za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"POLITIČKA I EKONOMSKA ZAJEDNICA: SOLIDARNOST I PROFIT"
Pretraga
Verzija za štampu

Beograd, 16. oktobra 2013.

Ključno pitanje je kako izaći iz krize na globalnom nivou, ali tako da se sačuva pojedinac i društvo, koje treba da bude solidarno, a istovremeno da se obezbedni privredni razvoj, rečeno je danas u debati "Politička i ekonomska zajednica, solidarnost i profit".

Predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović je ocenio da je moguće naći meru da se sačuva čovek, a da istovremeno postoji privredni razvoj.

Nije istina da je naše istorijsko razdoblje sazdano samo na profitu i ljudskoj sebičnosti, bilo je i solidarističkih društava i jako dugotrajnih zajednica koje su vodile računa o svim svojim članovima, rekao je Mićunović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Možda deluje neuverljivo, ali smo ovu temu planirali ranije, pre najavljenih mera i pre ovog što se dogodilo. Događaji nas sustižu i ispada da smo nekako aktuelni, pa koju god temu da pokrenemo ona jeste nešto o čemu vredi raspravljati. Ovo o čemu govorimo je tema mnogo šira od onog o čemu danas možemo da raspravljamo. Ona se tiče svetske krize i dileme u kojoj se nalazi danas politička teorija, naravno i ekonomska, kako će se ova kriza tretirati, da li kao nus pojava kakve smo imali u istoriji i prošlom veku ili ranije, ili ona dovodi u pitanje osnovne postavke razvoja kapitalizma i tržišne privrede u ovom veku? Šta na sve to utiče? Pored tehnologije, utiču i mnoge druge stvari. Ono što je za svakog političkog analitičara, vrlo vidljivo, to je da postoji odvojenost između onog što se naziva ekonomska zajednica i ekonomski svet, koji brine o efikasnosti, gde je profit mera te efikasnoti, i na drugoj strani politička zajednica, koja se raslojava na razne načine, raznim oblicima diskriminacije i imamo problem velike nezaposlenosti, što ruinira društvo u celini.

Ekonomija podstiče razvoj društva, tako je bar izgledalo u istoriji, a sada imamo situaciju da ekonomija razara društvo kao političku zajednicu koje solidarnost mora da ima kao i svaka vrsta životinjska, morali bi je imati i ljudi.

Ekonomija podstiče razvoj društva, tako je bar izgledalo u istoriji, a sada imamo situaciju da ekonomija razara društvo kao političku zajednicu koje solidarnost mora da ima kao i svaka vrsta životinjska, morali bi je imati i ljudi. To je globalni problem. Ne mislim da mi to možemo danas sve rešiti. Mi smo suočeni sa našom situacijom i našom krizom. Šta se može tu učiniti? Mi smo videli, najavljuju svi neke mere, još to nismo dobili u nekoj zvaničnoj formi osim u novinama. Videćemo kako će izgledati debata u Parlamentu o tome, ali imamo vrlo vidljivu situaciju da se danas klasno društvo krajnje reducira i mogli bismo reći, deli na bogate i siromašne. To je dosta uprošćeno i dosta loše po društvo, jer zahteva vrlo radikalne konflikte da bi se to razrešilo. Samo sam hteo da objasnim zašto smo ovu temu uzeli i šta su naša očekivanja, a onda ćemo na kraju možda uzeti učešće i u debati. Hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako hoće čovek da kaže pet stvari za deset, dvanaest minuta, onda nema mnogo argumentacije, ilustracije, nego samo teza. Hoću da se oslonim na ovaj šlagvort koji mi je dao prof. Mićunović, kako se ove teme aktuelilzuju u onoj meri u kojoj nam je već neprijatno što su toliko aktuelne za neke druge države u okruženju, jer je rečeno da se država batrga između bankrota, gde je pokušaj da izbegne bankrot, i pokušaja da očuva minimum legitimnosti kod svojih građana kojima treba da obezbedi pristojan život i normalno društvo. Imaću pet teza. Prva moja teza vezana je za moju normativnu poziciju koju neću kriti. To je parafraza i svi to znaju, ono što je pre više od tri decenije rekao Habermas, stvar zvuči otprilike ovako: svi uđemo u neku vrstu političke obligacije sa svojom državnom vlašću i u toj obligaciji status građanki i građanina traži opravdano da nam se vrati od spostvene države u pristojnoj količini valute ekonomskih, socijalnih, političkih i kulturnih prava, inače neću ispunjavati deo obligacija prema državi. To je nešto na čemu demokratske države moraju da se baziraju.

Samo kod nas jedan broj kvazilevičara i neoliberala neće da kaže da postoji ogromna napetost između principa kapitalizma i demokratije i njihovih logika.

Druga stvar je, stara isto tako tri i po decenije, od političke teorije krize, od Habermasa i drugih autora, da u strukturi onog što zovemo demokratski kapitalizam postoji jedna vrsta antinomije ili napetosti, razlike između imputa i principa, između nečega što je logika profita, logika akumulacije i onog što je logika opravdanih zahteva građana za korpusom prava, što je logika legitimacije. Samo kod nas jedan broj kvazilevičara i neoliberala neće da kaže da postoji ogromna napetost između principa kapitalizma i demokratije i njihovih logika. Ne možete da prenapregnete sistem u očekivanjima za podršku i zadovoljevanje apetita ako to akumulativna ili poreska država ne može da zadovolji do kraja. S druge strane, čim redukujete prava građana, onda u kakvoj takvoj demokratskoj utakmici gubite pravo. Šta je onda princip, iz ovog poslednjeg što sam rekao? Kapitalizam uvek pokušava da ograniči demokratiju. Kapitalizam može jako lepo da živi bez demokratije i u nedemokratskim poretcima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moram i ja početi od ove teme, a to je politička i ekonomska zajednica. Vrlo je teško napraviti takva dva odvojena skupa. Mislim čak da može biti opasno ne definisati ta dva odvojena skupa, a početi raspravljati o njihovom odnosu, posledicama jednog i drugog. Teško je verovati da ekonomija razara društvo, mislim da mnoge stvari razaraju današnje društvo. Kada je reč o profitu i solidarnosti, nikako se ne sme govoriti o profitu i ekonomskoj zajednici, solidarnosti i političkoj zajednici, jer lično mislim da i ekonomske odluke donosi u velikoj meri politička zajednica. Tako da tu postoji velika povezanost. Drugo, što vrlo često volim da kritikujem, jesu globalne teme o kojima mi raspravljamo. Mala smo zemlja, najbolje naše ideje neće dospeti do Nobelove nagrade i nije toliko dobro da se mnogo trošimo na globalnim temama, pa se ovde pominje, recimo i neoliberalizam koji se kao termin i pojam često upotrebljava u ideološke svrhe. Ovde je već započelo ponešto o tih ideologija, što ja ne volim.

Važno za ovu današnju temu jeste da imamo samo milion i 700 hiljada zaposlenih i toliko isto penzionera, grubo ću govoriti u ciframa, nemojte zameriti. Isto tako, imamo iz budžeta plate za 700.000, samo milion ostaje onih koji nisu iz budžeta, nego zarađuju za nekog i izdržavaju budžet.

Najviše volim da, kao mala zemlja, okrenemo se sebi i pokušamo videti gde smo i šta bismo mogli uraditi. Važno za ovu današnju temu jeste da imamo samo milion i 700 hiljada zaposlenih i toliko isto penzionera, grubo ću govoriti u ciframa, nemojte zameriti. Isto tako, imamo iz budžeta plate za 700.000, samo milion ostaje onih koji nisu iz budžeta, nego zarađuju za nekog i izdržavaju budžet. Znači, oni samo plaćaju, a ne primaju nazad iz budžeta. Ako hoćete, iz budžeta najveća stavka su penzioneri koje sam već pomenuo, skoro isto brojčano kao i zaposleni. 700.000 tih kojih imamo u javnom sektoru, njihove plate u velikoj meri su direktno iz budžeta. Na koncu socijalnu pomoć prima svega 300.000 ljudi, vrlo mali deo. Kada to analizirate, šta je to? Tu spadaju različite stvari. Tu spada socijalna zaštita, koja je 108 milijardi recimo u sadašnjem budžetu, ali je tu za decu 44, boračka 15 i prava socijala je samo 32 milijarde, skoro i da ne postoji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Siva ekonomija postoji političkom voljom političkog staleža. To je potpuno jasno iz svega što su rekli predhodni govornici. Meni je jasno i ovako direktnim opažanjem, pošto sam pre šest i po godina se zaposlila u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, direktorka sam Uprave za rodnu ravnopravnost, koja sarađuje sa velikim brojem drugih ministarstava. Ovo je treća Vlada od kada sam zaposlena u Ministarstvu tako da znam dosta i o drugim ministarstvima. Oni imaju svoje fudbalske klubove, upravne odbore, biznise i stranke, tako da nema nikakvog smisla očekivati od njih da znaju o čemu se radi u njihovim ministarstvima i naravno ne znaju. Tu počinje stvar. Što se tiče toga da Parlament nešto odlučuje, odavno je poznato i čak su postojali u javnosti predlozi da je dovoljno da imamo onoliko poslanika koliko imamo parlamentarnih stranaka, zato što se odluke donose dogovorom predsednka parlamentarnih stranaka, a ne ozbiljnim zaključcima na osnovu argumentacije koja se iznosi u Parlamentu. O transparentnosti nema nikakvog razloga pričati.

Floskula da smo svi strašno siromašni pa zato struja treba da bude džabe je potpuno naopak i društveno i ekonomski argument.

Bez obzira što je istina da smo siromašna zemlja, UN odbijaju da nas kategorišu tako, nego smo zemlja sa srednjim prihodima, zato što je svet veliki i ima puno siromašnih zemalja na drugim kontintentima, ali u svakom slučaju, mi smo zemlja koja ne može da bude u bilo kakvoj ozbiljoj konkurenciji sa nekim zemljama EU. Globalna kriza itekako utiče na nas, ali možda najviše u tome što su sada u krizi najveće definicije ovih pojmova o kojima govorimo. Jedan od pojmova koji zaista je među prvima za promenu definicije je pojam razvoja. Ne možemo više definisati razvoj samo brojevima, to je već pod velikim napadom ogromne literature. Razvoj je definisan u svetu koji se tehnološki i u raznim drugim načinima promenio, i naravno u zavisnosti od političke volje se različito tretiraju iste brojke u Americi, Čileu, Argentini. Potpuno se slažem sa gospodinom Kovačevićem da je solidarnost odsutna iz bilo kakvih propisa, ali čak i običaja ovog društva. Floskula da smo svi strašno siromašni pa zato struja treba da bude džabe je potpuno naopak i društveno i ekonomski argument.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Temu sam bukvalno i u najužem smislu shvatio, a došao sam zato što me tema zanima i zato što smo na sličnim skupovima 2005. godine imali knjigu koju je Konrad Adenauer Fondacija dala na prevod i na štampu, leksikon socijalne i tržišne privrede. To je nemačka privreda koja i dan danas tvrdi da je socijalna tržišna privreda, kada joj prigovaraju iz EU zašto ne prihvata neka drastičnija rešenja. Pošto ne mogu da pročitam sve što sam napisao, nekih ću osam tačaka samo naznačiti sa kojim podacima raspolažemo i kakva je perspektiva ovog odnosa kolača, tj. društvenog proizvoda i solidarnosti. Pošto je to vezano za profit, onda bih hteo da kažem šta su profit i solidarnost, onda šta sa solidarnošću treba postići, dve različite stvari sa različitim determinantama. Ne treba ih mešati, ne treba u stvaranje profita uključivati socijalne kriterijume, jer nema ništa od ekonomije i racionalnog odlučivanja. Kada se profit i društveni proizvod napravi, onda preraspodela rešava sve ove stvari o kojima smo nameravali da danas govorimo. Ostavimo profit preduzećima da pokriju sve troškove proizvodnje i nešto preko toga za razvoj i naravno za preraspodelu u solidarnost.

Položaj ljudi danas koji su u svetu korisnici te solidarnosti ili društvene preraspodele nema šanse u kratkom roku da se poboljša.

Da bismo videli ko su ljudi koji trebaju u jednom civilizovanom društvu da očekuju solidarnost, u svetskoj literaturi i u organima koji o tome brinu, definisane su ove kategorije: prvo nezaposleni, jer rastu, pa ako nemaju porodicu u kojoj imate takođe nekog ko je ekonomski aktivan, onda i deca nezaposlenih moraju da uđu u tu kategoriju. Obolela lica, koja imaju velike troškove za lečenje i invalidi sa smanjenom radnom sposobnošću, tako se sabira broj ljudi koji će jednog dana ili koji bi već sada trebalo da budu predmet te solidarnosti. Položaj ljudi danas koji su u svetu korisnici te solidarnosti ili društvene preraspodele nema šanse u kratkom roku da se poboljša. Kolač nije dovoljno velik za tu preraspodelu i imam dve vrlo aktuelne publikacije, jedna je od UN iz oktobra, a druga je iz EU od 1. novembra, koja je puna podataka o ovom odnosu solidarnosti i profita u svetskoj privredi i o mogućnostima i perspektivama koje tu možemo da očekujemo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala na pozivu za učešće na ovoj debati i hvala organizatoru što je izabrao uvodničare koji su na jedan veoma produktivan način ovu debatu učinili interesantnom. Zašto to kažem? Zbog toga što je reč o dva pristupa potpuno različita, dijametralno suprotna. To je ono što čini debatu interesantnom. Na koji način mislim da su ta dva pristupa potpuno suprotna i da se na izvestan način isključuju? Idemo redom. Pre svega, gde se vidi izvor krize? S jedne strane, prof. Stoljiljković govorio je o globalnom kontekstu, s druge strane prof. Kovačević isključivo zabranjuje da se o tom kontekstu uopšte i govori, jer on navodno zamagljuje stvari, gde se vidi uzrok krize. Prof. Stojiljković govori o globalnom kapitalizmu, tržištu, a to je ono o čemu otprilike i prof. Mićunović na početku je govorio. Sa druge strane, prof. Kovačević insistira na tome da je neefikasna država ključni uzrok krize u kojoj se nalazimo.

Ovde vidimo da postoji hegemonija jednog gledišta koje je globalno prisutno, a to je gledište nečega što bih nazvao transnacionalna kapitalistička klasa ili elita.

Gde je problem siromaštva? Problem siromaštva je u tome što postoji po prof. Stojiljkoviću nedovoljna solidarnost u okviru društva, a po profesoru Kovačeviću problem je upravo u tome što smo siromašni i onda je potrebno da se jednostavno ekonomija razvija. Izlaz se vidi u privatizaciji, kao uslovu za razvijanje ekonomije, a sa druge strane, izlaz prof. Stojiljković vidi u jednom globalnom kontekstu, stvaranju globalne socijalne države, jačanju solidarnosti, a na kraju krajeva, vidimo i jačanje ekonomije. Kada bih trebao da se opredelim na čijoj sam strani, intimno sam bliži pristupu globalnom, time se i bavim, ali ono što mi se čini problem oba ova pogleda na stvar, što su i jedan i drugi neostvarivi, naprosto su u kontekstu u kom govorimo nemogući. Zašto? To ću pokušati zapravo sada da obrazložim, ali ajde da krenem od toga da mi se čini da je problem u tome što i ovde vidimo da postoji hegemonija jednog gledišta koje je globalno prisutno, a to je gledište nečega što bih nazvao transnacionalna kapitalistička klasa ili elita. Ona se zapravo na balkanskom prostoru izražava u predominaciji politike koja na ovaj ili onaj način operacionalizuje te ključne ideje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je Vlada, u najboljem maniru da prosto paradigmatično obeleži neke prostore, previše razdvojio ono o čemu smo kolega Kovačević i ja govorili. Nije to tako nespojivo. Prvo, jesam branio tezu da na evropskoj ili globalnoj ravni nešto se može promeniti. Zemlje poput Francuske su primer šta je moguće ili nemoguće sa tzv. socijalizmom ili socijaldemokratijom u jednoj zemlji. Duboko uvažavam ovo o čemu kolega Kovačević govori i on uvažava ovo, ali kaže, ajde dajte nemojmo se preterano baviti time, dajte da vidimo šta možemo kao društvo da uradimo, da tu nađemo neku nišu koja je povoljnija za nas i da nešto računamo i organizujemo. Drugo, kao neko ko nije ekonomista opterećen sam značenjem i težinom ekonomskih razloga i tegom toga i ovo što je gospodin Kovač govorio u kojoj meri je ta margina uska i obavezujuća.

Danas će da izađu sa ovim progres riportom i to je otprilike kao da sam ti obeležio kako treba i gde da trčiš. Nemojte da sada detaljišem kako se donosi zakon iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, a što je bilo nešto što je u niši nacionalne države.

Danas će da izađu sa ovim progres riportom i to je otprilike kao da sam ti obeležio kako treba i gde da trčiš. Nemojte da sada detaljišem kako se donosi zakon iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, a što je bilo nešto što je u niši nacionalne države. To sada važi i za zemlje koje hoće u EU. Ne možete vi da se igrate. To je ovo o čemu govori Vlada i gde se slažemo. Ovo o čemu govori gospodin Kovačević je tačno, imanjem ili nemanjem jedne dobre ekonomske i socijalne politike, razvoje strategije, možete da malo menjate svoju poziciju, koliko god to bilo malo. O tome sam govorio, opterećen time kolika je težina tog tega, ekonomskog, koliko se tu politički manipuliše i koliko smo uvek izbegavali ovo o čemu je gospodin Kovačević počeo da govori. U trenutku sam malo neprijatno reagovao. Znate zašto? Nas uvek dovode ekonomisti u Vladi u situaciju, evo još samo sad da potonemo i nećemo nikad više, bavićemo se strategijom, uvek svi rade palijativne mere i nikad nema strategije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pitam se, da li ekonomija blagostanja prestavlja nužan uslov solidarnosti? Onda se pitam, šta znači solidarnost? Da li solidarnost znači nužno deljenje materijalnog dobra ili solidarnost znači deljenje ideje, znanja i deljenje svih vrednosti koje imamo, ne samo onih materijalnih? Ako sam ovde u pravu, mi bi trebalo da poradimo na našoj solidarnosti, bez obzira na nedostatak materijalne prirode. Drago mi je što sam uspeo da prepoznam kada sam samog sebe pripremao i što su to rekli ljudi koji su učeniji pre mene, postavljam pitanje: kada je došlo do ostavinske rasprave između države i naroda? Kada je došlo do toga da tražimo isključivo državno, pri čemu državu posmatramo kao jedan vladajući aparat. Tražimo odgovornost i njihovu dobru i ličnu volju, a negde smo malo usporili sa našom odgovornošću i našom ličnom voljom.

Često krenemo od pretpostavke, ako povećamo porez za dva posto i tog poreza su prilivi toliki, dva posto će biti uvećano, ali da li će to zaista da se dogodi? Da li će to zaista biti posledica koju možemo da očekujemo?

Kada govorimo o našoj odgovornosti, govorimo o organizacijama civilnog društva, o pojedincu, o sindikatima, o profesionalnim udruženjima, o ustanovama, akademskim zajednicama. Svi smo garant i svedoci da se akademske zajednice. sindikati ili organizacije civilnog društva uključe tek kada do problema dođe. Sindikat je u najvećoj meri bio uključen onog trenutka kad je došlo do privatizacije, kriveći privatizaciju dobrim delom za ekonomsku propast, naravno ne svi i ne uvek. Privatizacija se desila samo kao posledica ekonomskih politika koje su negde vođene. Prosto, to je samo ono što se dogodilo. Nije ona uzrok, ona je posledica, to je moje viđenje. Kada smo govorili o subvencijama, poreskim politikama, tu se prosto pitam kada će doći trenutak da našu političku i pravnu regulativu baziramo ne samo i ne na prvom mestu na logičkim pretpostavkama, nego da logičke pretpostavke stavimo samo kako temelj, a da politiku i pravne elemente baziramo na nauci. Često krenemo od pretpostavke, ako povećamo porez za dva posto i tog poreza su prilivi toliki, dva posto će biti uvećano, ali da li će to zaista da se dogodi? Da li će to zaista biti posledica koju možemo da očekujemo?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo više gledišta, neka su komplementarna, a neka su suprostavljena, ali to je podsticajno za raspravu. Zbog ograničnenog vremena usresrediću se na situaciju u našem društvu, s tim što bih pre toga rekao jednu tezu: socijalna prava o kojima danas govorimo, pominjemo i građanska prava i politička prava, ali je akcenat na socijalnim, su rezultat nečije borbe. Bilo da su tu borbu povele određene političke stranke, Parlament, neki uticajni teoretičari, bilo sindikati. To znači da se socijalna prava ili sticanje socijalnih prava ne dobija se na tanjiru. To se zadobija borbom i zato je neophodno ono što se zove aktivno građanstvo. U to aktivno građanstvo spada i ovo što danas radimo ovde u okviru delatnosti programa rada dve nevladine organizacije. Znači, one su vrlo angažovane.

Ako se pogleda kakva je situacija u svetu onda se, da bih najkraće na to odgovorio, prisetim teze Rajta Milsa iz 70-tih godina prošlog veka kad je govorio o eliti vlasti i rekao da postoji organizovana neodgovornost elita.

Ako se pogleda kakva je situacija u svetu onda se, da bih najkraće na to odgovorio, prisetim teze Rajta Milsa iz 70-tih godina prošlog veka kad je govorio o eliti vlasti i rekao da postoji organizovana neodgovornost elita. Kada kažem elita mislim na političke elite, na ekonomske i na kulturne elite. Naglasak je na političkim elitama, njihova organizovana sebičnost i organizovana neodgovornost. Sada se suresređujem na domaće prilike. Sociolozi obično kažu da se nalazimo u fazi nestabilnog političkog kapitalizma, zato što postoji dominacija politike, postoji intervencija države i državnog sektora. Treba podvući nešto što je poznato, postoji državni sektor, postoji privatni sektor, postoji siva ekonomija, kao jedna treća oblast. Postoji nešto što je postala neka parola dana, ako to dobro razumem, da je neophodna saradnja između javnog i privatnog sektora, kako na državnom nivou tako i na lokalnim nivoima. Javni sektor priprema povoljan zakonski ambijent, a iz privatnog sektora se traže investitori, bilo da su domaći ili strain. Ovaj javni sektor treba da im pruži povoljan ambijent i treba da ih usmeri da se te investicije koriste za ono što se zove, ako ne zvuči malo smešno u situaciji u kojoj se nalazimo, opšte dobre ili opšti interes.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da smo ovim otvorili jednu vrlo ozbiljnu temu, postavili smo teška pitanja. Mislim da odgovori ili bar ovaj aspekt koji ćemo mi pokušati da damo je samo delimčan pokušaj da nekako doprinesemo ukupnom razvoju ekonomskom i socijalnom i da zaštitimo ovu našu interesnu grupu, a to su zaposleni. Prvo, ta neka dilema koja je postavljena ovde da li intervencionizam i liberalizam, odnosno da li socijalno-tržišna privreda ili liberalno-ekonomska, pre bih to nazvao dilemom kojim putem hoćemo da idemo i šta hoćemo da dobijemo? Ta lese fer privreda više od 19. veka na ovamo ne postoji ili ako postoji, postoji u nekim afričkim zemljama. Latinska Amerika već odavno pribegava socijalnim modelima, podsticajnim modelima razvoja, a to vidimo kroz određene rezultate koje su postigle te zemlje u rastu i njihovoj socijalnoj dobiti. Hoću i da se složim sa tom pričom da mi te globalne probleme ne možemo da rešimo. Jeste da smo mi u globalnom svetu i deo globalne privrede, ali moramo da se okrenemo sebi.

SAD su recimo u 2009. godini namenile 800 milijardi dolara za program ekonomskih podsticaja. S druge strane, moramo da kažemo da Evropa je u ovom periodu od krize povećala svoje namene za socijalne fondove.

Sada ću da kažem jedan primer, prema našem saznanju, kada se daju podsticaji na monetarnom nivou, globalnom, finansijskom, kada kažemo kada se pospešuje tražnja u jednoj ekonomiji tipa SAD, dolazi do povlačenja industrijskih resursa i oni se uposle i plasiraju veći proizvod. Sa druge strane, kada vi to odradite u Srbiji, umesto da zapošljavanjem dobijete domaću industriju, vi dobijete efekat povećanja uvoza i povećanja spoljno trgovinskog deficita. Te stvari treba razlikovati i treba pažljivo odmeravati mere i sa njima postupati. SAD su recimo u 2009. godini namenile 800 milijardi dolara za program ekonomskih podsticaja. S druge strane, moramo da kažemo da Evropa je u ovom periodu od krize povećala svoje namene za socijalne fondove. Kada kažemo socijalni evropski fond, treba da znamo da to nije ona socijala u klasičnom smislu. Jeste i to, pomoć porodici, ali to su sredstva koja su namenjena u prvom redu za obrazovanje, za unapređenje teže zapošljivih osoba, za aktivne mere na tržištu rada. Ta neka socijalna politika je šira. Ovo što imamo jednake mogućnosti, davanja obrazovanja, davanja startnih pozicija, to sve treba da uđe u jednu socijalnu politiku.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću da istaknem nekoliko važnih činjenica, posebno o radništvu i socijalnoj strukturi Srbije. Zahvalila bih se prof. Vujoviću koji je pomenuo pojam organizovane neodgovornosti, a ja bih ga ovde samo operacionalizovala kroz analizu osnovne strukture. Pre svega, socijalna odgovornost je kategorija koja je strana neoliberalnom konceptu globalizacije i kapitalizma. U Srbiji smo upravo na putu stvaranja društva periferije. Upravo tamo gde je najdoslednije i najžešće u roku od 10 do 13 godina primenjen neoliberalni koncept tranzicije i privatizacije. Ništa to nije slučajno, izolovano od ove globalne krize, a moja je glavna teza da kriza ovog društva je pre svega unutrašnje prirode. Najveću krivicu i odgovornost nose domaće političke i ekonomske elite. One su po svojim interesima stopljene, po ideologiji, politici malo raznovrsne, ali su kao pupčanom vrpcom vezane za međunarodne centre političke, finansijske i druge moći. To se posle 2008. godine posebno vidi. Vidimo mi to svakodnevno, u donošenju poslednjih mera, promenama radnog i socijalno zakonodavstva. Već ste pominjali siromašne i nezaposlene, a ja bih ovde istakla da se upravo radnici Srbije posle 2000. godine najveći gubitnici tranzicije.

Prema međunarodnim podacima MMF i Svetske banke, poslednih 5 godina 600.000 radnih mesta je izgubljeno, moja procena je da je bar toliko i od 2000.

Prema međunarodnim podacima MMF i Svetske banke, poslednih 5 godina 600.000 radnih mesta je izgubljeno, moja procena je da je bar toliko i od 2000. To je ubrzana tranzicija i privatizacija koja je nokautirala na marginu socijalnu, političku, društvenu, radništvo Srbije. Sada su na redu srednji drutšveni slojevi, za koje Branko Milanović tvrdi da su oni gubitnici na globalnom nivou i da se formirala, kako reče prof. Vuletić, transnacionalna globalna klasa. To je nekoliko procenata svetskog stanovištva, a srednja klasa je godinama svoju potrošnju bazirala upravo na pomenutim kreditima bez pokrića i mogućnosti da se vraćaju i sve promene radnog, socijalnog, penzionog zakonodavstva, koje se dešavaju van ove zemlje su najviše pogodile upravo srednju klasu. Ona na njih reaguje burno, masovno, manje-više neuspešno, jer iznad sebe ima mnogo jakog igrača, a to je upravo interes krupnog globalizovanog transnacionalnog kapitala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moje izlaganje će biti u velikoj meri različito od mojih cenjenih i uvaženih kolega i prethodnika koji su govorili o koristi u sagledavanju i usaglašavanju problema koji postoji u sindikalnom pokretu i u pokretu radištva i zaposlenih. S obzirom da moje profesionalno interesovanje ide ka poslodavačkim organizacijama i da na dopunskim studijama upravo proučavamo ovaj segment naše političke i društvene scene, vratiću se na izlaganje profesora Kovačevića i potenciraću još jednom na zabrinjavajućim brojkama koje u Srbiji postoje i koje očigledno u ovom vremenu krize daju određenu težinu i  upućuju nas na alarmantno potrebno duboko promišljanje o rešenjima koja mogu da dođu i koja će se sigurno u nekom vremenu desiti, samo je pitanje da li ćemo ih dočekati. Činjenica da 1.700.000 ljudi je u penziji i da zavise direktno od budžeta, da upravo toliko i zaposlenih izdržava taj veliki broj penzionera, uključujući i omladinu, mlade, decu, stare koji nisu ostvarili penziju i čitav niz drugih kategorija, da od 1.700.000 zaposlenih ljudi, 700.000 živi na budžetu, predstavnici javih službi, javnih preduzeća i drugih institucija koje se finansiraju iz budžeta, jasno pokazuje da je stanje više nego zabrinjavajuće.

U postupcima izveštavanja Ministarstva rada i drugih institucija nalazimo se u velikom problemu, pogotovo Nacionalna služba za zapošljavanje, kada izveštavamo o broju zaposlenih između 15 i 25 godina. Kod nas je ta brojka zanemarljiva i skoro da je nema.

Pravnik sam po obrazovanju i logično je da nije potrebno mnogo promišljati pa da kažemo da su to neizdrživi i na duge staze vrlo teško ostvarivi efekti. U postupcima izveštavanja Ministarstva rada i drugih institucija nalazimo se u velikom problemu, pogotovo Nacionalna služba za zapošljavanje, kada izveštavamo o broju zaposlenih između 15 i 25 godina. Kod nas je ta brojka zanemarljiva i skoro da je nema. Logično da su oni koji izdržavaju vrlo zainteresovani i da žele da osmisle politiku. Neće to buti oni koji su izdržavani. Iz tog razloga ću se vratiti na iskustvo koje sam imala vezano za poslodavačke organizacije u samom početku svetske ekonomske krize, negde 2008. Međunarodna organizacija rada, sektor za poslodavce, je organizovala skup gde je faktički predstavila određena istraživanja i analizu koja me je duboko zabrinula. Elementi nastanka krize mogu da se preopoznaju, ona je sigurno jasna i ekonomski i društveni pokazatelji ukazuju da će se ona desiti. Zabrinjavajuće je to što se ne zna koliko će ona trajati, koja će biti dubina njenog obuhvata, koliko će privrednih grana i kakav rezultat ostaviti njena dužina i snaga.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Danas smo krenuli sa jednog visokog nivoa teoretskog, filozofskog, koji smo spustili na one koje najviše tišti ova tema, a to je šta se dešava u našoj zemlji i šta će se dešavati u budućnosti. Ceo svet se pita u kom pravcu će društvo blagostanja ili bolje rečeno kako će izgledati društvo blagostanja u budućnosti? Ako posmatramo društvo blagostanja kao nešto što se zasniva na potrošačkom društvu, onda smo svesni da je proizvodnja određenih resursa jednostavno neodrživa na duži rok sa ovakvim povećanjem stanovnika na celoj planeti. sa određenim industrijama koje se razvijaju i koje troše ogromne energetske resurse. To društvo blagostanja će izgledati sasvim drugačije. Kako će ono izgledati to ne znamo mi ovde, jer smo bili izolovani, realno gledano do 2000. godine, a ne znaju više ni veliki igrači i velike sile na svetskoj pozornici. Kada pogledamo na globalnom nivou videćemo da politički akteri u suštini u saradnji sa ekonomskim akterima formulišu određene politike se sami nalaze u krizi. To vidimo na jednostavnim primerima, preuzimanjem različitih tema od suprotnih političkih opcija.

Nemate nikakvu više granicu između levice u klasičnom smislu i desnice, jer mere koje sprovode i jedni i drugi, gledano u ekonomskoj sferi su identične.

Imate u Nemačkoj konzervativce koji preuzimaju u svojim političkim programima neke teme koje su imali zeleni, čisto da bi dobili njihove birače. Da ne govorimo o našoj zemlji gde su određene političke teme potpuno preuzete. Nemate nikakvu više granicu između levice u klasičnom smislu i desnice, jer mere koje sprovode i jedni i drugi, gledano u ekonomskoj sferi su identične. Možda bi bile dve-tri mere drugačije, ali suština bi se svela na isto. Ono što je problem našeg društva jeste da se spuštamo niže, da se ne snalazimo u globalnom svetu, a postali smo deo globalnog sveta i nismo više izolovano društvo od kada su određene multinacionalne kompanije zakupile, odnosno kupile firme sa idejom i tendencijom da kupuju druge firme koje su kod nas još uvek ostale interesantne. Mi više nismo samostalan igrač, nismo bili ni ranije, delovalo je da smo izolovani iznutra, jer smo imali probleme u našem političkom životu, ali realno gledano, od 45-te do 2000. godine nismo učestvovali u svetskim tokovima. Od 2000. godine mi iako smo periferija, učestvujemo itekako u tim tokovima. Sada je pitanje kako će to izgledati na našem slučaju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da mi je najbolje ako krenem od ovog poslednje pomenutog, može li potrošačko društvo imati dovoljno solidarnosti? Solidarnost se danas u savremenom društvu ne sprovodi direktno između ljudi. U manjem delu se tamo sprovodi. Pravi posrednik je država, a država ima suverenu vlast, što znači da se može to sprovesti. Ne bi to trebalo gubiti iz vida. Pitanje je jedino kako će građani uticati na državu, kako će država uspostaviti sistem? Sada kad sam pomenuo sistem, čini se da je to kod nas najlošija karika u lancu problema. Ako gledate poslednje mere, one imaju različitu dubinu. Što se tiče štednje imamo relativno skromnu meru oporezivanja zarada u javnom sektoru. Na strani prihoda javnih imamo porez sa 8 na 10%, što je takođe relativno skromno. Onda imamo čitavu listu slatkorečivih ideja kako će se sistem popraviti i kako će sistem ubuduće proizvoditi bolje. Šta će se dogoditi sa javnim preduzećima, kakav će biti Zakon o radu, kako će se stečaj sprovoditi? Po mom mišljenju, to je oblast gde najviše možemo uraditi. Najmanje u tome radimo.

Ako uzmete našu spoljno trovinsku razmenu, zemlja od sedam miliona stanovnika, tu smo na dnu. Morali bi više razmenjivati se sa svetom.

Evo ja ću, pošto me gleda gospodin Vuletić, reći da mi se ne sviđa njegova izjava da se ništa na lokalnom niovu ne može uraditi u današnjem globalnom svetu. Čini mi se da se i dalje više može uraditi na lokalnom nivou. Svidelo mi se što je ovde rečeno da je jedan od naših problema nedovoljno snalaženje u globalnom svetu, to se vidi i može se izmeriti. Ako uzmete našu spoljno trovinsku razmenu, zemlja od sedam miliona stanovnika, tu smo na dnu. Morali bi više razmenjivati se sa svetom. Svidelo mi se i zapažanje da u Americi deluje drugačije ako se poveća tražnja. Naravno, velika država, ima veliko domaće tržište. Kod nas je i to drugačije. Mi smo još više ovisni o globalnom u tom pogledu, a Amerika je najglobalnija, jer nam ona proizvodi neke probleme koje imamo. Imajući i jedno i drugo na umu, mi malo radimo da napravimo domaći sistem boljim i da on odbacuje bolje profit, jer kada uzmete čitav naš privatni sektor, kada uzmete profitne stope koje se ostvaruju, one su nedovoljne. Ne cveta nam ni privatni sektor.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Uključiću se u debatu sa nešto više objašnjenja oko same teme o kojoj je bilo reči. Naravno da bez ekonomije i njenog razvoja, veće proizvodnje dobara, život bi izgledao mnogo siromašnije i lošije. Nije tačno da je manje solidarnosti u siromašnim društvima i obrnuto. Antropološka istraživanja nam pokazuju da su prvobitna društva najvećim delom bazirana na solidarnosti. Tamo nije postojala motivacija profitna ili sebična. Mogu da navedem mnogo primera, recimo Mosov esej o daru, gde je motivacija da što više proizvede stoke, jagnjadi i životinja i da daruje drugima. Postoji nešto što je isto tako psihološki, antropološki sporno, da li je isključiva i najvažnija i najbolja motivacija upravo sebičnost i profit? To je tako u kapitalizmu, tako je u tržišnoj privredi, ali nije tako bilo u istoriji. Ono gde je problem za mene, zašto se jedan period koji danas imamo odjednom proglašavao kao najzad nađeni oblik ekonomskog i društvenog života koji je bio, i onda se falsifikuje, i u istoriji uvek prisutan i večan i on je nepromenljiv? Nećemo ići u traženje alternative. Nije tako. Miliband je rekao: “Dok je god siromašnih biće socijalizma, dok je god kapitalizma biće i socijalizma”.

Ono što sada imamo, kao dominantnu ideju to je dajte nam samo kapital. Evo samo da nam je da dobijemo strane investicije, onda smo razrešili sva pitanja.

Tu postoji jedna povezanost, u 19. veku bilo je sjajnih ideja, koje su naravno snagom kapitala bile suzbijane. Ima jedna Furijeova ideja, napravimo socijalni ugovor. Šta je socijalni ugovor? Hajde da vidimo razne grupacije koje doprinose u stvaranju dobara. Rad, koji najviše učestvuje, dobija 5%. Kapital 3%. Talenat, to je ono gde je nauka i nova tehnologija, donosi 2%. To je uslovno tako rečeno, ali je bila svest o tome da u proizvodu učestvuju mnogi. Ono što sada imamo, kao dominantnu ideju to je dajte nam samo kapital. Evo samo da nam je da dobijemo strane investicije, onda smo razrešili sva pitanja. Znam da smo sirotinja, da ima mnogo nezaposlenih, ne proizvodimo, da bi to bilo nephodno, ali nije problem samo u tome. Mi danas možemo da posmatramo, imamo društvo kao jednu celinu, ali da ga gledamo istorijski, šta se desilo? Socijalizovano je društveno bogatstvo.

Opširnije >>>