za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"OMLADINA SUOČENA S PROBLEMIMA DRUŠTVA"
Pretraga
Verzija za štampu

Beograd, 30. oktobra 2013.

Ukoliko se ne preduzmu koraci da se mladi aktiviraju u društvenim procesima i ako im se ne omogu?i da se zaposle i tako postanu produktivni deo zajednice, društvo je osu?eno na propast, ocenjeno je danas na okruglom stolu "Omladina suo?�ena sa problemima društva" u organizaciji Fondacije "Centar za demokratiju".

Neoliberalni, kapitalisti?�ki koncept razvoja društva u kojem je trka za profitom jedini sistem vrednost, tera mlade u novonastalu socijalnu prekarijatsku klasu (gra?ane bez stalnog zaposlenja ?�iju egzistenciju karakteriše nesigurnost i nestabilnost) i koja ?e, ukoliko savremena nauka ne izna?e rešenja, upravo postati grobar tog društva, saglasni su sociolozi i psiholozi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bavimo se temom koja je od izuzetne va�nosti za srpsko društvo. Nije prvi put da Centar za demokratiju skre?e pa�nju na pitanje ljudskih resursa, na pitanje mladih, na pitanje omladine i njihove budu?nosti u Srbiji. „Omladina suo?ena sa problemima društva“ je tema koju nudimo danas za razgovor. Po najnovijim istra�ivanjima, velika nezaposlenost u Srbiji naro?ito poga?a mlade ljude, oko 50% te populacije je nezaposleno, a radno sposobno. I dalje tu�na statistika, da 2/3 mladih ho?e da ode iz zemlje i danas u 2013. godini. Prema jednom regionalnom istra�ivanju koje je ura?eno, Srbija vodi ispred Bosne i Hercegovine po broju mladih ljudi koji ka�u da bi voleli da odu. Jedan broj doduše �eli da ode i da se vrati, ali veliki broj �eli jednostavno da napusti zemlju.

Jedno istra�ivanje zanimljivo iz marta 2013. godine ka�e da u mladoj populaciji 89% ne vidi da u Srbiji postoji jasan sistem vrednosti, 96% nije zadovoljno postoje?im sistemom.

Jedno istra�ivanje zanimljivo iz marta 2013. godine ka�e da u mladoj populaciji 89% ne vidi da u Srbiji postoji jasan sistem vrednosti, 96% nije zadovoljno postoje?im sistemom. Gotovo 100% je slaganje na tom uzorku da u dr�avi ne prepoznaju jasnu strategiju razvoja i polovina ispitanih smatra da prosperitet i profesionalni anga�man u Srbiji je mogu? samo preko ?lanstva u nekoj stranci. Razmišljala sam da li da pomenem i ovo poslednje i pomenu?u. Jedan od najgledanijih videa na YouTube-u, koji ?ini veliku nepravdu mladim ljudima u Srbiji, iako je istinit, jeste video snimak gde devojka za koju se ka�e da je na tre?oj godini fakulteta privatnog, odgovara na nekoliko pitanja iz opšte kulture, le�e?i na krevetu. Izme?u ostalog, ne zna odgovor na pitanje kad je po?eo Prvi svetski rat, a na pitanje – koja je najve?a �ivotinja, ka�e „oro“. Nikada se ne bih usudila da ka�em da je to tipi?an predstavnik, jer znam da nije. Usu?ujem se da postavim pitanje odgovornosti društva, akademske zajednice i ako ništa drugo Ministarstva prosvete koje je dalo licencu fakultetu na kome je ona došla do tre?e godine sa takvim neznanjem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Znam da ima mnogo drugih poslova, ali naša deviza ovde je govoriti ili umreti. Dakle, moramo da govorimo i ovo je ve? 65. debata koju organizujemo pokušavaju?i da nametnemo razgovor, jer se ovo prenosi zahvaljuju?i našim prijateljima preko TV B92. Tako da imaju mogu?nosti gledaoci da vide o ?emu upravo ovde pri?amo. Ne donosimo nikakva rešenja, ali imamo prvu pretpostavku svakog demokratskog napretka, a to je razgovor, argumentacija, suo?avanje i ukazivanje na društvene probleme. Nedavno smo došli do velikih otkri?a novih politi?ara koji name?u vrednosti danas u društvu, da je profit ono što pokre?e sat i ?ove?anstvo. Strašno otkri?e. Prvo, nije istina, a drugo, da jeste bilo bi strašno, ?ove?anstvo se ne bi maklo od kamenih sekira dalje. Naravno da li?na motivacija i li?ni interes postoje, ?ovek je biološko bi?e, �ivotinja, sa nagonima, �eli da se odr�i. Sve je to ta?no, ali u �ivotinjskom svetu ne postoji odsustvo nagona za potomstvom, za produ�etkom vrste.

Kada jedno društvo pokazuje nebrigu za potomstvom, ma šta ono o sebi mislilo, ono sebi na neki na?in se?e granu na kojoj treba da sedi i ono sebe osu?uje.

Više puta sam ovde rekao da bi gledaju?i emisije o društvenom �ivotu �ivotinja ljudi ?esto morali da se postide kada bi videli koji je stepen samoodricanja jedne generacije za potomstvom, koji stepen solidarnosti i spremnost na �rtvovanje za potomstvo. To zna?i, nešto što znamo iz psihologije, da postoji i instikt odr�anja vrste koji je ?esto ja?i od instinkta samoodr�anja. Kada jedno društvo pokazuje nebrigu za potomstvom, ma šta ono o sebi mislilo, ono sebi na neki na?in se?e granu na kojoj treba da sedi i ono sebe osu?uje. 50% nezaposlenih mladih ljudi zna?i bacanje najve?eg resursa koje jedno društvo mo�e da ima i umrtvljavanje u ime ?ega?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem na pozivu da otpo?nemo ovaj razgovor. Rado sam to prihvatio, jer problemi omladine me odavno profesionalno interesuju. Iz pozivnog pisma se vidi da ova debata mo�e da krene u dva pravca. Jedno bi bilo da se fokusiramo na ovaj procenat nezaposlenih od 50%, što jeste jedan klju?ni simptom polo�aja mladih. Bojim se da to onda ne skrene na politi?ku sferu, a politi?ka u strana?ku. Drugo, spominje se nasilje me?u mladima. To je �urnalisti?ka tema, va�na, ali bih voleo danas da pogledamo izvorište tih problema, i nezaposlenosti i nasilja i drugih simptoma koje zapa�amo oko polo�aja mladih. Iz tog razloga ?u pokušati da jednu druga?iju polaznu osnovu definišem za debatu, a to je da pogledamo celinu problema.

Uzrast mladih je prelazni period od detinjstva ka zrelom dobu i uklju?ivanje u društvo, a sa druge strane društvena tradicija je pogodiva i mislim da su oni najve?e �rtve te tranzicije, zato što ih to sve poga?a u uzrastu kada se formiraju kao ljudi.

Kao što kada gledate odrasle od 50 godina koji su ostali bez posla, da biste razumeli njihovu situaciju i našli rešenja, treba videti biološke, psihološke i socijalne karakteristike tog uzrsta i njihov socijalni polo�aj ili ?ak i penzionere, da biste razumeli njihovu poziciju i rešavali probleme, opet treba videti njihove biološke, psihološke i socijalne karakteristike i tretman u društvu. Taj pristup ho?u da primenim i kod mladih. Da pogledamo mlade sa njihovim osnovnim biološkim, psihološkim i socijalnim karakteristikama i da vidimo kako naše društvo tretira, kakav status imaju. Na neki na?in, mlade poga?a dvojna tranzicija. Uzrast mladih je prelazni period od detinjstva ka zrelom dobu i uklju?ivanje u društvo, a sa druge strane društvena tradicija je pogodiva i mislim da su oni najve?e �rtve te tranzicije, zato što ih to sve poga?a u uzrastu kada se formiraju kao ljudi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam primedbu na naslov ove rasprave, sre?om uvodni?ari se nisu pridr�avali tog naslova, tako da nisu govorili o problemima društva, nego o problemima omladine. Naš problem je u stvari problemi omladine, a ne problemi društva. Dakle, društvo suo?eno sa problemima omladine. Ovo naopako postavljanje teme je u stvari odraz naopakog vi?enja problema omladine u ovom društvu. Hteo bih na po?etku da iska�em jednu cini?nu konstataciju vezanu za taj odnos izme?u društva i njegovih mladih ?lanova. �ivotinje koje �ive u ?oporu u slu?aju napada prave krug da bi se odbranile. U sredini kruga su mladunci, a najja?i ?lanovi ?opora su na toj spoljnoj liniji odbrane. Današnja društva, ne samo srpsko, nego i u Evropi i svetu se ponašaju druga?ije. Jednostavno nisu na nivou tog �ivotinjskog refleksa. Današnja društva u spoljni red odbrane stavljaju najslabije, a me?u njiima su i mladi ljudi.

Nema sumnje da je savremena civilizacija suo?ena sa problemima mladih ljudi. Moderna društva, moderne dr�ave se na razli?ite na?ine suo?avaju sa tim problemom.

Nema sumnje da je savremena civilizacija suo?ena sa problemima mladih ljudi. Moderna društva, moderne dr�ave se na razli?ite na?ine suo?avaju sa tim problemom. Zgodno je uporediti odnos dr�ava EU i same EU prema mladima i odnos koji se prema mladima uspostavlja u zemlji u kojoj �ivimo. Tako je nedavno EU donela paket mera za zapošljavanje mladih, gde je tri mere stavila u prvi plan: lakšu tranziciju od škole do posla kroz pru�anje garancije osobama ispod 25 godina starosti da ?e im u roku od ?etiri meseca nakon završetka obrazovanja ili ostanka bez posla, biti ponu?en drugi posao, nastavak procesa obrazovanja ili pripravni?ka obuka. Da ne ulazim u druge ta?ke. Šta radimo mi? Evo šta smo zapisali u Nacionalnom akcionom planu zapošljavanja ove naše Nacionalne slu�be.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam izuzetnu čas i zadovoljstvo što sam danas ovde, prvi put na ovom skupu i govorim u ime organizacije koje se zove „Dostignuća mladih u Srbiji“, a u stvari “Junior achievement” na engleskom, pošto smo deo svetske i evropske mreže koja je najveća na svetu i koja sprovodi programe obrazovanja u preduzetništvu i finansijskoj pismenosti. Možda donekle pripadamo zagovornicima ovog prekarijata u stvari, odnosno toga da mlade generacije moraju da budu u budućnosti spremne na promenljivost, pokretljivost i da budu drugačije od onog kako ih naš obrazovni sistem danas sprema. Da se malo cinično osvrnem na situaciju, mislim da najveći problem mladih u Srbiji u stvari smo mi stariji, odnosno sistem u koji pokušavamo da ih uklopimo, ne želeći da shvatimo da je njihov svet nešto drugačiji.

Mi njima nećemo moći da objasnimo da oni treba da trče po travnatim poljima punim cveća i da dišu srećni vazduh na planini, zato što tome posle mogu da se posvete kada budu radili, kada budu učestvovali u svom društvenom životu i kada budu bili zaposleni.

Krijemo se iza ideje da su oni nezainteresovani ili da ne žele da učestvuju u društvenom životu, prosto nije istina. Samo je stvar što ne želimo da prihvatimo činjenicu da smo neke neprirodne, trodimenzionalne pojave u njihovom životu koje se tu pokreću i nešto pokušavaju da im kažu. Ono što je mnogo važno jeste da shvatimo da nećemo moći taj točak da vratimo unazad. Mi njima nećemo moći da objasnimo da oni treba da trče po travnatim poljima punim cveća i da dišu srećni vazduh na planini, zato što tome posle mogu da se posvete kada budu radili, kada budu učestvovali u svom društvenom životu i kada budu bili zaposleni. Onda će sebi moći da priušte da odu na tu neku planinu i da uživaju u tim blagodetima koje mislimo da su suština života koji želimo da promovišemo. U današnjem svetu tržišne ekonomije, oni samo rade, rade i rade.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Istakao bih jedan podatak koji smo čuli na samom početku, koji je ključan, a to je da veliki procenat mladih ne vidi da postoji sistem vrednosti. Šta je sistem vrednosti? Sistem vrednosti je kao saobraćajni znak, ako ga nema, onda se saobraćaj pretvara u haos. Isto tako u jednom društvu, ako nema sistema vrednosti, svi međuljudski odnosi od onih najintimnijih, porodičnih, do onih profesionalnih unutar jedne kompanije, udruženja građana ili bilo čega, postaju haotični. Po mom mišljenju glavni problem je nedostatak sistema vrednosti. Dozvolite mi da kažem da smo se previše lako odrekli tradiocionalnog sistema vrednosti. Bio je jedan tradicionalna sistem vrednosti koji je potpuno dekonstruisan, a novi nismo izgradili.

Jedan sistem vrednosti je dekonstruisan, novi nismo izgradili, to je bezvazdušni prostor ili neka vrsta interregnuma.

Ovo ne pričam kao neki okoreli tradicionalista, nego kao sociolog, kao čovek koji vidi tradicionalni sistem vrednosti i koja je njegova uloga u društvu zapravo bila. Nije sasvim slučajno da je on uopšte i nastao. Sada živimo u bezvazdušnom prostoru. Jedan sistem vrednosti je dekonstruisan, novi nismo izgradili, to je bezvazdušni prostor ili neka vrsta interregnuma. Čak bih se usudio da kažem, ne samo socijalnog interregnuma. Onda deca, omladina, svejedno da li se radi o mlađoj omladini ili starijoj, nemaju saobraćajne znakove i saobraćajni znakovi su im to što smo imali prilike da čujemo, društvene mreže, rezervati za neku vrstu bega. Oni trebaju nešto jače, to jače pronalaze čak i u nekim stimulativnim sredstvima, stimultivnim vrstama ponašanja kao što su navijačke horde.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Po pitanju mladih sam ovde zato što sam u svom bivšem životu, u civilnom društvu, vodio organizaciju koja se na različite načine bavila problemima mladih, ali tako što je mladima dala priliku da se bave sami sobom. Ono što je meni ovde veoma interesantno jeste da svaka situacija zapravo odslikava društvo u kome se odvija taj događaj kome prisustvujem, pa tako ovde govorimo o mladima. Nema dijaloga sa mladima. Ne čujemo mlade ili ćemo ih čuti možda tek kasnije. Prvi govore stariji od 60 godina, govore jezikom koji mladi ne razumeju, niti bismo mi razumeli verovatno veliki deo jezika kojim bi se mladi nama obratili. Od privih šest govornika svi su muškarci, iako su ovde velika manjina u prostoriji. Nas žena vodi, što je uvek dobro, ali hoću da kažem da ovom problemu pristupamo na tradicionalna način koji je rezultirao situacijom u kojoj se mladi danas nalaze, a vreme se promenilo.

Često imam običaj da kažem, pa me neki malo čudno gledaju, civlizacija se promenila. Živimo u drugoj civilizaciji koja više nije u nastanku, nego traje.

Često imam običaj da kažem, pa me neki malo čudno gledaju, civlizacija se promenila. Živimo u drugoj civilizaciji koja više nije u nastanku, nego traje. Ne razumemo drugu vrstu socijalnih odnosa koji su u velikoj meri preko Facebook-a, gde je upotrebljen izraz prijatelji, to je stavljeno za onog s kim komuniciram ili sagovornik. Mladi traže sagovornike, traže nekog ko razume jezik kojim oni govore, ko razume probleme o kojima žele da govore. Imam decu i kada sam stavom, koji ovde izlažem, nastupio o Facebook-u meni su deca rekla: šta ti uopšte znaš o Facebook? Da li ti razumeš šta se tamo događa, kako to sve može da se koristi? Moram da kažem da se Facebook, uopšte nedirektna komunikacija ili posredna komunikacija preko elektronskih medija, upotrebljava na vrlo konstruktivne načine. Koliko je akcija pokrenuto preko Facebook-a koje su se prelile u realan život. Koliko smo imali mi ovde prilike da se mladi okupljaju zato što su se o tome dogovorili preko Facebook-a?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šest i po godina sam direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost i govoriću o tri stvari po par minuta. Prva stvar je zapošljavanje. Za tih šest i po godina sam pokušala da zaposlim nekog mladog kroz sistem, pošto postoji Nacionalna služba za zapošljavanje sada u našem ministarstvu koja daje neka sredstva za onaj pripravnički staž. Nula mladih osoba sam zaposlila na taj način. S druge strane, Norveška i Švedska, zemlje koje su daleko ne samo geografski, nego poštuju vrednosti rodne ravnopravnosti i intergeneracijske solidarnosti, pomoću njihovih sredstava, donacija koje smo direktno od njih dobili, uspeli smo da zaposlimo, na periode između tri meseca i tri godine, 30-ak mladih ljudi. Toliko se brine Švedska o zapošljavanju mladih ljudi u Srbiji, a toliko država Srbija. Nema potrebe da se to komentariše.

Kažemo da postoje neke tri dinamike moguće pobune, jedna je tinjajuće gunđanje, što je trenutno stanje u Srbiji. Ne samo među mladima.

Druga tema je pobuna, pošto je gospodin Ivić pominjao adolescentske pobune i zašto ih nema. Kažemo da postoje neke tri dinamike moguće pobune, jedna je tinjajuće gunđanje, što je trenutno stanje u Srbiji. Ne samo među mladima. Druga neka dinamika pobune je ono što imamo u Francuskoj. Na primer, kada je pre nekoliko godina francusko ministarstvo rada imalo genijalnu ideju, koja se protivi Povelji o ljudskim pravima, da svako ko je mlađi od 28 godina može da bude otpušten bez razloga, bila je ogromna pobuna i nisu uspeli to da sprovedu. Sada kada je policija nasilno zaustavila autobus na ekskurziji i izvukla devojčicu od 16 godina i poslala je na Kosovo bila je ogromna obuna.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pored ovih parkinga ili rezervata koje je pomenuo prof. Ivić postoji nešto što se u struci zove mediteranski sindrom, a odnosi se na geografsko područje u Evropi, kojim pokušavamo da objasnimo fenomen produženog detinjstva. Sociokulturni milje je takav da je to moglo tako. To nije svojstveno anglosaksonskom svetu, pa nema tog fenomena produženog detinjstva u tim krajevima. Ovo je bilo čak i simpatično na početku dok nisu počele da se dešavaju neke stvari kod nas, socijalna patologija i kriminologija. Došli smo do saznanja da, prof. Ivić je takođe napomenuo, taj raskorak između biološkog, psihološkog i sociološkog sazrevanja postaje morbidan u smislu koegzistencije, kohabitacije roditelja i dece koja je moguća do određenog stadijuma razvoja, negde 18-20 godina. Kasnije taj odnos u jednoj porodici, stanovanje nezapošljene dece sa roditeljima, pa još ako dođe i snaja ili zet, nije više odnos roditelja i dece, nego je odnos ljudi sa sopstvenim dignitetom, sa sopstvenim viđenjem sebe, sa sopstvenim potrebama.

Porodica obezbeđuje našu prvu egzistencijalnu potrebu da pripadamo nekom, razvijamo se ka onom što pravi empatiju za druge, nešto što nam pokazuje da smo voljeni i da pripadamo.

Te potrebe ne moraju da budu saglasne, jer ne postoje dva ista čoveka pa ni otac, majka, sin ili ćerka nisu isti sa roditeljima. Porodica obezbeđuje našu prvu egzistencijalnu potrebu da pripadamo nekom, razvijamo se ka onom što pravi empatiju za druge, nešto što nam pokazuje da smo voljeni i da pripadamo. Brzo nažalost to postaje i surogat. Može da postane zbog tih loših odnosa i umesto da volimo, počinjemo da mrzimo. Mržnja je nasuprot ljubavi samo drugi mogući odgovor na tu našu potrebu da pripadamo nekom. Pošto smo svesni, čovek želi da prevaziđe svoje egzistencije. On neće ulogu bačene kocke. On mora da stvara, jer kroz stvaralački akt on prevazilazi pasivnost svoje egzistencije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želela bih da bude mnogo više mogućnosti da čujemo šta mladi misle, pre svega o sebi i svojoj budućnosti, ali to je samo u stvari sugestija za nastavak ovakvog jednog razgovora. Mislim da je važno da tema na razne načine bude na dnevnom redu, jer ono što mi se čini da je osnovni problem ovog društva i države je da u stvari nemamo ni napisanu strategiju o razvoju Srbije, ni ne znamo gde Srbija ide. Lepo je to reći da imamo skoro puni politički konsenzus da idemo ka članstvu u EU, ali nije dovoljno. Nije dovoljno za prepoznavanje i suočavanje sa problemima sa kojma se ovo društvo svakodnevno bori, a još manje dovoljno za osmišljavanje onog kako želimo da izgleda naša budućnost. Mislim da se u ovoj zemlji malo ljudi bavi budućnošću i samim tim izvodim zaključak da nije uopšte za iznenaditi se da se onda ne bave ni mladima.

Nekada davno, u jednom sistemu koji je bio pun i dobrih rečenica i dobrih parola, ali vrlo često je to bilo na lažnim pretpostavkama, tvrdilo se da su deca naša budućnost, da su mladi naša budućnost. Mi to sada više ni ne čujemo.

Nekada davno, u jednom sistemu koji je bio pun i dobrih rečenica i dobrih parola, ali vrlo često je to bilo na lažnim pretpostavkama, tvrdilo se da su deca naša budućnost, da su mladi naša budućnost. Mi to sada više ni ne čujemo. Sada smo mnogo istinitiji u onom kako o sebi govorimo, a recimo sam taj egoizam koji je očigledno jedan od osnovnih vrednosti je doveo i do toga da i ne brinemo o tome šta će biti sa mladima, između ostalog i sa onim mladima koji bi trebali da budu motor društva. Odliv mozgova je nešto što permanentno traje u ovoj zemlji. Zahvaljujući gospodinu Dereti i gospodinu Stojkoviću, mi smo nedavno imali važan razgovor u Skupštini Srbije, samo je problem što se posle toga opet ne događa ništa.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Možda ubacim neku perspektivu koja će se dosta sa nekim ovde iznesenim gledištima kositi. Imala sam ideju da na nešto odgovorim o čemu ću malo kasnije. Neke stvari su me inspirisale. Prvo, što se tiče obrazovanja, mislim da upadamo u kontraverzu, kontradiktornost. Ovde su se čule žestoke kritike neoliberalnog sistema ekonomije, društvenog, političkog i vrednosnog koji postulira da tržište reguliše sve. S druge strane, čulo se dosta zagovaranja instrumentalizacije obrazovanja, gde obrazovanje treba da pripremi mlade za tržište. Da je obrazovanje samo to što se ovde postuliralo i plagiralo da treba da bude mi ovde ne bismo sedeli, većina nas nije obrazovana na taj način.

Imajte u vidu da obrazovanje i obuka za posao nije isto, postoji jedna humanistička doza obrazovanja i postoje neke struke koje taj neoliberalni sistem, koji kritikujemo, stavlja sa strane.

Onda bih se zapitala ko bi se u budućnosti bavio pitanjima kao što su analiza društvenog konteksta političkih akcija i mera njihove delotvornosti, vrednosnih sistema, demografskih kretanja i sve ono što je neophodno za društveno planiranje, a imamo konsenzus da je društveno planiranje nešto što apsolutno nedostaje ovoj državi. Ne tiče se sve biznisa, IT, menadžmenta i ostalih. Imajte u vidu da obrazovanje i obuka za posao nije isto, postoji jedna humanistička doza obrazovanja i postoje neke struke koje taj neoliberalni sistem, koji kritikujemo, stavlja sa strane. To su društveno-humanističke nauke kojima svi ovde pripadamo, a koje su neophodne upravo zbog društvenog planiranja. Da se vratimo na pitanje mladih i da postavim pitanje, a ovde govorimo o metaforama zato što ne postavljamo pitanje ko su mladi?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zaposlena sam u „Beogradskoj otvorenoj školi“, gde radim sa mladima, a sada su pored mene dve mlade osobe koje su stipendistkinje Fonda za mlade talente i koje su na programu job shadowing-a takozvanog, odnosno u pratnji su nekog čije bi zanimanje možda volele da imaju kao svoje u budućnosti. To je jedan od zanimljivih programa aktivnih mera zapošljavanja. Formalno-pravno sam mlada osoba, mlade osobe su između 15 i 30 godina po našoj strategiji za mlade. Danas smo čuli i pominjanje osoba koje imaju 12 ili 14 godina, prof. Ivić je pomenuo devojke od 12 i 14 godina koje su reproduktivno spremne ili spremne samo po biologiji za porodicu.

Zanimao nas je odnos koji mladi imaju prema medijima, odnosno kako mediji pokrivaju temu mladih. Imamo prilično poražavajuće rezultate.

Sada je gospođa Smiljka Tomanović pomenula mlade od 30 godina, to je već izlaz iz sektora mladih, onda smo čuli i za osobu koja je bila mlada 1944. godine. Samo da vas vratim na temu mladih, dakle, između 15 i 30 godina danas, kada pričamo o tome. Pokušaću da vam prenesem nešto na osnovu rezultata istraživanja koje smo sprovodili prethodnih godina u Beogradskoj otvorenoj školi. Najnovije je o odnosu mladih i medija. Radili smo dubinske intervjue i radili smo ankete. Zanimao nas je odnos koji mladi imaju prema medijima, odnosno kako mediji pokrivaju temu mladih. Imamo prilično poražavajuće rezultate. Na stranu to što mladi neke medije više uopšte ne prate, što se informišu na alternativni način, na primer ne čak ni direktno preko medijskih profila na društvenim mrežama, nego preko komentara ljudi. Fizička lica ih zapravo informišu, imaju to međugeneracijsko informisanje, odnosno takozvano vršnjačko informisanje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Članica istraživačkog tima Instituta za sociološka instraživanja Filozofskog fakulteta koji je radio veliko istraživanje 2011. godine, anketno sa mladima i o mladima, koje je u jednom segmentu longitudinalno, odnosno panel u odnosu na istraživanja iz 2003. godine koje je sproveo interdisciplinarni tim, u kom su kolega Srećko Mihajlović i drugi učestvovali, u organizaciji Centra za proučavanje alternativa. Htela bih da skrenem pažnju ovom našem auditorijumu na jednu perspektivu koja iz ove naše kule od slonovače u kojoj sedimo zanemarena, a to je da i kad zovemo mlade i slušamo mlade, obraćamo se uglavnom vidljivim mladima. Mladi nisu jedna kategorija, jednina. Zato mi se čini da su važna istraživanja koja anketnim postupkom dolaze i preko reprezentativnih uzoraka do onih marginalizovanih mladih. Da se njihov glas čuje, koji se ovako ne bi mogao čuti.

Ne postoje mehanizmi koji bi socijalnu nejednakost otklonili, ono što imam i što moja porodica ima su osnovi od koje krećem.

Ono što sam zaboravila da kažem, jer sam mnogo stvari dotakla u ovom prethodnom izlaganju, jeste da ne treba da zaboravimo da sistem koji se oslanja, da kolokvijalno kažem, “u se i u svoje kljuse”, u stvari reprodukuje socijalnu nejednakost u velikoj meri. Ne postoje mehanizmi koji bi socijalnu nejednakost otklonili, ono što imam i što moja porodica ima su osnovi od koje krećem. Ti osnovi su, kao nasleđe socijalizma, takođe veoma nejednaki. Tako da smo ustanovili čitav dijapazon mladih, od onih koji su se nazvali društveno privilegovani, koji su integrisani na različite načine i dobro situirani u društvu, do onih koji su potpuno isključeni. Te koji su potpuno isključeni nećete čuti na ovakvim okruglim stolovima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Razmišljala sam pre dolaska ovde da se u svom izlaganju najviše fokusiram o glavnim uzrocima nezaposlenosti mladih, ali svakako pre toga bih dala neke osnovne podatke o pokazateljima indikatora tržišta rada o položaju mladih, kako bismo videli gde nam se mladi danas nalaze na tržištu rada. Uopšte pokazatelji tržišta rada prate negativnu tendenciju što zbog negativnih privrednih trendova, produžene tranzicije i restrukturiranja, ekonomske krize čiji se efekti osećaju još od 2008. godine. Upravo je ta ekonomska kriza najviše pogodila mlade na tržištu rada dovodeći ih do gubitka poslova koje su imali, odnosno nemogućnosti da uđu na tržište rada.

Podatak koji treba da nas zabrinjava da u neformalnom sektoru zaposlenost mladih je najveća i ona iznosi 26,5% od ukupnog broja zaposlenih u sivoj ekonomiji.

Ako posmatramo ankete o radnoj snazi iz aprila 2008. i rezultate iz aprila 2013. vidimo da dolazi do velikog pada zaposlenosti mladih za 6,3 procentna poena  odnosno da u aprilu 2013. zaposlenost mladih iznosi 14,8%, što je u odnosu na opštu stopu zaposlenosti radno aktivnog stanovišta koji iznosi 45,8% dosta nizak procenat. Takođe, još jedan podatak koji treba da nas zabrinjava da u neformalnom sektoru zaposlenost mladih je najveća i ona iznosi 26,5% od ukupnog broja zaposlenih u sivoj ekonomiji. U vašem uvodnom papiru za ovu debatu stoji da je nezaposlenost mladih 50%. Ona tačno iznosi 49,7%, u svakom slučaju nam govori o tome da je svaka druga mlada osoba nezaposlena na tržištu rada i to jeste jedan od razloga zašto ovde govorimo o tome.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim ispred Ministarstva omladine i sporta, radim na mestu pomo?nice ministra zadu�ena za omladinu od 2008. Godine. Ministarstvo je, kao što smo imali prilike ve? da ?ujemo od prethodnih u?esnika ove debate osnovano 2007. godine. Moram da ka�em da u Ministarstvu smo zadovoljni što smo uspeli kroz niz rekonstrukcija Vlada koje su dolazile da opstanemo kao samostalno ministarstvo koje ima dva segmenta, sport i mlade. Pamtimo i neka druga vremena kada je omladina bila u sklopu Ministarstva prosvete i sporta i kako smo na kraju stigli do Ministarstva 2007. godine od jednog sektora, preko grupe i jedne osobe koja je bila zadu�ena za mlade. Zato mislimo da je efikasnije raditi u manjim ministarstvima, ali ne zna?i da smo u pravu, iskustvo i rezultati ?e pokazati.

Mehanizmi i na?ini kako do?i do tog glasa, kako sti?i do nevidljivih mladih i do onih koji su na marginama društvenog �ivota jeste problem i izazov za sve nas.

Ono što mi se ?ini da smo do sada bar od u?esnika debate uspeli svi zajedno da vidimo i da postignemo konsenzus jeste da je neophodno da se glas mladih ?uje. Mehanizmi i na?ini kako do?i do tog glasa, kako sti?i do nevidljivih mladih i do onih koji su na marginama društvenog �ivota jeste problem i izazov za sve nas. Ovo Ministarstvo od svog postojanja do sada je uspelo u saradnji sa mladima, ali i sa svim ostalim društvenim akterima da postavi strateški okvir, od Nacionalne strategije za mlade donete 2008., Akcionog plana za sprovo?enje 2009., Strategije karijernog vo?enja i savetovanja, ali svih, ne samo mladih, 2010. godine, uva�avaju?i upravo problem povezivanja obrazovanja i tr�išta rada, kao i ogromne probleme vezane za nezaposlenost mladih i svih ostalih, do Zakona o mladima 2011.godine.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz omladinske organizacije Centar E8. Moja organizacija ve? 10 godina radi isklju?ivo sa mladim ljudima i kao mlada i svi ljudi koji rade u organizaciji okrenuti smo radu sa mladim ljudima. Ne?u toliko pri?ati o tome šta konkretno radimo, nego šta prime?ujemo u tom radu sa njima. Pogotovo pošto sam fokusirana na rad sa njima i sa medijima. Mladi se uvek predstavljaju kao loši i najlošiji mogu?i koji postoje u ovom društvu. Niko u ovom društvu nije tako loš kao što su mladi. To mo�ete da vidite u medijima, izme?u vesti o politici i šta su rekli ovaj ili onaj i bravo Nole, naravno. Imate to da su mladi stalno loši.

Kada radite jedan ili dva posla i studirate, onda ti do?u pa ka�u da ne mo�eš to da radiš, kako misliš da studiraš i da radiš u isto vreme, radno iskustvo se sti?e posle fakulteta. Završite fakultet i ka�u: a što nemaš radno iskustvo, pa moraš da imaš radno iskustvo ako ho?eš da se zaposliš.

Ponekad vest: osvojena je neka medalja ili ura?eno je ovo ili ono, ali svakodnevno imate to da se njih predstavljamo kao loše. Oni to usvajaju. Meni su rekli i svaki dan mi ponavljaju da sam loš i dobro, ja sam loš i šta sada da radim sa tim? Ništa? Onda ?u tako da nastavim. Bila sam jedna od ljudi koja je osnovala ovu organizaciju i tada sam imala 20 godina. Nema potrebe da vam ka�em kako izgleda kada imate 21-22 i do?ete nekim starijim ljudima i pri?ate da ?ete raditi nešto zna?ajno za mlade. Uglavnom pogleda i ka�e: dete, molim te, hajde idi ku?i. Kada radite jedan ili dva posla i studirate, onda ti do?u pa ka�u da ne mo�eš to da radiš, kako misliš da studiraš i da radiš u isto vreme, radno iskustvo se sti?e posle fakulteta. Završite fakultet i ka�u: a što nemaš radno iskustvo, pa moraš da imaš radno iskustvo ako ho?eš da se zaposliš.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Javio sam se da kratak osvrt dam na debatu. Moje izlaganje ne?e biti baš strukturisano najbolje, bi?e više tu nekih nabacanih misli. Javio sam se inspirisan izlaganjem profesorke Tomanovi?, koja je rekla da na ovakvim skupovima mladi koji su nevidljivi, socijalno isklju?eni, ne dobijaju nikad re?. Kao neko ko ima puno kontakata sa takvim grupama, osetio sam potrebu da se javim. O ?emu se radi? Nadam se da ?u uspeti da razvijem tezu, svoju ideju koja se zove „kultura blejanja“. Me?u mladima danas masovno postoji kultura blejanja. Šta to podrazumeva?

Mladi su isklju?eni totalno, ne znaju kome da se obrate, ne znaju da li uopšte postoje bilo kakvi programi za njih. Apsolutno nisu animirani da se uklju?e u socijalni �ivot i postavlja se pitanje, ?ime onda oni da ispune svoje vreme?

Gospodin Nikoli? je moj komšija i mo�e da potvrdi da ispred naše zgrade ima minimum 5-10 mladih ljudi svakog dana, u svako doba dana, da li je to tri ujutru ili podne, tu uvek neko sedi i ne radi ništa. ?esto ti momci i devojke ?ak i ne razgovaraju me?usobno. Sve ih poznajem i pitao sam ih jednom prilikom zašto je tako? Rekli su mi: prakti?no nemamo o ?emu da razgovaramo, sve smo prošli zajedno i sve pri?e znamo, ?emu onda prepri?avanje onoga što svi znaju? Kada sam ih pitao zašto ne radite onda nešto novo, rekli su: za to treba da se ode u grad, treba da se pre?e most. Ja sam sa Novog Beograda. O ?emu se zapravo radi? Mladi su isklju?eni totalno, ne znaju kome da se obrate, ne znaju da li uopšte postoje bilo kakvi programi za njih. Apsolutno nisu animirani da se uklju?e u socijalni �ivot i postavlja se pitanje, ?ime onda oni da ispune svoje vreme?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Debata je takva da nema zaklju?nih re?i, jer se u stvari izlaganja pojedinaca do�ivljavaju kao dopunjavanje. U tom smislu ne pada mi na pamet da dajem bilo kakvu zaklju?nu re?, ali ho?u dve reakcije na ono što sam ?uo. Oko u?eš?a mladih u diskusijama o mladima. Ako mislite na pozivanje na ovakve okrugle stolove, to je jedna kontradicija. Koji ?e pametni mladi da do?u ovde da sa nama sedi i diskutuje? To nije saglasno sa prirodom mladih. Treba tra�iti neke druge na?ine. Imao sam prilike da u TV emisijama organizujem razgovor sa mladima, pa ih pitamo šta bi promenili u obrazovnom sistemu. Najviše do ?ega smo došli je da bi trebalo ubla�iti kriterijume za ocenjivanje i ?asove umesto 45 da traju 40 minuta. U ovakvoj formi konsultacija sa mladima se ništa ne dobija.

Re? je ne o tome da li treba ?uti mlade, nego na koji na?in ih ?uti. Mislim da dva na?ina su osnovna. Jedno je pravilno ?itati ona ponašanja mladih koja se ispoljavaju.

Sa druge strane, imao sam priliku da u De?joj nedelji organizujemo pisma u?enika tre?eg razreda osnovne škole predsedniku, dr�ave ili vlade, da pišu šta o?ekuju od njega. Ta forma je dala znatno više stvari: da do?e na ro?endan, da kupi kompjuter za ro?endan, ali je bilo zapanjuju?ih podataka da ka�u da treba da misli na siromašne koji �ive u takvim naseljima. Re? je ne o tome da li treba ?uti mlade, nego na koji na?in ih ?uti. Mislim da dva na?ina su osnovna. Jedno je pravilno ?itati ona ponašanja mladih koja se ispoljavaju. Divljanja navija?a ili nasilje me?u mladima u školi, sli?ne stvari. Treba videti šta to zna?i, to je jedan dobar na?in uvida o tome šta tišti mlade.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Najzad smo ušli u ovaj intergeneracijski spor. Onda sam se setio Hajneove pesmice, recimo u nekom našem prevodu na sprski bi to izgledalo ovako: Gertruda, hajde da se opet kao nekad kada smo bili deca igramo odraslih, da sedimo na stepeništu i da pri?amo kao je kafa sve skuplja, a mlade� sve gora. To je jedan stereotip o kome sam razmišljao sada dok smo ovde raspravljali. Naravno, odmah da to otklonimo. Postoji problem me?u generacijskog dijaloga. Zato što stari ljudi su bili mladi i stari. Mladi su samo mladi. Ne znaju šta je starost. Za razumevanje potpuno je potrebno imati ta iskustva. Dijalog intergeneracijski koji zastupam doprinosi da se nadoknadi iskustvo. Ono što su stari zaboravili je kakva je mladost, a mladi da ?uju kako to izgleda u starosti. Tek ?e se onda razumeti. Toliko o intergeneracijskom sporu.

Imali smo društvo koje je te�ilo koliko-toliko jednakosti ili uniformnosti, na?elno je to trebalo da bude što je mogu?e sli?nije i pravednije, jednakije da tako ka�em. Sada je u modi upravo na svaki na?in devastiranje ideje jednakosti.

Ono što je sada Miljenko rekao na kraju, to je suštinsko pitanje. Mi smo skloni uopštavanju. Moja doktorska disertacija govori upravo o tome, o problemu indukcije. Mi na osnovu ograni?enog broja slu?ajeva donosimo generalni zaklju?ak. Sa kojim pravom? Sa kojom verovatno?om, sa kojom valjanoš?u? To va�i naravno i za istra�ivanja koja se time bave. Dakle, raslojeno je sve to. Imali smo društvo koje je te�ilo koliko-toliko jednakosti ili uniformnosti, na?elno je to trebalo da bude što je mogu?e sli?nije i pravednije, jednakije da tako ka�em. Sada je u modi upravo na svaki na?in devastiranje ideje jednakosti. Naprotiv, vrlo smo razli?iti, jedni su vredni, jedni nisu, jedni rade, jedni ne rade, jedni su kvalifikovani, a drugi nisu. Podobni i nepodobni.

Opširnije >>>