za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ŠTA JE PRESUDNO ZA REFORMU JAVNE UPRAVE: KVANTITET ILI KVALITET?"
Pretraga
Verzija za štampu

BEOGRAD - Cilj reformi javne uprave treba da bude kvalitetna, efikasna i obrazovana administracija koja će građanima moći da pruži neophodne javne usluge i taj posao treba da obavljaju profesionalci, a ne partijski kadrovi, rečeno je danas na debati o reformi javne uprave.

Bivši guverner Narodne banke Srbije (NBS) Dejan Šoškić rekao je da MMF nije institucija koja treba da se bavi time koliko će radnika biti otpušteno, istakavši da se MMF ne bavi privrednim razvojem neke zemlje i da je za to zainteresovan samo sekundarno, da bi osigurao da će moći da naplati dugove od te države.

MMF može da bude inicijator tih reformi, ali taj posao treba da sprovedemo zbog nas samih, a ne zbog MMF-a, dodao je Šoškić, na debati "Šta je neophodno za reformu javne uprave: kvantitet ili kvalitet".

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Počeću sa jednom anegdotom, ovde nema onih koji se mogu sećati Kraljevine Jugoslavije sem možda jedno ili dvoje, ali ja se sećam kao dete da se u našoj kući raspravljalo o redukciji činovnika. Dakle, to je bila tema koja je plašila mnoge službenike, činovnike, onda se raspravljalo kako će to biti primenjeno. Da li će tu ići po babu ili po stričevima i kako će se to odigrati. Znamo da je bila velika uzbuna oko toga. Borba da se smanji javna uprava je zaludan posao, jer se to stalno obnavlja kao živo tkivo. Postoje čak i određeni zakoni sociološki koji o tome govore, jer svako ko postane načelnik ima dva pomoćnika, svaki taj pomoćnik nađe još dva i to je već poznato kao se razvija. Međutim, ovde imamo jedan drugi problem, što je to povezano sa budžetskim potrebama, sa zemljom u krizi, a mnogo manje se govori o onom što je bitno, a to je kvalitet javne uprave. Jedino se raspravlja i brine koliko će ljudi ostati bez posla. To je važno i esencijalno pitanje, pogotovo u zemlji koja nema jasnu socijalnu politiku prema nezaposlenima i to je normalna briga. S druge strane, ne govori se o tome kakva je javna uprava neophodna, s obzirom na tehnološki razvoj, na digitalizaciju, na odnos sa građanima, na kulturu ponašanja. Uprava javna predstavlja državu, ona je njeno ogledalo.

Građani se svakog trenutka suočavaju sa bahatošću ili nebrigom, sa zaboravljenim dokumentima, korupcijom i nizom drugih stvari. Kvalitet javne uprave je ključan za karakter jedne države. Ona pokazuje da li u njoj ima vladavine prava, da li je demokratska, napredna, uljudna. Zato je to pitanje veoma važno i mi smo želeli da ga na neki način proširimo od ove isključivo administrativne i tehničke strane stvari na kojoj naročito insistira MMF i ovi drugi darodavci koji brinu kako ćemo im vratiti pare koje su nam utrapili. Po običaju, mi ćemo imati uvodničare. Imamo tu predstavnika lokalne samouprave, gospodina Paunovića, koji vodi jedan grad i tu nam je gospodin Bugarski iz Vojvodine koji se bavi problemima u

Kvalitet javne uprave je ključan za karakter jedne države. Ona pokazuje da li u njoj ima vladavine prava, da li je demokratska, napredna, uljudna.

prave. Ovde imamo niz kompetentnih ljudi koji su bili u upravi bilo kao ministri ili funkcioneri koji će moći da dosta kažu o tome kakva bi javna uprava bila potrebna. Ovde postoji još jedna zabuna koju bih samo da otklonim, a to je definisanje pojma javne uprave i šta tu sve spade. Šta je sa lokalnom samoupravom, šta je sa drugim javnim službama, da li ceo taj korpus tu spada u redukciju koja treba da povećava slobodu, koja se izgleda u modernim društvima sastoji u tome da je čovek slobodan da bude nezaposlen, nezaštićen, zdravstveno neosiguran, potpuno slobodan? To je rezultat tržišnog društva, neoliberalno shvaćenog, to je jedan krupan problem koji takođe treba da nađe ovde mesta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moj zadatak danas je da vas uvedem u ovu temu iz ugla nekog ko je bio i predsednik SKGO i bavio se pregovorima sa ministarstvima Vlade Srbije na temu administracije lokalne i donošenja zakona koji se odnosi na smanjenje lokalne administracije, ali naravno i neko ko je predsednik opštine i ima sada već, da ne zameri prof. Mićunović, istorijsko iskustvo od 15 godina sa raznim Vladama Srbije i sa raznim pokušajima reforme lokalne administracije. Počeo sam da radim ovaj posao kao predsednik izvršnog odbora 2000. godine i tada sam živeo u iluziji da će se sve to rešiti za godinu, dve ili tri, ali vidimo da problem administracije i smanjenja broja činovnika postoji od kralja Petra. Problem je uvek bio taj da se čini sa strane političara da je ta uprava, administracija suviše spora ili na neki način izopštena iz dešavanja i da su političari želeli brzo rešavanje tog problema. S druge strane, imate problem da politika i izvršna vlast ne bi smeli da utiču na sastav administracije, zato što bi onda moglo da dođe do povećanja broja zaposlenih i partijske administracije koja ne bi služila građanima.

Da bismo odmah postavili stvari na početku, moj odnos prema redukciji broja činovnika  je takav da je na početku tog mog mandata u svim službama opštine Paraćin bile 1840 stalno zaposlenih, sada ima 470.

Da bismo odmah postavili stvari na početku, moj odnos prema redukciji broja činovnika  je takav da je na početku tog mog mandata u svim službama opštine Paraćin bile 1840 stalno zaposlenih, sada ima 470. U opštinskoj adminstraciji bilo je 174 zaposlena, a sada ima 104. U međuvremenu su mnoge nadležnosti dodate lokalnim samoupravama. Tako da kad je reč o smanjenju broja, pobornik sam smanjenja broja u odnosu na ovo što postoji u adminstracijama mnogih opština, ali ne i svih u Srbiji. Kako se država bavila ovom temom javne uprave i koji su to bili bitni pokušaji koje mogu izdvojiti? Bio je jedan pokušaj koji nije ni zaživeo, ministra Milana Markovića. On je predložio jednu vrstu smanjenja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Zbog sukoba sa ministrom ekonomije gospodinom Dinkićem nije bilo prihvaćeno na Vladi i on se povukao iza toga, tako da taj njegov pokušaj koji je bio dosta dobar i kvalitetan kad se govori o opštinskim administracijama nije nikad ni zaživeo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala na pozivu Centru za demokratiju kao i Fondaciji Fridrih Ebert. Kolega Paunović je izvanredan uvod dao. Ja bih počeo sa dve premise. Prva premisa je da demokratija košta, sistem demokratskog društva košta i to vam je kao i u svakom poslu, to će svi oni koji se bave poslom razumeti, imate troškove hladnog pogona i oni moraju da postoje, ako hoćete da se bavite tim poslom. Druga polazna premisa za mene je da je ozbiljna reforma javne uprave neophodna i mislim da tu ćemo se složiti oko obe tačke. Slažem se sa onim što je kolega Paunović već rekao, ozbiljna reforma ne može da se završi za jednog mandata zato što je to vrlo kompleksan posao koji zavisi od mnogo faktora i gde ne mogu da se paušalno donose ocene. Mislim da problem reformi koji su započeli političari i generacija 5. oktobra upravo se ogleda u toj nekonsekventnosti njihovog sprovođenja, odnosno da ste imali svaku novu reformu sa dolaskom novog ministra, ono što se do tada uradilo nije usavršavano i unapređivano. Zbog toga u principu smo i danas došli do nivoa da nismo zadovoljni sa onim što je postignuto u proteklih 15 godina. Moje lično ubeđenje je, što se tiče celog tog perioda, da su dve stvari u suštini propuštene i mislim da su ta dva stuba postavljena ovo o čemu danas govorimo bi bila rutina, a ja sam duboko ubeđen da su dva osnovna stuba funkcionalno pravosuđe i funkcionalni poreski sistem. Kada imate te dve stvari, uredili ste i zloupotrebu zakona i rešili ste neprimenjivanje zakona i što su bile uobičajene implikacije novih rešenja. Rešili ste mito, korupciju, zloupotrebu i rešili ste stabilan finansijski priliv.

Da bi ova vrsta reformi uspela slažem se da ne može to da se uradi u jednom mandatu i mislim da je mnogo važno da mora da postoji politički konsenzus, društveni konsenzus oko pravca u kome idemo.

Da bi ova vrsta reformi uspela slažem se da ne može to da se uradi u jednom mandatu i mislim da je mnogo važno da mora da postoji politički konsenzus, društveni konsenzus oko pravca u kome idemo. Zašto to kažem? Zato što reforma zavisi od pravca šta želimo da postignemo. Da li će to biti koncentrisana, centralizovana država ili će biti dekoncentrisana i decentralizovana država, rešenje je potpuno drugačije. Vi ne možete da namećete i mislim da nije u redu praviti zakonska rešenja ako niste sagledali šta je vaš krajnji cilj, o kakvoj državi razgovoramo i to je možda najveći minus ove reforme koju ne kritikujem da ona nije neophodna, nego je kritikujem u pristupu. Mislim da smo od nekih drugih stvari trebali da počnemo da bi došli do ovog. Kod ove reforme mi je nejasno, a to će kolege sa ekonomskog aspekta moći bolje da protumače, ako MMF traži od nas da smanjimo učešće plata i penzija u BDP, zašto danas razgovaramo o broju zaposlenih? Treba da razgovaramo o smanjenju troška i taj teret da rasporedimo po meni na sva tri nivoa vlasti ravnomerno kako bi napravili efikasnu strukturu i upravu. Tu ili smo loši pregovarači ili se ka nižim nivoima vlasti šalje nekonsekventna i nefer poruka.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pre svega, hvala organizatorima što smo se danas okupili da diskutujemo o ovoj vrlo važnoj temi. Počeo bih sa ovim pitanjem oko MMF. Šta je to što ta institucija traži ili se čini da traži i da li zaista to traži što se često čuje? Ono što ne smemo da zaboravimo, a to je da MMF nije razvojna institucija, MMF se suštinski ne bavi privrednim razvojem zemalja sa kojima prave svoje aranžmane. MMF se razvojem tih zemalja bavi sekundarno u smislu da li će taj eventualni razvoj u toj u zemlji poboljšati sposobnost zemlje da redovno izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu, što je primarni cilj MMF. Dakle, MMF je sasvim zadovoljan ukoliko postoji finansijska stabilnost u zemlji i sposobnost zemlje da izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu. Da li će se u toj u zemlji dešavati ili se neće dešavati privredni razvoj, kvalitetne reforme itd., to je sekundarno, to se razmatra u kontekstu toga da se održi finansijska stabilnost i sposobnost zemlje da redovno plaća inostranstvu ono što treba da plati.

Po definiciji MMF se ne bavi pitanjima koliko će biti otpušteno ili neće biti otpušteno. Njega zanimaju grube makro ekonomske relacije, da li zemlja može ili ne može sebi da priušti i do koje mere nekakve finansijske izdatke i u tom kontekstu očekuje neke reformske poteze.

Po definiciji MMF se ne bavi pitanjima koliko će biti otpušteno ili neće biti otpušteno. Njega zanimaju grube makro ekonomske relacije, da li zemlja može ili ne može sebi da priušti i do koje mere nekakve finansijske izdatke i u tom kontekstu očekuje neke reformske poteze, to je sasvim jasno. Lično sam vrlo skeptičan kada govorimo o pitanju reforme u javnom sektoru, ukoliko vidimo da se ta reforma zamišlja parcijalno ili teži nekakvim linearnim rešenjima. Mislim da je važno ovo što je i organizator pokrenuo kao pitanje, da li se bavimo kvalitetom zaposlenih u javnom sektoru, nivoom kvaliteta koji se pruža građanima kao forma usluga javnog sektora prema stanovništvu. Kada govorimo o tome, po mom mišljenju je važno da se govori o druge dve stvari, srodne, bez čijeg rešavanja, duguročno kvalitetne refome u ovom domenu ne mogu da se urade. Prvo je pitanje zapošljavanja u javnom sektoru članova političkih partija i simpatizera samo zato što su članovi i simpatizeri, a ne zato što su kompetentni za određenu stvar. To se kod nas dešavalo, a čujem da se dešava i dalje u nekim institucijama više, u nekim institucijama manje, ali takav kriterijum pri izboru zaposlenih u javnom sektoru i po mom mišljenju je neprihvatljiv. Vodi eroziji kvaliteta tog javnog sektora.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sedam godina u Ministarstvu rada i socijalne politike vodila sam Upravu za rodnu ravnopravnost i mi smo imali jako veliku strategiju koja je uključivala saradnju sa ostalim ministarstvima i lokalnim samoupravama. Pripremila sam nekoliko pitanja juče razmišljajući o ovom i misleći da će neko iz Ministarstva za državu upravu i lokalnu samoupravu odgovoriti, ali naravno nisu to pitanja na koja je prvo nužno da damo neki odgovor nego prosto neke stvari koje su iz mog iskustva i razgledanja njihovog sajta mi pala na pamet. Prvo šta čini državnu upravu i ko sve tačno i na koji način tu spade? Kao što su mnogi već rekli, ovde se više govorilo o tome ko su korisnici direktnih i indirektnih budžeta, a ne ko su stvarni pripadnici državne uprave. Da li su to oni koji imaju status državnih službenika ili svi koji su zaposleni u institucijama, da li tu spadaju profesori i zašto subvencionisana preduzeća koja su direktni korisnici budžeta tu ne spadaju, ako je već pitanje budžetsko i zašto ne podležu reformi i zašto se svaki put kaže da je to najstrašnije i onda se nikad ništa ne uradi u samim preduzećima, kao što sigurno neće ni sada? Drugo, koji su ciljevi reforme? Da li se smanjuju troškovi ako državna uprava ostane neefikasna i da li ima i naznaka bolje organizacije državne uprave, pošto o tome ništa nismo zapravo čuli osim uopštenih stvari koje gospođa Udovički rekla kao ćemo se truditi da to bude efikasno? 

Nema dovoljno meritornosti u tome kako ko obavlja svoj posao. Postoje neka ocenjivanja, a to je jako problematično iz više razloga.

Treće, zašto se stalno menjaju i izmišljaju imena pa time i sistematizacija ministarstava i ostalih institucija? Mogu li se trajno uspostaviti ključna ministarstva? Mene je jednom ovde jedan savetnik u Švajcarskoj ambasadi, razmišljali su o nekoj donaciji, pitao zašto zemlja koja je iste veličine kao i Švajcarska ne može da uredi Ministarstvo finansija i da se tako zove nevažno ko je ministar? To se menja. To je ogroman trošak inače, svaki put, a to nije samo kad se menja Vlada, to je i prilikom rekonstrukcije, svake dve godine otprilike. To je jedan užasan i besmislen trošak. Koje su prepreke pravljenja razvojnih sistematizacija u ministarstvima i drugim institucijama kojima bi se omogućilo dinamično popunjavanje kapaciteta prema potrebama i ciljevima  usavršavanja državnih službenika? Kako što je prof. Šoškić govorio i gospodin Paunović i gospodin Bugarski, nema dovoljno meritornosti u tome kako ko obavlja svoj posao. Postoje neka ocenjivanja, a to je jako problematično iz više razloga. Sada ne ulazim u to. Nije dozvoljeno ljudima da na određeni način se pokaže potreba, nego se to sistematizacija svaka, makar i najmanjeg odeljenja u ministarstvu usvaja na Vladi. To su ogromne i besmislene komplikacije. Peto, zašto naši državni činovnici ne ostvaruju svoje pravo i obavezu da se suštinski i u skladu sa potrebama usavršavaju i zašto Služba za upravljanje kadrovima ne uvodi inovacione obuke? Znam jer sam pokušavala da im nešto objasnim i prilično je teško sa njima sarađivati. Isto su jako jedna sklerotična institucija, opet sam išla na njihov sajt u nadi da ću naći nešto novo, međutim i dalje toga nema.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Uvek mi je veliko zadovoljstvo u ovakvo dobrom društvu da imam priliku da kažem nekoliko reči. U organizovanim društvima dobre stvari moraju da počivaju na političkim idejama, a vi ste profesore za to ovde najpozvaniji za njihovu istoriju, a i za procenu kakve su sada. Političke ideje su uvek racionalizacija uverenja, vizija i onog što pokreće organizovane grupe ljudi da u određenom pravcu idu. Postavimo pitanje sebi na kojoj političkoj ideji funkcionše Vlada Srbije i premijer Vučić? Mogu da vidim da u javnosti reforme su kredo njegove politike, to je nešto što pojavno i verbalno reforma državne administracije, prosvete, policije, privrednog sistema. Ispod tog verbanog dela ne mogu da vidim nikakvu političku ideju, ali baš nikakvu osim da se drži dobar politički rejting. Ne mogu da vidim nikakav pravac koji je u temelju jednog velikog napora koji sam siguran da ministarka ulaže u sve ovo. Onda dođemo do ovog u čemu gospodin Šoškić je govorio, do toga šta je ideja ekonomske politike Srbije danas, jer negde ćemo da dođemo i do toga šta se dešava sa reformom administracije. Ono što mogu da razumem je da je Srbija svoju ekonomsku politiku pretvorila u knjigovodstvenu politiku gde je čak ministar finansija nije glavni knjigovođa, nego predsednik Vlade.

U Srbiji danas ljudi nemaju dovoljno prilike da odlučuju. Uveren sam da ukoliko bih na sedam ili osam hiljada tačaka u Srbiji ljudi mogli da odlučuju o tome kako će da troše porez na imovinu koji je prikupljen tako što su ga oni platili, da bismo došli do temeljnog redistribuiranja političke moći.

Nekako mi se čini da je ministar finansija šef kabineta, jer stvar se svodi na jedan ekonomski cilj: kakav će biti deficit? To je početak i kraj ekonomske politike. Dakle, ne vidim nikakvu razvojnu politiku, nikakvu ekonomsku razvojnu politiku i to je između ostalog i najveća zamerka koju iznosim kad god govorim. Sa ovakvim pristupom ne vidim kako je moguće na jedan dobar način sprovesti bilo kakvo ozbiljno restrukturiranje u našoj državi. Što bi rekao gospodin Paunović, da ne pričamo da je loše, nego šta mislim da bi trebalo da se desi. Verujem da najveći mogući stepen slobode i demokratije su dobri temelji za ono što bi trebali u Srbiji da radimo, pa i na takav način da reformišemo i svoju administraciju, bilo da je ona lokalna ili centralna. Šta mislim pod ovim? Sloboda. Dakle, da ne ulazim u filozofske kategorije, ali mogućnost ljudi da odlučuju je u stvari sloboda. U Srbiji danas ljudi nemaju dovoljno prilike da odlučuju. Uveren sam da ukoliko bih na sedam ili osam hiljada tačaka u Srbiji ljudi mogli da odlučuju o tome kako će da troše porez na imovinu koji je prikupljen tako što su ga oni platili, da bismo došli do temeljnog redistribuiranja političke moći. To se na žalost u ovoj zemlji dešava od 1815. godine kad je posle Drugog srpsko ustanka, evo sada će 200 godna tačno, Miloš Obrenović počeo da pravi državu. Redistribucija moći i mogućnost ljudi da odlučuju o tome kako bi trebalo da izgleda njihovo selo ili deo grada i šta se dešava sa ambulantom u kojoj se leče i sa školom u kojoj njihova deca idu i vrtićem i šta god mislim da je put kako možemo da uredimo nešto.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moje izlaganje će verovatno malo ići u nekom drugom pravcu. Sigurno da su sindikati jedan vrlo bitan segment svakog društva, ali je takođe i sigurno da naše društvo i Vlada pokušava da minimizira sindikate, a kada ovo govorim onda pre svega imam u vidu nepostojanje socijalnog dijaloga. Dakle, u ovoj državi od 2000. god i svih promena i reformi apsolutno socijalni dijalog nije zaživeo. Ono što je još poraznije, kod donošenja zakona ili ovakvih pitanja kao što je reforma administracije nije bilo nikakavih suštinskih javnih rasprava, sve su se svele na paravan potrebe i onog što razvijena demokratska Evropa od nas zahteva. O samom ovom pitanju o kom danas govorimo kod nas se decenijama razgovara i na žalost nema malo godina, dugo sam u ovom poslu i ne mogu da vam kažem na koliko sam bila ovakvih rasprava, okruglih stolova, onda na kraju dođemo ponovo do onog da je sve viđeno. Baš u ovom periodu dolaze članovi iz sindikata, oni zaposleni u zdravstvu između ostalog, i u razgovorima sa njima govore nam da su radni odnos zasnovali pre 35 godina i da tada kada su zasnivali radni odnos im je pričano da je u zdravstvu višak zaposlenih 30%.

Svaka partija predizborno kritikuje onu prethodnu ili svaka vlast kritikuje prethodnu da je ona zaposlila veliki broj, da je dovela partijske kadrove, onda dođe na vlast i nanovo sve se krene iz početka.

Ovo nije nikakva novina i nije nešto što se sada dešava, kao što je i uvodničar rekao, ovo je nešto o čemu decenijama govorimo, ali način na koji to sprovodimo ne uliva poverenje. Ovde je veliki problem što moram i sa tog drugog aspekta da govorim, ovde se pre svega radi o politici. Svaka partija predizborno kritikuje onu prethodnu ili svaka vlast kritikuje prethodnu da je ona zaposlila veliki broj, da je dovela partijske kadrove, onda dođe na vlast i nanovo sve se krene iz početka. Pri tome, stručno znanje, efikasnost, odgovornost, niko ne razmatra. Slušala sam gospodina Paunovića i položaj lokalne samouprave, imam potpuno drugačije viđenje. Lepo je da je opština Paraćin uspela, ali radeći ovaj posao putujem po Srbiji i kada idem u neki grad, onda je u mom tom dnevnom redu i poseta lokalnoj samoupravi. Ono što viđam po gradovima Srbije je najblaže rečeno potpuni apsurd. Sve priče koje vidimo u medijima, u novinama, da radnici sede po hodnicima apsolutno su tačne. Mogu konkretno gradove da nabrojim u kojima je tolika prenatrpanost zaposlenih da sede ljudi po hodnicima i ono što mi se desilo prošle nedelje, potpuni apsurd u jednoj opštini dva matičara sede za stolovima koji se nalaze u hodniku, jer nema mesta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pre svega bih krenuo od jedne konstatacije, govorimo o zaposlenosti u funkciji javne uprave. Skrenuo bih pažnju na jednu činjenicu, kad u državni nestane jedno radno mesto budžet izgubi porez na primanja radnika i doprinose. iz budžeta mora da izađe socijalno staranje, bilo da je to socijalni program ili socijalno staranje bilo koje vrste i izlazi penzija ukoliko penzionišete ljude. Dakle, to je direktni atak na budžet. Tržište izgubi jednog kupca. Ako tržište izgubi jednog kupca, onda čitav lanac proizvodnja – distribucija – prodaja gubi klijenta. Onog momenta kada izgubi prihod prodavac, državni budžet izgubi PDV i izgubi prihod po osnovu poreza na dobit. Kad se to desi u lancu proizvodno – trgovinskom onda su pod pritiskom manjih prihoda skloni tome da otpuštaju ljude ne bi li našli rezervu za svoje poslovanje. Dakle i dalje budžet gubi po toj osnovi ono što je izgubio i kada je ispustio jednog radnika iz sistema. O tome ne vode računa, ne bavi se nijedna politička opcija u poslednjih 15 godina koja je bila na bilo kojoj vrsti vlasti lokalne ili državne javnim finansijama onako kako mora da se bavi. Dakle, niko ne vodi računa o tome šta će se desiti ukoliko se bilo ko otpusti u ovoj zemlji.

U socijalno odgovornim državama javni sektor služi i za ekstenzivnije zapošljavanje.  Zašto Francuska odbija da pod bilo kakvim pritiscima sa strane otpušta ljude iz javnog sektora? Zato što je to socijalni bafer.

Sa druge strane, imate problem koji se zove socijalna odgovornost države, jer ne možete zahtevati u kapitalizmu od privatnika da bude socijalno odgovoran. Privatnik živi na eksploataciji kapitala i na svom profitu. Od njega ne možete tražiti da smanjuje profit da bi bio socijalno odgovoran, to može isključivo država. U socijalno odgovornim državama javni sektor služi i za ekstenzivnije zapošljavanje.  Zašto Francuska odbija da pod bilo kakvim pritiscima sa strane otpušta ljude iz javnog sektora? Zato što je to socijalni bafer. Država mora da vodi računa da izvrši recimo inkluziju hendikepiranih. Hendikapirane ne možete nametati privatnicima, država mora da se stara o njima i da ih zapošljava. Država mora da bude uređena, mora da ima prihode iz kojih će to da radi. Ono što mene brine u vezi sa javnom upravom je nedavna izjava nadležne ministarke na pitanje novinara zašto se otpušta, a ne zna se kako će izgledati javna uprava, ona je rekla da po prioritetima vlade prvo će da se otpuste ljudi iz javnog sektora, pa će se ići na reformu javnog sektora, što je potpuno pogrešno. Ako nemate kriterijume, kao što je gospođa Savić kaže, na koji način ćete uopšte otpuštati i primati ljude? Da li mi uopšte znamo šta izlazi iz toga?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Složio bih se sa uvodničarima, ne bih ponavljao neke stvari, ali bih govorio iz ličnog iskustva. Jedno iskustvo je vezano za Ministarstvo koje sam vodio, a drugo je sedmogodišnje iskustvo rada kao državnog službenika u Singapuru, jer sam radio u Institutu gde smo svi bili državni službenici sa platnim razredima. Što se tiče Ministarstva kada sam stupio na dužnost, zatekao sam puno nepravično zaposlenih mladih ljudi u Ministarstvu nauke. Ako imate samo goli fakultet ili ne završeni fakultet praktično nemate šta da radite u tom ministarstvu. Te zaposlene sam moramo na žalost da otpustim, tako da mislim da treba jedan nivo hrabrosti kad se prihvata javne dužnosti i odgovornosti, a s druge strane sam uspeo da povećam broj zaposlenih na osnovu dva faktora. Jedan je pokazala analiza da nijedna zemlja u okruženju nema u odnosu na broj stanovnika tako malo ljudi angažovanih u Ministarstvima nauke. Mi smo bili vrelo u deficitu. S druge strane, povećao sam kvalitet jer sam primao magistre i doktore nauka da budu analitičari šta to naučno-istraživačke organizacije rade. Znači, kvalitet pre svega i tu se slažem sa uvodničarima da cela reforma mora da bude ka kvalitetu, jer uštede su minorne neki put, a posledice loših odluka su ogromne. Evo baš na primeru Ministarstva nauke koje je nestalo spajanjem sa Ministarstvom prosvete, to je najobičniji primer kako ne treba. Ne znam da li je ušteđeno dva ili tri radna mesta time ili su uglavnom činovnici ostali isti, možda jedan pomoćnik manje, jedna sekretarica manje, a bitno se smanjila efikasnost i kvalitet. Mi smo odložili novi projekat za godinu dana, ciklus projekata, zakoni kasne, transparentnost nikakva, preoptrećenost je tih ljudi. Ponašamo se kao slon u staklenoj bašti. Kada želimo da nešto menjamo mora to da se zasniva na konceptu, viziji, znanju i planu.

Ako se vratim sada u period Singapura mislim da možemo nešto da naučimo. Oni su sebi postavili za cilj da svi koji rade za državni sektor u proseku treba da budu bolje plaćeni za 20% nego u privatnom sektoru.

Ako se vratim sada u period Singapura mislim da možemo nešto da naučimo. Oni su sebi postavili za cilj da svi koji rade za državni sektor u proseku treba da budu bolje plaćeni za 20% nego u privatnom sektoru. Suprotno od ovog što mi imamo. Zašto? Zato što oni smatraju da je najveća odgovornost vlade i državne uprave za napredak Singapura i da treba da privuku najkvalitetnije ljude koje ta zemlja ima. Njihove odluke su strateški značajne za Singapur i žele najbolje ljude u toj strukturi. Druga stvar, uveli su platne razrede, ali ovde koliko vidim to se vrlo loše shvata. Platni razred je mnogo složenija priča, ima  podrazred. Mislim da ima 60-70 razreda i podrazreda. Na univerzitetima svaki docent je na nekom razredu, ali u okviru tog razreda ima osam podrazreda i manje više na svakom nivou u toj društvenoj lestvici. Te male stepenike preskačete godinama službe i upornim radom, ali pre svega rezultatima, svako se ocenjuje novembra meseca, podestak indikatora uspeha na osnovu mišljenja svog pretpostavljenog i neko mu daje unapređenje ili ga otpušta ili stagnira, to je jedna stalna utakmica.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

U ovom kratkom izlaganju ću se osvrnuti na dva problema. Prvo, osvrnuću se na Zakon određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kao paradigmi i kao primeru sa kakvim se problemima suočavamo. S druge strane, ponudiću i napomenuću šta bi trebalo da se postavi kao temelj za pravu reformu. Najpre da kažem nešto o Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, koji je na više nivoa sporan. Pod jedan, na nivou kršenja univerzalnih ljudskih prava, u pitanju je diskriminacija u odnosu pola i starosti. Na nivou narušavanja vladavine prava jer zakon je u koliziji sa Ustavom, međunarodnim konvencijama i sa zakonom kojim se uređuje radno-pravni odnos. Pod tri, na nivou narušavanja principa podele vlasti, jer ovaj zakon pokazuje kako izvršna vlast demonstrira snagu i nalaže parlamentarnoj većini da po hitnom postupku donese zakon bez valjanog obrazloženja i to samo učvršćuje i dalje praksu koja se ustalila u našem političkom životu. Pod četiri, na konceptualnom nivou zakon je sporan jer se takođe demonstrira snaga i logika partijske države, zaposleni u javnim preduzećima se izuzimaju od primene ovog zakona, jer su tamo uglavnom partijski ljudi ili ogromnom većinom. Pod b) izuzetno zakon predviđa ako se sporazume sa svojim poslodavcem zaposlenom neće prestati radni odnos, aodlučuje direktor koga je zapravo postavila stranka. Pod c) pojedine lokalne samouprave su njime favorizovane i pod d) netransparentni su kriterijumi po kojima će se sprovoditi, a o čemu je već bilo govora pa se neću zadržavati tu.

Bez Zakona o upravljanju i kontroli odgovornosti nema valjanog upravljanja niti uspešnih evropskih integracija.

Pod brojem pet, pitanje održivosti pojedinih sistema gde se uopšte nije uzimalo u obzir kad se donosio ovaj zakon i možemo u javnom obraćanju ljudi videti da postoje ozbiljne posledice koje će prouzrokovati u velikim sistemima, posebno u zdravstvu i obrazovanju. Pod šest su ekonomski efekti, a to su odštete pred sudom i otpremnine i finansijski efekti, a to je priliv novih penzionera. Ovde pominjem i sve ekonomske efekte koji su bili ključni razlog u obrazloženju zašto se ovaj zakon donosi po hitnom postupku. Ovaj aktuelni primer ilustruje u kojoj meri i na koliko nivoa imamo problem u javnom sektoru i uopšte u društvu. Za sistemsko rešavanje bitno je postaviti osnove za reforme. Neke su već pomenute, a ja ću pomenuti dve stvari. Neophodnost donošenja zakona o upravljanju i kontroli odgovornosti, svi u okruženju imaju ovaj zakon osim Srbije. Važan je jer definiše odgovornost svakog pojedinca, a posebno upravljačku odgovornost čiji nedostatak se u praksi pokazuje kao sistemski problem. Takođe, definiše obavezu donošenja strategija, planova, praćenje, monitoring, predstavljanje rezultata, analize efekata, koordinacije i izveštavanje, kao i kontrolno okruženje i profesionalnu etiku, moral, poštenje, profesionalnost i integritet. Pojednostavljeno rečeno, sve ovo su osnovni elementi upravljanja koji su gotovo po pravilu nepoznanica u našoj praksi. Ništa na njih ne obavezuje jer nema kaznenih odredbi. Bez Zakona o upravljanju i kontroli odgovornosti nema valjanog upravljanja niti uspešnih evropskih integracija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što meni, kao predstavniku sindikata, jako smeta kod donošenja svih zakona je netransparentnost u donošenju. Nema uključivanja sindikata i socijalno zainteresovanih partnera, stručne javnosti, intelektualnih učesnika koji mogu da kreiraju javno mnjenje. Donosi se po hitnom postupku, skraćenoj proceduri, lišeno svih principa. Druga važna stvar je praksa lex specialis. Većina zakona koja je doneta zadnje 3-4 godine sadrži odredbe lex specialis, što u principu znači da odredbe pojedinih rešenja u zakonu isključuju delovanje zakona koji to isto pitanje regulišu u drugoj oblasti. To je nonsens da Zakon o zapošljavanju isključuje Zakon o radu, kolektivne ugovore i sve druge pozitivne propise koji tu istu oblast rešavaju. Naravno, nije to jedini zakon. Takav ste imali zakon o privatizaciji, Zakon o umanjenju zarada, takav je i ovaj zakon. Ta anomija i bezvlašće urušava celokupni pravni sistem. Ono što je posebno važno i što bi danas trebali da kažemo jeste da li treba da ima javna uprava reformu, gde je javna uprava danas, gde treba da bude sutra i kako do toga da se dođe? Da budemo pošteni prema sebi, jedini kanal zapošljavanja u uslovima tržišta rada gde imate milion ljudi na birou jeste linija političkog zapošljavanja. Posledica takvog zapošljavanja je urušavanje kvaliteta, nagomilavanje zaposlenih i rušenje kompetetivnosti i odgovornosti. Vrednost unutrašnjeg sistema se urušava.

Kad se donosio Zakon o privatizaciji i Zakon o radu, glavni mentori i nosioci zakona su bili Savet stranih investitora i Američka privredna komora.

Ono što je najtragičnije u svakom načinu on nije pravičan i nije ravnomerno zastupljen, a obično kada govorimo o ovom zakonu kažemo ostatak javnog sektora. One koje je htela država da zaštiti ona ih je zaštitila, to javni sektor kome je osnivač država. Posebno moramo da budemo osetljivi i da stalno imamo u podsvesti uticaj stranog kapitala i stranog faktora. Kad se donosio Zakon o privatizaciji i Zakon o radu, glavni mentori i nosioci zakona su bili Savet stranih investitora i Američka privredna komora. Sindikati su svedeni na evidenciju broja ljudi koji gube posao, umesto da budu korekcija demokratskog ponašanja i nosilac socijalne odgovornosti. Samo treba da informišemo koliko su izgubili danas u javnom, a juče u društvenom sektoru i to je ono što boli i ono što urušava. Opšta konstatacija, mnogo brže idemo ka Africi nego što idemo ka Evropi. Nismo uopšte govorili o efektivnosti učinka i modelu koji treba da napravi, šta je to optimizacija sistema, da sa najmanjim brojem ljudi date kvalitetnu i javnu uslugu. Samo kažemo koliko to košta budžet, pa kaže 5%. Za 5% vam ne treba nikakav kriterijum, samo što nisu rekli da je to linearni model, pa pođete redom pa po 5% svuda. Ovo što je pokušaj sada da se napravi organizacija, sistematizacija, pravila igre, to je vreme koje jako pogrešno je utrošeno u prethodnih pet ili sedam godina i naravno ovo će biti pogubno u 2016. i 2017. godini gde neće biti ni dobrovoljnosti, gde neće biti mogućnosti lakog rešavanja tog viška zaposlenih, već zamislite ljude koji imaju deset ili petnaest godna radnog staža, koji neće moći da ostvare nikakvo pravo na birou, niti će moći bilo kada u javnom sektoru da se zaposli.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pred sobom imam istraživanje koje smo radili 2009. godine u Ministarstvu za državu upravu i lokalnu samoupravu i koje je bilo osnova za Markovića da sprovede reformu, pa reforma nije sprovedena nego je urađeno isto što se i sada radi, mehanički se smanjio broj zaposlenih. Stvarno je veoma tužno da 2015. godine nemamo modernu državu, vlasti koje umeju da planiraju, prave strategije, koje to rade uključujući lokalne vlasti, a onda lokalne vlasti uključujući građane. Ako nemate taj metod ne možete ni da izmerite šta vam treba. Kolega Domazet mislim da je milion puta govorio o modelu kako se to radi u razvijenim zemljama i oni to tako rade ljudi zato što to daje dobre rezultate. Mi to znamo i hiljadu puta smo ponovili, ali prosto se ne prihvata. Možda bi iz drugog ugla krenula i moj doprinos će ići u tom pravcu. Zašto ne reformišemo na normalan način vlast? Zato što niko neće iz političkih partija da sedne i da se dogovori da se ubuduće ne ide na partijsko zapošljavanje. Meni to, kao građaninu, se ne čini da je to neka velika žrtva. Jeste žrtva da ne možete da se basnoslovno obogatite u politici, ali ako zemlja konstantno propada meni se čini da bi trebao da bude jedne kritične mase ljudi koji bi mogli da izvrše pritisak i neka vrsta dogovora da se obezbedi. Dok se to pitanje ne otvori i oko toga se ne napravi sporazum, mi ćemo stalno ovakve stvari viđati, stalno ćemo da imamo zakone gde se mehanički dogovoramo da li će jedan broj da se otpušta i drugi da se primenjuje.

Naši fakulteti ne rade analizu, jer sam u toj oblasti i vodim rat na mom fakultetu da vidimo za koje to profesije obrazujemo ljude i apsolutno nikom ne pada na pamet da uradi to.

Građani mogu da pomognu ukoliko imate lokalne vlasti kao i u Švedskoj koje imaju dovoljno nadležnosti da rešavaju probleme. Onda imate mogućnost da lokalna vlast radi, to je fenomenalno rešenje, da stvarno se dogovorite koliko novca možete da izdvojite procentualno i onda vas to natera da budete racionalni. Istina je da ako hoćete neke poslove da radite morate da angažujete jedan broj zaposlenih. Podrazumeva se da bi ti zaposleni trebali da budu dobro obrazovani. To znači da postoje dobre škole koje mogu da ih obrazuju, da studente naše učimo kvalitetnom menadžmentu, upravljanju resursima, upravljanju projektima, finansijama, budžetom. Naši fakulteti ne rade analizu, jer sam u toj oblasti i vodim rat na mom fakultetu da vidimo za koje to profesije obrazujemo ljude i apsolutno nikom ne pada na pamet da uradi to. Prosto ljudi smatraju da je to nepotreban napor. Kada bi ušli u tu oblast, mi bismo videli da u opštinama i gradovima vrlo arhaično se upravlja administracijom, na jedan arhaičan način. To nije preduzetnička vlast i preduzetnička država, ona nema osećaj i tu vas upućujem na BTI (Bertelsmann transformation index) koji u stvari pokazuje koliko loše stojimo u pogledu racionalnosti korišćenja sredstava, pravnoj državi, participaciji građana, kvalitetu upravljanja. Videćemo vrlo poražavajuće rezultate, uključujući visoke poene koje dobijamo na korupciji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Danas je bilo govora o tome da li je važnije koliko je zaposleno u državnoj upravi ili je važnije kako oni rade. Izuzetno je važno i jedno i drugo, negde jedno negde drugo. Što se tiče tog korišćenja zaposlenih, tu je mnogo napredniji privatni sektor i moramo od njih učiti za državnu upravu, bar kod nas, jer je sigurno jedan gorostas državna uprava u odnosu na pojedinačna preduzeća koja tek kod nas iz pepela izrastaju i jedva opstaju. Moramo se podsetiti da polovinu što napravi privreda ide za javnu upravu, a onda moramo dalje podsetiti da pre sto i nešto godina smo samo 10% izdvajali za državu i kada sam ja rođen u kraljevini tada je to bilo znatno manje. Drugo, kada je reč o ovom zakonu tu se potpuno slažem da ovaj zakon koji pokušava sa ciframa da reši javnu upravu je krajnje pogrešan. Ne možete ništa linearno uraditi. Javna uprava se sastoji isto kao i privatni sektor od jedinki, organizacija, institucija, čak veliki broj njih je pravno lice. Živeo sam u Englskoj kada je Tačerka izabrana, isti je problem bio u Britaniji kako racionalizovati upravu, pa su rekli smanjićemo finansije za njih, a sećam se, njena je ideja bila perfektna, šta može ukinuti? Da li smo mi ukinuli i jednu agenciju ili instituciju, a imamo kada pogledate po pet istih sa istim zadatkom? 1.400.000 zgrada se izgradi ilegalno i u to vreme ništa ne rade inspektori. Da li smo mogli upotrebiti bar za nešto drugo?

Moramo napraviti sistem da ne bude više interes partija da zapošljava ljude pa da u svom mandatu za sledeće izbore dobiju poene i da otkinemo taj nekakav sebični interes, nego da vidimo kako možemo naterati sa odgovornošću da interes bude kako taj deo da se najbolje organizuje.

Hoću da se vratim na pravni problem. Pravni problem su pojedinačni delovi, segmenti, a u tim pojedinačnim delovima i segmentima na vrh dolazi obavezno politički čovek. Od partije koja je došla na vlast, koji obično u principu bi trebao da bude dovoljno inteligentan da ne zna kako će upravljati i da onda u tom kolektivu sazna malo i vidi kako može. Šta se tu onda događa? Tu se događa da je najveći problem što nema odgovornosti, jer taj je čovek došao po zasluzi, otići će i neko će drugi doći, a kakva je njegova odgovornost? Drugi problem u svakoj pojedinačnoj jedinki te državne uprave je kako je organizovano? Pa užasno. Mnoge stvari, baš užasno. Treće, ti ljudi da li su dovoljno obučeni? Ovo što je rečeno je perfektno rečeno o obrazovanju, ali o obuci i sad uzmimo šta se stvarno događa kao posledica što nema odgovornosti, što nije organizovano dobro i što nisu ljudi obučeni, sve loše funkcioniše. Da bismo rešili državnu upravu potrebno je da budemo dovoljno plaćeni, a mi smo sada zapeli u tu situaciju da prestanemo, a vi ste rekli da pravom da kod nas broj ljudi u državnoj upravi prema broju stanovnika je uprediv sa svim sa EU. Na žalost, rashodi javne uprave su znatno veći i mi ih ne možemo podneti. Tako da inače ne možemo pričati o broju zaposlenih nego moramo pričati o finansiranju. Drugo, moramo finansiranje prepustiti onom ko je na vrhu neke institucije pa da on vidi kao to može bolje uraditi. Moramo napraviti sistem da ne bude više interes partija da zapošljava ljude pa da u svom mandatu za sledeće izbore dobiju poene i da otkinemo taj nekakav sebični interes, nego da vidimo kako možemo naterati sa odgovornošću da interes bude kako taj deo da se najbolje organizuje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bio sam u prvoj delegaciji Svetske banke krajem januara 2001. godine kada smo se sastajali sa predstavnicima Vlade, sećam se tog sastanka. S jedne strane nas 8-9 iz Svetske banke sedi, preko puta nekoliko ministara, imena sam zaboravio, sećam se samo Gordane Matković i nekoliko zamenika i pomoćnika ministara i naš šef delegacije govori o Svetskoj banci, politici, načinu kako pomaže zemlji i  pri kraju tog svog govora počinje da sugeriše prioritete i domene na koje treba da se Srbija i Svetska banka fokusiraju. U pauzi priđem grupi ministara i kažem: “Nemojte dopustiti da vam oni određuju prioritete, molim Vas dogovorite se brzo. Vi znate šta je to.” To je ta prva anegdota. Druga je anegdota vezana za broj zaposlenih u javnom sektoru, prethodna delagacija vratila se sa raznim utiscima, dobrim i lošim, i dolazi kod mene i kaže da iz ovih brojeva ne mogu da izračunaju koliki je javni sektor. To su toliko grupisani agregatni brojevi da jednostavno ne mogu. Dva dana sam proveo analizirajući i nisam iz toga izašao. Drugim rečima, čini mi se da se situacija nije dramatično promenila u smislu kapaciteta, a pogotovo uređenosti sistema za ovih 15 godina.

U tom prilagođavanju javnog sektora realnosti, kresanjima, ima još jedna dimenzija koju smo spomenuli, a to je da se uvode nestandardni oblici zapošljavanja, prekarni odnosi, gde to već u čitavom nizu zemalja čini do 14 i 18%.

Ovde je dat čitav niz praktičnih sugestija kako unaprediti pojedine segmente, ali čini mi se da će istorija da se ponavlja. Možemo uvesti bilo koji segmente, tehničku inovaciju, ali će nakon određenog vremena rutina svakodnevnice to poništi. Sada šta predlagati? Uveren sam, nakon 8-9 godina kako sam se vratio iz Amerike, da je problem u našoj srednjoj klasi, odnosno profesionalnoj i kulturnoj eliti. Dok ne stavimo prst na čelo i ne pitamo se šta radimo i čime doprinosimo, koji je naš zadatak, ništa nećemo postići? Ovde ne govorim i ne razmišljam o revolucionarnom isticanju grudi prema topovima. Ne, govorim bar u minimalnim standardima profesionalnog rada. Dok se ne okrenemo mi, kao profesionalna i kulturna elita, neće biti promena. Vlada  i političari neće promeniti svoje ponašanje. To je bazirano na svemu onom o čemu smo do sada govorili. Pre dve godine sam napisao tekst na temu „Šok javnog sektora u Evropi“ zasnovanog na studiji o prilagođavanjima javnog sektora. Sve ovde što ste pomenuli dešava se i u Evropi, naravno na specifičan način i specifičnim delovima Evrope. Kvantitativna prilagođenost, otpuštanja, smanjivanje plata, zaustavljanje zapošljavanja se dešava gde se dešavaju? Dešavaju se u Španiji, Portugaliji, Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj. Neka trajna matrica ograničava ta društva da i reforme javnog sektora učine ozbiljnim. Šta se dešava tu? Dešava se, pre svega, da se guši ne samo javni sector. Javni sektor je imao i čitav niz funkcija pa i inovacija odakle su došle ključne inovacije u raznim dimenzijama, pa i u biznisu, nego gušeći javni sektor gušite i prostor jedan. U tom prilagođavanju javnog sektora realnosti, kresanjima, ima još jedna dimenzija koju smo spomenuli, a to je da se uvode nestandardni oblici zapošljavanja, prekarni odnosi, gde to već u čitavom nizu zemalja čini do 14 i 18%.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Iz dopisa kojim sam pozvan na ovu raspravu shvatio sam da je ovde reč o javnoj upravi, da je reč o potrebi reforme javne uprave i da je reč o tome da ta reforma neće biti uspešna ukoliko se svede na pitanje broja zaposlenih, nego ukoliko se orijentiše na kvalitet javnih usluga. Iz tog dopisa sam zaključio da je reč o centralnom faktoru koji se zove stručnost onih koji rade u javnoj upravi. Polazeći od toga šta je predmet, kako sam ga shvatio, dopisa koji sam dobio, pripremio sam se da kažem nešto za danas i svodi se na sledeće. Javna uprava svoje poslove obavlja preko raznih organizacija, institucija, kako god to zvali, i to je jedan tipičan monopol. To nije tržišni monopol, to je monopol koji je izvan tržišta i taj monopol se može regulisati nekim izvan tržišnim, pre svega administrativno-političkim mehanizmima. Od toga polazimo. Drugo, najavljeno je već u tom dopisu, svaka civilizovana i demokratska reforma javne uprave treba da ima za ishod pružanje ukupno kvalitetnih usluga građanima i organizacijama ili kome već su te usluge potrebne. Moja tvrdnja početna se svodi na to da možete zaposliti sve same super obrazovane ljude u javnoj upravi, ukoliko ne učinite neke druge stvari, nećete imati ništa bolju javnu upravu, odnosno ništa bolje javne usluge. To je za moj račun centralna stvar. Da potkrepim to jednom ilustracijom koja nije baš fer, prema statistikama SSSR i potom Rusija ima najveći procenat stanovništva sa završenim fakultetskim obrazovanjem. Sumnjam da je tamo javna uprava nešto čije bi usluge baš voleli. To je jedan od potrebnih, ali svakako nedovoljan uslov.

Javna uprava ima tu osobinu da je isključivo orijentisana ka sebi, bez obzira koga zaposlili i koje je političke orijentacije.

Imam listu i nju ću kratko da pročitam, potrebnih uslova šta bi trebalo da se učini u reformi javne uprave. Pored onog što je navedeno u dopisu, stručnost ljudi koji rade u javnoj upravi, potrebno je da se obezbedi i sledeće. Prvo, jasna specifikacija svih elemenata usluge tako da ti elementi usluge nju čine kvalitetnom. To se zove standardizacija rezultata rada. Ko da izvede to? Ako izvode ljudi koji rade u javnoj upravi nećemo dobiti dobar rezultat. Automobile prave proizvođači automobila, ali mi to ne moramo da kupimo. On je izneo na tržište proizvod, mi nismo kupili, on je propao. Usluge javne uprave moramo da prihvatimo, bile one dobre ili loše, pošto nemamo drugo rešenje. Standardizacija rezultata javne uprave mora biti izvedena sa stanovišta potreba spoljnjeg sveta, a ne unutrašnjeg sveta. Javna uprava ima tu osobinu da je isključivo orijentisana ka sebi, bez obzira koga zaposlili i koje je političke orijentacije. Drugi potreban uslov je specifikacija procesa pružanja javne usluge. Zašto? Mene ne interesuje kako je taj automobil je pravljen, kako ta linija izgleda, a procenjujem kvalitet proizvoda. Šta me interesuje kod njega? Pružanje javne usluge i bilo koje druge usluge, ono što se zove u užem smislu usluga, u stvari se proširuje i na sam tok pružanja javne usluge. Kada dođem da izvadim neko uverenje, usluga je ne samo to uverenje koje ću dobiti, nego ceo proces kroz koji prolazim da bih dobio papir. Potrebno je vrlo jasno specifirati, konkretno da bi se mogla upotreba blagodeti nekih novih tehnologija modernizaciju javne uprave iskoristiti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što su negde očekivanja privrede, a u kontaktu sam u najvećoj meri sa malim i srednjim privrednim društvima, jeste javni sektor koji je efikasan, moderan i koji je pre svega odgovoran. Gospodin Kovačević je na ovom skupu pokrenuo pitanje odgovornosti javnog sektora. Pričamo o brojkama, da li je važno da li u javnom sektoru ima 10.000, 50.000 ili 100.000 ljudi, a pitanje je šta su zaista rezultati tog javnog sektora? Ono što jesu očekivanja privrednika je da javni sektor kreira takve politike i definiše jasne prioritete koji će ići u pravcu toga da oni mogu da proširuju svoju delatnost, kreiraju nova radna mesta i zapošljavaju. Ukoliko do toga ne dođe, ko je za to odgovoran? To je jedna stavka i pitanje na koje u ovom trenutku niko od nas ne može da pruži kvalitetan odgovor.

Treba raditi na kvantitetu, ali u realnom privrednom sektoru, a takođe insistirati na kvalitetu kada je u pitanju javni sektor.

Što se tiče samog naslova ove debate, kvalitet ili kvantitet, pa u situaciji kada je naš trenutni broj zaposlenih u javnom sektoru u proseku sličan kao što je broj zaposlenih u zemljama u EU, ne možemo da ne postavimo pitanje ima li naša privreda i imaju li naš građani kapacitet da taj kvantitet zaista i finansiraju? Tako da definitivno, iako konstantno pokušavamo da izbegnemo tu paralelu između kvaliteta i troškova, jednostavno u nekim ovakvim okolnostima u kojima smo trenutno to je prosto nemoguće da se ne napravi. Treća stvar, odnosno neka to bude nekakav zaključak sa moje strane, jeste pre svega da treba raditi na kvantitetu, ali u realnom privrednom sektoru, a takođe insistirati na kvalitetu kada je u pitanju javni sektor.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da uz uvažene profesore ovde i ljude koji su prisutni ovo je trebalo da bude radna grupa koja će da krene inicijalne razgovore o reformi javne uprave u Srbiji. Ima nekoliko teza na koje bih se osvrnuo. Počeću od poslednje, da li mi možemo da priuštimo sebi kvalitetnu javnu upravu? U ovoj našoj kafani, pošto razgovor u Parlamentu više sliči tome nego književnoj večeri, mi ne možemo da zaposlimo kuvara tek kada nam neko naruči sendvič, nego moramo da imamo i kuvara i konobara i onog koji sedi za šankom i da napunimo bar i onda kako dolaze gosti da se trudimo da imamo što više gostiju i da obezbedimo kvalitet koji će da nas dovede da sada iz teorije ekonomije imamo veće prihode nego što su naši fiksni i varijabilni troškovi zajedno i to je suština. Vi ne možete da ukinete studentski kredit, zato što imate par studenata koji su vreme proveli u kafani, a nisu investirali u svoje znanje, studirali i napravili karijeru, vratili kredit i imali bolju polaznu osnovu. Nema modernog evropskog društva u 21. veku bez jake konsekvense, efikasne i kvalitetne državne strukture. Mislim da je suština ono o čemu je pričao profesor Domazet, ja se samo delom dotakao te konkurentnosti između lokalnih samouprava. Izvinite, naravno da je veliko pitanje konkurentnosti sposobnih pravnika koje će kupiti privatni sektor ako ih ne budete adekvatno motivisali, platili ili nagradili.

NIS je dat kao primer, da tu je urađeno jedno neverovatno podizanje efikasnosti. Ljudi koji su bili zaposleni na pumpama za 50.000 ili 60.000 dinara mesečne plate su svi otpušeni, a onda ste kroz agencije angažovali mlade ljude koji danas rade za 20.000.

Ima različitih aspekata motivacije zašto je neko spreman da radi na jednom ili drugom mestu, ali je to suština. NIS je dat kao primer, da tu je urađeno jedno neverovatno podizanje efikasnosti. Ljudi koji su bili zaposleni na pumpama za 50.000 ili 60.000 dinara mesečne plate su svi otpušeni, a onda ste kroz agencije angažovali mlade ljude koji danas rade za 20.000. Izvinite to nije duh države u kojoj želim da živim, to nije moj odnos prema ljudima koji tu treba da rade i to nije način na koji NIS treba da ostvari dobit na godišnjem nivou za koliko smo ga uopšte prodali. To je posebna tema, ali jedan od primera i načina na koji mi pragmatično donosimo odluke u ovom društvu. Mislim da u Srbiji postoje i kvalitetni i sposobni ljudi i oni zaslužuju svoju šansu. To je moja najveća poruka. Postoje ljudi koji umeju da naprave strategiju razvoja, mi smo napravili program razvoja Vojvodne 2014. -  2020. To je bila naša ideja i to smo platili svim gradovima i opštinama u Vojvodini da isto urade, jer moraju makar na salveti da napišu šta će biti njihovi ciljevi u narednim godinama, kako će do njih stići, kako izgleda akcioni plan, kako to prati programski budžet. To je osnova. Naši mnogo veći problem je što se bavimo partikularnim stvarima. Ne vidim cenjeno ime gospodina koji se dotakao pitanja decentralizacije, ali tu se suštinski sudaramo. Od toga zavisi kako će izgledati naša administracija, da li inspektor kontrolisati tih milion i 200 hiljada nelegalnih objekata, jer njemu je poslodavac Ministarstvo ili mu je poslodavac na lokalu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bila je vrlo kvalitetna debata. Rekao bih nekoliko stvari koje su veoma važne. Prvo, predstavnici vlade i predlagači tih zakona, iako su najavili da će doći, iz nekih razloga ih nema. Time je ovo malo izgubilo na draži da čujemo i drugu stranu, što je zadatak ovih debata. Ovaj projekat traje sedam godina, preko 80 debata smo održali. Bilo bi mnogo pametnije mnogim vladama da su na neki način makar pregledali rezultate ovih debata, pa bi po nešto i čuli i njihovo neznanje verovatno bi bilo manje uočljivo nego što jeste. Ono što mi je važno jeste da je recimo gospodin Šoškić istakao jedan element koji je ključan, a to je pitanje obrazovanja. Mi smo neobrazovan svet. Sa time se moramo pomiriti. Velika je hrabrost suočiti se sa stvarnošću, to traumatizira duh. Kada prosečnog našeg građanina suočite sa bilo čim on ima problem. Zahvaljujem se uvodničarima koji su nam dali kvalitetan uvod i svima ostalima koji su u njemu učestvovali. Na kraju bih hteo da kažem nekoliko reči koje nisu možda mnogo utešne. Šta je ovo što mi radimo, šta je ovo što Centar sa ovim projektom hoće? Uporno verujemo da bez dijaloga nema pretpostavki bilo kakvog napretka. Kada Platon govori u Grčkoj govori o tim dijalozima ili kad kasnije Hegel to ocenjuje, on kaže tu razgovaraju ravnopravno misaona bića. Iz toga će izaći rezultat, jer im je stalo da dođe do rezultata i do neke istine. Verujem da je to tačno i to je razlog zbog čega se oko ovog trudimo.

Pre 59 godina zaposlio sam se u Zavodu za unapređenje školstva u Beogradu, dali su mi zadatak i napisao sam tekst: „Ciljevi i domašaji reforme školstva“. Objaviću ga ponovo ovih dana da pokažem da za 60 godina ni u kom pogledu idejom se mi nismo odmakli od tog prvog starta.

Svaka debata nam otkrije po jednu stvar koju znamo. Uvek sam se šalio sa dijalektičkim materijalizmom trenutka emancipacije od dogmatskog marksizma, četiri ona zakona dijalektike, prvi je da je sve u svetu povezano i uzajamno zavisno. Uvek sam govorio da većeg altruizma nema, to je toliko banalno, svi ti zakoni su banalni. Banalnost ima jednu draž uopštavanja što opčinjava ljude. Sada dok sam slušao ovu debatu, malo sam se toga prisećao, sve povezano. Ima nekoliko krugova. Prvi krug jesu svetski trendovi koje je donela globalizacija, novo liberalna ekonomija, raslojavanje, ko je i kada mi to ne osećamo i to je jako daleko, negde gde se odlučuje, a pogađa nas. Onda se bližite regionu, dođete do nas i vidite da ne utiče samo sada nego utiče i tradicija koju zaboravljamo. Imamo veliki nedostatak da je kod nas tradicija nešto što je ugrađeno u identitet. To verski dolazi. To je sve veliki falsifikat. Zašto pravoslavlje? To je pravovernost,  ne smete mnogo menjati. Pre 59 godina zaposlio sam se u Zavodu za unapređenje školstva u Beogradu, dali su mi zadatak i napisao sam tekst: „Ciljevi i domašaji reforme školstva“. Objaviću ga ponovo ovih dana da pokažem da za 60 godina ni u kom pogledu idejom se mi nismo odmakli od tog prvog starta. Ne zaboravimo, ovde je ideal državotvorca Miloš Obrenovac. To je bio 19. vek, šta je on radio u tom 19. veku? Uzmite pobunu Miloja Đaka, ako je čovek imao neku primedbu, dolazili panduri tamo i radili svašta po selima, želeli da se žale, pošalje onog Vučića, onog prvog, da ih dočeka, pomlati ih i pobiju, a Miloja Đaka ranjenog izda odmah prvi kafedžija, vežu ga za konja. To sve ima u knjizi o velikim ljudima Srbije. Špalir Vučićević skupljenih seljaka puca u njega, on odavno već kod trećeg metka je poginuo i tako vezanog za konja ga bace i ne daju da se sahrani.

Opširnije >>>