za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Intervju DPF: Janko Veselinović
Janko Veselinović, predsednik Grupe prijateljstva sa Hrvatskom Narodne skupštine Republike Srbije

Gospodine Veselinoviću, Vi ste predsednik grupe prijateljstva sa Hrvatskom Narodne skupštine Republike Srbije. U poslednjih nekoliko meseci imali smo Vašu posetu Hrvatskoj i nedavno uzvratnu posetu hrvatske grupe prijateljstva našem parlamentu. Koji su glavni zaključci ovih sastanaka, i kako ocenjujete ulogu parlamenata u jačanju saradnje u regionu zapadnog Balkana?

Da, u februaru smo bili u posetili grupi prijateljstva u Hrvatskom saboru, gde smo pored razgovora sa članovima grupe prijateljstva sa Srbijom razgovarali i sa predstavnicima spoljnopolitičkog odbora i odbora za evropske integracije. Primio nas je i predsednik Hrvatskog sabora, gospodin Luka Bebić. Razgovarali smo i sa sa predsednikom Republike Hrvatske, gospodinom Ivom Josipovićem, potpredsednikom Vlade Slobodanom Uzelcem i ministrom spoljnih poslova i evropskih integracija, gospodinom Gordanom Jandrokovićem.

Na razgovorima koje smo imali u Hrvatskom saboru zaključili smo da politička saradnja ponekad zaostaje za drugim oblicima saradnje između dve naše države. Konstatovali smo da je saradnja dva parlamenta do tada bila na veoma niskom nivou i da je potrebno da se to promeni. Usaglasili smo se da saradnja treba da se odvija u nekoliko pravaca. Prvenstveno, kroz saradnju pojedinih skupštinskih odbora, kao što su odbori za evropske integracije, spoljnopolitički odbori, ali i odbori koji se bave bezbednosti, ekonomijom i drugi srodni odbori u našim parlamentima. Utvrdili smo da parlamentarne grupe prijateljstva treba da budu svojevrstan politički most u toj komunikaciji, prvenstveno imajući u vidu da u njima sede predstavnici vlasti i opozicije i da je parlamentarna diplomatija u ovom momentu neophodna kako bi se pojedine teme brže otvarale i kako bi se nalazili načini za rešavanje otvorenih pitanja. Dogovorili smo se i da se grupe prijateljstva sastaju najmanje jednom u šest meseci i da ubuduće, pored opštih pitanja tematski odredimo naše sastanke. 

U sličnom tonu odvijali su se sastanci sa članovima odbora Hrvatskog sabora i predsednikom Sabora. Predsednik Republike Hrvatske, kojemu je ovo bio jedan od prvih sastanaka sa stranim delegacijama po preuzimanju funkcije, podržao je parlamentarnu saradnju između Hrvatske i Srbije i izrazio svoju opredeljenost za saradnju u regionu, što je naveo kao jedan od svojih prioriteta. Predsednik Hrvatskog sabora izrazio je nadu u skori susret sa predsednicom Narodne skupštine Republike Srbije i do tog susreta je došlo u Zagrebu, nekoliko dana nakon naše posete.

Na sastancima koje smo imali sa kolegama u Hrvatskom saboru saglasili smo se da je saradnja naše dve države, ključ dobrih odnosa između naša dva naroda, ali i uslov boljeg stanja na zapadnom Balkanu i bržeg priključenja Evropskoj uniji. Konstatovali smo da naša dva parlamenta, kao predstavnička tela imaju veliku odgovornost da pomognu evropski proces i da stvaraju osnove ukupno boljih odnosa.

Na sreću odnosi su se posle naše posete nastavili razvijati u pozitivnom smeru. Učestali su susreti predsednika Tadića i predsednika Josipovića, predsednika dveju vlada, ministara iz raznih oblasti. Na kraju, pre nekoliko dana u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali smo u poseti delegaciju Hrvatskog sabora, što predstavlja deo zaključaka naših grupa prijateljstva. Upravo su se vodili razgovori o konkretnim pitanjima, pre svega na temu evropskih integracija naših dveju zemalja. Velike zasluge za ovaj dijalog svakako pripadaju i profesoru Dragoljubu Mićunoviću, koji je kreirao put parlamentarne diplomatije Narodne skupštine Republike Srbije.

Koja su to otvorena pitanja između Srbije i Hrvatske, i smatrate li da smo na putu da ih rešimo?

Ako bismo mogli reći da smo uspostavili mehanizme za rešavanje otvorenih pitanja, a ako su ti mehanizmi samo u domenu politike, onda smo te mehanizme pokrenuli. Međutim, želim da budem krajnje realan. Između naše dve države ima puno otvorenih pitanja. Gotovo da nema oblasti gde nema po neko otvoreno pitanje. Neke od oblasti su: povratak izbeglica i pristup pravima izbeglih Srba, suđenje za ratne zločine, rešavanje pitanja nestalih lica, povratak kulturnih dobara u Hrvatsku, poštovanje manjinskih prava, rešavanje pitanja razgraničenja između Srbije i Hrvatske, slobodan protok robe i dobara, tužba i kontratužba pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu...

Naravno, tu je puno podgrupa otvorenih pitanja, ali ono što je najvažnije je puno ljudskih sudbina koje su vezane uz ove probleme. I to je ono što nam ne daje pravo da čekamo u rešavanju ovih pitanja. Moram da izrazim i malu bojazan da će nas ovo političko otopljavanje odnosa, koje je za svaku pohvalu, malo zavesti i da bi neko mogao pomisliti da smo rešili naše međusobne probleme. Nažalost, ne, tek su pred nama. Samo ukoliko budemo uporno radili na paralelnom rešavanju svih ovih problema možemo da predupredimo nastajanje novih. Ali, naglašavam, mora postojati politička volja, ali i jasan vremenski plan rešavanja pojedinih pitanja. Vreme nam nije saveznik, jer kao što sam rekao, radi se i o običnim ljudima, izbeglicama, porodicama koje čekaju posmrtne ostatke svojih članova porodica, ljudi koji čekaju obnovu svojih kuća i sl. Osim toga rešavanje nekih od ovih pitanja može da bude povezano i sa brzinom evropskih integracija.

Parlamentarna saradnja može da bude od velike pomoći da se ubrza rešavanje ovih pitanja, ali bez sveukupnog angažovanja svih nadležnih institucija, u obe zemlje, to nije moguće.

Možemo li zaključiti da danas postoji jasna volja političkih elita u regionu da se saradnja među zemljama unapredi i ojača?

Politička volja postoji. Naravno, ona nije jednaka u svim zemljama regiona. Mislim da je Srbija napravila ozbiljan iskorak i to tako treba da bude i zbog toga sam veoma zadovoljan. Međutim, ove političke procese treba nadograđivati. Ne bi bilo dobro da se počnemo vrtiti u krug, odnosno da se politički procesi svedu na političke deklaracije. Nama u regionu u narednom periodu trebaju političke odluke koje rešavaju otvorene probleme. Političke odluke koje rešavaju probleme granica, manjinskih prava, povratka izbeglica i tako redom. Ne bi bilo dobro da otvorena pitanja zamrznemo, što nam nije bilo strano i nepoznato u bližoj i daljoj istoriji, na ovim balkanskim područjima. Na ovim prostorima još uvek postoji politička praksa da se problemi guraju pod tepih, ali i da se, konkretno, podizanje političkih odnosa na viši nivo iskoristi za izbegavanje ispunjavanja elementarnih obaveza koje ne samo da predstavljaju norme međunarodnog prava, evropske vrednosti, već spadaju u lična prava pojedinaca. Kako nemamo još uvek dokaza da ta praksa nije iza nas, nisam siguran da li je ta politička volja, za koju sam rekao da postoji, sasvim iskrena.

Kako ocenjujete mogućnosti saradnje i podrške između bivših jugoslovenskih republika u procesu pristupanja zemalja Evropskoj uniji?

Ta politička saradnja nije dovoljna i o njoj ubuduće treba otvoreno razgovarati. Prvo, imamo veoma negativna iskustva između jedne zemlje članice Evropske unije i druge zemlje koja pretenduje da, uskoro, postane zemlja članica. Ukoliko bi to postao model na ovim prostorima, onda bi evropski put regiona bio doveden u pitanje, a u najmanju ruku iskompromitovan. Zamislite situaciju ubuduće, u kojoj jedna zemlja iz regiona ulazeći u Evropsku uniju sva otvorena pitanja rešava sa pozicije članice Unije. Evropska unija na taj način bi postala pravo "čistilište" svih greha, a oni koji bi ostajali van nje morali bi da biraju između Evropske unije i rešavanja otvorenih pitanja sa unapred povlašćenom stranom. Nadam se da to tako neće biti. I upravo zbog toga smatram da je saradnja zemalja u regionu kroz pomoć u procesu pristupanja Evropskoj uniji neophodna. Možda bi upravo parlamenti zemalja koje su na putu pristupanja Evropskoj uniji trebalo da usvoje obavezujuće deklaracije, ili nešto slično, kojima se izražava spremnost za saradnju i podršku između zemalja bivših jugoslovenskih republika, ali uključujući i Albaniju, u procesu pristupanja Evropskoj uniji, kojom bi se izrazila i obaveza da se otvorena pitanja ne koriste protiv pristupanja ovih zemalja Uniji.

Mislite li da veći intenzitet saradnje i susreta naših političkih lidera ima dovoljno pozitivan odjek u javnosti, i da li je potrebno činiti neke posebne korake da i građani osete poboljšanje odnosa među zemljama regiona?

Svakako da se samo podizanje nivoa političke saradnje direktno odražava i na građane. Bilo da se radi o slobodnijem putovanju, lakšem privređivanju, boljem položaju manjina i sl. Međutim, cilj podizanja političke saradnje bi trebalo da bude definisanje političkog okvira za rešavanje otvorenih pitanja, koja najviše pogađaju građane.

Dakle, jeste, oni osećaju sekundarne efekte nove političke klime i intenzivnije saradnje političkih lidera u regionu. Građani to posmatraju kao signal da bi i oni trebalo da sarađuju i da neka nacionalna, verska i druga obeležja ne treba da budu prepreka za saradnju. Smanjuje se i strah, koji nažalost još uvek postoji u pojedinim delovima regiona zapadnog Balkana. I to je odličan efekat. Ali, mi moramo ići dalje, moramo rešavati otvorena pitanja za koja je potrebna politička klima, ali i strpljiv rad, međusobno razumevanje i dobra volja da se problemi zaista i reše. Ja sam u tom smislu umereni optimista, ali bih voleo da u narednom periodu imamo više konkretnih rezultata.

(Beograd, 25. juna 2010)
Twitter