za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"MEDIJSKO SPINOVANJE KAO FORMA UZNEMIRAVANJA JAVNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu

Javnost je u svakoj demokratiji uporište za odbranu ključnih demokratskih vrednosti i zato je važno da se ona neguje, brani, podstiče, rečeno je danas na skupu "Medijsko spinovanje kao forma uznemiravanja javnosti", u organizaciji Centra za demokratiju i Fridrih Ebert fondacije.

Upotreba medija u politici nije nova tendencija, rekao je funkcioner DS i predsednik Fondacije Centar za demokratiju Dragoljub Mićunović i primetio da je tehnologija "dušu dala za zaluđivanje masa".

Šta je "spinovanje", što je, inače, termin preuzet iz zapadnih društava, kao i praksa spinovanja?  

"Danas spinovanje služi ili da vam odvrati pažnju od onog što je ključno, a druga funkcija je da se neke stvari lakše progutaju. Obe su u funkciji obmanjivanja javnosti", objasnio je Mićunović.

Sociolog Ratko Božović je mišljenja da je spinovanje prevara bez odgovornosti i deo političke manipulacije, u cilju obmanjivanja, usmeravanja i prevare, a kako javnost ne bi postala kritička. 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Setio sam se jedne poslovice koja je svojevremeno bila dopunjena, kaže „Ko peva zlo ne misli, a ko misli njemu nije do pevanja“. Otprilike bi to mogli prevesti da ko debatuje i priča zlo ne misli, ali ko misli nije mu mnogo do priče. Možda je to razlog što je ovo tema koja bi morala da zanima javnost, a u ovom trenutku nije naišla na toliki odziv. Međutim, nije bitno na kraju koliko ljudi učestvuje u jednoj debati, nego šta oni tom prilikom kažu. Očekujem da ćemo ovu temu ozbiljno tretirati, jer ona je nešto što je danas tehnika vladanja i utiče na naše živote i veoma je važno da je prepoznamo. Upotreba medija nije nova u politici, pogotovo od onog trenutka kada je demokratija postala jedan od oblika vladavine pa je ljudima bilo potrebno da rečju pridobijaju druge ljude, a kasnije da ih zavode kao demagozi. Onda su došle druge tehničke inovacije, štampa, pa je na kraju došla ova digitalna tehnologija koja je dušu dala za zavođenje masa. Nije nikakva tajna gde je mnogo lakše zaglupljivati mase nego ih prosvećivati. Nove tehnologije imaju jednu osobenost, a to je da utiču na više čula, za razliku od štampe ili prethodnih medija. To znači da utiču direktno na emociju i ljudi gledajući slike na TV misle u slikama, umesto u pojmovima i one deluju direktno na emociju. To je poznata stvar gde je tu moguće ovladati masama.

Već je pojava radija omogućila je Hitleru, Musoliniju i ostalim demagozima da zavode ogromne mase, da stvaraju emociju i da ih naravno upućuju u onom smeru u kome oni žele, a koji je inače pogibeljan.

Već je pojava radija omogućila je Hitleru, Musoliniju i ostalim demagozima da zavode ogromne mase, da stvaraju emociju i da ih naravno upućuju u onom smeru u kome oni žele, a koji je inače pogibeljan. Ono što danas imamo kao tehniku nije ništa novo. Ovo spinovanje služi tome da vam odvrati pažnju od onog što je ključno i što se dešava, da počnete da razmišljate i da se uzbuđujete zbog neke stvari koja vam nije bitna i koja ima samo tu funkciju da sakrije onu pravu koja bi mogla da loše odjekne u javnosti i da ima negativne posledice za stvaraoce javnosti. Druga funkcija je da se priprema jedan događaj, pa postepeno da bi se lakše neka stvar proguta. To su dve tehnike kojima se mediji služe, obe su u funkciji obmanjivanja javnosti. Institucije demokratije, politike, procedure, pogotovo u posredničkoj demoratiji nemaju odlučujući uticaj. Nije tačno da u svetu parlamenti odlučuju o svetskoj politici. O svetskoj politici odlučuje se negde iza vrata, neki koji su nam nepoznati ili su poznati manjini u finansijskoj moći, i niz drugih centara vojne ili druge moći. Bilo koja druga institucija koju uzmete vrlo brzo bude izmanipulisana. Parlament nema onaj svoj samostalni značaj kao korektor ugrožavanja slobode koja se toliko željno svuda traži.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema je „Spinovanje kao forma uznemiravanja javnosti“, a moram odmah da dam komplimente organizatorima, jer su oni poodavno ovu temu smislili, a što se političko polje užarilo u ovoj meri pokazuje zapravo da su oni dobru temu izabrali i da je ova tema toliko vitalna i živa. Rekao bih da se zbiva u jednoj konfuziji, tako da ćemo možda teško izdvojiti temu, a da ne upadnemo i sami u konfuzno rezonovanje o njoj. Nazvao sam spinovanje prevarom bez odgovornosti. Spinovanje se ovde ne doživljava kao prljava reč i pojam. Ona negde i nije prljavi pojam i prljava reč, nije u onoj meri u kojoj je to ovde. Fokusiranje na ovu temu zanimljivo je zato što će biti drastičnije i na neki način manje određeno nego što bi bilo u nekim uređenim državama i političkim sistemima. Prosto, mi ćemo možda grešiti malo u fokusiranju ove same teme. Spinovanje jeste deo političke manipulacije. Politička manipulacija je tu u medijskoj manpulaciji oblik koji forsira javno mnjenje da bude u znaku obmanjivanja, usmeravanja i prevare. Naspram onog što je rekao Mićun, naspram javnog mnjenja kao kritičkog mišljenja, kao znanja i saznanja, mi smo u situaciji da se oblikuje javno mnjenje koje će biti u znaku obmanjivanja i prevare. Zato je spinovanje na neki način tehnika ili tehnologija kojom se utiče na javno polje i na samu javnost, da ne bi ona postala kritička javnost.

Najavažnije je ubediti javno mnjenje i obraditi ga. Imao ovde obradu javnog mnjenja. Ljudi od blefa hoće da iskoriste svaku priliku za selektivno iznošenje činenica sa prikrivanjem nepoželjnih vesti, neumerenom hvalom i preuveličavanjem doprinosa ciljne grupe ili favorizovanog pojedinca.

Namera je da se propagandom postigne željeni cilj, da se ostvare utilitarni uticaji na javnost, da se oblikuje ta javnost, svejedno da li će da se radi o krivotvorenju istine ili o okretanju istine u svoju korist. Prihvata se politizovana i medijski needukovana i lakomerna masa. Neću da pominjem ono što je rekao za tu masu Hegel. On je hteo da napravi razliku između javnog menjenja koje nije kritičko i koje nije u znanju i saznanju, on je rekao da imamo javno mnjenje koje je na neki način blisko zdravom razumu, ali je daleko od strukturalnog mišljenja i mišljenja uopšte. Posebno kritičkog mišljenja. Dakle, spinuju se u informacijama događaji i ličnosti. U toj prividnoj aktuelnosti skreću pažnja sa suštinskih problema se skreće. Imamo istinske strutkuralne probleme, ali se skreće pažnja sa tih problema u farsičnom i duhom siromašnom pozorištu. Ide se na objektivnu neočekivanost. Pitao sam se da li je to objektivna ili subjektivna neočekivanost, ali neočekivanost jeste. Razume se, u jednoj nižoj formi kreativnosti ili bez kreativnosti, moram da kažem, jer je to poprilično drastično iskazivanje konačno onog što se hoće u jednoj blef pometnji i prevari. Najavažnije je ubediti javno mnjenje i obraditi ga. Imao ovde obradu javnog mnjenja. Ljudi od blefa hoće da iskoriste svaku priliku za selektivno iznošenje činenica sa prikrivanjem nepoželjnih vesti, neumerenom hvalom i preuveličavanjem doprinosa ciljne grupe ili favorizovanog pojedinca. Spinovanjem se pribegava čak i providnim manipulacijama zbog dobijanja pozitivnih reakcija u javnosti. To se hoće.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Voleo bih da prokomenarišete neke od stvari koje su bitne u ovoj debati. To je, pre svega, prošlogodišnji nov set medijskih zakona za koje je bilo proklamovano da će potpuno promeniti medijsku sliku na bolje. Ukazivali su mnogi da će zapravo doći do dodatnog gušenja medijskog prostora iz prostog razloga što će doći do transformacije vlasništva u medijima koja neće biti transprarentna i neće se znati ko su ti novi vlasnici medija. Izveštaj o napretku Srbije je ove godine ponovo ukazao na ne slobodu medija kao važnu stavku. Ako su mediji kao takvi neslobodni, da li imamo samo pojedince iza tih medija koji spinuju javnost ? Da li ova atmosfera u medijima jeste specifična? Trenutno se kroz medije love neki neprijatelji. Tu se često ne zna da li su neprijatelji u opoziciji, u koalicionim partnerima, u stranačkim redovima vladajuće stranke. Često se oko toga vodi neka debata i neki događaji se stalno pojavljuju i ti događaji zapravo skreću pažnju sa možda nekih važnijih stvari. Sve ovo stvara jednu tmurnu sliku o društvu u kome živimo.

VESNA MARJANOVIĆ:  Imam želju i nadam se da ću svojim izlaganjem da izazovem polemiku, tako što ću većinu ovde da podsetim na neke okolnosti u našoj medijskoj sferi, o kojoj smo svi, verujem, dosta dobro obavešteni, bar učesnici današnje debate. Imajući u vidu da je reč spin ili spinovanje u naslovu ove konferencije, podsetilo me na trenutak kada sam se ja prvi put zainteresovala za tu reč i pojavu. To je bilo negde posle 2000. kada je reč spin doktor postala čak ne ni reč koja se upotrebljavala u nekom pežorativnom smislu, nego je postala deo svakodnevnog vokabulara u velikom broju masovnih stranih medija. U to vreme je bila jedna tada još uvek ne tako velika afera u vladi Tonija Blera kada je dvoje tih spin doktora dobili otkaze zbog toga što je došlo do unutrašnjeg sukoba oko toga kako se plasiraju zvanične informacije u ime kabineta Tonija Blera. Poznato je da je ta vlada veoma veliku pažnju posvećivala upravo tome i da je praktično svaki segment imao svoju ekipu ljudi koja je radila sa medijima. To je bilo u vreme nakon 11. septembra kada je jedan od zaposlenih u timu medijskom koji je vodio Alister Kembel smatrao da je to idealna situacija da se u javnost puste neke kontraverzne informacije i informacije koje bi tako lakše prošle u javnosti, a koje su čekale trenutak da budu objavljene. Nakon toga je došlo do tog unutrašnjeg sukoba koji se završio ostavkama određenih.

Šta je spin? Da li je to metod skretanja pažnje ili taktika manipulacije ili jednostranost umotana u formu objektivnosti, delimična istina ili potpuna neistina, zloupotreba znanja ili neka velika dimna zavesa iza koje je nemoguće doći doći do pravih i objektivnih informacija?

Taj novinar je nakon toga objavio knjigu koja se zove „Spin“ koja je roman, ali su svi znali da je zasnovan na istinitim događajima. Zbog svog ugovora sa Vladom je promenio imena i neke okolnosti, ali je zapravo hteo kroz taj roman da prikaže sistem ili način rada sa medijima. Ovo sam spomenula zbog toga što danas bar koliko nam je poznato upravo je ta ekipa ljudi ona koja savetuje vladu. Ne želim da izjednačim ono što se dešava u Velikoj Britaniji i Srbiji. Naprotiv, samo sam želela da kažem da to jeste jedan termin ili pojava koja je globalna i koju smo preuzeli, ali smo je preuzeli na sebi veoma specifičan način i u vreme današnje vlade ima vrlo alarmantne efekte. Šta je spin? Da li je to metod skretanja pažnje ili taktika manipulacije ili jednostranost umotana u formu objektivnosti, delimična istina ili potpuna neistina, zloupotreba znanja ili neka velika dimna zavesa iza koje je nemoguće doći doći do pravih i objektivnih informacija? Dakle, u poređenju toga šta je spin u razvijenim demokratskim društvima gde funkcionišu institucije kontrole, postoji snažna sudska zaštita, jak parlament, jaka regulatorna i samoregulatorna tela, to je sasvim druga priča u odnosu na ono šta se dešava u Srbiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Pomenuto je u uvodnim rečima koliko su institucije važne, koliko ne postoji kontrola Parlamenta nad Vladom, koliko zapravo nemamo jake i nezavisne institucije. To bih ilustrovao sa dva primera. Prvi je primer kada je 1.11. prestao praktično da postoji TANJUG, a premijer je istupio ispred vlade sa rečima da se resorni ministar apsolutno nije oglasio tim povodom, da se takođe državni sekretar iz Ministarstva informisanja nije oglasio i da je on “morao da podmetne svoja leđa”. S druge strane, to izgleda kao da premijer radi sve, ne vodi tim saradnika, već on obavlja poslove za sve njih, a da tu ima nekih ljudi koji se ne bave svojim poslom. Praktično me to navodi upravo na ovo da institucije nisu formirane, ne funkcionišu. Drugi primer je navela i gospođa Marjanović, Savet agencije za borbu protiv korupcije je izdao izveštaj na koji nije bilo reakcije. To me podseća čak i na onaj raniji slučaj kada je Verica Barać objavljivala svoje izveštaje i nije bila tada shvaćena, već tek kasnije kada joj je priznanje odato posthumno. Da li ovi primeri govore da nemamo institucije jake, nezavisne i kako napraviti te institucije?

Svedoci smo da su mediji pod snažnim pritiskom ili supervizijom na osnovu finansiranja od strane onih koji odlučuju ko će u kojoj meri biti finansiran.

ZORAN LUTOVAC: Moram reći da imamo institucije, ali da su one fasadne i da su to institucije koje nastavljaju lošu tradiciju koju smo imali pre pojave višestranačja. Imamo fasadni Ustav, fasadne institucije, a ne institucije koje su nezavisne, ne funkcioniše podela vlasti. Već je bilo reči o tome kako je Parlament u velikoj meri ograničen i pod kontrolom izvršne vlasti. Svedoci smo toga kakva je uloga pravosuđa i to ne samo u izveštajima Evropske komisije nego i u svakodnevnom životu. Nema građanina koji se nije susreo sa problemima u toj oblasti. Da ne govorimo o nezavisnim telima i institucijama poput zaštitnika građana ili Agencije za borbu protiv korupcije. To je bitna odlika celog našeg društva i ovde je već bilo reči da je kritička javnost jedino ono što može da pokrene društvo napred i da najzad krenemo u izgradnju onog što je potrebno, a to su funkionišuće institucije. Ono što je današnja tema je položaj i uloga medija i uloga spinovanja u svemu tome, načina na koji se mediji finansiraju, na koji rade svoj posao, na koji biraju ili ignorišu teme i ljude. Sve ukazuje na to da su mediji u centru ograničavanja slobode govora, o čemu je govorio i izveštaj Evropske komisije, što smo već znali. Svedoci smo da su mediji pod snažnim pritiskom ili supervizijom na osnovu finansiranja od strane onih koji odlučuju ko će u kojoj meri biti finansiran. Oni koji ukazuju na te pritiske i mehanizme takođe su pod pritiskom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Samo bih napravila jednu repliku na ovo što je malo pre govorio Zoran Lutovac, kada kaže da nije objavljeno šta se mislilo o Zajednici srpskih opština, nego o izborima. Moram da kažem da je pitanje i naših konferencija za štampu generalno ovde problem. Bila sam recimo sa Žospenom na konferenciji za štampu, tamo ako ti kažeš da je tema to, uopšte se ne dozvoljava da se postavi pitanje koje nije tema. Međutim, ovde je novinarima dozvoljeno da govoriš na primer o Južnoj Africi, a da ti postavi pitanje šta misliš o Kosovu. To je za mene jena nenormalna situacija. Htela sam da kažem da se slažem generalno da ovu vlast apsolutno karakteriše maksimalna doza spinovanja, usmeravanja javnog menjenja na ovu ili onu stranu. Međutim, moramo da uočavao nijanse i da ne kažemo uvek da je svuda tako, svaka vlast to radi, nego da pronalazimo šta je specifično za ovu vlast, a ona je od početka pokazala da se zasniva na lažima. Ta reč spinovanje, koja nije našeg porekla, malo pravi zamagljivanje. To su najobičnije laži, biće izgrađeni stavovi za 350 evra do kraja 2015. godine, penzije nikad veće, pa do 2016. godine svi ćemo putovati autoputevima od Beograda do Užica za sat i po. Svaki dan. Da ne govorim da premijer radi 24 sata, nema nijednu subotu ili nedelju, samo voli Srbiju i radi samo za interese Srbije. To hvalisanje je toliko prenaglašeno.

Kada govorimo o spinovanju, manipulaciji i laganju to je jedna koncepcija, laži jedan glupi narod koji će da poveruje i na neki način videli smo da je to uspešno.

Naravno nijedna vlast ne izađe samu sebe da kritikuje, nego čeka da to čini opozicija. Ovoliko spinovanja, propagande, manipulacija za vreme mog političkog života nisam čula. Ni za vreme Tita, ovakvo spinovanje nije postojalo i ovoliko laganja. To je šampionstvo manipulacije i laganja, laži kako usta ostvore. To je osnova na čemu se zasniva ova vlast. Mi sada imamo tu neke fenomene, ovo što je u uvodu rečeno. Ja sam analizirala i pomenut je i moj članak, to kada se ide na rušenje Vučića, očigledno to izaziva neku vrstu dovođenja u pitanje da li je to više to laž ili je možda ova vlast izložena nekim van političkim uticajima. Naročito ovaj poslednji događaj koji je uzet kao primer, ono govorenje na Pinku glavnog urednika Informera, Vučićevića, meni je neprijatno čak i ime da mu izgovorim, o tome kako se priprema državni udar. Kada govorimo o spinovanju, manipulaciji i laganju to je jedna koncepcija, laži jedan glupi narod koji će da poveruje i na neki način videli smo da je to uspešno. Tako je jedanput Vuk Drašković rekao da ovaj narod samo treba lagati. Sada se to potvrdilo. Što više lažeš to imaš više političkog uspeha. Tako da vidiš da tu postoji nekakav racionalni efekat toga da što više spinuješ, što više lažeš, obećavaš, što više ubeđuješ to nekako prolazi. Kada dođeš do toga da kažeš biće dražavni udar, biće ubijen do petka, onda više ne možeš da pronađeš šta može da bude korist od toga.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

To stanje uznemirenosti suštinski je stanje umanjene obaveštenosti, ali doći ću na to detaljnije. Šta god da smatramo pod medijskim spinovanjem, hteo bih da kažem da je navođenje ili pozivanje ili pouzdavanje u međunarodne faktore, uz svo dužno poštovanje za sve liste, ocene, procene i argumentacije koje važe, stvar spinovanja, jer medijske slobode međunarodnoj zajednici nisu važnije nego nama. U krajnjoj liniji, pri svakoj turi izbora od 2000. god na ovamo, pri svakoj smeni ili prekomponovanju vlasti, medijska problematika formulisana ovako ili onako uvek je bila u top 10 prioriteta bilo koje od većih stranaka, vladajućih ili opozicionih, i međunarodne zajednie u raznim oblicima, ambasade, međunarodne organizacije koje su ovde prisutne, EU. Uvek smo svedočili tome da je medijska problematika bila počišćena pod tepih, jer se zapravo radilo samo o prva 2-3 prioriteta. Od onih sam ljudi koji se još uvek nadaju i rade na tome da mediji dođu među te prve prioritete, medijske slobode, javno informisanje, kako god da nazovete tu oblast. Ne znam da li će se to desiti u ovom ciklusu pristupanja EU, odnosno u otvaranju i zatvaranju poglavlja, ali mislim da moramo mnogo više da se pouzdamo u se i u svoje kljuse, šta god da imamo ovde. Imamo nekakve institucije, neke su samo na papiru, neke su samo fasadne, ali one mogu da postanu efikasnije samo ako ih mi pritiskamo svi zajedno na razne načine.

Čak i kada vlada ili bilo koja institucija državna, javna, angažuje markentišku agenciju, to ne znači da sme da uradi sve ono što ta agencija može da uradi u formi aktivnosti iz domena PR ili spinovanja. Spinovanje je preveliki kompliment za ovo o čemu danas pričamo.

Verujem da nema nikog ovde u prostoriji ko je iz tzv. marketinške ili oglašivačke ili PR industrije ko to ne zna, bez želje da pravdam spinovanje, ali bih rekao da je to jedna granična oblast marketinga, odnosa sa javnošću i oglašavanja, granična ponekad i sa zakonom, ali svakako u sivoj pa ponekad i crnoj zoni u odnosu na profesionalne standarde medija, novinara i informisanja, ali ono što je dozvoljeno komercijalnim akterima kao što su marketinške i PR agencije sigurno nije dozvoljeno javnim funkcionerima i institucijama koje se finansiraju javnim novcem. Dakle, čak i kada vlada ili bilo koja institucija državna, javna, angažuje markentišku agenciju, to ne znači da sme da uradi sve ono što ta agencija može da uradi u formi aktivnosti iz domena PR ili spinovanja. Spinovanje je preveliki kompliment za ovo o čemu danas pričamo. Znam da je po pozivu ovaj skup zakazan pre nego što je došlo do objave državnog udara ili do državnog udara u najavi, da nije to neposredni pojam, ali normalno da se na njega referišemo najviše danas. Pokušao bih to da objasnim tako što ćemo da odstupimo jedan korak dalje unazad od problema da bismo ga bolje sagledali. Pred zidom smo problema, pa da se malo povučemo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Krenuću od nekih tema koje nisu baš bliske pravu. Podsetiću vas da je ovo društvo od Miloševića do danas imalo više upliva tog vidovnjaštva i nekih stvari koje su bile spinovanje. Miloševićev režim nećemo komentarisati, mislim da tu imate vrlo jasnu sliku koliko je tu bilo određenih spinovanja i zavaravanja javnosti na mnogim nivoima i to kroz javni servis, a što mislim da je najveći teret iza svega toga. Međutim, sam Vojslav Koštunica kada je dolazio na vlast imali ste tu priču o Tarabićima, imali ste to podmetanje određenih vidovnjaka i mislim da se to vidovnjaštvo nekako naslanja na ovo što smo slušali ovih od D. J. Vučićevića i njegovo proročanstvo da će se desiti nešto sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Ta situacija nije bila razrešena, mi se nismo sa tim stvarima obračunali u prošlosti, nije se ni javnost pripremila za to da takve poruke ne prihvata i da na njih ne reaguje. Vi ste imali takođe, mislim da to neko od novinara može time da se bavi i ljudi koji profesionalno se bave novinarstvom mogu proveriti koliki je broj puta u javnosti bila puštena teza da je kraj sveta u svim tabloidima. Mislim da je to nešto što na nedeljnom nivou imate. To obmanjivanje javnosti i pravljenje straha i neke atmosfere straha. Ne bih se bavio ovim nedavnim stvarima, mislim da nam treba mala vremenska distanca da bismo videli koje su posledice ove najave u tabloidima svega ovog što je plasirao Vučićević.

Kada govorimo o spinovanju, govorimo najviše o tom obmanjivanju, stavljanju nekih neistinitih sadržaja i naduvavanju svega toga. Međutim imate još jednu pojavu, a to je odlaganje izveštavanja.

Možda možemo da se vratimo na situaciju od pre godinu dana i na širenje panike. Tu je već zaokružena cela priča, pa i sudski na žalost. Imali ste veoma jaku kampanju da se protiv ljudi koji su u tom trenutku širili paniku pokreću postupci i tu je negde zanimljiva reakcija tužilaštva koju je gospodin Kremer pominjao. Tužilaštvo je tu izuzetno aktivno reagovalo. Imali ste decu od 18 godina koja su bila privođena, koja su po nedelju i više dana proveli u pritvoru. Imate jednog momka koji je bio ošišan u pritvoru što je isto vrlo zanimljiv podatak, on se vratio kući svojoj deci, deca pitaju šta je bilo sa očevom kosom, tokom tog pritvora. Tu je jako mnogo stvari urađeno. Mi smo neke od tih ljudi zastupali kao organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, smatrali smo da takva kampanja koja je bila u medijima zaslužuje reakciju organizacije koja se bavi ljudskim pravima. Na žalost jednog momka koji ima 18 godina, njegov advokat po službenoj dužnosti nije dao da bilo ko preuzme zastupanje i on je po nagovoru advokata priznao krivicu, osuđen je na 10 meseci zatvora, dve godine uslovno, što stvarno pokazuje koliko ta atmosfera koja je postojala i koja je bila pritisnuta od strane najviših nosioca državne vlasti u tom trenutku da se ovi postupci završe, koliko je to dovelo do posledica tog straha od uopšte pojavljivanja u javnosti i davanja bilo kakvih komentara. To su ljudi koji su na Tviteru, Fejsbuku pisali neke stvari i bili zbog toga osuđeni. Kada govorimo o spinovanju, govorimo najviše o tom obmanjivanju, stavljanju nekih neistinitih sadržaja i naduvavanju svega toga. Međutim imate još jednu pojavu, a to je odlaganje izveštavanja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ja sam se vezala za ovaj poslednji deo, poslednju rečenicu iz vašeg poziva, da su nam potrebni nezavisni i hrabri mediji i to bi u ovom kontekstu spinovanja preformulisala kao pitanje zašto novinari rade protiv sebe i zašto mediji rade protiv sebe? Zašto oni zamajavaju ljude umesto da ih informišu? Zašto novinari se ne drže svoje profesije da proveravaju činjenice nego ih puštaju u etar ili ih puštaju u štampu? U nekom mom odgovoru pozvala bih se na jedno istraživanje koje smo nedavno radili u okviru Centra za razvoj sindikalizma, a sa podrškom Fondacije za otvoreno društvo, koje se bavi prekarizacijom i medijima. Ovde ću izneti samo nekoliko pokazatelja koji se tiču nekih brojeva. Reći ću samo to da se svi uzimaju u jednu već datu činjenicu da su novinari osiromašeni i da su zbog toga prisiljeni da pišu onako kako pišu. Ta tema je posebno u okviru ovog daleko šireg pojma prekarizacije postala intersantna i o njoj raspravlja i Evropsko udruženje novinara. Mi smo po prvi put na jednom velikom broju novinara, 1200 ljudi koji su bili u tom istraživanju obuhvaćeni, plus dubinski intervjui, pokušali da i kvantitativno i kvalitativno odgovorimo na pitanje da li je to bitan faktor ili nije. Svakako jeste, ali moram da kažem da u našem istraživanju taj nalaz nije, da li imaju platu ili nemaju, da se čak boje da će biti otpušteni. Bez obzira što su to svakako legitimni strahovi, u okviru tog dosta široko zamišljenog pojma prekarizacije najvažnije je bilo pitanje egzistencijalne nesigurnosti.

Egzistencijalna nesigurnost ne odnosi se na to da li ćete moći da kupite sutra doručak ili nećete, nego se odnosi na to da ste pod pritiskom da radite ono što vam drugi kažu, da ste prisiljeni da radite bilo šta za bilo koje pare i da ste izrazito nezadovoljni svojim životom.

Egzistencijalna nesigurnost ne odnosi se na to da li ćete moći da kupite sutra doručak ili nećete, nego se odnosi na to da ste pod pritiskom da radite ono što vam drugi kažu, da ste prisiljeni da radite bilo šta za bilo koje pare i da ste izrazito nezadovoljni svojim životom. To je jedna stvar. Druga stvar, ovi naši dubinski intervjui su pokazali da nije samo pitanje toga da novinari ne izveštavaju šta je istinito zbog toga što se boje za gubitak svog radnog mesta, nego se u medijima pojavljuju sve više ljudi koji nisu novinari. Znači  nije u pitanju da li su to dobri novinari ili su loši novinari, da li su to poslušni novinari, nego su to ljudi koji faktički nemaju veze sa tom profesijom. Podelila bih u tri klase te ljude. Prvi su nešto što su nam novinari opisali kao potrčkovići, to su ljudi koji su hvatači beleški i nečega što se pojavljuje u medijima. To je jedna stvar. Drugo su ljudi koje su neki od naših intervjuisanih novinara nazvali botovima, nešto što je nama uglavnom poznato sa društvenih mreža, a ovi naši novinari koje smo istraživali kažu da takvi ljudi postoje i u medijima i oni su zaduženi da pišu te najprljavije tekstove. Ni oni nisu novinari, nego su ljudi koji pišu određeno štivo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prvo bih se složila sa onima koji su u debati danas rekli da preveliku pažnju dajemo izveštajima Evropske komisije i da mi se čini da očekujemo da dobijemo podršku i kredibilitet iz izveštaja Evropske komisije za ono što mi ovde govorimo. Mislim da izveštaj Evropske komisije treba shvatiti kao jedan tehnički papir koji govori u kom pravcu neke javne politike treba da idu. Na pitanju šta je naš život u zemlji, kvalitet našeg života i politike i slobodne javnosti treba mi da izgradimo svoj kredibilitet i zato nam ne treba nikakav izveštaj o napretku kao vrsta podrške. Svako ko je čitao Naomi Klajn i njenu šok doktrinu videće kako se ovde primenjuju potpuno isti metodi koji su primenjivani u drugim zemljama poput Kine i Čilea, samo što su tada bili prioritet uvođenje neoliberalnih ekonomskih politika, a ovde se uvodi jedna manje ili više autoritarna vlada. Ratko Božović je rekao da ovde imamo javno mnjenje u znaku prevare. Potpuno imamo virtuelnu stvarnost koju slika vlada. Imamo dve stvarnosti, jednu koju vidimo u medijima i onom što vlada i mediji prikazuju dominantno i onog što je neki naš svakodnevni život, počev od toga da su reforme uspešne iako ih nigde nema, da nam je sjajna budućnost na pragu, iako se odlaže iz godine u godinu, da je sve manja nezaposlenost, da je sve više novih investicija, da ćemo Kosovo vratiti i odbraniti.

Kada svakog pojedinca osramotimo onemogućavamo solidarnost javnosti sa njim, jer on nije tu kao neki politički protivnik, nego kao neko ko je možda došao u sukob sa zakonom, o čemu kasnije nema ni procesa ni dokaza ni odluke ni presude.

Ima još jedna stvar koja je tu čini mi se bitna, a to je da se kroz svo ovo spinovanje javnosti o državnim udarima, građanskom ratu o kome je govorio Tomislav Nikolić, ima još jedno spinovanje, a to je jedna crvena nit koja se provlači stalno, od 2012. godine, koja je zapravo sramoćenje svih ljudi koji nešto znaju, koji imaju neku kompetenciju, koji imaju drugačje mišljenje, imaju neku vrstu kredibiliteta, a čime se zapravo želi stvoriti utisak da su svi potpuno isti, čime se potpuno različite vrednosti dovode u pitanje, umanjuje značaj kompetencije. Ne napadaju se ti ljudi u tabloidima, pojedinci koji pripadaju opozicionim političkim strankama, medijima, nevladinim organizacijama zbog njihovog političkog mišljenja, zbog političke pripadnosti, zbog kritike vlasti, nego se napadaju zbog toga što su prošli kroz crveno svetlo ili su nešto drugo uradili ili se otvara neka afera oko pašnjaka i pravi se čitava komedija oko toga gde se u stvari onemogućava solidarnost javnosti i društva sa tim pojedincima i to je nešto što je jako važno. Kada svakog pojedinca osramotimo onemogućavamo solidarnost javnosti sa njim, jer on nije tu kao neki politički protivnik, nego kao neko ko je možda došao u sukob sa zakonom, o čemu kasnije nema ni procesa ni dokaza ni odluke ni presude.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želela bih zapravo da naglasim jednu stvar koja možda nije dovoljno pominjana do sada kada je bilo reči o spinovanju, pre svega u zloupotrebi i upotrebi medija za spinovanje režimsko i interesnih grupa koje su povezane sa režimom današnjim. To je jedan obrazac koji nam i nije nepoznat. Po mom mišljenju, ovo što se događa ovih dana što je toliko podiglo tenziju u nekim delovima društva, ova najava državnog udara, koji je neka vrsta vrhunca podizanja tenzije i ukazivanja na značaj i važnost prve ličnosti u ovoj državi, ne znam da li je to rezultat neke lumene namere da se društvo kontaminira kroz podizanje što većeg stepena straha i marginalizacije i ono malo sloboda što u ovom momentu postoji, a koje su već odavno suspendovane poslednjih godina u odnosu čak i na one slobode koje smo osvajali 90-tih godina, gde su postojale značajne oaze bar ličnih sloboda. Ovde je vrlo važno pitanje dinamika koju su pominjali moji prethodnici, a to je dinamika između javnosti i javnog mnjenja. Tu distinkciju treba uvažavati. Kada govorimo o javnosti, o kritičkoj javnosti i o kompetentnoj javnosti, dosta je jasno da se taj sloj društveno angažovanih ljudi koji su imali pristup medijima, čije mišljenje je uvažavano, citirano, smanjio rekla bih u poslednjih desetak godina, zahvaljujući raznim ličnim odlukama i prilikama i neprilikama koje su snašle te ljude i u dobrom i u lošem smislu.

Umesto javnosti, kritičke ili kvalifikovane, imamo rijalitije u neverovatnoj količini zastupljenosti i potpunom ovladavanju medijskim prostorom.

Umesto javnosti, kritičke ili kvalifikovane, imamo rijalitije u neverovatnoj količini zastupljenosti i potpunom ovladavanju medijskim prostorom. Sa druge stane, imamo premijera Aleksandra Vučića koji je po meni najveći spin mejker sam sobom. Kada pogledate konferencije za štampu kako izgledaju, šta priča, to su sve neke poluistine i poluinformacije, saznaćete, ne smem reći, ima ovo, desiće se ono. Setite se slučaja Kosmajac i kako je odjednom otkrio i rekao da ne sme niko da kaže, ni tužilaštva, ni policija, niko, svi beže da se time bave. Imamo suspenziju medijskih sloboda. Koleginica Jakobi je iznela ovo istraživanje kako novinari misle i čega se boje i kakvi su danas njihovi izbori, da bi najradije otišli. Glasoviti novinari su otišli u PR, jer nisu mogli da dobiju predstavnike vlasti da učestvuju u njihovim emisijama. To je takođe jedna veština da se to ipak smisli, da se ne dolazi, vi niste objektivan novinar, vas ceni sadašnja opozicija, ali vas vlast ne ceni i ne želi da se pojavi kod vas. Ono što je po meni najveći problem kada su mediji u pitanju jeste javni servis. Javni servis koji ima i koji je nekako uspeo da se emacipuje posle 2000. godine, vi sad imate najvažniji intervju sa premijerom. Nemate po pravilu onu strukturnu kompetenciju za takav intervju, pa glavni i odgovorni urednik informativnog programa radi intervju, kao što je bilo sada. Ne znam pouzdano, ali po tome ko radi te intervjue rekla bih da lično premijer Vučić bira novinare sa kojima će on obaviti intervju. To nisu čak ni urednici, to su novinari i obično vidim da su žene.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mnogo smo se uozbiljili ovde, nema više osmeha. Inače nema u ovoj zemlji osmeha. Moja ujna koja je Japanka i Amerikanka, ne zna još naš jezik dobro, ali pretrčava programe TV i meni kaže jednog dana: “Ovaj Vučić se ne miče sa TV, ima li ko da mu kaže da je to nepristojno?” Ja kažem da nema na žalost ko da mu kaže i ne sme niko da mu kaže i ne može da mu kaže i nema gde da mu kaže. Tako sam joj objasnio tu priču. Spadam u one koji smatraju da ova slika medijska odražava stanje u društvu. Naprosto je tako. To je ono anomično društvo u kome vlada haos, nasilje, bezakonje. Ovi koji su pomenuti na TV kao zaverenici neće se žaliti i nemaju se kome žaliti. Uzaludno se žale. Razume se, pošten čovek ako ga neko optuži i okrivi, dezavuiše javno, on ima potrebu da traži neku pravdu. Ovde pravde nema. Kao što nećemo naći ove koji su malo “opomenuli” gospođu iz Saveta za borbu protiv korupcije. Unapred kažem neće ih naći, a vi znate zbog čega ih neće naći, kao što ih ja znam zbog čega ih neće naći. Dakle, mi ovde imamo kralja Ibija u stvarnosti. Imamo povratak tih trajnih pojmova, a to znači autokratski mentalitet i autokratsku vlast i podaništvo. Ovo je strašno podaništvo i samih medija.

Mislim da nije u pitanju stagnacija, nego regresija. Mi se vraćamo nazad. Mi smo vrlo vešti u sposobnosti da se vraćamo nazad. To je zanimljivo.

Nisu mediji oni koji nešto čine da ne budu podanici. Ne može u jednom dnevniku pet puta da se pojavi premijer, pa to nikad nije bilo. Ovde se dešavaju stvari koje se nigde u svetu ne dešavaju. Zato kada sam tvrdio malo ranije, pre nekoliko meseci, da nikad nije bilo gore, i dalje kažem da je tako. Ovo što se napravilo kao haotična situacija po premijera, mislim da je napravljeno i zbog toga da se ide ka izborima što pre, da vlast bude apsolutistička i da bude lična vladavina. Ovde ne smete kritikovati. Samo vas čekaju te neznalice da vas ponize. Teško je čoveku pustiti da ga neko ponizi zbog toga što će reći istinu. Istine nema, kao što nema ni slobode. Šta god pričali ovi naši učitelji sa strane. Ja mislim da oni pričaju tu priču takođe simulirajući, da se uradi ovde ono što oni žele, što im je potrebno sa stanovišta nekakvog koncepta globalnijeg, a ne ovog našeg jada. Mislim da nije u pitanju stagnacija, nego regresija. Mi se vraćamo nazad. Mi smo vrlo vešti u sposobnosti da se vraćamo nazad. To je zanimljivo. Gde bi mi bili u progresu i napredovanju kada bi imali taj potencijal ili taj eros da napredujemo? U tom smislu ova tema je uzaludna, zato što nas neće niko čuti. Oni će i malo medijske slobode da ugase. Noć je za njih vreme kada najbolje vide i kada najbezbednije vladaju. O tome se radi. Zato sam rekao, reč je o političkoj patologiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Htela bih da se vratim na zakone i na temu sa kojom sam počela. Neki od učesnika su spominjali te čuvene medijske zakone koji zaista i sadrže odredbe koje su naprednije u odnosu na medijske zakone koje smo imali ranije, ali ću da istaknem već sada kako su odredbe tog zakona izvrgnute ruglu i apsolutno u praksi više ne postoje indikacije da će se zakoni poštovati. Ja ću samo da podsetim da mi, između ostalog, Zakonom o javnom informisanju imamo zabranu objavljivanja informacija u vezi sa krivičnim postupcima, direktnu. Zatim zabranu govora mržnje, zabranu javnog izlaganja pornografije maloletnicima i mnoge druge zabrane koje se nepoštuju svakodnevno. Zakoni su pravljeni za normalne demokratske uslove gde funkcionišu institucije i oni predviđaju određene sankcije koje su uglavnom usmerene na medije, urednike medija i novinare, a nefunkcionisanje institucija nije uvek samo na novinarima i na urednicima. Ne postoji dovoljna zaštita u sudskim postupcima i već je rečeno da tužilaštva ne reaguju. Mi već imamo najvažnije odredbe tog zakona koje apsolutno nemaju nikakvu pravnu zaštitu.

Dešavaju se još neki regresivni momenti, a to je bar što se mene tiče jedna neobična ideja državnog sekretara Saše Mirkovića, o njoj se sada više ne priča pa se nadam da se od nje odustalo, uvođenje licenci za novinara.

Što se tiče javnog interesa koji je garantovan, svi su govorili o tome kako je najpozitivnija promena konkursno finansiranje programa u javnom interesu. Na prvom koraku formirana je komisija za konkurs na nivou grada Beograda koja je skandalozna. Novinarska udruženja su reagovala, ali to će verovatno ostati na tim reakcijama na društvenim mrežama sa kojima ćemo se svi složiti, ali sastav te komisije već govori da oni neće dodeljivati sredstva u javnom interesu, niti za programe u javnom interesu. Dešavaju se još neki regresivni momenti, a to je bar što se mene tiče jedna neobična ideja državnog sekretara Saše Mirkovića, o njoj se sada više ne priča pa se nadam da se od nje odustalo, uvođenje licenci za novinara. Ona se nije pojavila nakon svih ovih tirada koje slušamo od strane Informera i ovog blaćenja i klevetanja koje svakodnevno čitamo, to je trajalo već uveliko. Nije reagovao niko nikad. Reakcija je nastala nakon afere sa vetro parkovima i činenice da je na informativni razgovor pozivan urednik portala, pa su pokušali zapravo ga nateraju da otkrije izvor tako što će ga proglasiti nekim ko nije novinar pa da na taj način mora da oda izvor odakle je dobio informaciju, jer ga zakon štiti kao novinara. To jeste jedna posebna tema i tome se danas mnogo raspravlja u svetlu Interneta, ko je danas novinar i ko treba da poštuje etičke kodekse. Za to još nema odgovora, to je stvar koja je u procesu. Vi sada imate blogere koji nisu zaista novinari i ljude koji pišu na Internetu. Da li mi treba da ih zabranimo ili uvedemo u nekakve disciplinske mere ne znam, ali sasvim sam sigurna da nikako ne treba ići u pravcu ogrančavanja nego širenja slobode.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čuli smo mnogo tačnih i pametnih stvari, mnogo toga smo znali, ali je veoma važno da smo to izgovorili, jer dopala mi se jedna rečenica koju sam smislio, a to je da je ćutanje laganje i da je naš najveći problem upravo u ćutanju, jer time lažemo i sebe i druge. To je jedan problem. Najvišu smo pažnju posvetili Vučiću, iz prostog razloga što je on degradirao državu na svoju ličnost i sve karakterne osobine svoje preneo na osobine države i društva. Onoliko koliko je on zdrav, toliko je zdravo društvo i država. Država je po njegovom mišljenju privatno vlasništvo i on se prema njemu na taj način ophodi. Malo pre sam se našalio da u svemu ima i nekog dobra, a to je da komediografi, humoristi mogu da budu srećni jer su dobili i materijal koji je neočekivano gotov, ne moraju mnogo truda da ulože. Priča se sastoji u sledećem, vladavina jednog čoveka ili ličnosti je suprotno demokratiji i mi nismo demokratsko društvo. Demokratskim putem, putem izbora koji su se odigrali i koalicijama raznim dobili smo jednu veliku većinu koja u stvari to i nije, ali tako se aritmetički dogodilo. Dakle, demokratskim putem došli su na vlast neki ljudi koji apsolutno ili ništa ne znaju o demokratiji ili neće za nju da čuju ili ih ona ne interesuje. Prema tome, ovo nije demokratska država. Ne može biti demokratska država u kojoj će predsednik Vlade reći dnevnice su sutra tolike, dajem vam toliko ovoga, ovo ne dam, ovo neću da učinim. Tako se ne ponaša nijedan autoritarni domaćin u Srbiji u svojoj kući među čeljadima kako se on ponaša prema svojim građanima.

Možda idealizujemo previše neka vremena da su građani bili dobri, pa većina građana nije bila tako sjajna u istoriji. Istoriju su dobrim delom činili heroji, koje posle slave, dižu im spomenike, pozivaju se na njih. Mi heroje nemamo.

Naravno, dojadio sam i sebi i drugima pa sam počeo da sumnjam u tu rečenicu Aristotelovu koju citiram, da nema dobre države bez dobrih građana. Možda idealizujemo previše neka vremena da su građani bili dobri, pa većina građana nije bila tako sjajna u istoriji. Istoriju su dobrim delom činili heroji, koje posle slave, dižu im spomenike, pozivaju se na njih. Mi heroje nemamo. To jeste jedan problem kada imate nedemokratsku i ličnu vlast, nemate organizovani otpor. Ako se želi herojski otpor, ceo Beograd bi bio prelepljen pismima i stajali bi ljudi. Dakle, o tome moramo da razmislimo. Šta to znači i zašto postoji toliko ćutanja? Velika odgovornost je i inteligencije i o tome treba takođe da razgovaramo. Šta je njena uloga? Njena uloga jeste da govori istinu i da istražuje i ona to ne radi. Najvećim delom. Čast izuzecima. Neophodna je ta javna upotreba uma i ovih debata bi trebalo da bude jako mnogo i da dođe do određenog zaključka i da se kaže da ovakva držva ne može da postoji. To nas vodi sve zajedno u propast, to je neodgovorno do neba i dosta više sa ćutanjem, trpljenjem, laganjem. To ponižava građane.

Opširnije >>>