za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"FILANTROPIJA I HUMANITARNA AKTIVNOST"
Pretraga
Verzija za štampu

Beograd, 28. novembra 2013.

Način na koji su strani azilanti dočekani u Obrenovcu, gde je država želela da im obezbedi privremeni smeštaj, svedoči o krizi čovečnosti u Srbiji i država bi trebalo da odlučnije nastupi protiv takvih osude dostojnih društvenih pojava -- ocenjeno je danas na početku debate "Filantropija i humanitarna aktivnost" koju organizuje Centar za demokratiju.

Predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović upozorio je, pozdravljajući predstavnike humanitarnih organizacija i društveno odgovornih kompanija, da homogenost društva, kojoj se u Srbiji deklarativno teži, ne može da se ostvari samoživošću građana.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ova tema je nešto što duboko zadire u bit našeg društva. “Što je čovek a mora biti čovek”, da li mi uopšte imamo više ambicije da budemo ljudi ili ćemo se zadovoljiti ambicijom da kao jedinke iz životinjskog sveta preživimo u toj opštoj borbi? Kada pogledamo sliku sveta taj oblik nas zastrašuje, jer imamo takve razmere nejednakosti i takve ponore bede da to mora da zastraši čoveka. Čitavi kontinenti nekada umiru od gladi, deca umiru od gladi, a milijarderi niču kao pečurke i gde ne očekujete da ih posade. Da li je taj svet još uvek baziran na solidarnosti vrste? Solidarnost vrste nekada je bila krajnje instinktivna i mnoge životinje se tako održavaju uprkos svemu. Da li taj instinkt kod nas popušta? Jedna vest, jedna slika porazila me je i hoću sa njom da počnem. To je otpor nekog sela. Odatle inače trče kao azilanti po Evropi samo zato da bi dobili par hiljada evra. Nekad se i zverima napravi mesto da se ugreju u toku zime po šumama. Ljudi koji nikom ništa nisu uradili, koji beže od svoje bede, u prolazu su, bez incidenta postaju žrtve. Ružno lice ksenofobije, mezantropije, sebičnosti jeste nešto što me je duboko porazilo. Porazilo me je više još da je predsednik Vlade morao da ide da ih moli, da se sklone, da budu ljudi, da ne budu zveri.

Među čim to živimo? Da li neko smatra da nije važno, nego je važno da ćemo napraviti sebi imidž, slikati se u novinama? Lagati okolo sve da smo super zemlja, a da to ne vidimo?

Ma kako se dičili napretkom, reformama, to jeste nešto što mora da zabrine svakog čoveka u kome još malo humanizma je ostalo. Ova pitanja koja smo postavili su suštinska. Nemojte da pričaju da li će biti dotacija za ovo preduzeće, pa će profit ovde biti i ovog će otpustiti, a ovog zaposliti. Ajde da vidimo mi gde se to upravo nalazimo. Ima 700.000 nezaposlenih ljudi, a kažu optimisti biće ih još. Racionalno moramo redukovati javni sektor, da ne ometa burni razvitak realnog sektora. Ima oko 300.000 ljudi koji se hrane u narodnim kuhinjama, to znači bar 50.000 porodica koje sa jednim tanjirom dolaze na šalter. Imamo ogroman broj i to je danas u naslovu Politike, starih, bolesnih, napuštenih. Masovna je pojava da neće iz bolnice da vrate svoje stare, koji su ih podigli i rodili. Među čim to živimo? Da li neko smatra da nije važno, nego je važno da ćemo napraviti sebi imidž, slikati se u novinama? Lagati okolo sve da smo super zemlja, a da to ne vidimo? Nevladine organizacije, neke pokušavaju, a neke su tu da budu redistributeri, da se oni slikaju kada neki novac koji neko da uz slikanje prave sebi reklamu. Šta je sa onima koji na tome grade upravo i mnoge svoje privilegije, oni koji treba da obrazuju čoveka?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala dr Mićunoviću u Fondaciji koja organizuje ovakve susrete. Branila sam se da ne budem uvodničarka, jer smatram da nije ovo moja tema, ali jeste moj bol, pa sam htela da ga podelim sa vama. Dobrodošle sve organizacije koje se bave humanitarnim radom i koje filantropiju imaju kao svoj zadatak. Možda bi neko od njih trebalo da bude uvodničar, ali biće prilike da nam iznesete svoje teškoće i sve one probleme kroz koje prolazite da učinite nešto što je blizu čovekoljublju ili pak humanitarnom radu u ovom potpuno bezdušnom društvu i dehumanizovanom poretku. Zato bih posle ovakvog uvoda samo da vas podsetim, verovatno ću reći nešto što svi znamo, ali i to je zadatak da napravimo središte za razgovor, filantropija je grčka reč, doslovno znači čovekoljublje. Filantropija je nekad bila obrazovni predmet u školskom kurikulumu, u antičkoj Grčkoj, tada je ovaj termin i nastao. To znači da je filantropija bila neka vrsta nauke, ljudi su se učili filantropiji. Nisu se rađali kao filantropi, nego su se učili njoj. Hoću da kažem još nešto, koliko razumem filantropiju, ona je bila humana nauka nasuprot bogovima, da se malo bogovi nauče pameti. Kao što znamo, grčki bogovi iz predanja, ne samo iz mita nego i iz istorije, teogonija je uglavnom bila teomahija, bogovi su bili surovi i ljudi su se od toga branili međusobnom ljubavlju.

Doba hrišćanstva je suprotno, zanemarilo je čoveka, neka vernici oproste, to je moje razumevanje, a bog je postao sve i svja. Teološka misao je stavila boga pre svega drugog, on je bio tvorac i davalac svih zakona i svih nauka.

Bogovi su surovo kažnjavali, bili su apsolutno samovoljni, što i priliči bogovima, a drugo uzurpatori, sve im je bilo dozvoljeno i filantropija je bila neka vrsta odbrane od toga. Doba hrišćanstva je suprotno, zanemarilo je čoveka, neka vernici oproste, to je moje razumevanje, a bog je postao sve i svja. Teološka misao je stavila boga pre svega drugog, on je bio tvorac i davalac svih zakona i svih nauka. Filantropiju je zamenila dogma hrišćanska i umesto čovekoljublja bilo je bogoljublje, a bogoljublje se iskazivalo odricanjem, postovima, molitvom, a znamo dobro da se Franja Asiški hranio bubama i travom da bi što više i što čistije mislio. Čista verska misao postizala se poniznošću, negiranjem sebe, odustajanjem od svega što bi moglo da poremeti božju pravdu i božju misao koje čovek mora nekako da se domogne, ali i da je zasluži. Tek humanizam i renesansa otvorili su put od boga do čoveka, proklamujući tezu da je bog stvorio sve oko nas, pa i čoveka, a da je čovek u stvari njegovo remek delo. Tako da ljubav prema bogu iskazuje se u prvom redu ljubavlju prema čoveku, njegovom veoma važnom i značajnom delu i najvećoj njegovoj tvorevini. Tako da je humanističko obrazovanje otvorilo put prema čoveku, mogućnosti da saznavanjem izvan dogme saznajemo svet, tumačimo ga na druge načine i čovek postaje moćniji u tom pogledu, značajniji i čovekoljublje dobija novi smisao. Dobija smisao ujedinjavanja pokretačkih ideja, otkrivalačkih ideja, menjanjem onog što smo zatekli, menjanjem na bolje do današnjeg dana.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala što ste pozvali Crveni krst Srbije na ovu debatu, obzirom da su sva pitanja stvarno sežu u srž rada Crvenog krsta i u suštinu našeg posla, a mislim da ste i debatu organizovali u pravom trenutku, imajući u vidu sve što se dešava, pogotovo negativna iskustva iz prakse sa sudbinom novca vezanom za lečenje dece, što je posebna tema. Osvrnula bih se na par stvari iz praktičnog rada i realnosti Srbije, rada Crvenog krsta u toj realnosti i naših iskustava sa građanima Srbije kao filantropima i korisnicima naših aktivnosti, odnosno ciljnim grupama. Nisu svi korisnici humanitarne pomoći, već i dobrobiti nekih drugih aktivnosti. Postavila bih nakon toga određena pitanja o kojima ipak moramo porazgovarati nekada, koja se tiču prikupljanja sredstava za određenu vrstu pomoći pojedincima. Mislim da je korisno da o pitanjima razgovaramo kako bismo predupredili sve koji su akteri na humanitarnom polju koje je stvarno široko u Srbiji. Potrebe su velike i dobrodošla je svaka aktivnost koja je u korist ugroženih ljudi. Određena pitanja postoje kojima ukoliko se unapred pozabavimo možemo postići bolju osnovu za rad svih u budućnosti, a pre svega mislim na druge humanitarne ogranizacije van Crvenog krsta koji se bave prikupljanjem sredstava.

Crveni krst Beograda stavio je svoje odmaralište u Bogovađi na raspolaganje za smeštaj azilanata.

Što se tiče azilanata, problema koji postoji, to je veliki problem koji dobija još složenije dimenzije, imajući u vidu ekonomsku situaciju u Srbiji i nemogućnost države da na pravi način odgovori na ovaj problem, da se ta pomoć pruži u pravno organizovanoj meri. Crveni krst Beograda stavio je svoje odmaralište u Bogovađi na raspolaganje za smeštaj azilanata. Velika je dilema bila da li to učiniti, da li uskratiti mogućnost slanja dece na odmor u zaista dobar ambijent za oporavak. Namena odmarališta je bila veliki broj godina upravo ta. Imajući u vidu ovaj problem i nemogućnosti nalaženja odgovarajućeg prostora, kako nam je izložio Komesarijat za izbeglice u to vreme, Crveni krst Beograda je odlučio da to odmaralište stavi na raspolaganje. Tamo su uslovi pristojni, objekat je naravno mogao biti u boljem stanju. O kvalitetu smeštaja i ishrane brine Crveni krst u skladu sa svim standardima našeg poslovanja na pravi način. Pored toga, Crveni krst Beograda je usmerio svu humanitarnu pomoć koju je imao, a koje nema u neograničenim količinama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz Trag fondacije, koja je domaća fondacija koja podržava rad udruženja građana, ali uopšte podržava rad aktivnih građana u Srbiji. Ovde bih samo da ne širimo previše temu, nego da se držimo azilanata. Skrenuo bih pažnju na jednu stvar. Čuli smo mnogo negativnih primera. Ono što je naš problem jeste da je to tamna strana našeg društva. Možda je ona većinska trenutno, ali osećam obavezu da ukažem i na pozitivnu stranu. Naša Fondacija podržala je udruženje za pomoć azilantima koje jako dugo radi u Bogovađi i trudi se da im olakša poziciju. Mi smo podržali projekat koji je usmeren da se proširi zdravstena pomoć koja je usmerena ka azilantima jer je Bogovađa malo mesto gde lokalna ambulanta radi samo od 10 do 14 časova. Znamo koliko ima azilanata trenutno u Bogovađi, znamo da je to jako malo vremena. Pored toga, oni su radili i radionice za decu, organizovali turnir u fudbalu između odbornika i azilanata. To su sve stvari koje su rađene da se ublaži netrpeljivost lokalnog stanovništva prema azilantima, ali na žalost smo suočeni da to uopšte nije vest, kao i u gomili drugih stvari. Niko nije saznao za to, uopšte kao društvo ne težimo takvim stvarima.

Bitno je raditi i davati pozitivne primere, pogotovo mladima i uopšte zajednici šta možemo raditi. Navešću vam da su oni organizovali turnir u fudbalu, organizovali su kurseve kuvanja između domaćice iz sela i azilantkinja, gde su se jako dobro družili. To su stvari koje su život.

Meni je jako žao zbog ovih poslednjih dešavanja koja su se desila, ali mislim da kao društvo i kao mediji moramo afirmisati ovakve stvari. Važno je da ljude podstaknemo da idu u tom pravcu. Nije bitno samo saznati za nešto i izvestiti o nekom projektu. Projekat je sredstvo, nije cilj sam po sebi. Bitno je raditi i davati pozitivne primere, pogotovo mladima i uopšte zajednici šta možemo raditi. Navešću vam da su oni organizovali turnir u fudbalu, organizovali su kurseve kuvanja između domaćice iz sela i azilantkinja, gde su se jako dobro družili. To su stvari koje su život. Kada možete da osetite kulturu i da probate tuđu kulturu na način da je progutate, da osetite taj miris tuđe kulture, te predrasude prestaju. Niko iz Bogovađe na tim radionicama nije pričao da li će podmetnuti bombu ili će uraditi ne znam ni ja šta, kao što smo juče mogli da čujemo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pre svega, hvala Vladimiru što je malo preokrenuo tok ove diskusije, pošto je ovo što smo do sada slušali bilo vrlo pesimistično. Negde je ukazivalo na zaključak da filantropija u Srbiji ili ne postoji ili da je u najmanju ruku neuspešna. Zapravo mislim potpuno obrnuto, da filantropije u Srbiji ima i da je filantropija jedna od svetlijih primera koji se generalno dešava u srpskom društvu, s obzirom da se nalazi realno na nekakvoj institucionalnoj margini i da se filantropijom bave pre svega ljudi koji su istovremeno entuzijasti i profesionalci i koji nemaju nikakvu zakonsku obavezu da se bave time što rade, ali uprkos svemu tome sprovode puno projekata koji su uspešni i koji na žalost ostaju u senci medijskih skandala koji bacaju zapravo sliku na ovu aktivnost koja nije tačna. Izučavajući sve što se dešava došao sam do zaključaka koji su pre svega vrlo poražavajući po samu državu, jer mislim da se kada istražujete većinu problema o kojima ovde razgovaramo, kada dođete do samog kraja uvek dolazite do same države. Šta hoću da kažem?

U slučaju azilanata i seljaka koji tamo svi ustvrđuju da su oni nehumani i neljudi zato što neće da im daju hranu, a ja istovremeno imam osećaj da je njihov odnos prema azilantima refleksija odnosa države prema njima.

U slučaju azilanata i seljaka koji tamo svi ustvrđuju da su oni nehumani i neljudi zato što neće da im daju hranu, a ja istovremeno imam osećaj da je njihov odnos prema azilantima refleksija odnosa države prema njima. Ne znam da li ste nekada otišli u neko selo koje se nalazi na obodu te raspale industrijalizovane Srbije iz 50-tih, 60-tih, 70-tih godina, kako izgledaju sela koja se nalaze praktično na površinskim kopovima ili na njihovim granicama, kako žive ti ljudi. Oni zapravo sebi uzimaju u svoje ruke nešto na šta u nekakvom dubokom moralnom i ljudskom kodu nemaju pravo. Uzimaju mogućnost da se prema drugom ophode onako kako se ova država ophodi prema njima, a to je da im ustupi apsolutnu većinu prava i svake druge mogućnosti na koje bi kao jednaki i ravnopravi građani ove države morali da imaju pravo i negde sam sklon da mislim da su oni sami po sebi neka vrsta azilanata i izbeglica koji su u tranzitu prema novom životu do koga nikada neće ni doći, kao što većina ovih azilanata neće doći ili ipak ima male šanse da se to desi. Filantropija postoji u Srbiji. Ono što jeste problem sa tom scenom je to što do sada nismo imali jasne mehanizme za merenje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kada gledam koliko nas je ovde, filantropija je u krizi, tako smo se malo odazvali. Inače sam predstavnik Caritas-a, crkvene katoličke organizacije, iako u njoj ne rade samo katolici, nego i muslimani i pravoslavci i protestanti. Ona je samo katolička organizacija koja je počela u Nemačkoj pre 100 godina, kod nas je prisutna 20 godina. Od samog početka to su bili paketi, šleperi pomoći, oko 700 šlepera velikih smo podelili, pa smo shvatili da Caritas nije samo dobijanje i pružanje nego nešto od svoga. Posle smo počeli kućnu negu, danas u 15 opština imamo oko 2000 štićenika, imamo u dnevnim centrima dosta ljudi, dobili smo juče grant od EU po pitanju projekta mentalnog zdravlja, što mislim da je jako važno, jer danas 15% ljudi u društvu ima mentalne poteškoće, a 25% jedanput u životu može doživeti neku mentalnu smetnju. Svaki peti može to doživeti. Bavimo se tim ljudima da im pomognemo ako dođu u krizu.

Da li je islam, da li je jevrejska ili hrišćanska orjentacija, vizija i misija je uvek ista, čovek je sveta stvar, što bi rekao prof. Mićunović.

Gospođa Vida je rekla, tako nas je spustila malo, da filantropije nema. Ne bih se složio da je nema. Malo je sakrivena. U ime Cartias-a i crkve smo tu malo prisutni, a što mi je jako žao, ne znam zašto nisu drugi prisutni, kada znamo dobro da ima puno crkvenih organizacija humanitarnih. Nedavno smo izdali vademekum svih hrišćanskih crkvenih organizacija humanitarnih, jevrejske i islamske zajednice, četiri pravoslavne, dve protestantske, jedna je sa mnom tu, Eho. Islamska je malo podeljena, znate da imamo dve islamske zajednice. Videli smo da imamo puno toga zajedničkog i misija nam je ista. Da li je islam, da li je jevrejska ili hrišćanska orjentacija, vizija i misija je uvek ista, čovek je sveta stvar, što bi rekao prof. Mićunović. Šta to znači sveta stvar? Siguran sam da za nas hrišćane to je nešto što je najsvetije i nije istina da hrišćanstvo se bavilo bogoljubljem, nego upravo čovekoljubljem iako je imala svoje poteškoće. Sveti Jovan Zlatousti, ako ga malo znate, bio je jadnik koji je isteran iz Carigrada kao arhijepiskop, jer ga nisu razumeli. On je bio taj koji je brinuo za 2.000 siromaha u Antiohiji od 200.000 ljudi koji su tada bili. Onda je izabran ne po svojoj volji za carigradskog arhijepiskopa. On je rekao, ako delimo crkvama zlato i srebro to će lopovi pokrasti, ono što si dao čoveku to ni đavo neće odneti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz Fondacije Ana i Vlade Divac. Vrlo mi je drago da učestvujemo na ovakvim debatama i da čujemo raznovrsna mišljenja i da sva idu u jednom istom cilju, a to je unapređenje filantropije, odnosno čovekoljublja u Srbiji. Na početku bih se osvrnuo na temu koja je sada jedna od aktuelnih, bar najaktuelnija u medijima. Mislim da gospodin Paunović je imao dobru poentu sa svojom tezom. Dodao bih samo primer, kako da očekujemo pozitivan odnos prema azilantima, kada u našoj zemlji nemamo baš pozitivan odnos ni prema izbeglim i raseljenim licima koja i dalje žive u kolektivnim izbegličkim centrima? Mi eto i ovih 20-ak godina nakon završetaka konflikta na prostoru bivše Jugoslavije i dalje imamo 23 kolektivna izbleglička centra i 2.300 ljudi koji tamo žive u izuzetno lošim i teškim uslovima. To je veoma loš primer postupanja naše države, ali i pojedinaca, prema tim ljudima koji su bez ikakve sumnje isključivo žrtve svih ovih negativnih dešavanja u prošlosti. Na neke od uslova ću da se osvrnem i da kažem neke stavove.

Pomenula je gospođa Milenović slučaj Katarine Rebrače i njenog fonda. To je tema koja je zataškana. Ne sećam se da je ona dovedena do kraja i da zapravo znamo šta se desilo sa tom pričom.

Prvo, razvoj filantropije u Srbiji sigurno pogađaju skandali kojih ima veoma puno i koji se na žalost stalno dešavaju. Novi primer neću da pominjem, zato što istražni postupci nisu završeni, možda se i pokaže da nije bilo nikakvih negativnih dešavanja. Pomenula je gospođa Milenović slučaj Katarine Rebrače i njenog fonda. To je tema koja je zataškana. Ne sećam se da je ona dovedena do kraja i da zapravo znamo šta se desilo sa tom pričom. Sigurno je da to loše utiče na davanja pojedinaca, kompanija i organizacija u humanitarne i druge svrhe. Smatram da je tu uticaj države presudan i da je država ta koja bi trebala da preuzme aktivnu i vodeću ulogu u rešavanju ovakvih situacija. Idealno bi bilo da se one nikada ne dešavaju. To bi svakako doprinelo unapređenju filantropije u Srbiji. Definitivno je neophodan sistem i sistemsko rešenje ovakvih tema i problema. Velika kontrola protoka novca i utroška sredstava, jer je transprentnost jedan od najvažnijih preduslova za razvoj i unapređenje filantropije u Srbiji. Čuli smo puno negativnih primera. Pominjem neke od njih i želim pre svega da se osvrnem na pozitivne, kojih svakako ima. U našoj državi filantropija možda nije na naročito visokom nivou, ali i dalje postoji izuzetno veliki broj ljudi koji želi da pomogne i koji imaju empatiju i prepoznaju probleme.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neću govoriti o filantropiji nego o humanitarnim aktivnostima koje su, za razliku od filantropije, ne samo dobrovoljne i nezavisne od emocija, nego su naša obaveza, ne samo moralna, nego su i obaveza države koja je potpisala mnogobrojne konvencije i koja se na njih obavezala. Odlučila sam uopšte da se javim za reč kada je drugi put pomenuto Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u kome radim, direktorka sam Uprave za rodnu ravnopravnost, koja se inače bavi i nekim veselijim stvarima kao što je promocija žena u javnom životu, iskorenjivanje stereotipa u medijima. Pošto su žene disproporcionalno žrtve ne samo nasilja, diskriminacije nego i siromaštva, onda nužno sarađujemo sa sektorom za brigu o porodici koji je zadužen za centar za socijalni rad i za raspodelu socijalne pomoći. Na žalost nema nikoga iz sektora za brigu o porodici, ne mogu da pokušam da objasnim njihov rad. Rekla bih nekoliko stvari, jedna stvar koja nedostaje mnogo više nego ranije, to je strateški pristup problemima.

Navešću jedan dobar primer iz prošlosti jedne državne akcije koja je bila podpomognuta od inostranih donatora, a to je bila strategija za borbu protiv siromaštva, koju je prof. Labus, kada je bio potpredsednik Vlade započeo i ona je prosto nadživela njegov boravak u Vladi.

Navešću jedan dobar primer iz prošlosti jedne državne akcije koja je bila podpomognuta od inostranih donatora, a to je bila strategija za borbu protiv siromaštva, koju je prof. Labus, kada je bio potpredsednik Vlade započeo i ona je prosto nadživela njegov boravak u Vladi. Završila se uspešno u smislu da su ciljevi postignuti. Ciljevi su, moram da kažem, bili nisko postavljeni, zato što je to bilo kroz medijaciju UN, koje postavljaju ciljeve na osnovu svetskog siromaštva. Bili smo u toj situaciji da smo bili na dnu 2000. godine i da se kasnilo sa platama iz budžeta, penzijama i socijalnim davanjima, dečijim dodacima između pola godine i tri godine. Mi smo, to sada bojim se da se malo zaboravlja, tada dobili humanitarnu pomoć, nepovratnu pomoć da to isplatimo. Kada sledeći put dođemo u tu situaciju, na primer iduće godine, ne baš tako strašno, ali sigurno će početi zaostajanje, ne znam kako ćemo iz toga izaći. Uprava za rodnu ravnopravnost je bila koordinator, strateški partner organizacijama kao što je Švedska Agencija za razvoj i međunarodnu saradnju, kanadska i norveška, koje su bile deo razvojne pomoći.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz organizacije koja se bavi obrazovanjem i mladima. Filantropski duh postoji od 1880. godine. Prošao je kroz razne prilike i neprilike. Mislim da smo pozvani da se osvrnemo na odnos države i društva prema zadužbinarskom odnosu koji u ovoj državi ima dugu tradiciju. Hteo bih da kažem primer koji možda nije toliko prisutan u javnosti, da spomenemo godine posle Drugog svetskog rata, koliko je država htela da preuzme socijalnu brigu, pa je recimo zadužbinu Đoke Vlajkovića nacionalizovala sa željom da pruži adekvatniju svrhu, zadužbina je bila opredeljena pomoć Univerzitetu. Šta je tu smestila? Smestila je cirkus. Mogao bih da navedem i niz drugih primera. Nismo iskoračili iz ambijenta koji nam je ostavio komunizam ili nasleđe posle Drugog svetskog rata do danas. Ne bih se složio da ne postoji zakonski okvir, postoji za filantropski ili zadužbinarski rad postoji, ali pitanje da li ste akteri u politici? Tu bih se složio da je država zakazala.

Ne bih se osvrtao na primere koji su u negativnom pogledu aktuelni, ali je pitanje da li je država preuzela sve istražne radnje dovoljno brzo?

Ne bih se osvrtao na primere koji su u negativnom pogledu aktuelni, ali je pitanje da li je država preuzela sve istražne radnje dovoljno brzo?  Spominjan je primer gospođe Rebrače, do kraja nije rasvetljen. Ti procesi zaista traju previše dugo, što baca mrlju. Bez obzira na to naši građani su posvećeni. Bez obzira koliko ima negativnih primera, oni do kraja veruju u ljudsku dobrotu i čuli smo te male iznose koji daju, pa do onih većih. Država do kraja ima negativan odnos. Koristila je imovinu zadužbina i nema nameru, pošto je donesen Zakon o restituciji, da vrati zadužbinama koje su recimo u posedu Univerziteta. Praktično iz jednog fonda državne imovine da se vrati u drugi fond koji bi bio posvećen nauci, obrazovanju. To je zaista egativan odnos i negativan primer. Kada pričamo o zadužbinama to jeste neki sled, oni koji primaju imovinu moraju da budu ili je to moralno načelo blagodarnosti, zahvalni svojim prethodnicima. Najveći zadužbinar Luka Ćelović nema čak ni ulicu ili obeležje u Beogradu koje bi govorilo o njemu. Sve te zgrade koje je ostavio Univerzitetu koriste se za, u najblažem smislu reči, neprimerenu svrhu. Skroz potpuno u volji koju je on opredelio.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Primeri su ilustracije, a nisu dokazi. Sigurno je da ima i mnogo pozitivnih primera, a na žalost jako mnogo negativnih primera. Statistika to posle izravna, nije to problem o kome ovde govorimo, nego problem je strategije i kako se odnosimo u društvu prema pojedincima koji su u nevolji. Veoma cenim i pozdravljam ono što Caritas radi i pratim šta je radio pogotovo u teškim prilikama za vreme rata kada je bilo i najteže. Ovde se radi o drugoj stvari. Nisu svi radili tako kao Caritas. Kada sam pomenuo čoveka, neću da ulazim u to, ali mi verujte da jako dobro poznajem istoriju hrišćanstva. Neću da podsećam nikog na Hristov govor na Gori, kada on kaže: idi pa prodaj imanje, Jevanđelje po Marku, deseti stav, pa onda dođi sa mnom da razgovaraš. Rasprodaj sirotinji to što imaš. To je stav. Crkva je prolazila kroz razne evolucije, ona je bila neka vrsta proleterske ideologije u vreme kada je nastajala, proganjana. Naravno, stvar je cara Konstantina kada je to naraslo kako je pretvorio u državnu religiju. Tog trenutka počinju podele.

Znam kada su veliki oci propovedali, ali da nije slučajno sadašnji papa uzeo ime Franje. To je bila pouka da je postojao čovek kakav je Franja Asiški koji je upravo želeo da sačuva izvorni motiv hrišćanstva, čovekoljublje i orijentaciju na čoveka.

Znam kada su veliki oci propovedali, ali da nije slučajno sadašnji papa uzeo ime Franje. To je bila pouka da je postojao čovek kakav je Franja Asiški koji je upravo želeo da sačuva izvorni motiv hrišćanstva, čovekoljublje i orijentaciju na čoveka. Pape su, na žalost, radile nešto drugo i zbog toga smo imali ratove verske i protestantsku vrhovnu revoluciju Luterovu. Kada se to institucionalizovalo to izgleda drugačije. Neću da kažem kako izgledaju vladičanski dvorovi danas u našoj crkvi, a kako izgleda njihova humanitarna akcija. Na kraju, silna bogatstva koja ima crkva. Šta to proizvode oni kada bi imali tolika bogatstva? Odakle bogatstva? Bogatstva dolaze iz nekog čovekoljublja i humanosti da ljudi daju da bi se to redistrubuiralo sirotinji, a ne da gradite dvorove kao što ima Kačavenda onaj svoj
Versaj u Bijeljini. Hoćemo li o tome da govorimo otvoreno?

Opširnije >>>