za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO U SRBIJI"
Pretraga
Verzija za štampu

Baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji je teško, oduzima mnogo vremena i ne podrazumeva zaradu, rečeno je danas na skupu "Istraživačko novinarstvo u Srbiji", čiji su organizatori bili Fondacija Centar za demokratiju i nemačka Fondacija Fridrih Ebert.

 

Novinar Televizije B92 Ljubica Gojgić je izjavila da o visokoj ceni bavljenja istraživačkim novinarstvom govori činjenica da pet novinara u Srbiji živi sa dvadesetčetvoročasovnom policijskom pratnjom i da su u toku istrage o pogibiji troje novinara koji su verovali da imaju pravo na istraživačko novinarstvo.

 

Predsednik Upravnog odbora Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović je konstatovao da je sloboda govora i pisanja "prva sloboda" i da je "borba protiv cenzure, autocenzure i tabu tema večni napor duha da razgrne zabrane".

 

Bojim se da u Srbiji, u opštoj poplavi informacija, primalac biva mnogo više indoktriniran i bombardovan neistinitim sadržajima nego informisan, rekao je Mićunović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Uvažavamo da su izazovi i na drugim adresama, ali smatramo da je i tema koju Centar za demokratiju danas kandiduje kao temu za debatu jednako važna uvek, a u Srbiji danas naročito važna. Ovo je još jedan od razgovora na koji vas pozivamo u okviru projekta Demokratski politički forum, koji podržava Fondacija Fridrih Ebert. Danas je ideja da se govori o istraživačkom novinarstvu u Srbiji. Uvažavajući teoretičare i definicije, mislim da je svako novinarstvo istraživačko danas u Srbiji, gotovo da ne može da prođe konferencija za štampu da se ne otvori prilika da nešto istražite ili da nešto saznate šokantno. Istraživačko novinarstvo, kako kaže pozivar u pozivu na razgovor, najuzvišeniji je vid novinarstva i sa pravom se naziva budnim okom naroda.

U vremenu u kome se najavljuju sveobuhvatne reforme za koje je potreban društveni konsenzus, strpljenje i trpljenje, šta može biti uloga istraživačkog novinarstava i novinara uopšte?

U vremenu u kome se najavljuju sveobuhvatne reforme za koje je potreban društveni konsenzus, strpljenje i trpljenje, šta može biti uloga istraživačkog novinarstava i novinara uopšte? Da li da i on trpi i da se strpi ili da ukazuje, istražuje, naravno poštujući sve kodekse i etiku svoje profesije? U vreme ekonomske krize koliko novinarstvo može biti istraživačko? Da li siromaštvo novinara postavlja limite dokle njegovo istraživanje može da ide? U vreme kada se najavljuju reforme u novinarskom svetu, izmene zakona, izlazak države iz vlasništva nad medijima, da li se i to može postaviti u kontekst priče o granicama do kojih novinar može da ide u svojim nastojanjima da otkrije istinu i da saopšti istinu čitaocima i gledaocima?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Danas sam mislio da kažem samo dve-tri reči, a da debatu vode, pored uvodničara, svi oni koji su zainteresovani za istraživačko novinarstvo. Polazimo od toga da je od svih stvari sloboda najvažnija i najpreča, a od sloboda, sloboda govora i pisanja je prva sloboda. Zato se ona prva uvek pojavljuje kad je god ugrožena da progovori ponovo i ta borba protiv cenzura, autocenzura, tabu tema jeste jedan večni napor duha slobodarskog, kroz celu istoriju, da razgrne te zablude oko njega. Mnoge se vlade hvale da je sloboda na sve strane sveta, more medija pokazuje pluralizam tih medija. Ako se pogleda svuda u svetu, počev od toga koliko novinara ubijaju, koliko novinara mora da se podvrgne vlasnicima ili vlastodršcima onda se vidi da oni sa velikim naporima, rizikom i strahom obavljaju svoju profesiju, a ona je, kao što sam rekao, najpreča za slobodu čoveka. Naumio sam da ne govorim u uvodu takoreći ništa, reći ću nešto na kraju.

Slažem se sa malo pre izrečenom tezom da je svako novinarstvo istraživačko. To bi važilo samo ako bi sve što se odštampa tretiramo kao novinarstvo.

Očekivao sam da će mnogi novinari, koji inače uspevaju i da kažu ponegde i da se požasle na jednu situaciju medijsku koja postoji u našoj zemlji, o čemu se naravno raspravlja i van naše zemlje u međunarodnim organizacijama, učestvovati. Videćemo kakav će odjek izazvati ono što budemo ovde govorili, što bude preneto preko TV. Slažem se sa malo pre izrečenom tezom da je svako novinarstvo istraživačko. To bi važilo samo ako bi sve što se odštampa tretiramo kao novinarstvo. Međutim, bojim se ove poplave informacija koju karakterišu dve stvari, prvo brzina, sutradan je to već zastarelo, nevažno, zaboravljamo šta je bilo, a drugo količina tih informacija koja je preogromna. Treće, jedan element komercijalni, policijsko-zloupotrebljiviji, da ne pominjem sada tabloide i sve ostalo, to u svakom slučaju stvara ogromnu zbrku tako da primalac, normalan građanin, biva mnogo više indoktriniran, bombardovan raznim demagoškim ili drugim neistinitim sadržajima nego što bude informisan o nekim bitnijim činjenicama. Istraživačko novinarstvo treba upravo da taj sektor traganja za istinom da obavi, koji je od svih stvari verovatno za čoveka najdostojanstveniji posao, tragati za istinom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Što se Novog magazina tiče i Nadežde Gaće ovo je tema koja je non stop, zapravo suštinski novinarska. Neću vas podsećati, niti imam potrebu da govorim o NUNS, ali 2006. godine NUNS je napravio Centar za istraživačko novinarstvo, koji se zove CINS. Zašto hoću ovo da kažem? Zato što mislim da u srpskoj medijskoj paleti ili sceni postoje zaista kolege novinari koji žele da veoma ozbiljno, kvalifikovano i profesionalno rade svoj posao. Možemo se odmaknuti iz Beograda i pogledati šta rade Vranjske novine u Vranju. Novi magazin veoma ceni njihov rad i neretko prenosimo tekstove kolega iz Vranja. Znači, nije samo problem da li ste u Beogradu, pa imate mogućnost da dođete do informacija, pošto se stalno govori provincija – prestonica. Sve što je dobro iz unutrašnjosti i što je obrađeno na pravi način, zaslužuje da ima naslovnu stranicu u prestonici.

Nas u poslednje vreme veoma brine količina tekstova koja se zapravo pišu na određenim mestima i kotiraju se u medijima, to je Mićunović rekao da su tabloidi.

Dodeljujemo svake godine nagradu za istraživačko novinarstvo. Ako mogu biti direktna, a inače sam se pripremila da vam pričam neke stvari, ali ovde svi koji sede su ljudi koji su dosta kvalifikovani i znaju razliku između istraživačkog i istražnog novinarstva. Kada bi se gledao pravi engleski prevod onda je „investigated“ je istraga, a „research“ je istraživanje. Ne mislim da je to veliki problem. Nas u poslednje vreme veoma brine količina tekstova koja se zapravo pišu na određenim mestima i kotiraju se u medijima, to je Mićunović rekao da su tabloidi. Ne bih rekla da su to samo tabloidi, to se veoma lako prenosi i na druge štampane medije, kao naravno i na TV koje imaju nacionalne frekvencije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta je prva asocijacija na istraživačko novinarstvo? Dok sam se pripremala za ovu tribinu studenti koji još uvek uče i koji tek treba da uđu u redakcije i da počnu da rade, u toku studija ili kada završe fakultet, za njih je istraživačko novinarstvo, pročitaću: „kopanje, rudarski posao, mnogo dokumenata, mnogo čitanja, timski rad, mnogo izvora informacija, pesimizam, odustajanje, Brankica, rizik, cenzura, motiv, rad, upornost“. Istraživačko novinarstvo se na Fakultetu političkih nauka sluša kao izborni predmet na četvrtoj godini osnovnih studija i ono je podeljeno prema tipu medija, u štampi, na radiju, TV, online novinarstvo. Istraživačke osnove su zapravo iste, razlikuju se samo po tipu medija koji prenosi priču. Podeljeni su po grupama i zajedno timski rade na nekim istraživačkim pričama.

Neke od istraživačkih tema, kako to studenti vide, koje su oni predlagali i realizovali, recimo su: istraživanje napuštenih mesta u Beogradu, veza između političara i klubova, ko sve može da bude turistički vodič, džamija u Gornjem Milanovcu, itd.

To nisu velike teme, ali jesu velike za njih, zato što oni tek počinju i susreću se zapravo sa nekim osnovama istraživanja. Studenti su prošle godine predlagali teme i rade na svojim istraživačkim pričama u okviru predmeta istraživačkog TV novinarstva koji predaje Lila Radonjić, nastavnica veština na fakultetu i direktorka produkcijske grupe Mreža. Sve priloge smo emitovali u okviru naše emisije „Javna odbrana“ koja se emituje nedeljom na TV Studio B. Neke od istraživačkih tema, kako to studenti vide, koje su oni predlagali i realizovali, recimo su: istraživanje napuštenih mesta u Beogradu, veza između političara i klubova, ko sve može da bude turistički vodič, džamija u Gornjem Milanovcu, itd.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Smatram da uloga civilnog društva jeste negde da pomogne medijima. Uloga našeg monitoringa u protekle dve godine jeste bila u stvari da pomognemo medijima da unaprede svoj integritet, da budemo neka vrsta argumentovanog sagovornika i zakona za dobre medije. Na žalost, mediji to do sada nisu prepoznali. Svi naši izveštaji su ostali sa strane i zato ću ovo izlaganje pokušati da podelim u dva dela, naravno u skladu sa razumnim vremenom. Ono što jeste nesporna stvar je da medijska tranzicija u Srbiji je u velikom problemu, ćorsokaku. Imamo normativni okvir, odnosno strategiju koja je doneta, koja se ne primenjuje. Imamo institucionalni okvir koji bi trebalo da reguliše oblast medija, odnosno da je samoreguliše. Kada govorimo o RRA, ona je pasivna i dosta je problema u radu te institucije.

Prosto, RRA i njena kontrolna funkcija jeste nešto što fali i što bi mogao da bude dobar zakon, odnosno garant integriteta medijima i doprinos dobrim novinarima.

Konkretno, navešću period ovih proteklih izbora kad je RRA pravila svoje izveštaje i pored toga što smo ih nekoliko puta molili, odnosno i u prethodnom izveštaju ukazali na to da metodologija kojom rade nije precizna. Nije dovoljno meriti koliko vremena neka stranka ima u nekom mediju, nego kakav je tonalitet toga. Kasnije ću izneti naše nalaze. Prosto, RRA i njena kontrolna funkcija jeste nešto što fali i što bi mogao da bude dobar zakon, odnosno garant integriteta medijima i doprinos dobrim novinarima. Druga dimenzija jeste samoregulacija. Kada govorimo o samoregulaciji, govorim o dva mehanizma, jedan je etički kodeks novinara, koji negde i dalje stoji na papiru.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ukazaću na nekoliko problema koje izaziva ova tema istraživačkog novinarstva u Srbiji. Prihvatam sve ono što se već do sada reklo kao prilog temi, ali čini se da je bitno znati nešto što je vezano za razvoj uopšte novinarstva kod nas, da bi onda mogli da vidimo u kakvom stanju i zbog čega je novinarstvo u ovom stanju i kakvo je istraživačko novinarstvo. Prvi problem koji bih izdvojio jeste da smo tokom dugog niza godina, pre 90-tih, imali ideološko novinarstvo. Mislim da je bilo sjajnih novinara kao pojedinaca, ali je dominiralo ideološko novinarstvo koje je krajem 80-tih i tokom 90-tih završilo kao nacionalističko i diskriminatorsko novinarstvo. Najopasniji oblik koji može da se širi u javnom polju i javnom životu.

Kada su nastale promene 90-tih godina, u ime slobode i kritike dobijamo nešto što nisam mogao da verujem da ćemo dobiti, a to je jedno ogoljeno pragmatično novinarstvo.

Ono je ostavilo teške posledice po slobode, po kritiku, po sve ono što je bitno za javni život i što bi trebalo da unapredi javnu scenu kada je u pitanju ono što je značajno za javnost, a to je istina, tačnost, poštenje. To je sa ovim novinarstvom potpuno urušeno. Istraživačko novinarstvo bih obeležio na jedan način, ako se sećate rubrike „Odjeci i reagovanja“ u Politici. To je počelo kao istraživačko novinarstvo, gde se kopalo po ljudima, raznim su se služili neistinama, podmetačinama, lažima. To je dovelo da kada su nastale promene 90-tih godina, u ime slobode i kritike dobijamo nešto što nisam mogao da verujem da ćemo dobiti, a to je jedno ogoljeno pragmatično novinarstvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pošto imate pravo da znate sve i pošto je profesor Čupić već počeo da donosi nešto iz iskustva, ispričaću dve stvari koje nisu tako jako važne, ali su iz mog iskustva. Sedam godina sam u Ministarstvu rada i inspirisale su me uvodničarke i priča o trendovima, da se samo projektno neki ozbiljni društveni problemi uzimaju u obzir. U Ministarstvu rada se bavim rodnom ravnopravnošću i mi smo isključivo iz skandinavskih para imali nešto za medije i imali smo neke emisije. Profesor Božović je učestvovao i u komisijama gde smo delili nagrade novinarima. Nikako nismo uspeli da stvorimo ozbiljno interesovanje zbog toga, a to je društveni problem kako se odnose prema ženama i kada su političarke i kada su domaćice, veoma diskrimintaorski.

Istražno novinarstvo ima za početak sumnju, pa se dolazi do istine, ako je sumnja relativno osnovana, a istraživačko novinarstvo bi trebalo da ima nekakvu hipotezu.

Da ne govorimo o stvarnim manjinama, žene nisu manjina, ili o višestruko diskriminisanim grupama, kao što su žene iz LGBT populacije. To je potpuno ostavljeno kao ukras ili nešto što je u okviru ovih istraživanja. Ovo o čemu je govorila gospođa Gaće i profesor Čupić, to je razlika između istražnog i istraživačkog novinarstva. Istražno novinarstvo ima za početak sumnju, pa se dolazi do istine, ako je sumnja relativno osnovana, a istraživačko novinarstvo bi trebalo da ima nekakvu hipotezu. Hoću da ispričam jednu stvar uopšte o toj poseudonauci ili o značenju pojma ekspert.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Rekoste ovde: “novinarstvo je budno oko javnosti”. Mislim da je to “budno oko” obnevidelo u velikoj meri. Govoriću kao čovek koji čita novine, jedno sedam novina svakog jutra, sada sam počeo da ih čitam uveče, kada potpuno se umorim, da bih lakše sve to sažvakao. Moglo bi se reći da je “budno oko” zadremalo strašno, imam utisak ponekad i da spava. Tako mi se čini to budno oko. Pratim odavno i napisao sam nekoliko knjiga o našoj čitavoj situaciji u domenu javne sfere. Mogu vam reći nikada nije bilo gore, nikada apsolutno. To je ono što mora da se kaže ovde i da se dokaže vrlo jednostavno.

Gde je estrada tamo je postradala istina i postradala je kultura. Estrada je polje u kome strada i kultura i novinarstvo.

Ne treba tu mnogo nekakvih posebnih dokaza i ne treba u tom smislu istraživačko novinarstvo da bi to dokazalo. Zašto je važno pored ove biltenizacije pomenuti i tabloidizaciju? Iz prostog razloga što je društvo i politika postala jedna tabloidna varijanta opstajanja i što je tabloidizacija delovala kao cunami, ona je prekrila čitav prostor javnog života. To je važno reći zbog toga jer se postavlja pitanje gde je istraživačko novinarstvo? Gde je istina o našoj stvarnosti, gde je sloboda u odnosu na traženje istine? Sve je sporno, sve je do kraja sporno da spornije ne može biti, jer imamo politizaciju o kojoj je govorio Čeda Čupić. Imamo ono što je tabloidizacija i što je konačno ono što je prisutno kao estradna pojava u novinarstvu i kulturi. Gde je estrada tamo je postradala istina i postradala je kultura. Estrada je polje u kome strada i kultura i novinarstvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Za početak bih samo rekao da se u jednoj stvari slažem sa našim profesorima, Čupićem i Božovićem, a to je da je glavni problem profesije danas cenzura, odnosno autocenzura kao poseban vid cenzure. Ne bih se složio sa tim da je novinarstvo na najnižim granama na kojima je bilo. Podsetio bih vas da su novinari, mediji i novinarstvo ogledalo stanja u društvu i da to nije nikakva nova definicija ili nekakav moj izum. To je nešto što se govori studentima od prve godine novinarstva. Ne mislim da novinari u Srbiji danas su gori nego što su novinari bili pre 20 godina i ne mislim da je naše novinarstvo gore, mislim da je drugačije. Ako bih upotrebio neki argument iz ovog vremena u kom su institucije nedostupne, u kome je politička javnost ablidizovana, a ne samo novinarstvo, ja bih samo upotrebio činjenicu da su se novinari svih ovih 10, 12 ili 15 godina izborili bar da se obavi istraga ubistva naših kolega.

Istraživanja govore da je indeks održivosti medija u padu i to u značajnom padu iz godinu u godinu, ali da je indeks održivosti profesionalnih udruženja u paradoksu, odnosno u rastu.

Institucije sistema nisu to bile u stanju, ali su se novinari izborili da to moraju da urade. Možda vi profesori ne mislite kao ja ili možda mislite da je to neki tabloidni interes da se formira Komisija za istragu ubistava novinara ili je u pitanju pritisak novinara kao advokata javnosti na to da se ti odvratni, grozni zločini iz naše bliske prošlosti reše. To je nešto što ipak morate da konstatujete kada govorite o nekakvom kapacitetu profesije da se bori za istinu, odnosno da se bori za profesionalne interese. Kada govorimo o novinarskim udruženjima, treba da znate da je to egzaktno, to nisu izjave naše kao potrebe da se branimo od nečega. To je činjenica. Istraživanja govore da je indeks održivosti medija u padu i to u značajnom padu iz godinu u godinu, ali da je indeks održivosti profesionalnih udruženja u paradoksu, odnosno u rastu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Reagovaću na dve stvari, prosto to se ne može preko toga preći. Niti sam za apsolutnu, niti za relativnu istinu. To je uvek velika opasnost, apsolutne istine nema, to je već pokazano u nauci, a relativna istina je najveća opasnost kojom se može manipulisati i strašno zloupotrebljavati. Ima nešto što se zove optimalna istina. To je jedan veliki logičar 20. veka, Karl Poper, rekao. Novinar ili neko ko se bavi istinom bi trebalo da ima optimalan broj dokaza i argumenata da bi onda mogao da saopšti nešto. Relativna istina znači izvući samo neke dokaze i neke argumente i napraviti selekciju i zloupotrebiti istinu. Ovo vam govorim kao profesor, upotreba relativne istine jeste velika zloupotreba kada je u pitanju istina, jer možete pomoću dve materijalne činjenice, a ne govoreći i ne saopštavajući još deset koje postoje u okviru neke pojave, odnosa ili problema, da proglasite to istinom. Izvinite, to se upravo u novinarstvu radi.

Nije strašno što sam imao dosije, osećao sam se jako ponosno, ušao sam kao pojedinac u državni razlog, država o meni misli i sve službe njene.

Zato sam rekao da se senzacije upotrebljavaju, a još nešto opasnije od senzacija jeste što se upravo korišćenje te relativne istine dovodi do nečega još opasnijeg, a to je satanizacija. Ovde je na delu satanizacija i to užasna. Devedesetih godina sam u svakoj izjavi, od 1992. do 2000. godine rekao da je Milošević diktator, ima i B92 nekih novinara ovde koji su me zvali kada na primer otkaže im Vuk Drašković pa dotrčim u Svetozara Markovića ulicu da zamenim. Nikada moj tajni dosije nije posegnut da me oblate tih godina, tih strašnih godina da bih doživeo 2002. godine da saznam da imam dosije. Nije strašno što sam imao dosije, osećao sam se jako ponosno, ušao sam kao pojedinac u državni razlog, država o meni misli i sve službe njene. Ono što je strašno je da se tu nalaze lažne činjeince, o tome se gospodine Brajoviću radi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde smo svi dovoljno obrazovani da niko nikom ne treba držati predavanje šta je objektivno, a šta nije objektivno i kako se do izvora dolazi i kako se do teksta dolazi. Mislim da je to sholastička rasprava, a nema potrebe da bude. Mislim da ne treba da izbegavamo, to uopšte nije mala krivina, to u ovom društvu postaje vrlo velika krivina. Svaki novinar ima svoj izvor, tražiće da ih ima više, ali čini mi se da idemo u pravcu medijske scene u kom političari imaju svoje novinare koji kreiraju javno mnjenje. Mislim da je u toliko Ratko Božović bio potpuno decidiran, nije bilo, bar meni ni najmanje nesporazuma šta je hteo da kaže. Takođe, u odgovoru novinarske profesije, nisu novinari nikakvi anđeli koji lete nebom, pa su izuzeti od drugih profesija, kada govorimo o korupciji u zdravstvu, prosveti, tako ne znam zašto bi sada ovde rekli da smo mi jedini mučenici?

30% novinara je potvrdno odgovorilo na pitanje da li znaš da postoji korupcija, da li neko prima pare, da li ne prima?

Davno je to bilo kada sam bila predsednica NUNS-a, radili smo veliko istraživanje anonimno na veoma pametna pitanja, a to je bilo 2008. godine, a ovo je 2014. godina, 30% novinara je potvrdno odgovorilo na pitanje da li znaš da postoji korupcija, da li neko prima pare, da li ne prima? Nijedan novinar nije rekao da je on dobio, ali je 30% njih reklo da znaju da druge kolege dobijaju. Prema tome, kada govorimo i o cenzuri, autocenzuri i svemu ovom o čemu govorimo, nemojmo se praviti naivni, pa govoriti o osnovnim postulatima novinarstva. Srpsko društvo je urušeno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako pođemo od pretpostavke da je stanje u medijima odraz stanja u društvu, možemo delimično da se složimo sa tim. Istovremeno to je samo deo istine, po mom dubokom uverenju, zato što to nije prosto puki odraz, s obzirom na činjenicu da je medij ozbiljno sredstvo koje može da utiče na stanje u društvu. Ukoliko imamo novinare koji imaju svest o tome da je to ozbiljno oružje koje može da utiče na stanje u društvu, onda možemo da govorimo o tome da li postoje novinari koji tu moć zloupotrebljavaju. Potpuno sam saglasna sa ocenom stanja u medijima koji su dali prof. Božović i prof. Čupić. Apsolutno se slažem da je to jasna slika onog što danas imamo u medijima. Naravno, sada se postavlja pitanje, da li postoji odgovornost i na drugoj adresi ili je jedina adresa za odgovornost za to stanje u samim medijima.

Nažalost, moramo konstatovati da ogroman broj ljudi u toj profesiji pripada i deli one moralne vrednosti kakve deli čitavo društvo i deli onaj prostor korumipiranosti i spremnosti da bude autocenzure, da se proda, kao što deli veliki procenat ljudi u ovom društvu.

Ukoliko hoćemo da budemo konstruktivni u smislu da želimo da vidimo gde su problemi kako bismo eventualno tragali za rešenjima, moramo reći da govoriti o moralu novinara u jednom duboko nemoralnom društvu, govoriti o solidarnosti novinara o jednom duboko nesolidarnom društvu, zaista je razapinjati one časne koji pokazuju spremnost i volju da se drže morala i časti i izjednačiti ih na neki način sa onima koji apsolutno nemaju nikakav odnos prema tome. Nažalost, moramo konstatovati da ogroman broj ljudi u toj profesiji pripada i deli one moralne vrednosti kakve deli čitavo društvo i deli onaj prostor korumipiranosti i spremnosti da bude autocenzure, da se proda, kao što deli veliki procenat ljudi u ovom društvu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Složila bih se sa onima koji smatraju da je stanje u medijima dramatično i mislim da nikakve teške reči nisu suvišne ovde. Novinarska profesija je u jako dubokoj krizi. Pitanje je samo šta su strukturni uzroci ove krize. Govorili smo o tabloidizaciji medija, o biltenizaciji medija. Upotrebila bih izraz „zarobljeno novinarstvo“ i „instrumentalizovano novinarstvo“. Nije ono samo tabloidizirano i komercijalizovano, ono je ekonomski zarobljeno. Upravo radim u jednom regionalnom istraživanju, obuhvata zemlje Balkana i govori o integritetu medija. Jedan novi pojam koji je uveden iz antikorupcijone paradigme sa idejom da utvrdi šta je to što sprečava medije da ostvaruju neke svoje poželjne demokratske uloge u društvu. Da budu institucija demokratije.

Šta to novinare instrumentalizuje za interese nekog drugog, pa umesto da štite javni interes oni deluju kao zaštitnici nekih posebnih interesa?

Šta to novinare instrumentalizuje za interese nekog drugog, pa umesto da štite javni interes oni deluju kao zaštitnici nekih posebnih interesa? Pošli smo od vlasništva, da li je to vlasnička struktura medija? Utvrdili smo da u Srbiji postoji osam tipova medijskog vlasništva i da nijedan od njih nije pogodan oblik za funkcionisanje medija u zaštiti javnog interesa. Svako od tih vrsta vlasništva ima svoje slabosti, a merili smo te slabosti prema tome koliko omogućuju autonomiju novinara i koliko podstiču istraživačko novinarstvo, kritičko novinarstvo, čak ću da pomenem i termin analitičko novinarstvo, koji se izgubio iz naše prakse. Postoji analitičko novinarstvo koje nije istraživačko, ali je jedan dobar vid profesionalnog angažmana.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Slažem se sa onim što smo konstatovali, da nam je poprilično loše stanje u novinarstvu. Što se tiče profesora, u suštini slažem se sa vašim stavovima, osim što me iznenađuje jedan deo. Negde bih od vas očekivao da razumete i da tačno kažete koji je uzrok toga, kada se postavi pitanje zbog čega novinari nekad reaguju kao kukavice i ne smeju da postave neko pitanje. Isto tako može da se postavi pitanje zbog čega su vaše kolege u Nišu imale problem da kažu da neko od profesora ima lažnu diplomu? Imali smo profesora koji nas je ucenjivao da smo morali da kupimo novu knjigu, njegov udžbenik, da potpišemo i tek kada to uradimo smo mogli da izađemo na ispit. Da li mislite da je bilo ko od profesora na fakultetu bilo šta uradio da to spreči?

Ovde se ne čita. Objavio sam knjigu „Medijska etika i medijski linč“ gde sam dokazao kako čovek pravi praktikum, na deset mesta prazne stranice, da bi se položio ispit, pošto se obaraju studenti na kolokvijumu po nekoliko puta.

Prof. dr Čedomir Čupić: Ovde se ne čita. Objavio sam knjigu „Medijska etika i medijski linč“ gde sam dokazao kako čovek pravi praktikum, na deset mesta prazne stranice, da bi se položio ispit, pošto se obaraju studenti na kolokvijumu po nekoliko puta. Niko nikada to nije pročitao, morate biti obazrivi kada kažete da li neko nije reagovao. Ja sam reagovao i to u knjizi, ali ste to prećutali. Između ostalog, na Ekonomski fakultet sam došao i nisam dozvolio da taj čovek bude otpušten. To je moj neki životni princip, nekog unutrašnjeg mog života, ali sam predložio da se prevede knjiga „Sociologija“ Gidensova, zato što je čovek svake godine udarao pečat i prodavao hiljadu do tri hiljade primeraka i dobija, na primer, 1993. godine 40.000 maraka. To sam javno govorio, nego to niko neće da širi, moram ovo da kažem, da ne ispada da smo ućutali. Kao član Saveta za borbu protiv korupcije sam to stavljao i kao član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, nego to se prećuti, novinari prećute to.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Slažem se sa gospodinom Zoranom Gavrilovićem da je uopšte za bilo kakvu distinkciju novinara neophodno sindikalno i profesionalno organizovanje. Jedan problem koji je u društvu odavno. Mi smo sve vreme okrenuli manjinskoj populaciji, zaštiti Roma, nacionalnih manjina, homoseksualaca. Nemam ništa protiv toga. Onda ostane onaj većinski radnik koji treba da tegli čitavo društvo na grbači i plus je on problem. Nemate jake organizacije, niti imate fokus programa zaštite radnika i zaštite radnih prava koje su još starije uvedena nego ova prava manjina. Slažem se sa prof. Božovićem da je situacija u medijima nikad gora. Političari su uvek imali uticaja na medije, ali čini mi se da nikad nije bilo ovako direktno i ovako bezobraznog nametanja tema koje oni žele i načina rada.

S obzirom da smo u kontaktu sa našim članstvom moramo reći da u privatnim medijima gotovo se radi o nekim uslovima rada koji nisu uopšte na nivou modernog čovečanstva.

Svi znamo da je privatizacija ostavila katastrofalne posledice, ne samo u medijima u kojima nije ni sprovedena do kraja, već i u ostalim oblastima društva. S obzirom da smo u kontaktu sa našim članstvom moramo reći da u privatnim medijima gotovo se radi o nekim uslovima rada koji nisu uopšte na nivou modernog čovečanstva. Vrlo često radi se bez ugovora za minimalnu zaradu, postoje listovi u kojima imate jednog ili dva zaposlena, a ostalo se vrte neki studenti koji dolaze na praksu, rade povremeno. Onda je lakše da se formira društveni obrazac preko tih listova i tabloida, 2-3 zaposlena, nego da preuzmu 200-300 zaposlenih, u medijima u kojima postoji neki nivo zaštite radnih i ekonomskih prava.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo sindikalno organizovanje može da bude tema istraživačkog novinarstva, neke priče buduće. Dolazim iz ANEM-a, 104 medija je u ovoj asocijaciji i ne bih nešto da promovišem asocijaciju, već bih o nekim opštim stvarima. Dosta korisnih stvari rečeno je danas i kad treba da govorite pri kraju zapravo trebate nešto da kažete što niko nije rekao, a što je jako teško s obzirom na sagovornike koji su do sada imali reč. Dobio sam utisak da danas govorimo o medijima, o novinarima i novinama, jer diskusije koje su se čule na to ukazuju. Situacija jeste crna, ali iz iskustva u Srbiji znamo da ovde situacija može da bude gora i to nas je naučilo sve ovo što nam se dešavalo u poslednje dve decenije, a i više.

Moramo da kažemo da je Srbija imala i još uvek ima dobre novinare, kredibilne, ljude sa integritetom.

Želim da kažem nešto drugo, a da mi ne bude zamereno, a to je što ipak postoji neka vrsta optimizma koja će se dešavati u budućnosti. Moramo da kažemo da je Srbija imala i još uvek ima dobre novinare, kredibilne, ljude sa integritetom. Morate da kažete da postoje i dobri mediji, jer zaista bismo bili društvo koje bi moglo da se graniči sa jednopartijskim totalitarnim režimom kome smo blizu. Imate medije koji opravdavaju svoj naziv, imate produkcije koje su jako dobre, imate istraživačke mreže poput BIRN-a, CINS-a. Tu ljudi rade dobro svoj posao. Imate autore emisija, da ne zaboravim Insajder, poput Brankice, Olje Bećković. To su ljudi koji profesionalno rade svoj posao i daju sve od sebe da čast profesije i kredibilitet se čuvaju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Radim u nedeljniku Vreme i u Balkanskoj istraživačkoj mreži. Ovako čovek kada ovo sve sluša, uplaši se da kaže i da je novinar, a kamoli istraživački novinar. Dakle, to zvuči mnogo strašno. Što je rekao moj jedan stariji kolega Miša Vasić, hvala na pitanju dobro smo. Ne bih bio toliko uplašen kao naši profesori, čak i na nivou čitanja štampe. Ne morate da čitate Informer ili Kurir. Ima Novi magazin, Vreme, NIN, pa i Nedeljnik ubode neku priču. Ima šta da se ovde pročita, rade neki ljudi svoj posao. Tolika priča o tabloidima mislim da treba da zabrine one koji pričaju o njima i misle o njima, da se zapitaju zašto to rade, što se plaše njih, zašto razmišljaju o njima, zašto kupuju, zašto čitaju. To vam je kao sa kanalima na TV, možete da promenite, ne morate da kupite.

Istraživačko novinarstvo postoji u onim društvima koja su dobro situirana, dobro organizovana i gde postoji konsenzus da je to potrebno, kao vrsta dodatne javne regulacije.

Ako ste toliko opterećeni ohrabrujem svakog da napiše neku studiju o tome, o toj vezi politike i tabloida. Toga nema u našoj akademskoj zajednici i mislim da je to jedna lepa tema kojom pravi istraživači sa instituta i fakulteta bi mogli da se bave. Ja se kao bavim novinarstvom, što bi rekle kolege praktikujem novinarstvo, 14 godina. Mislim da ono o čemu sam hteo da govorim ovde može da se skupi u jednu sentencu, Markes je umro pre neki dan, on je imao jednu knjigu, iskoristiću njegov naslov, a to je „Istraživačko novinarstvo u doba kolere“. Odmah ću to obrazložiti, pošto volim Twitter, volim kratko da govorim. Nemojte očekivati da tako teška i fina stvar može da postoji u zajednici u kojoj malo stvari postoji. Istraživačko novinarstvo postoji u onim društvima koja su dobro situirana, dobro organizovana i gde postoji konsenzus da je to potrebno, kao vrsta dodatne javne regulacije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam sam teze koje kao profesionalac nosim kao svoje osećanje iz rada u medijima. Ono što se dogodilo ovde je nestanak novinarstva. Mi smo do 2000. imali novinarstvo u kom smo imali dve strane, poziciju i opoziciju. Imali smo novinarstvo uz vlast i imali smo opoziciono novinarstvo koje se formiralo tokom 90-tih godina i uspelo da dostigne izuzetno visoke profesionalne standarde, na koje smo mogli biti ponosni. Došla su nekakva priznanja, sve se izgubilo 2000. godine sa dolaskom nove vlasti. Postali smo isti, propuštena je prilika da se uradi lustracija. Cela stvar se završila tako da su neki ljudi nestali iz našeg vidokruga, ali mi ne znamo gde su oni, niko od njih nije imao posledice zbog onog što je radio.

Doživela sam, od ljudi sa kojima sam 90-tih radila svoj posao, odjednom sam došla u situaciju da ljudi kažu obratite se mom PR-u.

Cela priča o neprofesionalnom odnosu novinara potpuno se izgubila i potpuno se razvodnila do teza o raznim zločinima. Na toj strani je postojala odgovornost, mogla se utvrditi da smo doneli odluku da dođe do lustracije, da smo imali kasnije jedva donet neki zakon o lustraciji, koji se nikad nije ni sproveo. Ono što se posle 2000. godine dogodilo jeste da se izgubila razlika, svi smo postali jedno. Odjednom, ono što je bilo u opoziciji, gde smo mi novinari bili saradnici na njihovoj strani, doveli ih na vlast, odjednom se oni okreću i zapošljavaju nekakve PR-ove i prestaje komunikacija. Doživela sam, od ljudi sa kojima sam 90-tih radila svoj posao, odjednom sam došla u situaciju da ljudi kažu obratite se mom PR-u.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz redakcije koja je najmlađa, što se tiče i novinarstva i istraživačkog novinarstva. CINS postoji kratko i sve moje kolege su godišnje 1985-1986, tako da nismo imali priliku da slušamo i da radimo novinarstvo za vreme 90-tih. Mislim da istraživačko novinarstvo, koje je malo otišlo više u vašu temu o novinarstvu generalno, nikad neće biti main stream i neće biti u svakoj novini, Politici, Blicu, na B92 i Kuriru. Prvo, skupo je. Drugo, teško je. Kao što je Aleksandra rekla, studenti imaju dobre asocijacije i treće, treba jako puno upornosti. Ono što je meni najbitnije, treba da se ložite na to i stvarno da se radujete svaki put kada dobijete neku optužnicu i da vidite kako se nešto super otkrili.

U main stream medijima CINS doživljava da nas svi komplet ignorišu, iako mogu sa našeg sajta priče da prenesu, a te su priče bitne.

Istraživačko novinarstvo, o kom smo danas pričali ovde, koje u Srbiji postoji, postoji samo online: Pištaljka je online medij, CINS je online medij i još nekoliko blogera koji pokušavaju na taj način da doprinose. U main stream medijima CINS doživljava da nas svi komplet ignorišu, iako mogu sa našeg sajta priče da prenesu, a te su priče bitne. Prenosi Kurir kada im odgovora, na primer Slobinu i Jeleninu priču o Bus plusu Kurir je prenosio kada Đilas više nije bio gradonačelnik. Main stream mediji imaju šansu da te priče CINS-a, BIRN-a, Pištaljke dobiju za nula dinara, oni to ne rade. Pitanje za njih je zašto to ne rade.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Meni je Anđela bila osveženje na kraju i strašno mi odgovara da znam sve ljude iz NUNS-a, kao i iz BIRN-a i Pištaljke. To su zaista mladi ljudi, a suvereno vladaju izdanjima, znaju da koriste sve ono što im stoji na dohvat ruke i mislim da imaju ono što je za istraživačko novinarstvo potrebno, o čemu smo danas manje govorili, savršeni adrenalin. Nedavno sam pročitala odličnu italijansku knjigu o korupciji. Ovi koji su u zatvoru su rekli da je lakše potkupiti i sudiju i tužioca nego novinara u Italiji. Ovde nismo govorili o tome koliko je istraživačko novinarstvo jezivo skupo. Podsetiću vas samo da je “Smrt Jugoslavije” koštala dva miliona dolara, na BBC nema nijedne emisije koja traje 45 minuta, a da ne košta 80.000 funti.

Naravno da ne volim tabloide, prelistam ih, ali ne bih prihvatila da mi tabloidi kreiraju sudbinu, mislim da nam ne kriraju sudbinu.

Složila bih se sa Slobom. Naravno da ne volim tabloide, prelistam ih, ali ne bih prihvatila da mi tabloidi kreiraju sudbinu, mislim da nam ne kriraju sudbinu. Niti bih rekla da je jednoj vlasti baš toliko dobro da bude blizu tabloida, jer tabloidi se jako brzo, preko noći, promene. Danas podržavaju jedne, nisam sigurna da će novim vlastima tako neku veliku moć ili dugotrajno doneti zato što su naklonjeni njima. Donekle se ne slažem sa terorom marketinških agencija i tom pričom da to tržište traži.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Slažem se sa onim što je Anđela rekla da istraživačke priče jesu u online medijima i da ovi mediji glavni, TV i štampa, nisu zainteresovani da prenose istraživačke priče. Dopada mi se ovaj Slobin izraz „istraživačko novinarstvo u doma kolere“. Ovo je istraživačko novinarstvo u doba postobjektivnosti i to je u teoriji vrlo prisutno, a i vrlo jednostavno da se razume. Šta znači? Da smo od tradicionalnog, pravog novinskog izveštavanja prešli u doba zastupanja. Ne zastupanja javnog interesa, kakvo novinarstvo zaista i treba da bude, nego zastupanja različitih interesnih grupa, lobija, različitih pojedinačnih ili grupnih interesa. Novinari u tom smislu nisu advokati javnog mnjenja, publike, svih nas kao gledalaca, slušalaca, nego advokati nečiji.

Postoje različiti interesi, skriveni o kojima možemo da razgovaramo nekom drugom prilikom, ali prosto ne verujem da jednoj TV nije zanimljiva priča o ugovoru sa Air Srbijom.

Postoje različiti interesi, skriveni o kojima možemo da razgovaramo nekom drugom prilikom, ali prosto ne verujem da jednoj TV nije zanimljiva priča o ugovoru sa Air Srbijom. To su veoma važne stvari koje bi trebalo da budu mnogo vidljivije i da iz tog istraživačkog manira one pređu u naše svakodnevno čitanje štampe. Tu se osvaja sloboda i tu je sloboda izbora u pitanju i sloboda govora i izražavanja. Htela sam da odgovorim na online medije, mislim da još uvek nisu toliko gledani kao TV. TV je i dalje najgledaniji medij u Evropi, imate najnovije istraživanje Eurobarometra u EU, u Americi i kod nas. Tako da mislim da je to kanal koji bi mogao da malo poboljša stanje istraživačkog novinarstva, videli smo da je on u pitanju, u pitanju je njegov opstanak, s obzirom na pojedinačne readakcije o kojima smo danas govorili, upravo bi to mogao biti kanal za prenošenje tih priča. Hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da vas podsetim, znate li zašto je Adam isteran iz Raja, kako stoji u Bibliji? Zato što po nagovoru Evinom ubrali su plod sa drveta saznanja. Time je narušena božanska tajna. Bez tajne nema moći i tu je bila ugroženost Božija, koji je rekao, ajde vi marš napolje, po licu znoja svog trpite i iskajte te grehe. Na ovo me je asocirala jedna emisija koju sam sinoć gledao o čuvenoj trećoj tajni vatikanskoj. Nekoj sestri Luciji, u kraju gde se lome oblaci, prikazala se deva Marija i počela je da joj otkriva tajne šta će se dogoditi. Među tim stvarima bila su proročanstva kataklizmična uglavnom, okeani preplavljuju sve, vatre gore svuda, ali to se nije dogodilo. Sada je nastao problem, ona je pisala te svoje susrete sa devicom Marijom.

Nije tačno da je postojao ikad poredak u kome nema slobode. Hitlerov, koji god hoćete. Radilo se samo o distribuciji slobode.

Krenuli su novinari da istražuju kakvo je to pismo, da li ga je bilo, šta je ona stvarno rekla, zašto je Vatikan to krio, zašto je onda jedan deo objavio, a drugi nije, i na kraju, zašto je Papa posle 400 godina prvi koji je dao ostavku? Dakle, otvorio se ceo lom u Vatikanu i u tajnovitim organizacijama koje na osnovu tajna i obmana vladaju svetom već 2000 godina. Pokazuje se da je target uvek tajna za istraživačko novinarstvo. Nećemo da idemo u istoriju, ali imamo uvek neke distribucije moći, slobode. Nije tačno da je postojao ikad poredak u kome nema slobode. Hitlerov, koji god hoćete. Radilo se samo o distribuciji slobode. On je bio slobodan više nego bilo ko da radi šta hoće, da napadne koga hoće.

Opširnije >>>