za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"DOSTOJANSTVEN RAD U SRBIJI: STANDARD I PRAKSA"
Pretraga
Verzija za štampu

Pomoćnica ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike Radmila Bukumirić — Katić rekla je da je u Srbiji danas zaposleno 1.770.000 ljudi i da taj broj kontinuirano pada, a da je nezaposlenost dostigla 26,2 odsto.

Ona je na okruglom stolu "Dostojanstven rad u Srbiji" koji je održan 08. oktobra 2012. u organizaciji Centra za demokratiju i Fondacije Fridrih Ebert, istakla da od ukupnog broja nezaposlenih na evidenciji Nacionalne sluzbe za zapošljavanje 44 odsto čine mladi, da je trećina nezaposlenih sa srednjom stručnom spremom i da je vise nezaposlenih žena nego muškaraca.

Pomoćnica ministra je dodala da je neto zarada u Srbiji za avgust iznosila 42.120 dinara, ali da to ukazuje na ozbiljan problem da su ljudi u Srbiji uglavnom zaposleni u državnom sektoru, jer je to prosek zarada upravo u tom sektoru.

"Najnerazvijenije opštine više nemaju najnižu prosečnu zaradu, jer nema radnih mesta u privredi i veći deo zapošljavanja se svodi na zapošljavanje u javnim službama u lokalnim samoupravama, policiji, obrazovanju, zdravstvu", naglasila je Bukumirić — Katić.

Ona je istakla da, prema poslednjim podacima, u sivoj ekonomiji radi 323.000 ljudi, ali da se i taj broj smanjuje, jer se poslodavci, zbog smanjenog obima posla, najpre oslobadjaju upravo takvih radnika, kojima ne moraju da isplaćuju ni otpremnine.

"U prvih šest meseci ove godine inspekcija rada obavila je 15.670 nadzora i utvrdila više od 3.000 neprijavljenih radnika. Ne znamo da li je posle mesec ili dva taj broj ostao isti, jer imamo malo inspektora, samo 250 za celu Srbiju", navela je Bukumirić — Katić i dodala da se reformom inspekcije mora povećati broj inspektora.

Radovan Ristanović iz Kancelarije poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti poručio je da Zakon o radu, Zakon o volontiranju, Zakon o zaštiti na radu nisu lose napisani, ali da se odredbe tih zakona selektivno primenjuju.

"Ukazivali smo više puta na propuste, ali niko ne želi da se bavi izmenama zakona koje ne donose politicke poene. Tako, recimo, Zakonom je predvidjeno da rad na odredjeno vreme traje godinu dana, ali u praksi je bilo primera da traje deset i petnaest godina. Sada se predlaže da traje tri godine i time se problem neće rešiti", istakao je Ristanović, koji je u Kancelariju poverenika, došao sa mesta direktora Inspektorata za rad.

Gordana Stevanović iz Kancelarije zaštitnika gradjana navela je da im najvise žalbi gradjana stiže zbog rada na odredjeno vreme, zatim zbog netransparentnosti konkursa za posao u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta, ali da se značajan broj radnika Kancelariji javlja zbog neuplaćenih doprinosa.

"Gradjani kada ispune uslov za penziju shvate da imaju rupu u stažu, jer drzavne institucije nisu odradile posao kako treba, pre svega Poreska uprava i PIO fond. Prosledićemo mišljenje Vladi Srbije da ne mogu gradjani da trpe zbog toga što državne istitucije nisu radile svoj posao ", zaključila je Stevanovićeva.

Izvor: TANJUG

Na debati su učestvovali Radmila Bukumirić - Katić (ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike), Jovan Protić (Medjunarodna organizacija rada), Nataša Vučković (Fondacija Centar za demokratiju), Sanja Džakula (Timočki klub), Aleksandra Milošević (Timočki klub), Aleksandar Bratković (CRNPS), Snežana Milčić (Zajedno zajedno), Ivana Damnjanović (Nacionalna služba za zapošljavanje), Olivera Stepanović (Solidar Suisse), Gordana Stevanović (kancelarija zaštitnika gradjana), Nikola Grujić (YUCOM), Dejan Kostić (republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova), Miroslav Zdravković (Makroekonomija), Radoslav Veselinović (Galeb Group), Dušan Korunoski (Unija poslodavaca Srbije), Zoran Stojiljković (UGS Nezavisnost), Radovan Ristanović (kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti), Kristina Pavlović (advokat zastupnik Metro Cash and Carry sindikat), Biljana Mladenović (Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva), Lidija Kuzmanov (Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva), Natalija Mićunović (Uprava za rodnu ravnopravnost), Jasmina Murić (Uprava za rodnu ravnopravnost), Raša Nedeljkov (Institute for sustainable communities), Dragan Milovanović (ASNS), Zorana Antić (Prekršajni sud u Beogradu), Žarko Milisavljević (Asocijacija malih i srednjih preduzeća), Dragomir Milošević (Strukovni sindikat RTS), Ana Djurković (Strukovni sindikat RTS), Vera Božić - Trefalt (ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike), Petar Bulat (Institut za medicinu rada Srbije), Svetlana Delić (Klub prvih žena), Jovana Majstorović (Udruženje poslodavaca Srbije "Poslodavac"), Gordana Gruborović (Privredna komora Beograda), Kristina Todorović (YUCOM).

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se svima što ste došli na ovu debatu koju smo zakazali i održavamo je u nameri da obeležimo Svetski dan dostojanstvenog rada, 7. oktobar. Danas je istina 8. oktobar, ali verujemo da će čitava ova nedelja biti nedelja kad ćemo imati različite aktivnosti nevladinih organizacija u želji da skrenemo pažnju građana, poslodavaca i drugih delova naše javnosti na problem dostojanstvenog rada, ostvarivanja standarda dostojanstvenog rada i potrebe da se svi što bolje i više povetimo ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava. Fondacija Centar za demokratiju već duži niz godina u okviru svog delovanja se fokusira na problem ekonomskih i socijalnih prava, nastoji da ih maksimalno promoviše i da učestvuje aktivno u raznim debatama i projektima koji imaju cilj da unaprede stanje ekonomskih i socijalnih prava, a naročito radnih prava. Mislim da je svima vama poznato više naših projekata iz ove oblasti. Ne bih o njima danas govorila, ali u toku je i akcija šest nevladinih organizacija, Crno na belo, koje ovih dana upravo žele da se vežu i za obeležavanje Svetskog dana dostojanstvenog rada, da se upuste u jednu akciju sa građanima po celoj Srbiji promovišući uslove za bezbedan i zdrav rad, odnosno za bolju ostvarenost bezbednosti i zdravlja na radu.

Prema istraživanju Saveza samostalnih sindikata Srbije koji je nedavno objavljen, negde oko 24% zaposlenih je izloženo maltretiranju na radu.

Kad govorimo o dostojanstvenom radu, naročito poslednjih meseci, stalno nas građani pitaju ima li uopšte smisla govoriti o dostojanstvenom radu ako rada uopšte nema, odnosno ako ga ima toliko malo koliko ga ima u Srbiji? Da li je primereno danas govoriti o dostojanstvenom radu kad svako od onih nezaposlenih, ali i od onih koji imaju posao i stalno strepe da li će moći da ga zadrže, zapravo nastoje da na bilo koji način prežive? O toj situaciji je teško govoriti i o svim onim standardima dostojanstvenog rada koji danas možda više postoje u nekim drugim ekonomijama i nekim drugim društvima. Naše je uverenje da o tome moramo govoriti i da ne možemo čekati nikakva bolja vremena i nikakve bolje ekonomske uslove da bismo održavali tu vatru zagovaranja i poštovanja ekonomskih i socijalnih prava. Statistika je poražavajuća, od broja nezaposlenih do toga koliki je procenat neformalnog rada koji se procenjuje na 500.000-700.000 hiljada ljudi koji rade na crno, na različite načine u različitim oblastima i sektorima ekonomije. Izjednačen je odnos između zaposlenih i penzionera. Prema istraživanju Saveza samostalnih sindikata Srbije koji je nedavno objavljen, negde oko 24% zaposlenih je izloženo maltretiranju na radu. Prema nedavnoj izjavi predstavnika Saveza samostalnih sindikata, procene su da oko 70.000 ljudi u Srbiji radi, ali da ne prima zaradu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ukratko ću da kažem nekoliko reči o tome kako Međunarodna organizacija rada posmatra koncept dostojanstvenog rada na globalnom nivou. Onda ću se osvrnuti na ono što smo u Srbiji praktično do sad uradili u našem prvom četvorogodišnjem periodu prisustva u ovoj zemlji, a onda i ono što planiramo da uradimo u narednom četvorogodišnjem periodu. Momenat je izuzetno zanimljiv, ne samo što se praktično juče, odnosno danas obeležava Svetski dan dostojanstvenog rada nego se Srbija nalazi u momentu kad aktivno  razgovaramo sa našim socijalnim partnerima o novom programu za 2013. – 2016. godinu. Pre svega želim da kažem šta je koncept dostojanstvenog rada. Mi posmatramo to na neki način kao svoje dete na međunarodnom nivou. Međunarodna organizacija rada ga posmatra kao osnovu za izvor ličnog dostojanstva, porodične stabilnosti, mira u zajednici, demokratičnosti i osnovu za ekonomski razvoj svih naših država članica.

Kad govorimo o konceptu dostojanstvenog rada posmatramo ga kroz naša četiri strateška cilja na globalnom nivou.

Kad govorimo o konceptu dostojanstvenog rada posmatramo ga kroz naša četiri strateška cilja na globalnom nivou. To su, pre svega, stvaranje radnih mesta, tj. privrede koje su u stanju da generišu mogućnosti za investicije, preduzetništvo, stvaranje radnih mesta i održiv razvoj. Zatim, kroz garantovanje prava na rad za sve radnike, a pogotovo za one koji su na bilo koji način osiromašili. Naš treći cilj je zaštita, ne samo u smislu socijalne zaštite, nego i prava na bezbedan i zdrav rad radnika koji zauzima vreme da se radnik bavi nekim širim socijalnim aktivnostima. Konačno, promocija socijalnog dijaloga, za koji bi mnogi ovde prisutni pomislili da je na prvom mestu u našoj koncepciji dostojanstvenog rada, a koji uključuje jake i nezavisne organizacije radnika i poslodavaca, čiji je zdrav socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje u samom srcu, kad je u pitanju rast produktivnosti i izbegavanje radnih sporova i uopšte izgradnja jedne kohezije u društvu i demokratiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dosta se govori o socijalnoj zaštiti zaposlenih, o tzv. "fleksikjuriti“, znači  i fleksibilnosti i zaštiti zaposlenih.

Potrudiću se da budem kraća, ali ću iskoristiti ovu mogućnost da u stvari vas inforišem i upoznam sa određenim brojem nekih podataka polazeći od tog socijalnog konteksta, gde imamo i zakonodavni deo koji nam je okvir za primenu ili funkcionisanje tzv. dostojanstvenog rada. Kažem takozvanog zato što prva asocijacija na dostojanstven rad u Srbiji vezuje nas odmah za rad u zoni sive ekonomije i za bezbednost i zdravlje na radu. Ta definicija je daleko šira i u Evropi kad se pomene dostojanstven rad pre svega je prva asocijacija neuspostavljanje balansa između poslovnog i privatnog života. Dosta se govori o socijalnoj zaštiti zaposlenih, o tzv. "fleksikjuriti“, znači i fleksibilnosti i zaštiti zaposlenih. Da se vratimo šta je to u Srbiji, gde smo mi, šta nam je polazna tačka i kako to funkcioniše.

Ono što je  drastično, to je da je stopa nezaposlenosti mladih od preko 50%.

Trudiću se da ne ponovim podatke ili indikatore koji su već prethodno pomenuti. U Srbiji je danas oko 1.770.000 zaposlenih i taj broj kontinuirano pada iz godine u godinu, iz meseca u mesec, broj nezaposlenih je preko 770.000 i stopa nezaposlenosti je 26,2%. Posebno je još teže stanje kad govorimo o strukturi i zaposlenih i nezaposlenih. 44% su mladi na evidenciji nezaposlenih, dve trećine nezaposlenih je sa srednjom stručnom spremom, 66,8% ima srednju stručnu spremu. Stopa nezaposlenosti žena je veća od stope nezaposlenosti muškaraca, ali i taj raspon i razlika koja je u prethodnim godinama bila veća polako se približava, a što opet ukazuje na zaoštravanje problema nezaposlenosti uopšte. Broj starijih takođe raste, sad trenutno je 13% nezaposlenih onih koji imaju preko 50 godina i preko 12 meseci na posao čeka 63,4%. Ono što je  drastično, to je da je stopa nezaposlenosti mladih od preko 50%. U odnosu na ovu stopu od 26%, to je stvarno drastično. Zašto ovo pominjem? Pominjem zato što je to jako važno i za buduće aktivnosti i za odnos sindikata i Unije poslodavaca i naravno, uopšte politike koju treba država, odnosno Vlada da sprovodi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svakog meseca čekam podatke da vidim hoće li nešto da krSvakog ene na bolje. Mi imamo pune 24 godine pada broja zaposlenih lica.

Zahvaljujem na pozivu, tim pre što je ovo jedna od najosetljivih tema, a ja sam levo orjentisan ekonomista, krugmanovac, kome je zaposlenost prioritet i opsesija. Svakog meseca čekam podatke da vidim hoće li nešto da krene na bolje. Mi imamo pune 24 godine pada broja zaposlenih lica. Bivša Jugoslavija raspala se upravo zbog nemogućnosti da nađe rešenje kako da povećava dalje broj zaposlenih, a što znači da pri padu zaposlenosti rastu svi mogući nacionalizmi, dolazi do manjka demokratije, tolerancije i postaje usijano za bilo koje normalno delovanje. Srbija ima poseban problem mentaliteta, a taj problem se zove bahatost i “može mi se”. Nebitno da li se radi o državnoj upravi ili se radi o privatnom sektoru.

Nažalost u situaciji kad pada broj zaposlenih ne postoje stotine puteva, postoji jedan – trpi i to je ono šta mi trpimo 24 godine u Srbiji.

U državnoj sam upravi, supruga mi je u privatnom sektoru, mogu da dodam ovde naše priče. Imam 17 godina staža, od toga sam osam i po godina mobingovan, jer se nekom može da bude bahat. Na moju tužbu za mobing dobio sam odgovor, pre jedno četiri godine, da idem da se lečim. Znači, nije problem što neko nije normalan, što može meni kao doktoru nauka, kao fakultetliji da daje sve jedinice i da me kažnjava, problem je u meni. Tad sam odgovorio: ima stotine puteva. Nažalost u situaciji kad pada broj zaposlenih ne postoje stotine puteva, postoji jedan – trpi i to je ono šta mi trpimo 24 godine u Srbiji. Moraš da trpiš, kao što trpi moja supruga, jer je dva puta rodila decu i dva puta je ostala bez posla radeći u privatnom sektoru. Njen stepen patnje koji je proživela, ne znam na koji način ljudski, materijalno može da se nadoknadi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Očekivao sam da će kolega Zdravković govoriti o ekonomskim aspektima. Ovo su više ljudski, tako da ću ja da glumim tu poziciju koju je on trebalo da ima. Ovde ima mnogo stručnjaka za pristojan rad, koncept pristojnog rada i ja se neću mešati u njihov posao nego ću promašiti temu, ali to neće dugo trajati. Voleo bih da neki put razgovaramo na još uže teme, pa da razgovaramo o tom konceptu fleksigurnosti. Slažem se da je preterano veliki broj ljudi kod nas, među onim sve manjem brojem ljudi koji rade, zaposlenih na određeno vreme. Jesam za fleksibilizaciju, ali jedna je stvar kad vi zaposlite nekog na projektu koji traje dve, tri ili četiri godine, a sasvim je drugačija stvar kad dođem i kažem: ove godine ću za jedno mesto demonstratora na šest meseci uzeti vas sedam, pa ko preživi. To apsolutno nisu iste stvari sa stanovišta minimuma pristojnog rada i svakog oblika radnog odnosa, a o tome možemo da razgovaramo. Mene interesuje pozadina.

Kad razgovaramo o ovoj stvari, moramo da imamo tri faktora u vidu, jedan je kontekst, drugi su pravila igre koje utvrđuju rad i socijalno zakonodavstvo i treći je uspostavljen odnos moći.

Kad razgovaramo o ovoj stvari, moramo da imamo tri faktora u vidu, jedan je kontekst, drugi su pravila igre koje utvrđuju rad i socijalno zakonodavstvo i treći je uspostavljen odnos moći. Ako uzmemo princip empatije, uživljavanja u poziciju poslodavca ili zaposlenog, mogao bih da kažem da je naše radno zakonodavstvo sa signifikantnom razlikom kolektivnih ugovora, zakona o štrajku, protestima i sindikalnom organizovanju, prilično uravnotežen. Problem nastaje u realnim odnosima. Ono što bih rekao na konstataciju gospođe Bukumirić je da 1.750.000 zaposlenih u Srbiji znači da se tu broje gospodin Veselinović, gospodin Zdravković, Nataša Vučković i ja. Znači, zaposleni, poslodavci, samozaposleni, uključi predstavnike slobodnih profesija, odnosno da u Srbiji onoga što sindikati mogu da organizuju nema više od milion i tri stotine hiljada. Od toga je pola u državnom sektoru. Kako pola? Ubrojte one koji rade u javnim preduzećima, socijalnim fondovima i na lokalnom niovu, komunalnim preduzećima i pridodajte najmanje sto hiljada onih koji su u restrukturiranju, stečaju, u ingerencijama Agencije za privatizaciju. Pola radi za državu, od onih koji rade, ne ubrajajući gospođu Vučković i ostale.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala. Profesor, iako se nismo dogovorili, mi je dao šlagvort na ono što sam planirao da kažem. Za razliku od profesora koji je sagledao situaciju uopšte moja malenkost će ispred Unije poslodavaca Srbije da se obazre na nekoliko konrektnih stvari, konkretnih problema koji su pred nama. Sažeo bih to u jednu kratku rečenicu: sindikati i poslodavci će uvek, teško, ali će naći zajednički interes ili će se naći negde na sredini puta. Ono što nedostaje u tom tripartitnom sporazumu evropskog tipa jeste država koja taj dogovor treba da odbrani, sprovede ono što je ona obećala i ostvari neki okvir u kome će ove dve strane, poslodavci i sindikati naći zajednički jezik.

U pregovorima oko garancije kolektivnih ugovora između Unije poslodavaca i konkretno metalskog dogovoreno je da neoporezivi deo toplog obroka izađe na 6.000,00 dinara mesečno, a neoporezivi deo regresa 20.000 dinara godišnje.

Konkretnije, prema garantovanim konvencijama međunarodne organizacije rada, gospodin Protić može da me demantuje ako sam možda nešto u okviru promašio, jedno od osnovnih prava zaposlenih je pravo na topli obrok i pravo na regres i nigde ono nije u EU oporezovano. U pregovorima oko garancije kolektivnih ugovora između Unije poslodavaca i konkretno metalskog dogovoreno je da neoporezivi deo toplog obroka izađe na 6.000,00 dinara mesečno, a neoporezivi deo regresa 20.000 dinara godišnje. Mi već mesecima čekamo mišljenje Vlade, resornog ministarstva, da li će to biti sprovedeno u praksi i zbog toga kolektivni ugovori u nekoliko sfera delatnosti nedostaju. Nijedna strana ne može da pristane da ih potpiše ako nema od strane izvršne vlasti potvrdu da će do toga doći.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne postoji država u kojoj su sindikalni lideri na ovakav način zaštićeni kao u Srbiji.

Gospođa Katić mi je oduzela jedan prostor za kritiku, što bih sa zadovoljstvom uradio. Moram da se obratim kolegama iz sindikata kao saučesnicima krize i stanja u kome se nalazimo. Da li ima bilo koje privatizacije, a da predstavnici sindikata nisu bili u komisijama za privatizaciju? Da li ima bilo kog akta ili zakona u kome predstavnici sindikata nisu učestvovali u kreiranju i donošenju takvog zakona? Da li se bar malo osećaju krivim za stanje u kom se nalazimo? Šta oni hoće da urade za svoje članstvo? Poslednji poziv je poziv na seljačku bunu, koja zaista nema veze sa sindikalnim delovanjem. Ne postoji država u kojoj su sindikalni lideri na ovakav način zaštićeni kao u Srbiji. Namerno se obraćam na ovakav način sindikatima, zato što vidim da sve više gube nekakvu orijentaciju u onom što je, pre svega, sindikalni rad ili sindikalno pravo, pa i deo dostojanstvenog rada tu spada po pojmu. Tu treba biti realan. Manje ima dostojanstvenog rada u sferi poslodavaca, nego što ima manje dostojanstva u radu radnika kod poslodavaca.

Taj apel Unije poslodavaca i sindikata da treba da traže prošireno dejstvo za kolektivne ugovore za koje ni oni sami nisu spremni da primene u svojim organizacijama, zaista je besmisleno.

Nije tačno, ne želi niko da radi sa državom, mi pravimo jedan privid da većina poslodavaca trči da bi radila sa državom. To su oni koji su u partijama, to su ti njihovi ili ne znam čiji su to poslodavci koji su u suštini paraziti čitavom privrednom sistemu i kreiranje takve politike praktično nađe žrtvu. Gde? U malim i srednjim preduzećima i zanatlijama, koje ja predstavljam, nažalost neuspešan takođe, jer nisam uspeo da napravim ili da ostvarim dijalog sa Ministarstvom rada, koje koliko razumem, gospođa Katić kaže, previše preuzima ingerencije. Taj apel Unije poslodavaca i sindikata da treba da traže prošireno dejstvo za kolektivne ugovore za koje ni oni sami nisu spremni da primene u svojim organizacijama, zaista je besmisleno. Mi smo to toliko kritikovali da prosto nismo nalazili odgovora ni u Мinistarstvu rada, ni u Vladi, ni u Kancelariji za međunarodnu organizaciju rada, koju u ovom trenutku ostavljam po strani, jer zaista nije neki faktor koga možemo bilo šta očekivati.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mali se broj, pogotovo nevladinih organizacija, a i institucija koje su plaćene za to od ove države, na pravi način bavi ovim problemima.

Zahvaljujem se. Hteo bih na početku da zaista izrazim veliko zadovoljstvo što je Fondacija Centar za demokratiju, kao što je to činila u dužem vremenskom periodu unazad, organizovala ovu raspravu. Ne samo ovu raspravu nego naravno i niz prethodnih na ovu temu. Mali se broj, pogotovo nevladinih organizacija, a i institucija koje su plaćene za to od ove države, na pravi način bavi ovim problemima. Danas su ove teme, kao i ranije, potisnute, tako da se vrlo malo razgovara o stvarima koje su ključne za razvoj ove zemlje. Bilo je dosta ovde nadahnutih izlaganja, tako da ću, naravno, svoju diskusiju skratiti. Ono što je ključno u ovoj oblasti, a to govorim na osnovu nekog iskustva koje sam imao na čelu institucija u sferi tržišta rada, jeste da imamo taj normativni okvir zakona koji postoje, za koje se može reći da bi ih trebalo menjati i koji nisu najsjajniji.

Problem je u tome što se propisi koji postoje u praksi krajnje selektivno sprovode. To je ključna stvar.

Od Zakona o radu i niza novodonetih zakona u poslednje vreme u ovoj sferi: Zakona o zabrani zlostavljanja na radu, Zakona o volontiranju, Zakona o ravnopravnosti polova, naravno i Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Tu treba reći da ta normativna slika u suštini nije tako loša. Problem je u tome što se propisi koji postoje u praksi krajnje selektivno sprovode. To je ključna stvar. Naravno da ima normi i o tome je sad bilo reči, gospodin Protić je o tome govorio, koje treba menjati. Tu je i drugi problem. Ono što se uoči da je problem u toj sferi se vrlo sporo i vrlo teško menja, prođe puno vremena da dođe do promene. To znam kao čovek koji je predlagao neke promene zakonskih propisa prethodnoj vladi, odnosno prethodnom ministru. Nije bilo sluha za to. Znate, ne želi niko da ulazi u neke promene koje mu ne donose političke poene, a naravno oni koji odlučuju o sudbinama svih nas su politički ljudi. Oni gledaju stvari iz svog aspekta. Tu govorim, pre svega, o Zakonu o radu. Svi govorimo o sivoj ekonomiji. Ukratko, mi smo u inspekciji rada nekoliko puta prethodnom ministru i Vladi predlagali izmene koje bi pomogle da se u ovoj sferi broj onih koji rade u sivoj ekonomiji smanje. I to krajnje jednostavno. Nije bilo sluha za to. Apsolutno ga nema ni danas.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nijedna kompanija ne može biti uspešna ako ne obezbedi dostojanstven rad, ne može se razvijati i ne može ići napred.

Poštovane dame i gospodo, pre svega želim da se zahvalim Centru za demokratiju na ovoj temi koja mislim da je vrlo značajna ako govorimo o tome šta očekujemo u budućnosti. Mislim da nema uspešne privrede ako nema dostojanstvenog rada. Nijedna kompanija ne može biti uspešna ako ne obezbedi dostojanstven rad, ne može se razvijati i ne može ići napred. Poslodavac sam koji se trudio za ovih 40 godina rada u privatnom sektoru da uvek moji radnici budu dostojanstveni i da dostojanstveno radimo. To se dokazalo na raznim kontrolama koje smo imali. Radimo za međunarodne kompanije gde su dolazile da kontrolišu baš kakav je odnos poslodavca sa radnicima i imali smo razgovore posebno sa radnicima gde su to procenjivali. To je bio osnov da li mi možemo dobiti ugovore za neku međunarodnu saradnju na tri godine, kako se daje ugovor kod tih međunarodnih kompanija.

Nije dostojanstveno da sa malo manje rada prima se mnogo veća plata u javnom sektoru nego što je to u privatnom sektoru.

Mi smo dobili tu vrlo visoku ocenu. Dobili ocenu jedan, najbolja je ocena nula, a ocenjivalo se do 25. Kad sam pitao ko je dobio ocenu jedan, rečeno mi je da u poslednje tri godine koliko rade niko nije dobio nulu. Mi smo dobili broj jedan, a što znači da smo bili jedna od kompanija koje su obilazili i koje su imale na zavidnom nivou baš organizaciju rada, zaštitu i bezbednost na radu, pa i dostojanstvenog radnika. Moramo da budemo svesni da ovde imamo različitosti gde je dostojanstveni rad i gde su velike razlike. Velike su razlike između javnog i društvenog sektora, između nas u privredi. Nije dostojanstveno da sa malo manje rada prima se mnogo veća plata u javnom sektoru nego što je to u privatnom sektoru. Imamo ovde da su radnici uplašeni, ali hoću da vam kažem ako pogledate malo podatke videćete da je veliki broj poslodavaca u blokadi, veliki je broj poslodavaca zatvorio zanatske radnje i da smo mi poslodavci takođe, ne da smo uplašeni, već previše smo uplašeni šta će se dešavati sa sudbinom ove zemlje, ako imamo da oko 350.000 ljudi radi u realnom sektoru.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sad kad govorimo o bezbednosti i zdravlju na radu, ljudi znaju o čemu pričamo. Nije sve idealno, ima prostora da se unapredi.

Cenjene dame i gospodo, prvo da se zahvalim organizatorima na pozivu. Vrlo retko pozovu nas iz zdravstva na ovakve teme, mada mislim da bi trebalo da budemo više zastupljeni. Bez zdravog radnika nema napretka društva, nema ni rada, nema ničeg bez jednostavno zdrave radne snage. Ne bih kritikovao. Čuli smo do sad dosta kritika. Ajmo da kažemo da nešto valja. Istakao bih, mislim da je i gospodin Veselinović delimično to u svom izlaganju rekao, da je dosta urađeno u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Mi sad kritikujemo sve, nezadovoljni smo, teška je situacija, a ja razumem kritiku. Ali hajmo da kažemo da je nešto urađeno. Ima, gospodin Ristanović je rekao, falš akata o proceni rizika. Ima svega. Hajde da istaknemo ono što je dobro. Mnogo toga je dobrog urađeno u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, u krajnjoj liniji svi su čuli. Sad kad govorimo o bezbednosti i zdravlju na radu, ljudi znaju o čemu pričamo. Nije sve idealno, ima prostora da se unapredi.

Što se tiče bezbednosti i zdravlja na radu najveći deo toga možemo da uradimo bez ikakvih posebnih materijalnih sredstava i možemo daleko da doguramo.

Još jednu stvar bih rekao, mnogo stvari iz ove oblasti može da se uradi bez novca. Stvar je samo dobre volje, kulture i mnogo toga možemo da uradimo. Zašto da se ne fokusiramo na ovaj vrlo važan segment dostojanstvenog rada? Za plate novca nema, jasno je, tu nema nikakve mogućnosti za pomake. Odmori, to je opet vezano sa ekonomijom. Što se tiče bezbednosti i zdravlja na radu najveći deo toga možemo da uradimo bez ikakvih posebnih materijalnih sredstava i možemo daleko da doguramo. Dajte taj segment dostojanstvenog rada da unapredimo, mislim da imamo dobre osnove i imamo ljude koji su sposobni da to urade, imamo i znanje. Tako da još više da unapredimo to, dosta smo uradili, hajmo još malo dalje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zaštitnik građana u toku svog rada, ovih pet godina, primio je pisanih pritužbi negde oko 13.000.

Dobar dan svima, da se predstavnim ko me ne poznaje, dolazim ispred institucije Zaštitnika građana. Neko sam ko je slušao vas i sa dosta vas je sarađivao radeći pre svega po pritužbama građana. Zaštitnik građana u toku svog rada, ovih pet godina, primio je pisanih pritužbi negde oko 13.000. Od tih 13.000 pritužbi, hiljadu pritužbi su podnosili građani koji su imali problema vezano za rad ili prava iz radnog odnosa. Ono što možemo da primetimo, već ste nekako i vi sve pomenuli kroz diskusiju, šta je to na šta su se građani žalili? Upravo sve što ste vi negde i pomenuli, a pre svega to je rad na određeno vreme. Gospodin Ristanović je to pomenuo i po našem mišljenju i iz našeg iskustva rad na određeno vreme itekako stvara problem kod radnika, odnosno građana u našem društvu. Veliki broj građana, oni što su nam podnosili pritužbe, upravo su ukazivali na taj problem, jer godinama su bili na određeno vreme, po deset godina ljudi rade na određeno vreme i stalno imaju taj psihički pritisak šta će biti kad im istekne to vreme, da li će ponovo poslodavac da im produži ugovor ili ne. Nekako smatram da je to itekako značajan akcenat u radu i treba obratiti pažnju na to i kroz izmene Zakona o radu.

Ljudi koji rade u zdravstvu ili koji žele da zasnuju radni odnos ukazuju na niz problema sa kojima se suočavaju kod takve vrste zasnivanja radnog odnosa, odnosno nepostojanje obaveze poslodavaca da raspišu konkurse.

Veliki broj pritužbi odnosio se na raspisivanje javnih konkursa netransparentno. Građani kad konkurišu i kad žele da zasnuju radni odnos, a imaju probleme, obraćaju nam se, pogotovo imajući u vidu koja je naša nadležnost, odnosno onih ustanova koje primenjuju Zakon o radu, a finansiraju se iz budžeta. To je veliko polje koje stvara dosta pritužbi od strane naših građana koji konkurišu. Državne ustanove, finansiraju se iz budžeta, primenjuje se Zakon o radu, a nema potrebe da se raspisuju javni konkursi i to stvara probleme. Veliki broj pritužbi smo upravo imali iz oblasti zdravstva. Ljudi koji rade u zdravstvu ili koji žele da zasnuju radni odnos ukazuju na niz problema sa kojima se suočavaju kod takve vrste zasnivanja radnog odnosa, odnosno nepostojanje obaveze poslodavaca da raspišu konkurse. Veliki broj pritužbi kojima su se građani nama obraćali su pritužbe koje su se odnosile na rad sudova. Zaštitnik građana nema nadležnosti za oblast rada sudova. Međutim, u našim sastancima i razgovorima Zaštitnika građana mi ukazujemo pravosuđu na taj problem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala lepo. Stvarno ću biti kratka. Ovde je data analiza celog našeg društva, a onda naravno kad je u pitanju inspekcija ili bezbednost i zdravlje na radu isticani su određeni problemi, što je naravno sve tačno. Osoba sam koja teži optimizmu i tako ću i da govorim. Dok se zapravo suštinski i glavni problemi ne eliminišu, neće se eliminisati novi problemi koji sad zadiru, posebno prava zaposlenog. Na vas profesore mislim. Vrlo sam vas pažljivo slušala, naravno i sve druge, ali je zapravo to suština društva, tih osnovnih globalnih problema. Naravno da kad krenemo u suštinu problema, kad govorimo baš o pravima zaposlenog, već smo sve to rekli. Srela sam mnogo dobrih firmi i malih i srednjih, govorim o domaćim firmama, gde itekako zaposleni dolazi na posao i jeste dostojanstven na svom radnom mestu.

Sledeće godine ćemo, već se to uveliko priprema ove godine za sledeću, da revidiramo sve propise koji su do sad doneti i ono što je transponovano sa direktivama EU i ono što nije.

Moram da kažem, prošle nedelje imala sam priliku da se susretnem sa sedam takvih firmi. To meni daje nadu da će u ovoj Srbiji biti bolje. To je s jedne strane prilog, ono što država, odnosno Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, sa socijalnim partnerima, želi da unapredi. Proces bezbednosti i zdravlja na radu jeste sledeći i ja ću naravno završiti za jedan minut. Sledeće godine ćemo, već se to uveliko priprema ove godine za sledeću, da revidiramo sve propise koji su do sad doneti i ono što je transponovano sa direktivama EU i ono što nije. Znači, biće revidirano sledeće godine, prosto moramo. Tu postoje određeni problemi. Takođe, ono što ćemo uvesti sasvim sigurno, jeste permanentno učenje u ovoj oblasti, a to do sad nije bilo. Na moju veliku radost u Zakonu o osnovnom obrazovanju i srednjem obrazovanju dali smo predloge koji su prihvaćeni, ti su zakoni sad negde kao predlog u Parlamentu ili na Vladi, gde će se u osnovnom i srednjem obrazovanju već govoriti o programu bezbednosti i zdravlja na radu. Visoko već negde postoji i egzistira, što znači veliku novinu i veliko zadovoljstvo moje da to danas ovde kažem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Smatramo da nedostaci oko 1,5 milijarde evra u budžetu mogu da budu nadomešteni donošenjem jednog normativnog okvira u ovom smislu.

Dobar dan svima. Moje ime je Jovana Majstorović, generalni direktor Udruženja poslodavaca Srbije „Poslodavac“. Zahvaljujem se Centru za demokratiju na današnjem pozivu. Pažljivo sam slušala današnja izlaganja i ono na početku što bih želela da kažem je da svi znamo da je ovo godina najgorih javnih finansija i da smo svi u kombinovanoj krizi, celokupna privreda. To mi je dalo na neki način repliku za govor gospodina Ristanovića, koji je spomenuo Zakon, odnosno probleme u okviru sive ekonomije. Udruženje „Poslodavac“ pokrenulo je inicijativu za donošenje posebnog Zakona o sprečavanju obavljanja neregistrovane delatnosti, i održali smo i neku vrstu javne rasprave na tu temu. Smatramo da nedostaci oko 1,5 milijarde evra u budžetu mogu da budu nadomešteni donošenjem jednog normativnog okvira u ovom smislu. Iako su učinjeni pomaci kod resornog Ministarstva ekonomije, smatramo da ovu oblast treba urediti posebnim zakonom.

Smatramo da su komplikovane procedure prilikom prijavljivanja i odjavljivanja radnika, utvrđivanja viškova, i da je potrebno da se uvedu fleksibilni oblici rada, da se smanji administracija u ovom delu.

Želela bih još da kažem da smo podnosili nadležnim ministarstvima predloge izmena Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju lica sa invaliditetom, Zakona o štrajku i naravno Zakona o radu. Smatramo da su komplikovane procedure prilikom prijavljivanja i odjavljivanja radnika, utvrđivanja viškova, i da je potrebno da se uvedu fleksibilni oblici rada, da se smanji administracija u ovom delu. Posebno i u delu osnivanja i reprezentativnosti poslodavaca i sindikata. Smatramo da je i ovo pitanje potrebno urediti posebnim zakonom, što smo, takođe, Ministarstvu dali predlog.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Izbegavamo direktne poreze, držimo ih na proporcionalnoj ili regresivnoj ravni, pa kad dođu desni konzervativci iz Evrope oni se čude kako to naše socijalno odgovorne Vlade rade? Lično sam mnogo naučio u Fondaciji Fridrih Ebert o tome šta je socijaldemokratija . Savetovao bih, predložio ili sugerirao, kako kod hoćete, Fondaciji Centar za demokratiju da organizuju raspravu o socijalnim efektima poreske politike. Mislim da nema osetljivijeg pitanja za distribuciju moći u društvu od toga. Samo ću reći nekoliko argumenata. Mi obožavamo indirektne poreze, odnosno PDV, koji se sjure na sirotinju i na one koji zaista nešto proizvode. Izbegavamo direktne poreze, držimo ih na proporcionalnoj ili regresivnoj ravni, pa kad dođu desni konzervativci iz Evrope oni se čude kako to naše socijalno odgovorne Vlade rade? Najveći poslodavci ovde ne plaćaju nikakve poreze.

Rad mora biti sa stanovišta državnih zahvatanja relativno jeftin i prihvatljiv, inače će sve otići u sivu zonu.

Ono što je ekvivalentno, takse, osiguranja, doprinosi, pogađaju ove poslodavce koji nešto pokušavaju da rade. Rad mora biti sa stanovišta državnih zahvatanja relativno jeftin i prihvatljiv, inače će sve otići u sivu zonu. Ako vi na sto dinara morate da date 80, 70, 66 ili 67 odličan je to način da para državne institucije i fondovi sigurno žive. To mora da se vidi iz aviona. Tu mi padamo. To se vidi. To se tendencijski dugo radilo i prikrivalo. Druga stvar koju bih ja predložio posle ove priče je, pošto sem ove koleginice na kraju i mene, niko se nije identifikovao sa sindikatima, da organizujemo jednu raspravu o tome šta to behu sindikati. Nemam nikakav razlog i sasvim sam ok primio ove teške reči o sindikatima koje su izgovorili gospodin Koronoski i gospodin Veselinović. Stoje uvelikoj meri.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sve što smo danas čuli se više svodilo na konstatovanje problema. Bila bih srećnija da je bilo više predloga u kom pravcu bi trebalo da idemo kako bi svako doprineo dostojanstvenom radu. Pošto nije bilo toga, obično mi više pričamo o problemima i konstatujemo probleme, činjenica je na kraju, ja sam tako i nastupila, da je na meni sad da napravim taj korak koji bi ukazao šta bi trebalo učiniti da bismo došli do višeg stepena dostojanstvenog rada. Cilj jeste otvaranje novih radnih mesta, u okviru toga da se podstiče i stimuliše proizvodnja. Da se opredele koji su to prioritetni sektori u Srbiji, da poslodavci i svi oni koji se bave produktivnošću, proizvodnjom, dobiju bolji privredni ambijent. Potrebno je da se poštuju zakoni, da se redovno isplaćuju zarade, da se uplaćuju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, da se obezbede optimalni uslovi za bezbednost i zdravlje na radu. Ne kroz fiktivne procene rizika i kroz ocenu da je to skupo i da nam to ne treba, nego da stvarno shvatimo kolika je potreba da se obezbede bezbedni i zdravi uslovi za rad i da se pravila poštuju.

Ne možemo dostojanstven rad da svedemo na to da zaposleni prima svakog meseca zaradu i da mu se uplaćuju doprinosi.

Šta je dalje potrebno? Ne možemo dostojanstven rad da svedemo na to da zaposleni prima svakog meseca zaradu i da mu se uplaćuju doprinosi. Ono što bi bio korak dalje jeste da se obezbede zajednički interesi na strani zaposlenih i na strani poslodavaca. Da se obezbede obuke i unapređenje zaposlenih. U Srbiji, ako bismo hteli da napravimo jednu analizu poslednjih 20 godina, kad bismo hteli da napravimo spisak poslodavaca koji obezbeđuju svojim zaposlenima obuke i treninge za veće usavršavanje mogli bismo na prstima ruku taj spisak završimo. Pored toga što je kriza, neophodno je raditi na tome, prosto rečeno gajiti zaposlene. Gajiti one mlade koji treba da obnove kadar. U tom kontekstu govorimo o izmenama Zakona o radu, da treba u ovoj krizi obezbediti da mladi mogu i da volontiraju, da mogu da rade stručnu praksu i da u tom smislu dele čak i mesto sa starijima koji su pred penzijom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Postavljamo pitanje sankcije, odnosno kad govorimo o kršenju nekih dogovora i propisa, uvek se postavljamo iz pozicije sankcionisanja, kao nečeg što će doprineti da se to u budućnosti ne dešava.

Dolazim iz nevladine organizacije Centar za razvoj neprofitnog sektora koja je deo ove zajedničke inicijative “Crno na belo”, koja promoviše i bavi se dostojanstvenim radom i pravom zaposlenih na dostojanstven rad. Zašto sam se javio? Motivisala me gospođa Katić. Postavljamo pitanje sankcije, odnosno kad govorimo o kršenju nekih dogovora i propisa, uvek se postavljamo iz pozicije sankcionisanja, kao nečeg što će doprineti da se to u budućnosti ne dešava. Imam iskustvo i jedne i druge strane, kao poslodavac i kao zaposleni. Smatram da je motivacija i prevencija uvek nešto što je poželjnije i što u krajnjem slučaju daje više efekta nego sama sankcija. Naravno, neka kombinacija i mera uvek mora da postoji.

Moramo da krenemo da razmišljamo i o generacijama koje dolaze. Učenici se bave stvaranjem tzv. učeničkih kompanija ili učeničkih zadruga.

Vi ste govorili, gospođo Katić, o edukaciji zaposlenih. Molio bih samo da probamo da razmišljamo i malo duže. Mi se, ne znam ko je danas pomenuo, borimo protiv nekih običaja koji su stvarani 60 godina. Moramo da krenemo da razmišljamo i o generacijama koje dolaze. Učenici se bave stvaranjem tzv. učeničkih kompanija ili učeničkih zadruga. Mislim da je dobro i za poslodavce i za sindikate i za nevladine organizacije, koje se tim temama bave, da počnu da razmišljaju da i te učenike, generacije koje dolaze na neki način uključuju u proces proizvodnje, kako bi obezbedili kvalitetan, odnosno dostojanstven rad u nekoj budućnosti. Kao nekom ko nema često priliku da prisustvuje sučeljavanju predstavnika zaposlenih, odnosno sindikata i predstavnika poslodavaca, mislim da bi bilo dobro da počnemo da razmišljamo o zajedničkom interesu, a nikako o tome šta su nam suprotstavljeni interesi. Da probamo da nađemo neki minimalni zajednički interes. Znam da je to u ovim kriznim vremenima teško.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jedna od situacija sa kojima smo se često sretali tokom prethodne godine jeste otkaz ugovora o radu zaposlenima, sa klauzulom da se oni odriču otpremnine.

Samo bih, ako govorimo o problemima i preporukama sa kojima se radnici suočavaju, par primera iz dobre prakse. Radim kao advokat u Komitetu pravnika za ljudska prava, koji pruža besplatnu pravnu pomoć građanima Srbije. Jedna od situacija sa kojima smo se često sretali tokom prethodne godine jeste otkaz ugovora o radu zaposlenima, sa klauzulom da se oni odriču otpremnine. Govorimo o Zakonu o radu. Apsolutno se slažem da je manjkav i da ga treba promeniti. Preporuka jeste da se u slučaju da postoji neki nedostatak u Zakonu o radu, kao što je bio primer u našoj praksi, oslonimo na Ustav ili na neku međunarodnu konvenciju. Međunarodni dokument može da popuni prazninu, obzirom da su ratifikovane međunarodne konvencije deo unutrašnjeg pravnog poretka.

Radnik nije podneo tužbu nadležnom sudu u roku od 90 dana, pa je prvostepeni sud automatski donosio odluke kojima je odbijao da im isplati otpremninu.

Imali smo nekoliko sudskih postupaka tokom prošle godine, mislim četiri ili pet, gde je prvostepeni sud odbio da zaposlenima isplati otpremninu. Pozivali smo se upravo na Ustav Srbije, nisam sigurna da li je član 60, da je to stečeno pravo, da je to pravo koje je radnik stekao pre uručenja otkaza ugovora o radu. Na kraju smo drugostepene presude dobili u korist radnika, bez obzira što je propušten taj rok od 90 dana, kao što je prvostepeni sud utvrđivao. Radnik nije podneo tužbu nadležnom sudu u roku od 90 dana, pa je prvostepeni sud automatski donosio odluke kojima je odbijao da im isplati otpremninu. Pozivom upravo na Ustav i međunarodne dokumente mi smo uspeli da okrenemo situaciju u korist radnika. To je primer dobre prakse koju sam htela da podelim.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ukoliko ne budemo javno osuđivali, iznosili činjenice, zajedno stvarali jednu klimu u kojoj će se stvarati podrška konceptu i standardima dostojanstvenog rada, bojim se da ćemo možda podleći opštoj klimi.

Hvala vam svima. Mislim da je debata zaista bila jako zanimljiva, živa i da smo pokušali iz različitih uglova da sagledamo ovaj problem kojim se barem u našem svakodnevnom radu svi suočavamo kroz različite uglove. Ono što mislim jeste da ćemo se složiti, a to je negde proizašlo kao zaključak i vi ste to pomenuli, da nam je potrebno zaista više saradnje i više sinergije između svih institucija i svih aktera koji se bave ovom problematikom. Mislim da je, pre svega, razmena informacija, analiza i zajedničko zastupanje nešto što je zaista potrebno u ovom segmentu. Ukoliko ne budemo javno osuđivali, iznosili činjenice, zajedno stvarali jednu klimu u kojoj će se stvarati podrška konceptu i standardima dostojanstvenog rada, bojim se da ćemo možda podleći opštoj klimi. Ekonomska kriza je, to je opravdanje za sve, za svaku lošu praksu i za svako postupanje koje nije u skladu sa zakonom, samo ukoliko nam teško ide.

Nevladine organizacije se bave ovim pitanjem, između ostalog, i zbog toga što veliki broj strategija koje su donete poziva nevladine organizacije i organizacije civilnog društva da se u to uključe.

Mislim da treba građanima da šaljemo poruku da vredi boriti se za svoja prava, da im u tome možemo pomoći i da zaista insistiramo da svi državni organi i sve institucije obavljaju svoj posao. Nevladine organizacije se bave ovim pitanjem, između ostalog, i zbog toga što veliki broj strategija koje su donete poziva nevladine organizacije i organizacije civilnog društva da se u to uključe. Za neke dobiju grant, za neke ne dobiju grant. Recimo samo Strategija bezbednosti i zdravlja na radu uključuje upravo poziv nevladinim organizacijama da se u ove programe uključe i mislim da je to dosta dobro i da ne treba to ni na koji način da dovodimo u pitanje. Želela bih samo još nešto da kažem oko kolega sa projekta „Crno na belo“. Bratković je nešto rekao o inicijativi „Crno na belo“, a ja bih još dodala jednu stvar, koja je iz domena našeg rada, a mislim da ćete to uskoro čuti i bićete pozvani uostalom na prezentaciju.

Opširnije >>>