­ge bi va­lja­lo pi­ta­ti ka­ko mi­kro­či­po­vi i stal­ni nad­zor uti­ču na de­cu, a si­gur­no ni­su pre­sud­ni za đač­ku bez­bed­nost.

Me­han­džić: Lak­še je sred­stvi­ma mo­der­nih teh­no­lo­gi­ja mo­tri­ti pom­no na sve što se de­ša­va u đač­kom okru­že­nju...

Tmu­šić: Ma, na­ši đa­ci bi na­ba­vi­li iste te ma­ji­ce bez či­pa, pre­svu­kli bi se čim uđu u uči­o­ni­cu i či­po­va­ne ma­ji­ce osta­vi­li u klu­pi, a u ovim dru­gim iza­šli na­po­lje (smeh)...

Me­han­džić: Ško­la ih pri­pre­ma da se sna­đu u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Ali, ni­šta ni­je za­me­na za ro­di­telj­sku bri­gu. Oba­ve­šta­va­nje po­ru­ka­ma o oce­na­ma i iz­o­stan­ci­ma je­ste na­čin da se obra­ti pa­žnja na bez­bed­nost đa­ka i nji­hov na­pre­dak. To ne zna­či da pri­su­stvo ro­di­te­lja u ško­li ni­je po­treb­no. Ži­va reč je bo­lja i de­lo­tvor­ni­ja od po­ru­ke na mo­bil­nom. De­te ne­će uvek pre­ne­ti ro­di­te­lji­ma sve što se do­ga­đa­lo u ško­li. Ako „pa­met­na” uni­for­ma spre­či đa­ka da po­beg­ne sa ča­sa i da ga, ne daj bo­že, uda­re ko­la, sa­mo je­dan spa­sen deč­ji ži­vot oprav­da­va nje­no ko­ri­šće­nje.

Mi­le­ni­ja Si­mić Mi­la­di­no­vić

Di­mi­tri­je Bu­kvić

Izvor: Politika 07.05.2012.

Twitter