za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Intervju DPF: Miodrag Shrestha
Miodrag Shrestha, izvršni direktor nevladine organizacije "Grupa 484"

"Sve vlade u regionu moraju shvatiti da je i rešavanje izbegličkog pitanja deo suočavanja sa prošlošću, da ono doprinosi procesu pomirenja, izgradnji dobrosusedskih odnosa i stabilnosti u regionu."

Ako posmatramo proces integracije izbeglica u lokalnoj sredini u Srbiji, šta su po Vašem mišljenju najveći problemi s kojima se suočavaju izbeglice, naročito imajući u vidu različite generacije?

Skoro 15 godina od završetka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, još nisu rešena pitanja ljudi koji su morali da napuste svoje domove. Srbija i dalje zbrinjava 86.000 izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. UNHCR je decembra 2008. godine uvrstio Srbiju među pet zemalja u svetu sa dugotrajnom izbegličkom krizom čije rešavanje u narednim godinama zahteva zajedničku akciju i saradnju zemalja u regionu, uz podršku međunarodne zajednice.

Među pozitivne stvari sigurno treba izdvojiti spremnost i inicijativu vlasti Srbije, UNHCR, Evropske komisije i međunarodnih donatora da pronađu dodatna sredstva za olakšavanje položaja i nalaženje trajnih rešenja za izbeglice. U Srbiji su vlasti pristupile izradi lokalnih akcionih planova za integraciju izbeglica, donošenju izmena i dopuna zakona o izbeglicama i revidiranju nacionalne strategije za rešavanje problema izbeglica i raseljenih lica što bi za rezultat trebalo da ima novi podsticaj integraciji izbeglica. 

Društveni kontekst u kojima će se dalje rešavati pitanja izbeglica određen je, ipak, brojnim nepovoljnim okolnostima. U uslovima krize, ekonomija doživljava pad, visoka je stopa nezaposlenosti, a javna potrošnja koja treba da se smanji, ni sada ne može da zadovolji potrebe stanovništva, posebno njenog najranjivijeg dela u koji spadaju i izbeglice.

Ne treba zaboraviti da je oko 200.000 izbeglica do sada već uzelo državljanstvo Republike Srbije i time naturalizovano, nažalost za veliki broj izbeglica to nije značilo i bitnu promenu njihovog položaja. Tako da kada se govori o integraciji izbeglica moramo imati u vidu one najranjivije i u ovoj populaciji "bivših" izbeglica.

Među izbeglicama i "bivšim" izbeglicama najugroženiji su nezaposleni, deca, stariji od 65 godina i samohrani roditelji. Jedan manji deo izbeglica živi u kolektivnim centrima (trenutno u kolektivnim centrima živi mnogo više interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije) takođe u izuzetno lošim uslovima.

Nesumnjivo su rešavanje stambenog pitanja i zapošljavanje osnovni problemi integracije izbeglica. I dalje veliki broj izbeglica, 41,75%, žive kao podstanari i još 19,75% živi kod rođaka i prijatelja. Stopa nezaposlenosti izbeglica prema Anketi o životnom standardu iz 2007. godine (AŽS) iznosila je 18,1% i bila je znatno veća u odnosu na domicilno stanovništvo Srbije (13,9%), a znatno manje u odnosu na istraživanje izbeglica iz 2006. godine koje je obuhvatilo celokupnu populaciju izbeglica (30,6%). I problem dugoročne nezaposlenosti je bio izraženiji kod izbeglica nego kod ukupne populacije (83,5% prema 75,1%).

Specifični problemi pojedinih generacija su:

· za mlade ljude: prevremeno napuštanje školovanja radi zapošljavanja, nedostatak sredstava za finansiranje visokog obrazovanja, otežan pristup stipendijama.
· za radno sposobne generacije: nemogućnost nalaženja regularnog zaposlenja, rad u sivoj ekonomiji, a oni koji imaju posao imaju otežan ili nemoguć pristup hipotekarnim kreditima.
· za starije generacije: problem ostvarivanja penzije. (1) ljudi koji su u izbeglištvo došli u nekim starijim srednjim godinama (oko 50) i nisu uspeli pronaći formalno zaposlenje, radili su u neformalnom sektoru i nisu uplaćivali doprinose, pa se sada nalaze u situaciji (ili će uskoro biti u situaciji) da odu u penziju sa nepunim radnim stažom i da ostvaruju penzije koje im ne mogu osigurati mesečni prihod dovoljan za pristojan život; i (2) ljudi koji su u Hrvatskoj ostvarili penziju pre početka ratnih sukoba i kojima Hrvatska duguje neisplaćene penzije za period tokom trajanja ratnih sukoba.
· za staračka domaćinstva: jednočlana ili dvočlana o kojima uglavnom nema ko da brine, koja imaju minimalne prihode.

Povratak izbeglica u Hrvatsku i dalje je onemogućen za veliki broj izbeglica jer im nije vraćena imovina, naročito stanarska prava koja su uživali kao i svi drugi građani Hrvatske, a onda su im oduzeta sa obrazloženjem da su stanove napustili. Da li postoji napredak u povraćaju imovine u Hrvatskoj? Kako bi Srbija mogla da se još aktivnije zalaže za poštovanje međunarodnih standarda na planu povraćaja imovine izbeglicama?

U Hrvatskoj se, i pored značajnih pomaka koje je zemlja ostvarila u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, rešavanje brojnih izbegličkih problema i dalje odvija veoma usporeno, posebno u vezi sa primenom niza diskriminatornih propisa i praksi. Svakako jedna od najznačajnih prepreka trajnom rešavanju problema izbeglica iz Hrvatske jeste nemogućnost povraćaja prava nad stanovima u društvenoj svojini, koje su izbeglice posedovale u formi stanarskog prava, pre ratnih sukoba. Nažalost povraćaj (ili kompenzacija) stanarskih prava nije jedina prepreka u povratku izbeglica u Hrvatsku ali svakako jeste najveća i najosetljivija.

Sve vlade u regionu moraju shvatiti da je i rešavanje izbegličkog pitanja deo suočavanja sa prošlošću, da ono doprinosi procesu pomirenja, izgradnji dobrosusedskih odnosa i stabilnosti u regionu. Neujednačen regionalni pristup predstavlja veliki problem u rešavanju pitanja izbeglica. Međutim, postoje potpuno različite situacije u pravnom i opštem egzistencijalnom položaju izbeglica i raseljenih lica u različitim zemljama u regionu, za šta je najočitiji primer to što su oduzeta stanarska prava u BiH vraćena njenim bivšim vlasnicima, dok u Hrvatskoj samo izbeglicama srpskog porekla to nije omogućeno.

Pravična kompenzacija za bivše nosioce stanarskih prava u Hrvatskoj nužna je za ojačavanje njihovog ekonomskog položaja, za njihovu samostalnost, i znači podršku procesu njihove reintegracije u Hrvatskoj ili lokalne integracije u zemlji izbeglištva. Obeštećenje za bivše nosioce stanarskog prava značilo bi njihovo faktičko izjednačavanje sa ostalim građanima Republike Hrvatske, koji su svoje stanarsko pravo na kraju pretvorili u ličnu imovinu. Velikom broju socijalno ugroženih izbeglica pravična naknada bi donela stvarnu šansu za izlazak iz situacije siromaštva.

Povraćaj privatne imovine izbeglica u Hrvatskoj odvija se zadovoljavajućom dinamikom, pre svega kada je reč o nepokretnoj imovini odnosno privatnim kućama. Ipak i dalje ostaju otvorena pitanja povraćaja poljoprivrednog zemljišta njihovim vlasnicima i naknade štete za devastirane pokretne stvari u nekad uzurpiranim privatnim stambenim objektima. Obnova razrušene imovine takođe je dala zadovoljavajuće rezultate, ipak još nisu rešene sve žalbe vlasnika na prvostepene odluke o obnovi imovine u Republici Hrvatskoj. I kada je imovina obnovljena ili vraćena, povratnici se često vraćaju u ekonomski nerazvijene ili devastirane ruralne sredine bez bilo kakvog programa ekonomske podrške za reintegraciju. To su područja sa nedovoljno razvijenom infrastrukturom, pa obnovljeni objekti neretko nisu priključeni čak na električnu mrežu i/ili vodovod. Poseban problem predstavlja i poljoprivredno zemljište koje još uvek nije vraćeno vlasnicima - izbeglim Srbima.

Država Srbija treba i dalje da insistira na zajedničkom nalaženju rešenja sa ostalim državama u regionu uz pomoć međunarodne zajednice. Nedavno održana regionalna konferencija o rešavanju pitanja izbeglištva u Beogradu na inicijativu Vlade Republike Srbije pokazuje želju svih država u regionu da se jednom zauvek trasira put rešenja za trajno rešavanje pitanja izbeglištva u regionu, no da li će države pokazati i zrelost da na tom putu istraju teško je danas prognozirati.

Za integraciju izbeglica neophodna je solidarnost lokalnog stanovništva. Da li u našem javnom mnjenju ima dovoljno informacija o problemima izbegličke populacije?

Građani Srbije su pokazali izuzetnu solidarnost sa izbeglicama i raseljenim licima tokom svih ovih godina a naročito na samom početku kada su humanitarne potrebe i bile najveće. Negativan stav lokalnog stanovništva prema integraciji izbeličke populacije se retko beleži i obično se radi o sporadičnim individualnim incidentima. Negativni odnosi su ponekad prisutni i kada lokalno stanovništvo doživljava pomoć ili podršku koja se pruža izbeglicama kao neopravdanu, jer i sebe smatra podjednako socijalno ugroženim. Međutim donatorski programi podrške izbeglicama omogućili su takođe i rešavanje niza lokalnih problema kao i uključivanje lokalnog siromašnog stanovništva. Tako da su ti programi imali povoljne efekte koji nadilaze samu dobrobit izbegličke populacije.

Neke izbeglice se ne osećaju dobrodošlim u mestima izbeglištva, smatraju sebe drugačijim i dalje i nakon 15 godina od dolaska i ne druže se sa lokalnim stanovništvom. Smatra se da se žitelji kolektivnih centara teže uključuju u život zajednice, jer ih dugogodišnja fizička izolovanost i loši uslovi stanovanja dodatno marginalizuju i pasiviziraju.

U medijima,takođe, preovlađuje jednostran pristup problemima izbeglica: u najboljem slučaju daju se izvestaji o teškom humanitarnom položaju izbeglica, gde se prikazuju najsiromašnije izbeglice. Gotovo da nema primera da su mediji izveštavali o primerima izbeglica koji su se uspešno integrisali i dali doprinos razvoju lokalne zajednice. Iz toga kako ih mediji prikazuju, ne može se videti da vrednim i često potplaćenim radom izbeglice radeći najteže poslove doprinose održanju nekih od vitalnih funkcija društva u koje su došli.

Upozorenja sa svih strana pristižu o padu nataliteta, katastrofalnoj demografskoj situaciji i smanjivanju stanovništva Srbije od 30.000 ljudi godišnje. Da li je neko pomislio kakva bi tek situacija u Srbiji bila da nije došlo 600.000 izbeglica (naravno nije toliko izbeglica i ostalo u Srbiji) i 200.000 interno raseljenih lica koji su pretežno mlado stanovništvo?

Rešavanje izbegličkih problema nije moguće bez donacija. Međunarodni donatori učinili su izuzetno mnogo. Kako ocenjujete njihove programe za pomoć izbeglicama tokom ovih skoro dvadeset godina? Da li, s druge strane, postoje lokalni donatori koji pomažu kolektivne centre ili na drugi način olakšavaju težak izbeglički život?

U Srbiji, i pored brojnih teškoća, u saradnji sa stranim donatorima i partnerskim organizacijama, vlasti su nastavile implementaciju Nacionalne strategije za rešavanje problema izbeglica i raseljenih, ponudivši projekte integracije izbeglicama putem prijema u državljanstvo, stambenih i dohodovnih projekata. I dalje je velik doprinos međunarodnih i lokalnih nevladinih organizacija koje izbeglicama pružaju pomoć i asistenciju i pri povratku, i pri uključenju u lokalnu zajednicu.

I pored ogromne finansijske podrške koja je dolazila iz međunarodne zajednice, ne treba zaboraviti i veliki doprinos koji su davale i danas daju lokalne samouprave za stambene projekte gde daju o svom trošku svu infrastrukturu potrebnu za stanove izgrađene od donacija. Takođe su značajna sredstva koja je država (preko Komesarijata za izbeglice) davala za funkcionisanje kolektivnih centara, zdravstvenu zaštitu, humanitarnu pomoć i druge potrebe izbeglica i interno raseljenih lica.

Uslovi smeštaja u kolektivnim centrima su po pravilu loši, pre svega u pogledu higijene, a potom i zbog prenatrpanosti, jer se dešava da je višečlana porodica smeštena u jednoj prostoriji od petnaest kvadrata. Pored toga što su prenaseljeni, mnogi kolektivni centri ne poseduju ni osnovnu infrastrukturu, poput kuhinje, tekuće vode, kupatila, grejanja i sl. Mladi se teško odlučuju da zasnuju porodicu, zbog loših uslova stanovanja, nepostojanja privatnosti, itd. Još gora je situacija u nezvaničnim kolektivnim centrima.

Vlasti Srbije su prepoznale sve posledice dugogodišnjeg života ljudi u kolektivnim smeštaju i ceneći da "nema dobrog kolektivnog centra", i uz podršku donatora, usvojile su plan njihovog gašenja. Program zatvaranja kolektivnih centara uspeo je da od 388 kolektivnih centara 2002. godine sa 17.415 izbeglica i 9.448 interno raseljenih lica smanji na brojku od 43 zvanična kolektivna centra u kojima živi 1.099 izbeglica i 3.768 interno raseljenih lica.

Nevladine organizacije su mnogo učinile u rešavanju problema izbegličke populacije još tokom 90-tih godina. Prijem izbeglica, psihološka savetovališta, zastupanje njihovih interesa samo su neke od tih aktivnosti koje su nevladine organiizacije u Srbiji preduzimale i onda kad država nije tačno znala šta treba uraditi. Šta biste Vi istakli kao poseban doprinos i nevladinih organizacija?

Veliki broj lokalnih nevladinih organizacija pružao je i dan danas pruža informativnu, pravnu, ekonomsku, psihosocijalnu i drugu vrstu pomoći najugroženijim izbeglicama, takođe ih osnažujući da se aktivno uključe u život lokalne zajednice. Nevladine organizacije su direktnim pružanjem pomoći, što jeste bila osnovna karakteristika njihovog delovanja, najviše doprinele trajnim rešenjima za izbeglice. Međutim, ne treba zaboraviti ni veliku ulogu nevladinih organizacija u uspostavljanju mostova saradnje u još zaraćenim i tek umirovljenim područjima. Saradnja na regionalnom nivou je uvek bila na visokom nivou između organizacija civilnog društva koje se bave problemom izbeglica i raseljeništva. One su odgovarale na izazove vremena i opšti društveni kontekst.

Danas nevladine organizacije, u drugačijem društvenom kontekstu, izgrađenih kapaciteta, profesionalno i stručno ustrojene i zagovarački nastrojene imaju jednu novu ulogu. Ulogu da ožive izbegličku priču, podsete države u regionu obaveza kojih su se prihvatile, međunarodnu zajednicu o potrebi rešavanja ovog pitanja u kontekstu evropskih integracija kako bi svi zajedno pokazali da ovaj region ima dovoljni demokratski kapacitet i zrelost da jedno pitanje razreši zajedničkim snagama na dobrobit tih ljudi i svih građana u regionu.

(Beograd, 9. aprila 2010)
Twitter