za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
Intervju DPF: dr Vladimir Janković
Dr Vladimir Janković, istraživač i predavač Centra za istoriju nauke, tehnologije i medicine Univerziteta u Mančesteru

"Oni koji se bave naukom stvaraju resurse koji čine društvo progresivnim, optimističnim, humanim i pre svega, sklonim da svoje probleme rešava racionalno. Ni manje ni više."

Gospodine Jankoviću, vratili ste se u Srbiju pre dve godine nakon više godina usavršavanja i akademskog rada u inostranstvu. Statistika kaže da naši najbolji studenti i vrhunski naučnici odlaze iz Srbije, a Vi ste ipak odlučili da se vratite. Zašto?

Ja bih bio srećan da svaki istraživač ima priliku da radi i istražuje u progresivnom svetu i da se nakon nekog vremena vrati sa iskustvima, entuzijazmom i kontaktima.

Srbija može da koristi Brazilski metod kojim ta država ima obavezu da mlade kadrove šalje na jednu godinu usavršavanja u evropske i severnoameričke zemlje i koji imaju obavezu da se vrate i nastave sa radom u Brazilu. Srbija takođe može da koristi obrazac UK Wellcome Trusta i da obezbedi zaposlenje mladim diplomcima ili doktorantima kroz stipendije (državne ili privatne) koje bi se progresivno pretvarale u plate u toku pet godina, čime bi se smanjio finanskijski teret na fakultetske budžete.

Moj povratak nije definitivan. Radi se o dve "probne godine". Niko ne može da izvrši profesionalno samoubistvo zbog ideala. Niti je nauku moguće raditi deklarativno, programatski, ili elististički. Niti se smisao nauke može odvojiti od opredeljenja društva da živi humano i progresivno. Najhumanija tekovina evropskog prosvetiteljstva je tekovina racionalnosti.

Vi ste doktorirali u oblasti istorije nauke. Čemu nas ta istorija uči i koje lekcije ovde u Srbiji nismo naučili?

Naš region ima značajnu naučnu tekovinu koju plasiramo kao uspeh nacije koji to nije. To činimo i na svoju štetu, govoreći o Tesli, Pupinu i Milankoviću kao Srbima a zatim, uzgred, kao i o naučnicima — na skorašnjoj konferenciji u Beogradu, jedan od gostiju je uputio eksplicitnu kritiku u ovom smislu. Značaj Tesle i Milankovića nije u tome što su bili Srbi već zato što njihova nauka to nije bila — naizmenična struja i teorija ledenih doba nisu koncepti koji ne bi postojali ukoliko njihovi autori nisu bili rođeni na teritoriji ove ili one države.

Govoreći prozaičnije, inspiracija na koju se pozivamo kada govorimo o ovim pokojnicima, nije vrsta inspiracije koju mi živi možemo uvek i lako da operacionalizujemo. Ko su naši živi modeli? Gde rade i šta? Koliko im se poklanja pažnja u medijima? Koliko se govori, samo jedan primer, o svetskim uspesima Beogradske škole meteorologije u numeričkoj prognozi vremena?

Poredeći iskustva u radu u SAD, Velikoj Britaniji sa jedne, i Srbiji sa druge strane šta je ono što biste posebno istakli da Srbiji nedostaje kako bi u oblasti nauke bila konkurentna sa svetom?

Za razliku od sporta, niti Srbija niti druge zemlje imaju naučne timove koji učestvuju na međunarodnim takmičenjima. Ni jedna država ne radi nauku da bi zauzela prvo mesto u toj aktivnosti. Zato je i za neočekivati očekivati da će se bilo koji naučnik-povratnik fanfarno dočekati na trgu ispred Vlade Srbije.

S tim u vezi, nije uputno očekivati od nacionalne nauke da se takmiči sa drugim nacionalnim naukama samo radi rejtinga. Visok kvantitativni rejting ne znači automatsko poboljšanje društvenog kvaliteta života. Nauka nije monasticizam (iako se tako ponekad predstavlja). Naprotiv, oni koji se njom bave stvaraju resurse koji, po mom mišljenju, čine društvo progresivnim, optimističnim, humanim i pre svega, sklonim da svoje probleme rešava racionalno. Ni manje ni više.

Šta treba da učinimo da obezbedimo dobre naučne projekte?

Predlažem da se napravi eksperimentalni skup u kome bi se naučnici pozabavili pitanjima koja su tradicionalno rešavana političkim ili birokratskim putem. Verujem da ne bi izostala lista prioritetnih projekata u kojima bi se nauka nametnula kao modus operandi.

Razmišljajmo konkretno — tražimo inspiracije u problemima koji nas bole a za koje verujemo da postoji racionalno rešenje. Predmeti istraživanja u ovakvoj "operativnoj" nauci bi nastali u realnom prostoru i vremenu, u izazovima mesta i situacija koji imaju društveni značaj i javnu vrednost. Kompjuterske tehnologije su se počele razvijati kao nus-produkt računovodstva i proračuna tablica za artiljerijska gađanja.

Ne treba zazirati od naučnog pristupa problemima koji su naizgled daleko od takvog pristupa; projekat se može osmisliti i na beogradskom Zelenom vencu — prostoru čije su naučne dimenzije saobraćajne-demografske-epidemiološke-pravne-estetske — a koji bi se potom rešavao metodama prirodnih i humanističkih nauka. Ne verujem da ijedan projekat može da bude više fundamentalan od onog koji bi imao ambiciju da reši problem Zelenog venca. Ekološku katastrofu da i ne pominjemo. Naravno, operativna nauka ne isključuje tradicionalni "blue-sky research" koji ima dugoročni smisao.

Kao meteorolog po obrazovanju, kako ocenjujete sposobnost naših naučnih i državnih ustanova za predviđanje klimatskih promena, i da li se im se blagovremeno i pravilno prilagođavamo?

U Beogradu je osnovan Regionalni Centar za klimatske promene. U Srbiji je ova problematika pokrenuta i javnost je informisana iako podeljena u svojim mišljenjima. Mislim da se mora raditi na neumornom i ozbiljnom, a ne kampanjskom i frivolnom, informisanju javnosti.

Takođe, treba voditi računa da se o klimatskim promenama misli kao o ekonomskim i društvenim formama rizika koji zaslužuju maksimalnu i multidisciplinarnu angažovanost državnih resora i naučnih institucija, na neograničeni rok.

(Beograd, 19. marta 2010)
Twitter