za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"TRADICIJA I GEOPOLITIČKI POLOŽAJ KAO DETERMINANTE POLITIKE U SRBIJI"
Pretraga
Verzija za štampu

Srbija je mala zemlja da bi mogla samostalno da kreira politiku, a nalazi se na raskrsnici interesa velikih sila, rečeno je danas na skupu "Geopolitički položaj i tradicija kao determinante politike u Srbiji". 

Profesor Dragoljub Mićunović kaže da je Srbija na Balkanu i da je činjenica da su se zbog takvog geopolitičkog faktora i veze između Evrope i Azije ovde oduvek prelamali uticaji različitih sfera i borba za moć. 

"Kao što je svaki čovek kovač svoje sreće i nesreće, ali mu pomažu i drugi, tako nijedan narod nije sam kovač svoje istorije", rekao je Mićunović. 

On je rekao da je Srbija imala ogroman potencijal da se razvija u modernu zemlju i podsetio da su Dositej Obradović i Vuk Karadzić u 19. veku donosili u Srbiju ono najmodernije iz Evrope.

Delovala je, međutim, i druga tradicija koja je od epova stvarala mitove, a od mitova politiku, kao u slučaju Kosova, rekao je Mićunović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam veliko zadovoljstvo da vas ispred Fondacije Centar za demokratiju i Fridrih Ebert fondacije pozdravim i zahvalim što ste se odazvali našem pozivu da zajedno prodiskutujemo jednu temu koja je izuzetno važna, iako teorijska, veoma svakodnevna za sve nas. Tema je „Geopolitički položaj i tradicija kao determinante politike u Srbiji“. Znamo da živimo u državi koja je prilično neuređena i želimo kroz ovu temu da potražimo razloge zašto je to tako, možda da damo neke zaključke i sugestije. Najpre ću malo da obrazložim temu i nakon toga bih vam dao neke opšte smernice kako naše debate funkcionišu, ukoliko niste do sada učestvovali. Što se tiče same teme, počeo bih od najranijih dana, kako to akademski obično počinje, a to je sa antičkom Grčkom gde je još Tukidid jasno definiše i daje prva tumačenja međunarodnih odnosa kada kaže da „jaki čine ono što mogu, slabi trpe onoliko koliko moraju“. Mi smo u toj podeli oni koji su slabi, tj u današnjem svetu mali, a jaki su oni koji su veliki. Međutim, mi to kao da nikad nismo do kraja u potpunosti shvatili nego se još uvek u međunarodnim odnosima, u priličnoj meri, odnosimo u kategorijama da li nekog volimo ili mrzimo. Ne vidimo interese drugih sa kojima bi trebalo na neki način da sarađujemo, pre svega, u cilju očuvanja sopstvenih interesa.

Često ne definišemo sopstvene interese na jasan način i ne percipiramo tuđe interese, već mislimo da oni stupaju sa nama u komunikaciju zato što nas vole ili mrze.

Dvojak je problem tu. Prvi je što često ne definišemo sopstvene interese na jasan način i drugi je što ne percipiramo tuđe interese, već mislimo da oni stupaju sa nama u komunikaciju zato što nas vole ili mrze. Što se tiče unutrašnjeg dela ove teme, tu se postavlja pitanje tradicije koja zaista i komunicira sa ovim geopolitičkim položajem. Tradicija nastaje upornim ponavljanjem određenih obrazaca ponašanja, običaja i iz tog ponavaljanja imamo i određene posledice koje se vide u svakodnevnom životu. U Srbiji imamo sukob tradicija. Jedna tradicija je modernistička tradicija Srbije. Srbija je u 19. veku iskoračila na evropsku scenu nacionalnih država i definisala sebe kao naciju, pokušala da se modernizuje i da uvede ideje francuske buržuarske revolucije, ideje bratstva, slobode i jednakosti. Imamo sukob duge tradicije sa tom modernističkom, a to je tradicija srednjevekovne Srbije, kult Nemanjića, autoritarna tradicija, despotska, koju propagiraju određene društvene grupe i organizacije u Srbiji, koja takođe nije zamrla. To je jedan od razloga zašto se ovde nikad zapravo nije demokratski poredak u potpunosti uspostavio na pravi način, sa učešćem građana. Imamo još uvek tu autoritarnu crtu u našoj političkoj kulturi. To je jedan kratak osvrt na relevantnost ove teme. Očekujem od vas da doprinesemo rasvetljavanju mogućnosti za prevazilaženje ovih problema.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema se nametala, kao što se većina tema ovde za debatu nameće, prosto događajima. Bilo je, koliko ja pamtim, 75 rasprava o svim problemima ovog društva. Nekad je to prenosila i TV tako da je to imalo i nekog odjeka. Ljudi su se odavno pitali postoje li neki istorijski zakoni, možemo li mi to nekako da predvidimo u kom smeru se kreće istorija, ali istorijski determinizam odavno je pao na ispitu. Nije u stanju da predviđa događaje, bar ne sa onolikom preciznošću koliko je verovao. Svaki čovek je kovač svoje sreće i nesreće, ali ne sam, u tome mu pomažu drugi. Tako isto nijedan narod nije tvorac svoje istorije, nego mu u tome, u uspesima i neuspesima, pomažu drugi. Zbog toga nije uvek lako odrediti uticaje pojedinih faktora. Ono što smo hteli da izdvojimo jeste uticaj geopolitičkog faktora na sudbine pojedinih država i naroda, na njihove odluke istorijske, i uticaj njihovih tradicija koje ih na određena ponašanja teraju.

Kada su 1804. godine banuli na evropsku scenu, Srbi su bili čedan narod koji je dugo živeo u bespravlju i u tom bespravlju stekao jednakost. Niko nije imao prava, pa su svi bili jednaki. Taj element egalitarizma duboko je utkan u ponašanje i u tradiciju Srbije.

Što se tiče Srbije, ona je na Balkanu, kao što znate. Jedan veliki istoričar engleski je počeo svoju istoriju rečenicom „Engleska je ostrvo“ i svi su se nasmejali toj banalnoj rečenici, ali iz te banalne rečenice on je izveo sve osobenosti engleske istorije zbog toga što je ostrvo, šta se njoj dešavalo, dobro ili loše. Tako da taj geopolitički faktor sigurno ima uticaja. Balkan je veza između Azije i Evrope i uvek je bio tu, od grčko-persijskih ratova pa kasnije tokom Rima i svih ostalih ratova, tu negde se prelamao uticaj određenih sfera. Šta od toga je uticalo na Srbiju? Koje polje? To ostaje danas da u ovoj raspravi vidimo. Vratiću se na to. Što se tiče tradicije, mi tu imamo veliki problem i dok taj problem srpska kultura i intelentualci ne razreše, dotle će jednu zbrku, smuljano društvo koje ne zna ni šta je, ni gde je, a ni kud ide. Kada su 1804. godine banuli na evropsku scenu, Srbi su bili čedan narod koji je dugo živeo u bespravlju i u tom bespravlju stekao jednakost. Niko nije imao prava, pa su svi bili jednaki. Taj element egalitarizma duboko je utkan u ponašanje i u tradiciju Srbije. On je imao čak neke prednosti, došao je posle francuske revolucije, kada je jednakost bila velika tema, oslobođenje protiv više od hiljadu godina hijerarhijskih društava, plemstva, privilegija. To je bio potencijal za brzo napredovanje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Postavio bih neka pitanja koja mogu poslužiti i vama kao inspiracija, gospodine Markoviću, za vaše izlaganje. Pre svega, kako ove tradicije koje deluju na našem prostoru možemo staviti u funkciju modernizacije srpskog društva, iz razloga što smo se našli u situaciji da praktično nestajemo i u kulturnom i u faktičkom smislu? Drugo, kako da bolje razumemo interese velikih koji se prelamaju na malima, a među kojima smo i mi?

DR PREDRAG MARKOVIĆ: Profesor Mićunović mi je dao divan uvod za nešto o čemu sam i ja razmišljao, a to je zapravo koje tradicije postoje uopšte u srpskom narodu? Pominjali ste nemanjićke srednjevekovne tradicije. One ne postoje, pojavile su se tek u novije vreme. Evo vam jedan primer, ovde se samo jedan čovek zove Nemanja i on je vrlo mlad. Kod starijih ljudi niko se u školi nije zvao Nemanja, niti se zvao Stefan. Nemanjićka tradicija nije postojala i ovo što je rekao profesor Mićunović je duboko u pravu. Naša novovekovna tradicija je, što je vrlo neobično, revolucionarna. Svi naš veliki ljudi su revolucionari, svaki na svoj način. Jedan naš kolega je napisao o tome članak, doduše žaleći, to je Miša Đurković, što mi nemamo konzervativnu tradiciju, ne postoje srpski konzervativci. Imamo Živojina Perića, koji je potpuno marginalna pojava. Imamo naprednjake u Novom Sadu. Ti naprednjaci 19. veka su ljudi školovani po svetu, Milutin Garašanin, Milan Piroćanac, ali njihov uticaj u narodu je nulti. Na prvim demokratskim izborima oni su bili zbrisani u radikalskoj revoluciji. Ti radikali nisu rusofili, to njihovo rusofilstvo je kobajagi u odnosu na njihov statut koji je francuski. Njihov ideal je republika.

Imamo zemlje gde dolazi do te neokonzervativne, verske revolucije, a to je nova pojava i u svetu. Kod nas je potpuno nova pojava, kod nas ne postoji verski fanatizam.

Ono što je mejnstrim naše kulture je modernizacija. Ne postoji antimoderan pravac u našoj kulturi, taj pokret bogomoljaca se pojavio tek tridesetih godina XX veka. Pre toga imamo skoro bezbožan narod. Makenzi, koji je podigao ovaj deo grada, je bio zgrožen bezbožnošću Srba. Kada je kupio ovde plac to je bio narod koji nije išao u crkvu. Kod nas u narodu kad se kaže „bogomoljac“ to ima negativnu konotaciju. Do skoro je to bilo tako. Imamo zemlje gde dolazi do te neokonzervativne, verske revolucije, a to je nova pojava i u svetu. Kod nas je potpuno nova pojava, kod nas ne postoji verski fanatizam. Čak ni naša braća Hrvati nisu neki ozbiljni verski fanatici ako ih poredite sa Filipincima, Brazilcima, Špancima, Poljacima. Drugi pol modernizacije nije crkvena, klerikalna srednjevekovna tradicija. Mi srednji vek pamtimo u pesmi i ono što je čudno, seljački pevač veliča srednjevekovne vladare. To je neobičan fenomen. Slepi guslari veličaju srednjevekovne vladare koji su plemići, a oni ih veličaju iz nacionalnih razloga. Imamo tu patrijarhalno-epsku tradiciju koja ima neku ulogu i koja generiše mitsko mišljenje, to je veliki problem. To je mitska matrica, iz nekog razloga kao da u našoj kulturi značajniji su mitovi od racionalnog razmišljanja, i to je velika stvar da se na njoj zadržimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moram na početku da priznam da se ne bavim mnogo ni tradicijom ni geopolitičkim pitanjima, ali kad sam u takvoj situaciji, razmišljao sam  na koga bih mogao da se oslonim, ko bi na neki način povezao dve tu bitne dimenzije. Jednu koja povezuje uticaj položaja neke zemlje, odnos prirode i uticaj geografije i geografskog položaja na društveni i politički život i onog što se dešava u realnom političkom životu danas u odnosima političkih snaga. Tražeći taj oslonac odlučio sam se za Monteskijea. Iako vam to izgleda mnogo daleko, mislim da mnogo toga što je on rekao važi i za današnje vreme i za Srbiju. Zašto za Monteskijea? Mislim da je on prvi posle Aristotela veliki politički mislilac koji poklanja izuzetnu pažnju prirodnim okvirima i njihovom uticaju na politički i društveni život. Ovaj drugi razlog ću obrazložiti na kraju. Poznata je ta čuvena Napoleonova izreka da je „politika država u njihovom zemljopisu“. Zanimanje za odnose prirode i politike doživeće svoj preporod na kraju 19. veka i pred početak 20. veka. Poznata je činjenica da je Nemac Fridrih Ricel objavio knjigu pod naslovom „Politička geografija“ na kraju 19. veka. Kasnije su njegovi učenici toj disciplini dali naziv geopolitika.

Neke od krajnje rakcionarnih ideologija krvi i tla, zemlje i mrtvih su u geopolitici našle svoj militantni, a često i osvajački izraz. Povezivale su geografiju, istoriju i politiku, a u stvari su koristili geopolitički diskurs za mnoge desničarske pokrete, uključujući i nacional-socijalizam.

Kao odgovor na previše determinističke poglede nemačke škole, razvila se i francuska škola društvene geografije koja je alternativa geopolitičkom tumačenju odnosa prirode i političke zajednice. Po mom saznanju, školi društvene geografije je možda pandan kod istoričara socijalna istorija. Malo ko je spreman da negira postojanje izvesnih veza i uticaja prirodnog okruženja na društveni život i politiku, to pitanje je tokom 20. veka dovelo do velikih ideoloških i političkih konfrontacija. Na jednoj strani tog sukoba su konzervativne ideologije, koje po mom mišljenju preuveličavaju uticaj prirodnih faktora na politiku. Neke od tih krajnje rakcionarnih ideologija krvi i tla, zemlje i mrtvih su u geopolitici našle svoj militantni, a često i osvajački izraz. Povezivale su geografiju, istoriju i politiku, a u stvari su koristili geopolitički diskurs za mnoge desničarske pokrete, uključujući i krajnju desnicu sa totalitarnim pokretima poput nacional-socijalizma.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Rečeno je da u Srbiji praktično nemanjićke tradicije ne postoje. Ako bar nisu postojale onda se sada možda uspostavljaju na određeni način, pa i uvođenjem imena Nemanja i Stefan. Razne druge tradicije se takođe uspostavljaju. Kako vidite da to uspostavljanje novih tradicija doprinosi političkom životu ili mu odmaže možda? Kako vidite da na te nove tradicije koje se uspostavljaju zapravo vrše i uticaj druge države?

prof. dr SLOBODAN MARKOVIĆ: Najpre složio bih se da moderna Srbija nema nikakve veze sa nemanjićkom Srbijom, ne postoji apsolutno nikakav kontinuitet osim crkvene gradnje. Ono što je bitno reći, Srbi su južno od Save i Dunava živeli u neolitu pre 1804. godine u većini slučajeva, takav je bio nivo društveno-ekonomskog razvitka. Najbolje je o tome pisao Trajan Stojanović. To je društvo koje više odgovara situaciji na Balkanu, više hiljada godina unazad nego bilo čemu što je bilo stanje u srednjem veku. Tu dolazimo do tradicija. Nasleđe se pokazuje kao višestruko ograničenje savremenicima i to u ekonomskom i institucionalnom smislu, idejnom takođe. Kada su balkanske države počele da niču na ruševinama Osmanskog carstva one su nasledile dve bitne stvari, jedna je bila bitno ekonomsko zaostajanje za Evropom, a drugo je bila vrlo retka naseljenost stanovištva, što je bilo katastrofalno u smislu razvoja kapitalizma. Nije postojala naprosto agrarna prenaseljenost i zato nije ni bilo potrebe za industrijskim razvitkom koji je postojao na zapadu.

Sredinom XIX veka balkanske zemlje su se držale oko na 30% BDP po glavi stanovnika Britanije. Pošto je to period kad strašno raste svetska ekonomija znači da su i te ekonomije rasle, ali nisu bile u stanju da smanje već nasleđeni jaz.

Od 1860. godine otprilike, od kada možemo da pratimo ekonomske indikatore, pa sve do Drugog svetskog rata, balkanska društva manje-više se drže u odnosu na najrazvijenije zemlje zapada. Uzimam Britaniju kao primer, jer samo Britanija, Švajcarska i Švedska nisu imale strane vojske na svojim teritorijama od 1815. godine do danas. Ako bismo uzeli bilo koju drugu zemlju poređenje bi imalo bitne aberacije. Sredinom XIX veka balkanske zemlje su se držale oko na 30% BDP po glavi stanovnika Britanije. Pošto je to period kad strašno raste svetska ekonomija znači da su i te ekonomije rasle, ali nisu bile u stanju da smanje već nasleđeni jaz. U jednom trenutku, 70-tih godina, taj jaz je smanjen. Međutim, katastrofalna situacija se dogodila od 1980.-2000. god i to je nasleđe koje imamo. Za tih 20 godina prvo smo imali deset godina stagnacije, a onda deset godina pada BDP. Tako da sada imamo rekordno nizak odnos zemalja zapadnog Balkana u odnosu na jezgro. Oni variraju od 8-16%, od jedne oblasti Kosova koja ima 8% britanskog BDP po glavi stanovnika, Srbije koja ima 13%, Crne Gore koja ima 16%. Samo su neke zemlje uspele da se približe, Slovenija na 53%, ali ni ona nije uspela da uhvati jezgro u potpunom smislu. To je jedan nivo, ekonomija je ograničavajući faktor.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Najbolje je delati iz interesa i predstavljati da je to iz osećanja. Međutim, postoji obrnuto, kad nas vuče neka konfuzija u osećanjima pa onda radimo protiv svog interesa. Vidim da Đorđe klima glavom, jer ima odlično istraživanje kako ljudi upravo to rade u Srbiji. Takođe bih da prekinem ovu antropomorfnost, Srbija želi i sanja. Kada izađemo iz metafore, države vode ljudi. Ljudi kojih u državi ima mnogo i oni se obično ni oko čega ne slažu ni u jednoj državi na svetu. Mogu da budu nekompetentni, a nigde nisu baš strašno kompetentni. Tu konfuziju i inerciju nekih prethodnih znanja koja više ne važe, pogrešnih informacija, predrasuda, stereotipa, mitova, sve to zovemo tradicijom. Iz toga ljudi rade stvari koje su potpuno suprotne interesima velikog broja državljana države koju predstavljaju. To je ozbiljan problem koji u Srbiji je došao do ekstrema, time što su ljudi koji vode državu ekstremno nekompetentni. Ne mislim da su nekad bili strašno kompetentni, ali sad je to dovedeno do ekstrema.

Jako mi je teško da poverujem da je Titova genijalnost rezultirala pokretom Nesvrstanosti. Više mi se čini da je to bila jedna nus pojava blokovskog hladnog rata.

Geopolitika je ono što se zove end game. To je igra koja se na neki način uvek mora završiti, rat na Krimu će se nekako završiti. Prema tome, to su vrlo ograničeni izbori i oni ne mogu da budu mnogo kreativni i da vode ne znam ni ja čemu, a i izbori su vrlo često lažni, jer izbora nekad nema i naravno ne zna se uvek šta će biti konačan rezultat naših izbora. U tom smislu dolazimo do te treće stvari i tu me je Predrag inspirisao sa ovom nesvrstanošću. Jako mi je teško da poverujem da je Titova genijalnost rezultirala pokretom Nesvrstanosti. Više mi se čini da je to bila jedna nus pojava blokovskog hladnog rata. Uvek pomalo sumnjam da se veliki ipak nešto dogovore, oni koji zaista odlučuju i koji su najvažniji, da imaju neki odušak za neke stvari koje se uvek mogu upotrebiti na ovaj ili onaj način. Nesvrstani pokret niti je bio homogen, niti je imao baš tako veliki uticaj.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Kako nas vide u Americi? Kako mi treba da vidimo Ameriku, koja je svakako najveća i najznačajnija država trenutno u svetu, bez obzira na sva globalna previranja? Ona još uvek pokušava da održi tu poziciju. Imate konkretna iskustva, pa možete nam nešto od toga preneti.

PROF. DR IVAN VUJAČIĆ: Kad govorimo o ovoj geopolitičkoj priči, često se kod nas govori o tome da smo na nekom raskršću, kuća nam je na drumu, svako prolazi i ruši. S druge strane, pitam se u suštini, zar to nije naša prednost? Da sedimo sada u Ugandi ili Tarzaniji, rekli bi blago Srbima i ostalima koji su na nekom drumu, mi smo ovde u zapećku i nas niko ne gleda. Mi ovde umiremo od AIDS i niko ne obraća pažnju na nas. Znači, naša pozicija, u suštini, bi trebalo da bude naša prednost i ona to jeste, samim tim što smo u Evropi i na ovom tlu. Ta prednost je očigledno bila iskorišćena jako dobro za vreme Tita, o kome je ovde bilo reči. Izuzetno je ona iskorišćena u cilju afirmacije države, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i modernizacije zemlje, a o tome možemo da pričamo naširoko i dugo. Između ostalog, kroz sticaj okolnosti koji je vešto iskorišćen i u tom pokretu Nesvrstanosti, koji nisu samo njegovo delo nego i Nasera i Nehrua i pri čemu je jedna Jugoslavija imala veliku težinu u spoljnoj politici. To mogu da vam kažem zbog toga što znam da je u našoj Misiji UN bilo 35 zaposlenih diplomata, gde su svi dolazili da se konsultuju po raznim temama, u raznim komitetima. To glasanje je imalo dosta veliki značaj, ako ništa drugo onda makar u simboličkom smislu.

SAD imaju jednu jedinu strategiju od pada Berlinskog zida, to je Evropa cela u miru i slobodna, što u prevodu znači demokratski sistem, jedinstvena Evropa sa pacifikovanim konfliktima, od kojih je poslednji bio onaj na našim teritorijama bivše Jugoslavije.

Što se tiče Amerike, rekao bih nekoliko stvari koje će možda nekog da začude, ne verujem da će u ovoj sobi da će nekog da začude, ali javnost će to teško da primi. SAD imaju jednu jedinu strategiju od pada Berlinskog zida, to je Evropa cela u miru i slobodna, što u prevodu znači demokratski sistem, jedinstvena Evropa sa pacifikovanim konfliktima, od kojih je poslednji bio onaj na našim teritorijama bivše Jugoslavije. Evropa bi trebalo da preduzme konačno neku odgovornost za svoje dvorište i za sve te stvari. Stvaranje jedne geopolitičke zajednice koja će Evropu pacifikovati i koja je naravno neki prirodni i potencijalni i dugotrajni partner je interes SAD. Kako je vreme odmicalo, od pada Berlinskog zida i kako su se završili ovi ratovi kod nas došlo je do dosta velike nezainteresovanosti pod Obaminom administracijom za Evropu i to su Evropljani želeli otvoreno. Na kraju, Obama je u šestoj godini predsednikovanja prvi put došao na saveznički sastanak u Brisel. Prioriteti su nešto drugo. Prioriteti SAD su Kina, Rusija sada i pogotovo ponovo u sklopu ovog što se desilo. Povratak Amerike ovde u suštini je više vezan za dve krize, jedna je ova ukrajinska, u koju su oni ušli dosta kasno, kao što su kasno ušli u jugoslovensku krizu, čini mi se. Jedna kriza u koju nisu ušli, a koju pokušavaju da reše uticajem na Evropljane je kriza evro zone, odnosno Grčke.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Da li je rusko-srpsko prijateljstvo tradicionalno i veliko ili je zasnovano na nekim drugim osnovama?

JELICA KURJAK: Dugo sam se bavila ruskim mitovima i mitovima u odnosima Rusije i Srbije. Dozvolite da krenem od poslednjih opservacija kolege Vujačića. On je sjajno rekao gde je problem, Amerika je zaintersovana da Kosovo se stabilizuje i bude mirno, ma šta bilo to Kosovo, kvazi država ili država, mir ih interesuje. Ruski uticaj se upravo ostvaruje stvaranjem problema. Rusija nije zainteresovana da se Kosovo stabilizuje, itekako je zainteresovana sa svojih 85 vrhunskih generala FSB u Beogradu i da ne govorim koliko ih ima na jugu Srbije, da se permanentno stvaraju problemi. Pogledajte samo reakcije u tom delu naše javnosti koji inklinira ka Rusiji. Čitam redovno rusku štampu dnevnu, njihova veselost i spremnost da se odmah ide dole da se zaštite južne granice Srbije prema Kosovu posle Kumanova nešto govori. To je način ostvarivanja interesa, napraviti problem, biti tu i držati ga. To nije novi način vladanja, to je došlo do izražaja sa raspadom Jugoslavije i svih tih problema, ali to je stari način vladanja Rusije i stari način prisustva SSSR, pa Rusije. Tu je problem.

Rusija se razvijala tako što je tek posle najezde Tatara počela da stvara državu. Okupljale su se ruske države, kneževine i to je ona sabornost. Kako je stvarala državu, tako je centralizovala, tako je totalitarizovala, tako je išla autoritarna vlast. Nama je to blisko.

To se poklapa sa interesima mnogih naših struktura, političkih i društvenih, a jednim delom i kulturoloških, takvo prisustvo Rusije. Ako imamo problem, ona je tu. To je jedna strana priče. Druga strana priče je što je Rusija itekako instrumentalizovala i u praksi primenila taj svoj odnos prema poslu. Lavrova već jutros kaže da oni ostaju na svojim pozicijama prema Kosovu, neovisno o Krimu. Za nas je Kosovo deo Srbije. To sve nije slučajno u ovom momentu i ovom trenutku kada se Kumanovo smiruje ili postoje želje da se smiri, mada moram priznati da nemam nekih egzaktnih podataka o celoj toj priči. Zašto smo tako bliski ili zašto Srbija u poslednjih 25 godina, da uzmemo samo to, tako često i temeljno je bliža ruskoj paradigmi nego bilo čemu? Nemam vremena mnogo da se vraćam u istoriju, prosto taksativno. Rusija se razvijala tako što je tek posle najezde Tatara počela da stvara državu. Okupljale su se ruske države, kneževine i to je ona sabornost. Kako je stvarala državu, tako je centralizovala, tako je totalitarizovala, tako je išla autoritarna vlast. Nama je to blisko.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam osećaj da sam ušao u zgradu koja liči na moju školu, ali da je to druga škola i drugi grad imajući u vidu ovu temu. Fasciniran sam geostrateškim analizama, kako onim što se dešava, tako i onim što se u poslednjih vek i po i menja, strukturalno i strategijski. S druge strane, imam velikog interesa za ovu nejaku intelektualnu tradiciju i likove koji su, kad se radi o političkim doktrinama, prisutni na ovom prostoru jedno pola veka, krajem 19. i početkom 20. veka, pre ovog reza koji smo imali. Postoji treći pristup kome sam sklon i koji otprilike govori o svemu ovom kad se radi o političkoj tradiciji s donjeg rakursa, iz ugla običnih građanki i građana Srbije. Dugo sam se bavio tom vrstom istraživanja. Mislim da je ona interesantna kao kratka priča koja će ilustrovati ono što imate kad pogledate to biračko telo ili kad pogledate nivo obrazovanja, sistem vrednosti ili stilove političkog ponašanja građana. Gledajući šta je doneo kolega Vukadinović, neću se baviti ovime kako građani Srbije vide svoje spoljne integracije, velike sile, odnos prema njima. To je neka vrsta emotivne frustracije, plus nekakva vrsta pragmatizma prema onome gde ćete ići, gde šta znate da niti vas oni vole, niti vi baš njih volite. To ću ostaviti uz Đorđu. Ja ću samo na četiri stvari dosta kratko referirati.

Poslusništvo ima nekoliko izvedenica koji ga čine, to je dominantan etatizam, jedna vrsta paternalističkog nastojanja ili ponašanja vlasti i vrlo razvijen klijentelizam.

Prvo, kad pogledate ono što je u mentalnoj mapi građanki i građana Srbije kad se govori o političkim uverenjima i stilovima, naša ključna karakteristika je poslusništvo. Poslusništvo ima nekoliko izvedenica koji ga čine, to je dominantan etatizam, jedna vrsta paternalističkog nastojanja ili ponašanja vlasti i vrlo razvijen klijentelizam. Ono što nas najviše pogađa je naša sklonost i nepoverenje prema onim institucijama ili organizacijama, poput civilnog društva, koje treba da budu građanima neka vrsta inputa u politiku. Šta je za nas jako važno, što se vidi u političkom prostoru? To je užasno prisutan amoralni familizam u kome institucije i sudbine projekata zavise od toga koliko u to mogu da impregniram svoj lični, rođački i prijateljski interes. Fascinantno je koliko je to standard u ponašanju. Ako je to nešto što je na dnu socijalne piramide, onda kada razgrnete različite političko-ideološke nanose i prilive, na vrhu socijalne piramide u ovoj politokratiji, imate permanentno vraćanje različitih usmerenja i dodataka na suštinski populizam, na vrlo razvijenu socijalnu demagogiju, nacionalnu, neoliberalnu, kakvu god hoćete. Mislio sam da je nemoguće nešto što se zove neoliberalni neopopulizam, ali mi ga imamo trenutno na delu ovde, a imali smo ga 70-tih godina u Argentini.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moguće da sam ovde jedini inženjer od svih prisutnih. Koliko vidim, svi ste društvenjaci. Ima jedan deo stvari koje razumem koliko i vi, a ima jedan deo za koji hoću da postavim pitanje. Mislim da postoje neka pitanja koja meni kao nekom ko se bavio primenjenom politikom nisu najjasnija. Gospodine Markoviću, potpuno se slažem, davno sam u jednom intervjuu rekao da je Srbija ostrvo u moru NATO. To more se polako širi i ide ka istoku. Nije samo pitanje Bugarske i Rumunije, desila se i Gruzija 2008. godine i desila se Ukrajina sada i činjenica je da polako Srbija više nije ono što naš predsednik gospodin Nikolić govori, istok zapadu i zapad istoku. Naprosto smo okruženi Zapadom sa svih strana. Ono što je činjenica je da to naše ostrvo, ako gledamo geopolitički u užem smislu, sada već ima ozbiljne tektonske poremećaje i ima ozbiljne talase na našim plažama, jer ovo dešavanje u Makedoniji, koje nismo ispratili na pravi način, i dešavanja u BiH treba da upale alarme nama da shvatimo da imamo problem, pre svega, bezbednosni.

Sve države regiona u kojima žive Srbi nisu pristupile NATO, iako su imale izuzetno jake interese. Crna Gora danas ima jake interese i lobira intenzivno, putuje po svetu da bi to učinila. Makedonija, kao što znamo, već više godina stremi istom scenariju.

Srbija je, po mom skromnom mišljenju, izgubila nekoliko šansi da bude važna. Mi kao veliki građani male zemlje u svetu velike politike nismo važni i mi smo imali i u vladi u kojoj sam bio član sukob dva koncepta politike, o kojima je malo pre Jelica govorila. Jedan je koncept da dok smo deo problema mi smo i deo rešenja. Na žalost to je bio dominantni koncept. Koncept koji sam zastupao je bio da vidimo kako i na koji način možemo da budemo važni nekom ko je važan. Ako obratite pažnju, sve države regiona u kojima žive Srbi nisu pristupile NATO, iako su imale izuzetno jake interese. Crna Gora danas ima jake interese i lobira intenzivno, putuje po svetu da bi to učinila. Makedonija, kao što znamo, već više godina stremi istom scenariju. Imao sam priliku da sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO vodim i privatne razgovore podržavajući ideju da Makedonija uđe u NATO, predviđajući ova dešavanja koja se sada dešavaju i koja bi izbegli na taj način.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dozvolite da napravim digresiju od teme i da posvetim pažnju analizi koncepta naše bezbednosne neutralnosti, što je na neki način proklamovana državna politika. Dozvolite da izložim rad o bezbednosnoj poziciji Srbije u današnjoj Evropi i o konceptu naše neutralnosti, u najkraćim crtama, koji sam izložio na jednoj međunarodnoj konferenciji. Dozvolite da pokušam da uporedim naš koncept neutralnosti, koji je zvanična državna politika, sa švajcarskim modelom neutralnosti. Na samom početku se može reći da je porediti model švajcarske bezbednosne neutralnosti sa srpskim kao da poredite ulični sat koji je predviđen da traje nekoliko godina sa švajcarskim satom koji je predviđen da traje 200 godina. Šta je problem trenutnog srpskog modela neutralnosti? Problem je što ga niko ne garantuje. Da bi država bila neutralna, neko tu neutralnost mora da garantuje. Da se vratimo u istoriju. Švajcarska je zaokružila sopstvenu neutralnost nakon Bečkog kongresa 1815. god kad je nastala trajna baza koja će se u budućim godinama samo nadograđivati. Švajcarska je neutralnost dobila tako što je ona garantovana od Austrije, Velike Britanije, Rusije, Francuske i Pruske, tada dominantnih sila. Kao ishod tog garanta izašao je Akt o neutralnosti Švajcarske, a taj Akt o neutralnosti Švajcarske niko nije doveo u pitanje do današnjeg dana.

Postoji Akt o neutralnosti Švajcarske koji je 200 godina na snazi, koji niko nije doveo u pitanje. Zašto? Zato što je u interesu svih strana.

Čak i za vreme Drugog svetskog rata Švajcarska je ostala neutralna, iako joj se zamerilo što nije dozvolila izbeglice jevrejske da prođu kroz njenu teritoriju. Međutim, za vreme Drugog svetskog rata švajcarska teoritorija je bila mesto gde su zaraćene strane pregovarale, gde su trgovale zlatom, informacijama i svim ostalim. Dakle, postoji Akt o neutralnosti Švajcarske koji je 200 godina na snazi, koji niko nije doveo u pitanje. Zašto? Zato što je u interesu svih strana. Po definiciji iz švajcarskog ustava, neutralnost podrazumeva da je neutralnost samoutvrđena, stalna i naoružana. Dakle, priznale su je ostale države. Da ne ulazim u funkcije švajcarske neutralnosti, ekonomske i strateške i ostale, velika većina građana Švajcarske veoma je vezana za svoju neutralnost. Po istraživanjima od pre par godina, oko 89% građana je privrženo neutralnosti i osećaju to kao deo sopstvenog identiteta. Švajcarcima je to veoma bitno i oni neutralnost doživljavaju kao stub suvereniteta i kao instrument aktivne spoljne politike, pri čemu konzervativci malo više kao stub suvereniteta, a socijaldemokrate kao instrument u spoljnoj politici. Među Švajcarcima nema tu značajnijih razlika, ko je konzerativac, ko je socijaldemokrata u pogledu na neutralnost, jer je to konsenzualna stvar.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čuli smo nekoliko teza o tradiciji demokratije i vertikala provlačeni kroz istoriju od Nemanjića do danas. Uglavnom sa tužnim zaključkom da pravu tradiciju demokratije nemamo. Imamo tradiciju apsolutističkog načina vladavine. Ja bih ostavio to istoričarima i hteo bih da vidim kakvu tradiciju možemo da uspostavimo danas ili da počnemo da uspostavljamo tradiciju demokratije koja će trajati sutra. Naravno, to se pre svega tiče našeg odnosa u trouglu Rusija – EU – Amerika. Od tog pozicioniranja geostrateškog znamo da nam sve zavisi. Rekao bih da u poslednje vreme jako se pojačava pritisak Rusije na ovaj region. Da li je to pokazna vežba Moskve koja hoće da kaže Vašingtonu ako ih destabilizuju u Ukrajini, oni će da pokažu da mogu da nađu druge lokacije koje će destabilizovati bilo da je to Bosna, Makedonija ili negde treće. Rusija je postala poprilično nervozna od onog trenutka kada je kosovsku polugu izgubila, kad su se pregovori o Kosovu prebacili iz UN u EU. U Briselu Rusija nema nikakve mogućnosti uticaja na taj proces, kao što je imala dok to bilo u Njujorku.

Znamo da su energentni najjače oručje ruske spoljne politike. Kako se Srbija sve to vreme ponašala? 2013. god predsednik Nikolić je u Sočiju potpisao Sporazum o strateškoj saradnji, a ubrzo posle toga usledio je Sporazum o vojnoj saradnji. Prošle godine smo gotovo na otvoreno negodovanje Berlina napravili epsku paradu dočekavši Putina.

Znamo da su energentni najjače oručje ruske spoljne politike. Kako se Srbija sve to vreme ponašala? 2013. god predsednik Nikolić je u Sočiju potpisao Sporazum o strateškoj saradnji, a ubrzo posle toga usledio je Sporazum o vojnoj saradnji. Prošle godine smo gotovo na otvoreno negodovanje Berlina napravili epsku paradu dočekavši Putina. Sačuvali smo i čuvamo i dalje neki mitove, a to je često reč koja se ovde pominje. Ilustracija tog mita je da svaki peti Srbin misli da su Rusi najveći donatori u Srbiji, iako Rusija nije donirala nijedan dolar. Srbija taj period završava gotovo packom oko ruskog toka i kad se kladiš na Rusiju protiv EU mislim da smo duplo izgubili, izgubili smo gas koji jeste realno potreban, izgubili smo i deo imidža u Briselu. Kad se dođe do zabranjene reči „NATO“, pod uticajem jakim Rusije, vodi se intenzivira kampanja protiv NATO. Bilo kakvo objašnjavanje prednosti NATO, ne kampanja „za“, kakva recimo sada traje u Crnoj Gori, nego objašnjavanje da recimo u ovoj situaciji incidenata u Makedoniji imate prednost kolektivne regionalne bezbednosti koju bi vam doneo NATO se odmah diskredituje. Ne verujem i nikad nisam verovao u koncept srpske neutralnosti pa ne verujem ni za budućnost.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim da učinim nekoliko intervencija pre nego što pređem na ono što sam i sam imao da kažem. Gospođa Kurjak je rekla da Rusija na Balkanu je uvek imala svoje interese i bezobzirno ih je nametala. To je verovatno tačno. Samo zamenite reč Rusija nekom drugom velikom silom, recimo Nemačka, mislim da se isto tako jasno može popisati ispod toga. Ima nešto što je logika delovanja imperije na obodima i on je najčešće upravo takav. Ne mislim da tu ima neke suštinske razlike. Još jedan interesantan stav je da su druge sile u regionu zainteresovane za mir, a Rusija za izazivanje nemira i problema. To naravno ima smisla samo pod pretpostavkom da smo pošli od činjenice kosovske nezavisnosti. Iz tog ugla onda su SAD zainteresovane za mir i stabilnost u smislu stabilizacije kosovske nezavisnosti,a Srbija i Rusija ili deo srpske politike je zainteresovan za nemir i za pravljenje problema u smislu neprihvatanje te kosovske nezavisnosti. Mnogo toga zavisi od vizure iz koje stvar posmatramo.

Mit o Rusiji postoji u srpskoj javnosti i srpskom javnom mnjenju, posebno u većinskom delu srpske javnosti, ovoj rusofilnoj, ali interesantno je da mit o Rusiji postoji i ne samo među rusofilima nego i među zapadnofilima, a to je preuveličavanje i precenjivanje značaja uloge i moći Rusije na Balkanu i u Srbiji danas, a i u prethodnom periodu.

Interesantno izlaganje o našoj i Švajcarskoj neutralnosti, odnosno koncepta neutralnosti, sam razumeo upravo onako kao što je Neven to i naknadno pojasnio. To što ne možemo biti neutralni na način kako je neutralna Švajcarska ne mislim da automatski diskvalifikuje koncept neutralnosti ili opciju neutralnosti. Verujem u koncept neutralnosti, ali se apsolutno slažem sa svima da je način kako se on realizuje od prethodne i aktuelne vlasti pogrešan i može da rezultira katastrofalnim posledicama, gorim čak od bilo kog svrstavanja. Iako naglašavam, Neven se ogradio, a ja hoću da istaknem da uz niz nekih pojašnjenja i uslova koji su nestali, a neki postoje ili se mogu povratiti, verujem načelno u ostvarivost koncepta neutralnosti. Naravno, niti švajcarski niti na titovski način to se podrazumeva. Mislim da ta ideja neutralnosti nije potpuno neupotrebljiva i neprimenljiva. Što se tiče mita, prelazim na jednu stvar koju hoću da kažem. Mit o Rusiji postoji u srpskoj javnosti i srpskom javnom mnjenju, posebno u većinskom delu srpske javnosti, ovoj rusofilnoj, ali interesantno je da mit o Rusiji postoji i ne samo među rusofilima nego i među zapadnofilima, a to je preuveličavanje i precenjivanje značaja uloge i moći Rusije na Balkanu i u Srbiji danas, a i u prethodnom periodu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ima jedna interesantna nit koja se provlači kroz našu diskusiju, nama su otvoreni svi putevi da nemamo sopstvene predrasude i mitove kojima robujemo. Imamo ovu vladu koja je napravila ustupke EU i Americi koje nije mogla da sanja nijedna dotadašnja vlada. Da li je time ubrzan put u EU? Ne. Šta god da uradi naša zemlja ne bi bilo mnogo drugačije. Složili smo sa našim premijerom koji kaže da kad bi se promenila naša svest, u skladu sa njegovim modernizatorskim idejama, svi putevi bili bi otvoreni. Mnogi su ovde iskazali taj stav, što je vrlo lepo, konačno neko iz elite da se složi sa premijerom, ali zapravo to izgleda da nije tačno, jer šta god uradili izgleda da put ostaje isti.

Bugarska i Rumunija nisu ispunile nijedan Kopenhagenški kriterijum. Ušli su u uniju iz drugih razloga.

To se zove modernizacija po pozivu, integracija u EU zavisi od onog koliko taj centar želi da te pusti. Sigurno Bugarska i Rumunija nisu ispunile nijedan Kopenhagenški kriterijum. Ušli su u uniju iz drugih razloga. Veoma malo zavisi to od naših stavova i mitova, a da ne govorimo Mađarska sa njenom političkom tradicijom. Mi smo faktički na sve pristali što je traženo za Kosovo, ali ne verujem da ćemo pre 2028. god da ćemo postati članica Unije. U tom smislu, moj zaključak je pomalo tužan, put ka integracijama ne zavisi od samih zemalja kandidata, već od interesa velikih sila.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne možemo da promenimo geopolitički položaj, ostalo je samo pitanje da budemo svesni njegovog uticaja. Ono što sam nekim predsednicima država ranije govorio povodom te neutralnosti i svega, ako hoćeš da te EU prihvati, a pomalo si sumnjiv jer si na slovenskom području, moraš da bude fanatičan Evropejac, veći od svakog Holanđanina. Umesto toga, igralo se sa tom neutralnošću, to je Koštunica ustalio kao jedan veliki princip. Uvek sam mu govorio, čak i u fizičkom smislu, ako na jedno telo deluju dve sile iste jačine, a suprotnog pravca, telo ostaje u miru. Zaboravlja se na još jednu silu, a to je gravitacija. To znači da telo propada dole, pa će ga otkriti tek arheolozi. To je jedan potpuno prevaziđen koncept koji je on držao. Najteže je opredeliti se u bilo čemu. Ono što je naš problem možda čak veći, to je ovaj kulturni problem. To nije samo pitanje tradicije, nego je pitanje koliko je društvo trulo, koliko je postalo anomično? Niko više ne veruje da kolektivna akcija može da bilo šta donese. Bez te akcije i ostaju samo atomi koji lutaju i sudaraju se, ne reševaju ništa.

Ne radimo na ključnim pitanjima stvaranja kritične mase mnjenja. Sindikati su potpuno devastirani, omladinu smo uputili prema stranom svetu.

Ne radimo na ključnim pitanjima stvaranja kritične mase mnjenja. Sindikati su potpuno devastirani, omladinu smo uputili prema stranom svetu. Možemo ovde da se skupljamo, to nešto čini, ali to nije dovoljno. Nemamo ozbiljnu strategiju bilo čega. Imamo jednog čoveka, koji vodi državu i kome padne na pamet svako jutro da budemo Finci, drugi dan ćemo da budemo Nemci, što god negde vidi ili čuje. To deluje beskrajno komično i ne rešava naš problem. Majstori smo da unesemo niz novih problema i u zdravu nogu da zabadamo trn, kao što su poslednje odluke. Imamo kler koji više služi za demolarisanje ovih nesretnih ljudi nego za bilo šta drugo. Institucije se potpuno gube. Ono što je najvažnije, najveći deo ljudi koji rukovode ovom državom ne znaju šta su institucije i koje insitucije čemu služe ili su dovoljno bahati pa i kada znaju smatraju da to ne moraju da poštuju. Nemamo taj elementarni deo. To je problem građanske hrabrosti i organizacije i naterati ih bar to da znaju, šta je Parlament i kako se ponaša, šta je opozicija, šta je Zaštitnik građana. Treba neko da ga natera da zna. Jesam za revolucionarne mere, za građansku neposlušnost, ali tražim društvo, ne mogu to sam da radim. Sami smo krivi, mnogo je instrumenata da se zaustavljaju gluposti ove vlasti, koje mi ne činimo. To je svrha bila i ove debate.

Opširnije >>>