za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Srbija razgovara: Podela besplatnih udžbenika
Dr Vladimir Stojanović, profesor Saobraćajnog fakulteta i Gordana Knežević Orlić, direktorka IK „Klet” (Foto D. Jevremović)

Knežević Orlić: Neću prestati da se bunim dok mi neko ne objasni s kojim pravom Ministarstvo prosvete krši zakon koji je samo donelo. Što se tiče profita, nećemo se više baviti izdavaštvom, kupićemo zemlju i gajićemo krave ako je to profitabilnije; Stojanović: Jasno je da se od knjige niko neće obogatiti, ali da ima dosta profita, ima. Udžbenici imaju jednu pogodnost – svake godine moraju da se kupe i naravno da izdavači, da bi ostvarili profit, moraju svake godine da ih prodaju

Podela besplatnih udžbenika svim đacima prvog, drugog i trećeg razreda osnovne škole, a u Beogradu svim osnovcima, pokrenula je lavinu nezadovoljstva, naročito među roditeljima, izdavačima i u delu stručne javnosti. Među argumentima onih koji su protiv ovog projekta Ministarstva prosvete i grada Beograda jesu „da deca više neće moći da pišu po udžbenicima, jer će morati da ih vraćaju neoštećene”, kao i da je reč o „nedovoljno promišljenim potezima Ministarstva prosvete, koje je zanemarilo i stav Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije i prekršilo zakon”.

Tim povodom u našoj redakciji argumente su ukrstili Gordana Knežević Orlić, direktorka IK „Klet”, i dr Vladimir Stojanović, profesor Saobraćajnog fakulteta i autor oko 80 udžbenika iz matematike za osnovnu i srednju školu, iz čijih knjiga su učili i mnogi sadašnji autori udžbenika.

Politika: Zbog čega ste protiv jedne u suštini plemenite ideje? 

Knežević Orlić: Nemamo ništa protiv ideje, nego protiv načina na koji se ona sprovodi. Problem je što Ministarstvo prosvete krši zakon koji je samo donelo. Planirano je da se u septembru deci predaju udžbenici koje niko nije pregledao, koji nisu dobili nikakvo odobrenje i to je razlog zbog koga je i Nacionalni prosvetni savet protiv takve realizacije projekta. Ministarstvo prosvete zahteva da se udžbenici koji su dobili odobrenje u skladu sa zakonom rastave na delove u kojima se piše i one u kojima se ne piše. Treba da se rastave udžbenici koji su u skladu sa standardima kvaliteta dobili pozitivno mišljenje komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Pregledao ih je i Nacionalni prosvetni savet, znači 40 ljudi koji su najviše obrazovno telo, i onda su dobili odobrenje ministra prosvete. Stvaranje udžbenika traje dve godine, procedura odobravanja traje šest meseci, a onda odjednom neko kaže da to više ne važi.

Stojanović:Težište problema u stvari je problem vraćanja knjiga. U javnosti je često, vrlo nespretno, servirano da su udžbenici po kojima se piše „radni”, a oni po kojima se ne piše „neradni”. I jedni i drugi su radni. Oni po kojima se piše, samim tim ne mogu da se vrate neoštećeni narednoj generaciji. Najveći problem besplatnih udžbenika odnosi se na one koje će koristiti deca od prvog do trećeg razreda, i to govorim kao stručnjak, autor velikog broja udžbenika. Mislim da ne bi smelo da se od učenika u prve tri godine školovanja zahteva da ne pišu baš ništa po udžbenicima. Mala su to deca. Iz vaspitnih razloga, već od četvrtog razreda treba učiti decu da poštuju knjigu. Lično ne smatram da se više nauči kad se piše po knjizi. Više se postiže kada učenik zadatak prepiše u svesku. Svedoci smo da deca koja samo popunjavaju tekstove ili dopisuju cifre nisu sposobna da samostalno formulišu rečenicu. U Francuskoj se, na primer, insistira da se ne piše po knjigama.

Knežević Orlić: Osnovno pitanje ovde je šta je strategija Srbije za 2020. godinu – da li hoćemo da imamo jeftino ili kvalitetno obrazovanje. Kako biste reagovali da Vam nako kaže da morate da promenite udžbenik na način s kojim se ne slažete? A Ministarstvo prosvete u projektu besplatnih udžbenika piše da udžbenik mora biti razdvojen na udžbenik i radnu svesku a to nigde drugo ne piše, ni u Zakonu o udžbenicima, niti u Pravilniku o standardima kvaliteta udžbenika koji je rađen godinu dana.

Stojanović: Vi hoćete da proturite ideju da su udžbenici koji su razdvojeni zastareli.

Knežević Orlić: Nije tačno. Zakon dozvoljava i jedne i druge, nastavnici biraju...

Stojanović: Više puta ste rekli da teramo decu da uče po zastarelim knjigama.

Knežević Orlić: Danas nisam.

Stojanović: Jeste, i apsolutno se slažem da izdavači izdaju knjige kakve hoće, a da li imaju bolje ili lošije autore to je njihova stvar.

Knežević Orlić: Upravo tako, učitelji će da izaberu. Udžbenik koji nije kvalitetan, ne može da ima dug život u učionici i to je jedino što treba da bude važno. Veoma je važno što u našem sistemu počinju da se uvode neke stvari koje postoje u razvijenijim sistemima kao što su mala i velika matura, finansiranje profesora po broju učenika i veoma će biti važno eksterno ocenjivanje škola, nastavnika i učenika. Kada radno mesto nastavnika bude zavisilo od toga ocene koju njegovi đaci postignu na eksternom testiranju jako će mu biti važno da li radi sa kvalitetnim udžbenikom.

Stojanović: Lepa ideja ali nećemo je mi doživeti na delu.

Knežević Orlić: Zato sam užasnuta što se ne poštuje zakon. Uvodimo potpuni amaterizam. Učitelji su odabrali udžbenike. A Ministarstvo je naložilo da se knjige rastave za mesec dana, što je veoma teško – neki izdavači će do da urade, neki neće, neki autori će na to da pristanu, neki neće. Ne zna se kako će izgledati ponuda udžbenika za prvi, drugi, treći razred. Možda neće biti ista kao što je bila u januaru, februaru, martu. Učitelj koji je izabrao udžbenik za recimo „Svet oko nas” neće dobiti ono što je odabrao nego nešto drugo.Osamdeset odsto udžbenika za prvi i drugi razred su udžbenici u kojima je predviđeno da deca pišu. Trebalo je da se vidi koji roditelji žele da kupe deci udžbenike da država ne troši pare za to. Udruženje roditelja je uradilo istraživanje čiji rezultati pokazuju da 80 odsto roditelja dece mlađih razreda kaže da bi radije kupili deci udžbenike nego što bi im zabranjivali da u tim knjigama pišu.

Stojanović: Trebalo je tražiti mišljenje roditelja. Kao autor bih svakom detetu poklonio knjigu, ako želi da iz nje uči a ne može da je kupi. Verujem da bi i izdavači poklonili deo knjiga.

Politika: Glavni kontraargument ministra prosvete jeste da se izdavači bune zbog zarade, jer im se oduzima deo kolača. Da li zarađujete na deci?

Knežević Orlić: Ne, zarađujemo u oblasti kojom se bavimo. Nismo mi neprofitna organizacija koju neko dotira, nego privredna društva koja plaćaju poreze, imaju zaposlene kojima plaćaju doprinose, autorska prava... Nismo narkodileri koji zarađuju na deci tako što ih jurimo oko škole, već se bavimo odgovornim i teškim poslom gde je dobijanje zarade dugoročan posao, a ulaganja su velika.Pa i projektu besplatnih udžbenika izdavači će se prilagoditi ili neće. Mogu otpustiti nekoliko zaposlenih, ako ne budu imali razvoj. Kao direktor izdavačke kuće smatram da je bespotrebno imati razvojno odeljenje u zemlji u kojoj se ne poštuje zakon i sve se menja na šest meseci. S manje troškova a više prometa možemo štampati radne sveske, razne obrazovne materijale i prodavati ih po supermarketima. Znači, izdavači neće propasti. Pitanje je šta je kvalitet obrazovanja u ovoj zemlji i da li se poštuju zakoni. To je ono protiv čega se bunim i neću prestati da se bunim dok mi neko ne objasni s kojim pravom Ministarstvo prosvete krši zakon koji je samo donelo. Što se tiče profita, pravićemo nešto drugo, časopise, recimo, nećemo se više baviti izdavaštvom, kupićemo zemlju i gajićemo krave ako je to profitabilnije. U privredi možemo da se preorijentišemo, otpustimo radnike, da se ugasimo, ne mora niko da se brine za nas. A većina izdavača su zaljubljenici u svoj posao, uglavnom profesori koji mnogo znaju o procesu učenja, obrazovanju. U posao izdavaštva se ne ulazi da bi se kupovale jahte i išlo na letovanja, to je vrsta posvećenosti.

Stojanović:Ne bih se baš složio.Jasno je da se od knjige niko neće obogatiti, pogotovo ne od školskih, ali da ima dosta profita, ima. Udžbenici imaju jednu pogodnost – svake godine moraju da se kupe i naravno da izdavači, da bi ostvarili profit, moraju svake godine da prodaju knjige. Projekat besplatnih udžbenika već kao ideja predstavlja opasnost za izdavače jer će se knjiga kupiti jedne godine, a dve se neće kupovati i time se automatski smanjuje profit. Realno, ja ne mogu da nateram nekoga da kupi ono što neće. Izdavači moraju da se prilagode Ministarstvu, jer ono drži pare.

Knežević Orlić: To su pare poreskih obveznika, nije to dedovina gospodina Obradovića. Oni te pare mogu da troše samo u skladu sa zakonom o udžbenicima i javnim nabavkama.Ako imate radni udžbenik koji treba da razdvojite na udžbenik i radnu svesku, od toga je 30 odsto nešto sa čim dete neće da radi, a 70 odsto je nešto što je radnog karaktera. Znači, vi ćete 30 odsto prodati jednom, pa će se koristiti tri godine, a ovo će se prodavati svake godine. Prosečna cena kompleta udžbenika je 5.000 dinara. Znači 50 evra godišnje treba roditelj da da za obrazovanje svog deteta i to u tri ili pet rata. Dakle, da li roditelj da daje svake godine 5.000 dinara za kvalitetan udžbenik ili 6.000 dinara mesečno za privatne časove iz matematike, fizike…

Stojanović: Ne treba potezati pogrešne argumente. Nikakve veze nemaju udžbenici s privatnim časovima.

Knežević Orlić: Imaju.

Stojanović: Nemaju. Deca imaju privatne časove zato što ne uče, a ne zato što imaju loše udžbenike. Deca su razmažena, lakše im je da imaju privatne časove i ko od roditelja to može da plati – plaća.

Knežević Orlić: Ali imate Dansku u kojoj roditelji ne plaćaju ni jedan jedini čas. Škola je tako organizovana...

Stojanović: Ali to je do organizacije. Da li vi znate koliko u Danskoj dolazi dece po jednom nastavniku?

Knežević Orlić: Znam i mi tome treba da težimo narednih 10 godina. U obrazovanju se ne rešavaju stvari za mesec ili šest meseci, a ovo su sad zbrzali zato što je predizborna godina i zato što neko treba da se slika 1. septembra. Pitanje je kuda je Srbija pošla. Ovo nije jednostavan problem.

Politika: Kako predlažete da se reši?

Knežević Orlić: Ovaj projekat moraju da završe u skladu sa zakonom: dakle, nema razdvajanja udžbenika, nema preko noći donošenja novih spiskova. Dakle, da se prvo vratimo u zakonske okvire, a onda da se urade opsežne analize. Ovde treba da se uključe razna ministarstva, izdavači, udruženja roditelja, savez učitelja i da se tačno zna za narednih 10 godina ko, kako i zašto radi.

Stojanović: Ja ovde ne vidim veliki problem. Mnogo je veći kako naučiti nastavnike da pravilno koriste knjige i da nauče decu kako da koriste knjige. Mi ne moramo da se poredimo sa Irskom ili Šangajem, kod njih se bolje organizuje nastava i potencira kreativni rad i s knjigom i bez knjige, a kod nas baš nedostaje taj rad.Vi insistirate na podvlačenju, a u dobroj knjizi, ono što je potrebno već je podvučeno ili na neki način istaknuto. Dete ne može da oseti šta je najvažnije pa može da podvuče pogrešno. I to nije motiv, motiv je želja roditelja da svako dete ima svoje knjigu. Zato je potrebno da se roditelji anketiraju da li žele ili ne besplatnu knjigu i tako će se delom ovaj problem izbegnuti.

Knežević Orlić: Mišljenja su različita, deo stručnjaka smatra da ne treba detetu sve dati „sažvakano”, već da mu udžbenik daje smernice, ali da ga motiviše da sam nauči. I zato je važno da postoje različiti udžbenici. Ja svom detetu uvek donesem još jedan udžbenik da uporedi i tako bi trebalo i drugi roditelji…

Politika: Pod uslovom da imaju para za to.

Knežević Orlić: Udžbenik košta 600 dinara, a kutija cigareta ili pivo 170. To je stvar prioriteta o čemu roditelji moraju da odluče. Decu treba naučiti da vole knjigu, a ne plašiti ih tako što će je doživljavati kao strano telo koje ne smeju da pipnu.

Izvor: Politika

Autorke: Sandra Gucijan i Milenija Simić Miladinović

Objavljeno: 30.05.2011. 

Twitter