za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"LJUDSKA PRAVA I SLUŽBE BEZBEDNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu

Srbiji je potrebna reforma i bolja kontrola bezbednosnih službi, ocenili su u Beogradu učesnici skupa "Ljudska prava i službe bezbednosti" održanog 27. novembra 2012. god.

Predstavnici Skupštine, regulatornih tela i nevladinog sektora smatraju da je očuvanje bezbednosti i službi u tom sektoru veoma bitno, ali ne na štetu ljudskih prava.

Poslanik i funkcioner Demokratske stranke Dragoljub Mićunović poručio je da ljudska prava ne smeju biti "kolateralna šteta" u borbi protiv terorizma i očuvanju bezbednosti.

"Kada se službe bezbednosti pohvale nekim uspesima, uporedo sa tim imamo i primere kršenja ljudskih prava, torturu ili protivzakonitu izolaciju", kazao je Mićunović.

On je ukazao da država ne sme da zloupotrebljava moć i koristi je protiv građana.

"Moramo da se reformišemo, usvajamo međunarodne standarde ljudskih prava, potrebna je kontrola službi bezbednosti", kazao je Mićunović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što je sigurno, postoji jedan kulturni politički deficit našeg društva, odsustvo pravih debata, demokratsko sučeljavanje.

Dobar dan i hvala vam što ste došli da uzmete učešće u ovoj debati. Uvek vodimo računa da temu koja je u fokusu javnosti i izaziva interesovanja stavimo ovde na razmatranje, jer ovo ipak prenosi B92 i dobro je da se malo čuje. Ono što je sigurno, postoji jedan kulturni politički deficit našeg društva, odsustvo pravih debata, demokratsko sučeljavanje. Ovo su prilike da se ljudi koji u određenim oblastima iskazuju stručnost, oni koji se smatraju relevantnim poznavaocima nekog problema, susretnu i sučele. Ovo o čemu razgovaramo sigurno je jedna od najvećih i najznačajnijih tema za svako društvo, pa između ostalog i za nas.

Samo bih hteo da podsetim one koji su zaboravili, obično se te stvari stavljaju u istoriju, posle terorističkog napada u Njujorku, OEBS je organizovao jednu debatu koja je bila u Berlinu naredne godine. Tamo se govorilo pre svega o borbi protiv terorizma, o bezbednosti, o načinu kako da se spasi čovečanstvo od te pošasti koja se zove teororizam, kako da se unapredi bezbednost. Bila je debata i u Savetu Evrope o terorizmu. Govorio sam i ja tada i to je bio povod da mi ponudi Kristofer Smit, predsednik Komiteta za ljudska prava kongresa, da napravimo jedan zajednički draft sa temom „Borba protiv terorizma i ljudska prava“. Da ljudska prava ne postanu kolateralna šteta u opravdanoj borbi protiv terorizma, borbi za bezbednost.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako neki fenomeni predstavljaju trajna obeležja u kome živimo, to su s jedne strane ljuska prava, a s druge strane rastuća moć službi bezbednosti. Dame i gospodo, pokušaću da dam doprinos ovom današnjem razgovoru, čija je tema bez sumnje više nego zanimljiva. Odmah na početku želim da kažem da primarna funkcija Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije kontrola tajnih službi. To je jedan od segmenata njegovog delovanja, ali svakako nije primarni ni osnovni. Određena, ne mala iskustva, u tom kontekstu Institucija ima i ja ću ih sa zadovoljstvom podeliti s vama, ubeđen da možda mogu doprineti kvalitetu današnjeg razgovora. Ako neki fenomeni predstavljaju trajna obeležja u kome živimo, to su s jedne strane ljuska prava, a s druge strane rastuća moć službi bezbednosti.

Danas nemate nijedno društvo koje opravdava epitet demokratskog, pa čak ni društvo koje želi da postane demokratsko, koje sebi može dopustiti da značaj ljudskih prava podceni.

Od vremena kad je počela realna politička civilizacija, deo o ljudskim pravima, njihov prodor u društvima koja su predvidela da budu demokratska, od francuske buržuarske revolucije pa do danas, ta ideja dobijala je na snazi i razvijala se. Danas nemate nijedno društvo koje opravdava epitet demokratskog, pa čak ni društvo koje želi da postane demokratsko, koje sebi može dopustiti da značaj ljudskih prava podceni. To je mera demokratskog kvaliteta. Mera kvaliteta egzistencije jednog društva jeste nivo ostvarivanja zaštite i garancija ljudskih prava. S druge strane, imate taj fenomen koji je nažalost obeležio vreme u kome živimo, a to je da su skupine ljudi koje se bave kriminalom, terorizmom i sličnim aktivnostima čini se da su podjednako dobro, ako ne i bolje od progresivnih ljudi, shvatili značaj globalizacije i novih tehničko tehnoloških rešenja kojima se život „obogaćuje“.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Službe u novim uslovima, u kojima bi se očekivalo da imaju skromnije nadležnosti u odnosu na prošla vremena, dobijaju sve više i više nadležnosti.

Sa izvesnom rezervom se upuštam u ovu diskusiju. Bezbednost je danas postala čitava nauka. Nisam se bavio tom naukom detaljno i odatle moja rezerva. Kao prvo, pitanje koje bih ja postavio je pitanje reforme službi bezbednosti. Da li su reforme službi bezbednosti kod nas uopšte došle na dnevni red, da li su izvršene i da li se, ako nisu, misle izvršiti i kad? Moj je utisak da službe još nismo reformisali i da je stanje prilično konfuzno. Službe u novim uslovima, u kojima bi se očekivalo da imaju skromnije nadležnosti u odnosu na prošla vremena, dobijaju sve više i više nadležnosti.

Imamo pored službi bezbednosti, vojne, BIA i organe krivičnog gonjenja, kriminalnu policiju. Pre samo desetak godina te službe bezbednosti se nisu mešale u posao kriminale policije.

Imamo pored službi bezbednosti, vojne, BIA i organe krivičnog gonjenja, kriminalnu policiju. Pre samo desetak godina te službe bezbednosti se nisu mešale u posao kriminale policije. Od 2000. godine imamo u zakonima o krivičnom postupku paralelnu nadležnost i kriminalne policije i službi bezbednosti, s tim što se rezultati službi bezbednosti ne unose u krivični postupak i nekako ostaju neprimećeni. Šta to te službe rade i kakav je njihov odnos prema klasičnoj policiji, nije potpuno jasno. Sve su šire nadležnosti policije i službi bezbednosti na krilima borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma i korupcije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Polazim od jedne osnovne pretpostavke, a ta je da ovo pitanje odnosa službi bezbednosti i ljudskih prava i sloboda je pitanje svih pitanja vladavine zakona ili pravne država, mada ta dva pojma ne identifikujem, ali to je tako. Gospodin Mićunović je pomenuo i policijsku državu i ja ću u vezi sa tim da kažem da smatram da borba između policijske i pravne države nije još okončana. Nije uopšte realno da bi se policijska država mogla vratiti na scenu, onakva kakva je bila u doba carskog samodržavlja. Gerilski ostaci policijske države su ipak na delu. Ne mislim da su policija i službe bezbednosti tu glavni akteri nego opet političari i politika.

Mislim da službe bezbednosti po svojoj prirodi, treba da budu garant i zaštitnik, pogotovo kad je upitanju javna bezbednost koja se čak može identifikovati sa ljudskim pravima.

Još jednu napomenu, čini mi se da ne treba da imamo tu konotaciju da su službe bezbednosti neki neprijatelji prava i sloboda. Mislim da službe bezbednosti po svojoj prirodi, treba da budu garant i zaštitnik, pogotovo kad je upitanju javna bezbednost koja se čak može identifikovati sa ljudskim pravima. To su neke prethodne napomene. Gospodin Šabić, moj kolega, ovde je više puta pomenuo tu pravnu neuređenost u ovoj oblasti i ja bih sad samo se osvrnuo kratko, pošto nemam mnogo vremena, na neka pitanja tog pravnog okvira koji reguliše rad službi bezbednosti. U pravi plan stavljam Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti u Republici Srbiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Htela bih da se zahvalim organizatorima što su pokrenuli ovu temu, smatramo je jako bitnom i jednom od ključnih tema kojom se Centar inače bavi, demokratskim nadzorom nad sektorom bezbednosti, pa i službama. Zašto je jako bitno da je ova tema pokrenuta? Evo koliko je prošlo, mesec dana od srpske afere „Votergejt“? Zato što smo videli da i zvaničnici sadašnje vlasti, a i svi mediji su tu aferu, koja je pokazala koliko postoji još uvek rupa u normativnom i institucionalnom nadzoru nad sektorom bezbednosti, gledali i procenjivali sa aspekta ko je tu koga i zašto pratio i čiju komunikaciju? Ko koga smenjuje u policiji i drugde? Nije obraćena pažnja na ono što su među retkim akterima društvenog života u Srbiji, pre svega Poverenik i Ombudsman, jako dugo ukazivali da postoji neusklađenost krivičnog zakona sa Ustavom, da nisu ispunjene neke obaveze Vlade u donošenju podzakonskih akata koje predstavljaju problem. Sa tog aspekta jako je dobro da je sad debata nastavljena u jednoj principijelnoj vizuri.

U tehnici nenaslnih metoda borbe podrazumeva se da vi pravite nužno vrlo neprijatne kompromise sa strukturama prethodnog represivnog režima, što je u Srbiji svakako bio slučaj, kao i sa delovima sektora bezbednosti, pa i službi bezbednosti.

Htela bih da iskoristim ovu priliku i da podsetim, neretko vidim u Srbiji ovih dana kada se procenjuju dometi konsolidacije demokratije, uspeha tranzicije i onih aktera koji su u njemu ključno učestvovali, zaboravlja se da je smena režima u Srbiji 2000. godine izvedena nenasilnim metodama borbe. U tehnici nenaslnih metoda borbe podrazumeva se da vi pravite nužno vrlo neprijatne kompromise sa strukturama prethodnog represivnog režima, što je u Srbiji svakako bio slučaj, kao i sa delovima sektora bezbednosti, pa i službi bezbednosti. Uđe se posle u toku tranzicije i u neke druge probleme privatizacija i takvi se aspekti neretko zaborave, a oni bitno određuju to do koje mere je uspeo i proces uspostavljanja demokratskog nadzora nad sektorom bezbednosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan. Moje izlaganje će imati dva dela po par minuta. Prvi deo ću nešto reći na ovu temu, a drugi deo je primer jedne akcije koju smo mi vodili pre pet, šest godina i koja se bavi zaštitom ljudskih prava i privatnosti, a koja je prilično neobična i možda vam bude zanimljiva. Mogli smo da čujemo u prethodnom izlaganju standardnu priču o tome da država i društvo treba da izgrađuju nivo ljudskih prava, sa čim se naravno svako normalan mora složiti. Istovremeno smo čuli primere da su velike države, a pre svega SAD, tim patriotskim aktom ograničili slobode radi bezbednosti. Gde je taj balans i gde Srbija zapravo vidi svoj potreban balans između ta dva zahteva? Zahtev za bezbednošću i bezbednost građana je jedno ljudsko pravo, da budete bezbedni.

Ako Amerika, Velika Britanija ili Nemačka smatraju da su ugrožene i da moraju na neki način da suze ljudska prava da bi obezbedili bezbednost svojih građana ili bezbednost države, mislim da Srbija ima mnogo više argumenata da uradi nešto slično. Ako su SAD kao najmoćnija država na planeti morale da ugroze ili ograniče ljudska prava građana, mislim da taj način u funkciji borbe protiv terorizma ili još nekih izazova i nečega što ugrožava SAD kao državu, kao društvo, moramo imati u vidu. Ne možemo sebi priuštiti luksuz da budemo veći katolici od Pape. To ne znači da mi treba da sledimo Amerikance u Patriotskom aktu i da prepisujemo te elemente koji ugrožavaju postignuti nivo razvoja ljudskih prava, inicijative ili već donesene neke uredbe i zakone, ali mislim da ne treba ići ni u drugu krajnost, pa to sve negativno kvalifikovati u našem slučaju. Zbog čega? Ako Amerika, Velika Britanija ili Nemačka smatraju da su ugrožene i da moraju na neki način da suze ljudska prava da bi obezbedili bezbednost svojih građana ili bezbednost države, mislim da Srbija ima mnogo više argumenata da uradi nešto slično.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo još veći problem od loših zakonskih rešenja, a to je recimo nepoštovanje ni onih zakona koji postoje i koji mogu da se primene u ovoj oblasti.

Po mom mišljenju nivo poštovanja ljudskih prava u ovoj zemlji je vrlo nizak. Pokušaću to da dokažem kroz nekoliko indikatora. Mnogo je niži čak nego što ga međunarodne institucije ocenjuju, jer oni možda ulepšavaju, a možda nemaju sve podatke koje bi trebalo da imaju. Imamo loša zakonska rešenja kad je u pitanju problem bezbednosti i problem poštovanja ljudskih prava, o tome gospodin Šabić dobro je govorio. Imamo još veći problem od loših zakonskih rešenja, a to je recimo nepoštovanje ni onih zakona koji postoje i koji mogu da se primene u ovoj oblasti. Neverovatno je da jedna demokratska vlast, kao što je bila u prošlom sazivu, donese Zakon o elektronskim komunikacijama u kome omogućava listinge građana bez odluke suda. Kad sam jednom rekao da je to ustvari prisluškivanje, oni su rekli, samo se radi o listinzima. Kao da smo mi lako mentalno retardirani, pa nas ubeđuju da neće slušati šta mi pričamo nego samo broje pozive koje imamo.

Osim tih loših zakonskih rešenja, ne sprovođenja zakona, mi imamo rešenja koja su vrlo čudna, a to je da jedan čovek predstavlja instituciju. Osim tih loših zakonskih rešenja, ne sprovođenja zakona, mi imamo rešenja koja su vrlo čudna, a to je da jedan čovek predstavlja instituciju. Tu više nema demokratije, ako hoćemo tako. To je, takođe, nepoštovanje ljudskih prava. Imamo zloupotrebu ljudskih prava ili zloupotrebu zakona u prošloj reformi pravosuđa i to ogromnih razmera, jer su korišćeni podaci tajne službe, što je evidentno protivzakonito. Ni Saša Janković, ni gospodin Šabić nisu našli dokaza za to, ali nije ni bilo očekivano da ćete naći te dokaze, jer se to krije. Ministarka je javno izjavila na TV da su korišćeni ti podaci.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se što sam pozvan da učestvujem u ovoj debati. Pomenuću samo neke činjenice, tema je kompleksna i zahteva više vremena da se sagleda svestrano. Službe bezbednosti predstavljaju elitnu vrstu snaga sistema političke vlasti u svakoj državi. Manifestuju sve kvalitete i slabosti takve politike sistema. Ako ovo imamo u vidu, a moramo imati u vidu, onda možemo da razumemo sve kritike i pohvale koje se upućuju službama bezbednosti i u Srbiji. S tim u vezi treba imati u vidu i sledeće kad govorimo o službama bezbednosti i uopšte o sistemu političke vlasti, svaka sloboda ograničena nekom drugom slobodom. U Srbiji postoje tri službe bezbednosti: BIA, VBA i VOA. Tako da ne bih ovde sad da poistovećujemo i mešamo stvari, nego govorimo isključivo o službama bezbednosti.

Službe bezbednosti RS ovlašćene su, imaju uporište i znaju od koga treba da štite ustavno uređenje kao i privatnost ili ljudska  prava i slobode, ne samo pojedinaca nego i društvenih skupina.

Službe bezbednosti RS ovlašćene su, imaju uporište i znaju od koga treba da štite ustavno uređenje kao i privatnost ili ljudska  prava i slobode, ne samo pojedinaca nego i društvenih skupina. Izvorište njihovog takvog saznanja jeste u Krivičnom zakoniku RS, gde su operacionalizovana krivična dela i to predstavlja jedno polazište. Kako će delovati, odnosno kako treba da se angažuju, regulisano je zakonima i ukupno ima pet zakona koji regulišu ovu oblast. To je Zakon o BIA, Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti u RS, Zakon o vojnoj bezbednosti i vojno obaveštajnoj agenciji, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. To su osnovni zakoni koji regulišu kako službe deluju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo što pokušavamo da razrešimo jeste jedna dijalektička zakonitost, dakle ne možemo da je razrešimo. Ne možemo iz prostog razloga što je svaka struktura i svaka struktuirana služba neka celina, uvek ima od željenih i strukturiranih efekata i unapred strukturirane defekte. Otuđenje od nekog zakonskog propisa, od neke kontrole je uvek moguće. Setimo se da nijedan američki predsednik nije mogao Edgara Huvera da smeni dok nije umro. Posle Dvajta Ajzenhauera nijedan američki predsednik ne zna čak ni broj službi, a kamoli da ima kontrolu na njima. Sve je moguće upravo zato što je strah za bezbednost jak i nadjačava naš strah o očuvanju privatnosti.

Imamo Poverenika za zaštitu podataka, imamo Zaštitnika građana, ali oni nemaju svoju policiju, oni ne mogu svojim autoritetom da se izbore za svoja ovlašćenja.

Imamo Poverenika za zaštitu podataka, imamo Zaštitnika građana, ali oni nemaju svoju policiju, oni ne mogu svojim autoritetom da se izbore za svoja ovlašćenja. Šta onda radi Vlada i Parlament? Ako vas bira Parlament, kao nezavisne, onda prava pomoć, vaša „policija“ je upravo to. Nije moguće da i vi Povereniče ćutite, a i Zaštitnik građana, na informacije od nekih naših tužilaca da su noćas kasno završili istragu, jer bi mogli da ih podsetite da je iznuđivanje iskaza nesanicom zabranjeno po Konvenciji o zabrani torture i ponižavajućih sredstava.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dosta je bilo reči o zloupotrebi ljudskih prava od strane službi na domaćem terenu. Međutim, sve službe, čak i manjih država rade i u inostranstvu. Tu je pogotovo veliki prostor za zloupotrebe, za gaženje ljudskih prava, za izlaženje iz svih normi. Slučaj je da što više države danas govore o demokratiji u globalnim razmerama, više i češće pribegavaju u globalnim okvirima kršenju ljudskih prava. Tu do krajnosti važi ono što je početkom 19. veka rekao jedan američki pomorski oficir visokog ranga: nije bitno da li je moja zemlja u pravu, ali ja je podržavam. Na stranom terenu se vrlo malo vodi računa o ljudskim pravima.

Kako službe deluju i na koji način ta prava ugrožavaju u inostranstvu? Rade to direktno i rade posredno, pokušavajući službe manjih država da dovedu u klijentski položaj i da ih stave u funkciju svojih interesa.

Kako službe deluju i na koji način ta prava ugrožavaju u inostranstvu? Rade to direktno i rade posredno, pokušavajući službe manjih država da dovedu u klijentski položaj i da ih stave u funkciju svojih interesa. Kad se radi o direktnom delovanju, vrlo je zanimljivo svedočanstvo Ramzana Kadirova, predsednika Čečenije iz 2009. godine, gde je on u svom apelu vladama kavkaskih republika progovorio o delovanju CIA na Kavkazu tokom 90-tih. On to zna, jer on i njegov otac su tada bili među vođama pobune protiv Rusije i jako dobro zna šta su američke službe radile. Interesantno je njegovo svedočanstvo o stvaranju terorističke mreže, o podstrekavanju pobune, o mehanizmima kako se to dešavalo. To su primeri najgrubljeg ugrožavanja ljudskih prava u inostranstvu i to još od strane sile koja toliko o tim pravima govori.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moram priznati da se uvek zabrinem da kad neko ustane u odbranu službi bezbednosti u kontekstu razgovora o zaštiti ljudskih prava.

Dobar dan svima. Moram priznati da se uvek zabrinem da kad neko ustane u odbranu službi bezbednosti u kontekstu razgovora o zaštiti ljudskih prava. To deluje dosta paradoksalno i volela bih da se vratimo na temu ovog razgovora koja zapravo podrazumeva da su ljudska prava vrlo često kolateralna šteta, odnosno da se na ljudskim pravima zapravo vidi negativno delovanje službi bezbednosti. Neću govoriti o parlamentarnoj kontroli, iako bi možda neki danas to očekivali od mene. Pripremajući se za ovu današnju debatu, čitala sam neke tekstove koji su poslednjih godina izlazili u našoj štampi, uglavnom publikovane od strane nevladinih organizacija.

Imamo jedno strahovito nasleđe u smislu u kojoj meri smo zapravo spremni da poštujemo Ustav.

Naišla sam na jednu rečenicu Vojina Dimitrijevića koja me je inspirisala za ovaj današnji razgovor. Ustavno pravo je najslabija karika prava, s obzirom na to da je mnogo nadgradnje u pravnom smislu, institucionalnom smislu, zapravo potrebno da se Ustav primeni i realizuje u našem svakodnevnom životu. Imamo jedno strahovito nasleđe u smislu u kojoj meri smo zapravo spremni da poštujemo Ustav. Nasleđe svih komunističkih društava je da se zapravo nisu rukovodila Ustavom i da je to ušlo u našu institucionalnu genetiku. Ustav ne doživljavamo kao neki ozbiljan dokument, osim deklarativnog. Pomenuo je gospodin Šabić pitanje bezbednosne kulture, ali to bih postavila iz drugog konteksta. Kakva je naša kultura zapravo ljudskih prava? Ona je zapravo vrlo slaba.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nedostaju nam određeni zakoni. Nedostaju nam uredbe koje omogućavaju sprovođenje već postojećih zakona. Na kraju svega toga, imamo lošu praksu.

Bojim se da posle ovoliko govornika malo toga novog imam da dodam. Skupili smo se oko ideje ljudskih prava i dometa dokle službe ili drugi akteri sektora bezbednosti mogu da ograniče ili ugroze iste. Ljudska prava stavljamo pod znak pitanja svaki put kad akteri iz sektora bezbednosti prikupljaju podatke o građanima. Da li je to ograničeno Ustavom, zakonima i gde tu dolazi do preterivanja? Koliko oni nas štite, a kad ta zaštita prestaje da bude zaštita, postaje jedan teret pred kojim se mi nalazimo? Bilo je reči o tome da imamo nedovoljne ili neprecizne zakone koji nejasno definišu neke stvari i ostavljaju pravne praznine u okviru kojih je moguće manevrisati. Nedostaju nam određeni zakoni. Nedostaju nam uredbe koje omogućavaju sprovođenje već postojećih zakona. Na kraju svega toga, imamo lošu praksu.

Iz ova četiri segmenta, osvrnuo bih se, iako za svaki imam materijala, na ove nepostojeće zakone. Kad govorimo o prikupljanju podataka koji mogu biti opterećujući, bilo da je reč o listinzima ili prisluškivanju sadržaja komunikacije, nije se pominjao način kontrole naših podataka preko Interneta. Za to postoje velike tehnološke mogućnosti. Nije pominjan video nadzor. To su polja u kojima, bojim se, ono što zakon propiše tehnologija vrlo brzo može da nadomesti. Neka od ovih zakonskih rešenja neophodno je regulisati adekvatnim podzakonskim aktima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako je tema ljudska prava i slobode i službe bezbednosti, pa mi nemamo službe bezbednosti, u našoj zemlji ne postoje. Poslednja je ugašena 2007. ili 2006. godine u Ministarstvu spoljnih poslova. Imamo Agenciju za bezbednost. Nije to samo terminološki, nemoj te se ljutiti. Kada pričamo o tome onda nemojte u javnost da izađemo sa službama bezbednosti kada one ne postoje i ovi na koje ste se odnosili, nemaju pojma šta kažu. Ima jedna izreka da mnogo ljudi malo zna, a malo ljudi mnogo zna. Na nesreću tih kojih ima malo, a puno znaju, oni nemaju šanse šanse da izađu u javnost i da se pojavljuju u medijima.

Pojam sektora bezbednosti je uži pojam, to je deo neke kompanije. Mi imamo sistem bezbednosti i problem nije da se Parlament bavi sektorom bezbednosti, nego sistemom bezbednosti. Tu je sve od predsednika do nevladinog sektora.

Ne mislim nikoga ovde da optužim, ja poštujem kada izađe neki čovek i daje svoje analitičko mišljenje o nekom događaju, o nekoj akciji. Jedan deo tih ljudi koji se pojavljuje, osim osnovnog obrazovanja, srednjeg, nema mnogo iznad toga. Zamislite koja je edukacija čitaoca novina, gledaoca televizije, kada se pojavi neko takav i daje svoju analitiku vezanu za neki događaj. To isto unosi minuse u edukaciji ljudi da znaju šta je to bezbednost. Ne bih želeo da se naljuti neko od mojih kolega uvaženih. Pojam sektora bezbednosti je uži pojam, to je deo neke kompanije. Mi imamo sistem bezbednosti i problem nije da se Parlament bavi sektorom bezbednosti, nego sistemom bezbednosti. Tu je sve od predsednika do nevladinog sektora. Dajte da te stvari rešimo na jednom stručnom nivou, a ne tako ga neko naziva napolju pa ga mi tako nazivamo u zemlji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kod nas je hronični problemi sa podacima koje skupljaju agencije, ali te agencije se nisu baš puno promenile od vremena SRJ ili SFRJ, po mom mišljenju.

Hvala vam na prilici da se obratim danas na ovoj tribini. Danas se u svetu rasprave o bezbednosti vode kako zaštiti privatnost u smislu zaštite ljudskog tela, kako u primeni biometrijske indetifikacije? Kod nas je hronični problemi sa podacima koje skupljaju agencije, ali te agencije se nisu baš puno promenile od vremena SRJ ili SFRJ, po mom mišljenju. Nejasna je, kako kaže gospodin Šabić, linija kontrole između ljudskih prava i bezbednosti. Koliko su linije ljudskih prava ugrožene prilikom nadzora i kontrole i kolike su tu zloupotrebe? Činjenica je da se skupljaju neki novi podaci, a da agencije kriju neke stare podatke koje očigledno duboko opterećuju društvo, prave podele.

Očigledno se i dalje skupljaju podaci bez pouzdanih kriterijuma i ti novi podaci se senzacionalistički otkrivaju javnosti, kao da se manipuliše u čitavom sektoru bezbednosti.

Uz to imamo pozamašan sistem bezbednosti koji te tajne nikako da otkrije, skrivaju ih dobro. Očigledno se i dalje skupljaju podaci bez pouzdanih kriterijuma i ti novi podaci se senzacionalistički otkrivaju javnosti, kao da se manipuliše u čitavom sektoru bezbednosti. To sve nameće pitanje da li službe koje su godinama bile slepe na jedno oko ili su namerno žmurile na oba, mogu da se promene i da li su se promenile? Da li su službe bezbednosti dorasle svojim zadacima?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Problem je što ma kakva da je regulativa ona neće funkcionisti ukoliko nama nije stalo da je primenimo.

Vratio bih se na ono o čemu je Nataša govorila. Mislim da je to ekstremno važno, jer mi smo ovde dosta čuli o regulativi, procedurama, zakonima. Problem je što ma kakva da je regulativa ona neće funkcionisti ukoliko nama nije stalo da je primenimo. To vidimo i u ovim slučajevima. Kada je bila ta afera, već da li je prisluškivanje ili ne, bilo je nabrojano desetak predhodnih slučajeva u kojima se slično nešto dešavalo, a da nijedan nije imao ishod nikakav. Niko nije bio odgovoran za to što se događalo. Imamo manjak onoga što bi bilo neka vrsta, Nataša je to nazvala kulturom ljudskih parava. Verovanje u to da pojednici imaju prava spram države i da je potpuno svejedno da li vas tiraniše vaša država ili neka druga država.

Ono što se trenutno događa jeste da se mi borimo da izađemo na kraj sa tradicionalnim kršenjima ljudskih prava od strane države, a da nam se u međuvremenu umnožavaju novi oblici kršenja ljudskih prava.

Već imamo neke standarde, pravnici će to bolje znati, ali Evropski sud za ljudska prava u nekim presudama je uspostavio kriterijume kada su procedure ili upotreba podataka narušavanje bezbednosti, a kada nisu. Ti kriterijumi su vrlo sofisticirani, oni nisu onako ad hoc kriterijumi. Te stvari bi morali znati i poštovati, na kraju krajeva, naša država je i pravno obavezna da poštuje takve stvari. Čini mi se da ako raspravljamo samo na nivou normativne procedure, normi koje ustvari regulišu to, nećemo daleko stići. Ono što se trenutno događa jeste da se mi borimo da izađemo na kraj sa tradicionalnim kršenjima ljudskih prava od strane države, a da nam se u međuvremenu umnožavaju novi oblici kršenja ljudskih prava.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Verovatno ima potrebe za nekim pojašnjenjima. Na neki način mi je šlagvort dao gospodin Pavićević, ono što je rekao i što generalno jeste apsolutno prihvatljivo, kada je govorio da o ovako važnom pitanju. Nije dovoljno govoriti samo sa normativnog aspekta nego i sa nekakvog suštinskog, u širem kontekstu, što bez sumnje podržavam. Moram da upozorim da je naš problem mnogo akutniji. Tačno je da nam neće vredeti mnogo nikakvi propisi ako nemamo volju da ih primenjujemo, ali isto tako je tačno da nam ni najbolja volja ne može pomoći u primeni popisa kojih nema. Nismo nikakvo divlje pleme. Mi smo evropski narod koji treba da živi onako kako žive organizovana država. To podrazumeva da su stvari uređene zakonom.

Desetine hiljada, možda i stotine hiljada kamera snima po Srbiji bez ikakvih pravila o tome šta se zapravo sa tim materijalom koji proizvode te kamere dešava.

Potpuno legitimno je za mene da ljudi nemaju istu predstavu o balansu o kome smo razgovarali. O balansu ovlašćenja bezbednosnih agencija i ljudskih prava. Ne moramo svi da imamo identičnu predstavu u tom balansu. To nije sporno. Evropski narod sa pretenzijama da živi u uređenoj državi taj balans mora urediti zakonom. Ako nije, mi imamo dramatičan problem. Mnogi uvaženi govornici su apostrofirali čitav niz pitanja. Neko je spomenuo video nadzor. Desetine hiljada, možda i stotine hiljada kamera snima po Srbiji bez ikakvih pravila o tome šta se zapravo sa tim materijalom koji proizvode te kamere dešava. I u kontekstu aktivniosti službi i u mnogo širem rizičnom kontekstu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bila je jako zanimljiva rasprava i moram reći da sam bio podstican više puta da uzmem učešća, ali sam se uzdržao da bih na kraju rekao par reči. Ovo nije tema koja se rešava jednom debatom, niti tema koja može da se reši čak ni jednom parlamentarnom debatom, pa čak ni posebnim zakonima. Mi imamo jedan protivurečan razvoj čovečanstva, da tako kažem. S jedne strane, ima mnogo brutalnosti, diskriminacija, zločina, korupcije. S druge strane, imamo širenje slobode, razvijanje ljudskih prava o kojima se pre samo 50 ili 100 godina nije moglo ni razgovarati. Danas imate dečja prava, ima prava životinja. U toj regulativi i kulturi širenja slobode i ljudskih prava, čovečanstvo je sigurno odmaklo dalje.

Institucija koja brine o ljudskim pravima danas i koja ima veliki autoritet jeste Savet Evrope. On je dosta lako našao ravnotežu između osnovnih ljudskih prava.

U praksi imamo i dalje iskakanja, očigledno se ljudska priroda agresivna, sebična, ne da tako lako. Ovde imamo konkretan slučaj i jedino na šta računam to je da malo ublažimo delovanje ljudi ili propisa kako god hoćete, institucija ili snaga, koje mogu da idu u suprotnom smeru i da smanjuju ljudska prava ili da, na neki način, raznim manipulacijama ih dovode u pitanje. Institucija koja brine o ljudskim pravima danas i koja ima veliki autoritet jeste Savet Evrope. On je dosta lako našao ravnotežu između osnovnih ljudskih prava. To je demokratija, poštovanje vrednosti i, naravno, vladavina prava. To nije slučajno, jer na jednoj strani moramo imati demokratski pokret, želju, procedure koje moraju da se uvažavaju. Na drugoj strani, to su vrednosti date kroz ljudska prava, određene vrednosti, poštovanje zaštite ličnosti, grupa. Na kraju, kao uslov da sve to funkcioniše, vladavina prava.

Opširnije >>>