za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
„SRBIJA I EVROPSKA UNIJA POSLE 9. DECEMBRA“
Pretraga
Verzija za štampu

Odluka o odlaganju kandidure Srbije za članstvo u EU ne treba da promeni pravac Srbije, koja treba da pristupi rešavanju problema, pa i regionalnog predstavljanja Kosova i Metohije, a odgovor na to pitanje mogao bi da bude nađen na međunarodnoj konferenciji, rečeno je 12. decembra na okruglom stolu "Srbija i EU posle 9. decembra".

Predsednik Fondacije Centar za demokratiju, koja je u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert organizovala debatu, Dragoljub Mićunović ponovio je stav da problem statusa Kosova i Metohije treba rešavati na Međunarodnoj konferenciji, poput one u Dejtonu na kojoj je okončan sukob u BiH.

Na toj međunarodnoj konferenciji bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da učestvuju predstavnici Beograda, Prištine, Brisela, Euleksa i Kfora.

On je naglasio da Srbija ne treba da odustane od projekta evrointegracija, ali da ne treba ni da dovede do toga da većina građana zbog Kosova ima negativno mišljenje o ulasku u EU.

I direktorka Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije Milica Delević smatra da ne treba raspravljati o promeni pravca Srbije posle odlaganja dodeljivanja statusa kandidata, već pristupiti rešavanju problema.

 "Možemo da razgovaramo o modalitetima za regionalno predstavljanje, ali verujem da je bolje učestvovati i biti prisutan na forumima i da, kad već prisustvujete, pažnju posvećujete temama, a ne učešću drugih", kazala je Delević.

"Put koji nas tera na reforme i rešavanje problema je pravi put i ne treba raspravljati o promeni pravca zbog odluke (Evropskog saveta) za koju mislimo da u ovom trenutku ne bi trebalo da bude takva", kazala je ona.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan i dobrodošli na još jednu debatu Centra za demokratiju u okviru projekta Demokratski politički forum. Veliko mi je zadovoljstvo što učestvujem u današnjem razgovoru koji je 50. jubilarni, razgovor i debata u okviru ovog projekta. Samo da vam kažem nekoliko brojki, dve, tri svega. Preko 150 sati razgovora priredili su nam prof. Mićunović, Nataša Vučković i moje kolege iz Centra za demokratiju. S obzirom da nikad nije bila organizovana debata kojoj se nije odazvalo 20 do 25 ljudi, znači da smo čuli za ove četiri godine preko 1 200 mišljenja, suočili smo preko 1200 stavova. Ono što mislim da je ohrabrujuće naročito, što prof. Mićunović ne namerava da odustane. Sve vreme podršku veoma značajnu ovom projektu pruža i Fondacija Fridrih Ebert i zbog toga joj dugujemo zahvalnost, 50 debata, 150 sati razgovora i preko 1300 sagovornika, to je nešto što zaslužuje bar aplauz, profesore svaka čast.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala Ljubice, ali ne samo za ovaj uvod, već za ovih 50 dosadašnjih susreta i sigurno je da bez podrške koji nam je dao B92, prenoseći ove razgovore i time ih čineći popularnim i bez angažmana i veštine koji je Ljubica posvetila ovim našim skupovima, oni ne bi bili takvi kakvi su bili. Naravno, možemo biti ponosni, kao Centar za demokratiju, da smo upravo razvojem dijaloga i debate, više nego bilo koja organizacija u zemlji sa više debata i to veoma različitih o svim vitalnim pitanjima našeg društva, podstakli dijalog onoliko koliko je kod nas on bio moguć. Nema demokratije bez dijaloga, bilo da se radi o međunarodnim odnosima, a pogotovo kad se radi o unutrašnjim odnosima. Išao bih dalje, rekao bih kad se radi o unutarpartijskim odnosima.  Dijalog je svuda pretpostavka jednakosti ljudi. Ono što oblikuje demokratije i stare i kad Hegel hoće da hvali Platonove dijaloge, on onda kaže da je dijalog ljupki urbanitet jer ljudi slušaju jedni druge i tema koju su postavili teži ka razrešenju. To je smisao dijaloga. U demokratijama postoji dijalog, u autoritarnim režimima i diktaturama postoji monolog. Zato je veoma važno razvijati upravo dijalog, jer bez njega demokratije nema. Svi monolozi upravo potiču iz jedne druge forme političke, a to je cilj diktatura koje su se oslanjale na epove u kojima nema debate, nego priča svoju priču narator koju hoće i naravno ono što ima u vojnim režimima gde debate nema, nego samo izvršenja. Zato se držimo dijaloga.

U demokratijama postoji dijalog, u autoritarnim režimima i diktaturama postoji monolog. Zato je veoma važno razvijati upravo dijalog, jer bez njega demokratije nema

Drugi problem u našem društvu je  upravo iz jedne usmene kulture, nemogućnost da se čuje, osim epske priče, da se čuje jedan razložni argument, govor. Zato je zadatak bio Centra za demokratiju, upravo Demokratskog političkog foruma da baš to razvija. Mi imamo tu sreću da obično teme koje mi postavimo, one vrlo brzo postanu društveno relevantne. Kad smo temu postavili, razmišljali smo i nismo znali kakav će biti rezultat, pa smo rekli, u svakom slučaju šta posle tog događaja. Bio je taj 9. decembar kad se očekivalo da će Srbija dobiti kandidaturu. Ako je ne dobije, rekli smo, razgovaraćemo i zašto je nije dobila i kako ta stvar sad izgleda.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala vama profesore i na pozivu i na ovom uvodu. Drago mi je da sam ovde na ovoj 50. jubilarnoj debati. Stvarno mi se čini da je to velika tema u ovom trenutku, razgovor o Evropi. Ne mogu nekako da se otmem utisku da pre četiri godine, kad se o Evropi razgovaralo bilo je manje debate, a više idealizma, romantizma, entuzijazma, a danas manje sve to volimo,  a imamo mnogo više debate. Jasno vam je da to što će izaći iz debate, što bi izašlo iz debate da smo imali pre četiri godine bilo bi drugačije intonirano nego ono što će izaći iz debate danas kad drugačije prilazimo ovoj temi.

Sedim u izvršnoj vlasti. Dok god ja sedim u izvršnoj vlasti nema pola uspeha, delim i uspeh i neuspeh, moje je da dam doprinos koliko je moglo. Kažem i uspeh i neuspeh, čini mi se da svi delimo

Na početku, jednostavno stvar za pohvale i odgovornosti. Sedim u izvršnoj vlasti. Dok god ja sedim u izvršnoj vlasti nema pola uspeha, delim i uspeh i neuspeh, moje je da dam doprinos koliko je moglo. Kažem i uspeh i neuspeh, čini mi se da svi delimo i žao mi je što ovo nije trenutak da kao kad je bilo vizna liberalizacija da svi potrčimo da se pohvalimo - "ja sam osoba A koja je odgovorna za uspeh", nego da sad gledamo šta je ono gde se stalo. Počeću od trenutka pre objavljivanja mišljenja Evropske komisije, zapravo od trenutka usvajanja akcionog plana do sticanja statusa kandidata. Prošlog decembra upravo da bismo se pripremili za pozitivnu odluku Evropske komisije, pozitivnu preporuku Evropske komisije i ono što smo se nadali da će biti pozitivna odluka Evropskog saveta, Vlada Srbije usvojila je ono što smo nazvali akcioni plan za sticanje statusa kandidata koji se oslanjao na ispunjavanje preporuka iz godišnjeg izveštaja o napretku Evropske komisije. U tom godišnjem izveštaju bilo je mnogo preporuka. Nisu sve bile takve da se mogu ispuniti u roku od godinu dana.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim najpre da se izvinim zbog toga što još uvek ne mogu da vam se obratim na srpskom. Moram reći da mi je jako žao zbog toga što je 9. decembra doneta odluka da se Srbiji ne dodeli status kandidata. Istovremeno se ne mogu osećati krivim. Fondacija Fridrih  Ebert predstavlja socijaldemokratiju u Nemačkoj, a svi znamo da socijaldemokratija trenutno u Nemačkoj nije na vlasti. SPD, odnosno Socijaldemokratska stranka Nemačke pozvala je predsednika Tadića na kongres naše partije početkom decembra, upravo da bi poslala poruku nemačkoj vladi. To je bio gest na koji je nemačka vlada reagovala prilično ljutito.

Kako objasniti takav stav nemačke vlade. nemačka spoljna politika želela je da kompenzuje blamažu koju je doživela u situaciji u Libiji. Onda je izabrala Balkan, gde to nije politički toliko skupo

Sad se postavlja pitanje, kako objasniti takav stav nemačke vlade? Za to postoje, mislim, dva  objašnjenja. S jedne strane, nemačka spoljna politika želela je da kompenzuje blamažu koju je doživela u situaciji u Libiji. Onda je izabrala Balkan, gde to nije politički toliko skupo, da nastupi snažno. To je, znači, kompenzacija za Libiju. Postoji još nešto što je možda još gore, Ana Manojlović i ja smo imali priliku da čujemo veliki govor Helmuta Šmita povodom partijskog kongresa SPD i u njemu se uglavnom radilo o odnosu Nemačke i suseda. Helmut Šmit tu govori i pominje samo EU, uopšte ne pominje Srbiju. Govori da se tu radi o tome da se Nemačka  praktično pravi važna sa svojom velikom nacionalnom snagom i to na štetu svojih suseda. Posebno jugoistočno evropskih suseda. S obzirom da EU, kao projekat je imala za cilj da ukroti Nemačku u Evropi i EU, ovaj novi stav Nemačke može da se, s obzirom na odnose prema ostalim državama, protumači kao opasan. Zaista je istina da se trenutno pod nemačkim rukovodstvom EU menja. Mi ćemo zaista na kraju imati jednu potpuno drugačiju EU, kao što je Milica pomenula. Želeo bih sad da vam dam pet osnovnih elemenata u kojima će se ona promeniti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Potpuno se slažem da je neophodno da uđemo u ozbiljnu debatu o tome gde je danas Srbija i koji su njeni prioriteti, što se tiče njene sopstvene budućnosti, naravno, pre svega i budućnosti generacija koje su već tu i koje dolaze. Bojim se da vrlo često, naročito u ovakvim situacijama, prvo, gubimo sposobnost pamćenja, a drugo gubimo sposobnost diskursivnog mišljenja. Kad kažem gubimo sposobnost pamćenja, onda naglašavam da zaboravljamo gde je, na primer, Srbija bila pre četiri godine, upravo kad je Centar ovu debatu vodio prvi put, i gde je danas i šta je postignuto u međuvremenu u ostvarivanju ključnih reformi za promenu karaktera države i društva.

Pitam se, šta traži OBRAZ i da li oni pojma imaju o tome ko je Slobodan Jovanović i šta je napisao. Oni su se pojavili ne slučajno, ubeđena sam da je upravo to deo jedne atmosfere koja se pravila i uoči i posle 9. decembra

Naravno, nijednog trenutka neću da sporim da je moglo mnogo više, ali podsećam da su otprilike pre četiri godine nažalost u Beogradu još paljene ambasade. Podsećam da smo pre godinu i nešto dana imali razbijanje Beograda tokom Parade ponosa. Mogla bih da podsetim na mnogo toga drugog, između ostalog, da su se juče neki koji se predstavljaju kao OBRAZ, juče, prekjuče, možda jesu možda nisu, ne  znam, samo sam mogla to da vidim na TV, pojavili na polaganju posmrtnih ostataka predsednika kraljevske vlade, kažu najboljeg pravnika koga je Srbija dala, Slobodana Jovanovića. Pitam se, šta traži OBRAZ i da li oni pojma imaju o tome ko je Slobodan Jovanović i šta je napisao. Oni su se pojavili ne slučajno, ubeđena sam da je upravo to deo jedne atmosfere koja se pravila i uoči i posle 9. decembra. Ta atmosfera, između ostalog, je zaboravila da je Srbija zemlja koja je prva uspela, što se tiče vremena, da odgovori na upitnik Evropske komisije, da je prva zemlja koja je uspela to da napravi na jedan inkluzivni način, da su sva pitanja bila na veb sajtu i da je celo društvo na neki način učestvovalo u odgovaranju na ta pitanja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čuo sam od gospođe Milice Delević nešto što je važno, a što nije rečeno u našoj javnosti. Drago mi je da je ona to rekla. Čuo sam od gospodina iz Fridrih Eberta nešto sam ja znao, a što takođe nije rečeno našoj javnosti i nešto o čemu sam ja i pisao. Ono što zameram ovim ljudima koji su na čelu Srbije,  to je što se ne kaže još uvek šta se šta se stvarno od Srbije traži u političkom smislu. Sve ove priče su potpuno normalne, sve priče o potrebi evropeizacije srpskog društva su normalne, sve to podržavam i sve mi to možemo da uradimo bili mi ikad članovi ili ne bili, da se uopšte ne dopisujemo sa Briselom. Sve mi to treba da uradimo. Ostaje pitanje, šta se od nas stvarno politički traži. To je malo nekorektno prema ovom narodu, što se ova cela priča Evrope pretvara u jedno tehničko pitanje, a to je duboko političko pitanje.

Ostaje pitanje, šta se od nas stvarno politički traži. To je malo nekorektno prema ovom narodu, što se ova cela priča Evrope pretvara u jedno tehničko pitanje, a to je duboko političko pitanje

Drugo što ja zameram našem establišmentu, što je razvila jedno osećanje, a mnogo su doprineli ljudi iz Vlade, tu ne mislim na Milicu, to je što se ceo evropski kontekst stavio u kontekst da ćemo mi dobiti neki novac i da ćemo mi biti izdržavano društvo. Samo je potrebno da se mi dovučemo do tog nekog članstva i sve će biti rešeno. To je prvo netačno, a drugo to razvija jednu lošu kulturu kod našeg naroda koja je uzela toliko maha, da je to već endemska bolest. Mi očekujemo da će neko rešiti naša sopstvena pitanja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Probaću da se držim okvira koji je definisan. Želeo bih samo da govorim o ekonomskim posledicama onog što se nije dogodilo u petak, obzirom da je srpska ekonomija u visokom stepenu eurizovana, 80% transakcija u Srbiji je u evrima, uključujući i finansijske transakcije, tako da nije svejedno šta se događa sa Evropom 27, kao ni Evropom 17 zemalja koje prihvataju evro, iz srpske perspektive. Čak nije ni svejedno šta se dešava sa onima koji idu u konverziju u švajcarske franke, obzirom da i švajcarski franak vezan za evro iz konkurentskih razloga.

Mi smo 1992. godine praktično ekskomunicirani iz ekonomskih tokova. To je imalo dramatičan uticaj na pad bruto domaćeg proizvoda, koji je prve godine posle toga pao 60% uz rekordnu inflaciju od 313 miliona procenata i nezaposlenost koja je skočila sa 12 na 20 procenata

Za nas striktno ekonomski gledajući, dve hipoteze objašnjavaju situaciju u kojoj se sad nalazimo. Prva hipoteza je da je zakon gravitacije u ekonomiji takođe prisutan kao i u drugim oblastima. Mi smo 1992. godine praktično ekskomunicirani iz ekonomskih tokova. To je imalo dramatičan uticaj na pad bruto domaćeg proizvoda, koji je prve godine posle toga pao 60% uz rekordnu inflaciju od 313 miliona procenata i nezaposlenost koja je skočila sa 12 na 20 procenata. Parametri u svetskoj ekonomskoj krizi, koja se zove „velika depresija“ u SAD su bili neuporedivo bolji, tako da je, na primer, BDP pao na svega 40%, nezaposlenost na svega 25%, a umesto inflacije, Amerika je imala deflaciju od 27%. To je bio šok za privredu koja se posle tog šoka od 1993. godine do danas nikad nije oporavila.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pod  jedan, gospodin Erke je ovde dao vrlo simpatičnu komparaciju odnosno efekat koji ima odluka od 9. decembra na Srbiju, sa onim što je imao 9/11  za SAD, pa ću govoriti o 12/9 kod nas. Međutim, nije tako. Pre svega, to što je rečeno 9. decembra je samo formalizovalo ono što znamo od septembra meseca. Ono što je rekla gospođa Merkel prilikom septembarske posete Srbije, što nam je Tim Džudo objasnio kao stav da politika „i Evropa i Kosovo“ više nije prihvatljiva i da bi njen nastavak pre doveo do politike ni Evropa ni Kosovo, a u ovom trenutku je Srbija suočena sa onim izborom koji smo čuli od Holbruka "ili Evropa ili Kosovo, izvolite". Prema tome, mi niti smo smeli niti mogli biti iznenađeni. Malo me iznenađuje da smo toliko podigli ulog u javnosti da bi se ovog trenutka suočavali sa efektima.

To što je rečeno 9. decembra je samo formalizovalo ono što znamo od septembra meseca,  prema tome, mi niti smo smeli niti mogli biti iznenađeni

Teza broj dva. Postoji stav, u ovom trenutku strah da bi ta odluka od 9. decembra mogla destabilizovati Srbiju i da bi predizborna kampanja mogla izgledati, a dozvolite da se malo našalim, onako kako je sinoć izgledao razgovor Olje Bećković sa Božidarom Đelićem, da bi se to zapravo moglo pretvoriti u neko suđenje DS i njenoj politici koju je do sad vodila. Ne mislim da je to slučaj. U ovom trenutku i DS kao vodeća stranka vladajuće koalicije i SNS kao najbrojnija stranka ili najveća stranka trenutno u opoziciji, a verovatno i u ovom trenutku u Srbiji, očigledno dele istu politiku i Evropa i Kosovo, tako da će to, verovatno na kratki rok, amortizovati efekte ove odluke, ali na dugi rok to može destabilizovati Srbiju, jer pored ovog što su govorili prethodnici, gosodin Đuričin pre mene, može smanjiti kapacitet Srbije, reformski potencijal Srbije, može otvoriti krizna žarišta. Samo da napomenem da, osim Kosova, Srbija ima potencijalno bar četiri do pet sličnih kriznih žarišta na svojoj teritoriji i da je zbog toga u ovom trenutku kratkoročno to možda savladivi problem, ali dugoročno predstavlja veoma ozbiljan.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Takođe imam tri teze, ali obećavam da ću ih svesti pod četiri minuta. Prva teza je nešto na šta bih se oslonio na prof. Simića,  a to je da je EU pre svega - zaboravlja se, a refleksije su i na Srbiju - pod jedan mirovni projekat, pod broj dva to je projekat koji je imao za cilj da Evropu vrati na međunarodnu scenu kao relativno nezavisnog aktera. Evropska ekonomska integracija je bila samo metod, ne i krajnji cilj. Međutim, iz razloga oportunizma Evropa se Evropljanima počela od kraja 80-tih godina prodavati kao samo ekonomski projekat, a što je pokazalo svoje limite kad je došla ekonomska kriza. Tako da je danas često EU nepopularnija u samim članicama nego van svog članstva. Koje su refleksije na Srbiju? EU se takođe prodavala ovde kao čisto ekonomski projekat, tako da smo imali  argumente o nekim milijardama koje samo nas čekaju. U vremenu ekonomske krize i krize javnog duga taj argument je, takođe, postao nedovoljan. To je jedan od razloga rasta evropskog skepticizma kod nas.

Evropski okvir mora biti jedini okvir za pomirenje ne samo Srba i Albanaca, već i Srba i Bošnjaka, Srba i Hrvata

Evropa treba ovde da se shvati na dva načina. Jedan je da je to mirovni projekat koji je zaista jedni okvir za pomirenje u regionu. Ukoliko nema tog zajedničkog okvira, mi ćemo uvek videti razlike među nama, a videćemo ih utoliko lakše pošto su razlike manje. Tako da evropski okvir mora biti jedini okvir za pomirenje ne samo Srba i Albanaca, već i Srba i Bošnjaka, Srba i Hrvata.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta posle 9. decembra i odluke koja je da se odlaže odluka o tome da li Srbija ima status kandidata, ali se naravno odlaže i odluka o početku pregovora. Neposredno, ja ću pokušati kroz periode od tri meseca da kažem , po mom ličnom mišljenju i kapacitetu iz onog što mogu da pročitam, šta će se desiti. U Srbiji će prvo biti donet budžet sa promenama u fiskalnoj politici, ukoliko bude, naravno završen dogovor i izmerena politička volja da promene u fiskalnoj politici bude, da bude promene i u okviru konteksta između monetarne i fiskalne i da imamo konačno održiv budžet u kome vidimo šta koliko košta i šta može da košta manje, bez obzira da li nekom uskraćujete finansiranje prava koja su nerealna ili pravite uštede zato što ste uočili da se na nedomaćinski način upravlja budžetom, bez obzira na kom nivou. Samo dva primera da dam. Kod nas se sa lakoćom često čuje kako su  gubici u javnim nabavkama dve milijarde evra, pri čemu godišnje ukupno i to više u javnim preduzećima nego igde je iznos od 350 do 500 miliona evra. Pa se čuje da su ovakvi ili onakvi iznosi. To nije moja tema.

Prvi kvartal  sledeće godine biće vreme kad Srbija raspisuje izbore na svim nivoima i to je vreme za interpretacije odluke od 9. decembra. Kao i svaka interpretacija, retko ko će se baviti činjenicama

Ovo će biti budžet u kome će biti govora o činjenicama, gde se i kako može uštedeti. Prvi kvartal  sledeće godine biće vreme kad Srbija raspisuje izbore na svim nivoima i to je vreme za interpretacije odluke od 9. decembra. Kao i svaka interpretacija, retko ko će se baviti činjenicama i retko ko će se potruditi da ne upotrebljava rečenice u kojima su dva dela međusobno potpuno suprotstavljena jedni drugima, a tome ćemo svedočiti. To je otprilike kao - Srbija ne treba više u EU, Srbija treba  da se bori protiv korupcije. Da li može da se bori protiv korupcije? Može. Dobro. Srbija ne treba u EU zato što joj otimaju 15% teritorije. Recimo kao primer, teritorija KiM, kad pogledate zvanične geografske podatke iz Zavoda za statistiku, je 12,5% Srbije.  Ni toliko se nismo potrudili da poštujemo činjenice kad vrlo zaneto govorimo o interesima politike koja ima svoju posledicu 9. decembra u odluci Evropskog saveta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Uz dužno uvažavanje svih lucidnih opaski koje su moji prethodnici već rekli, takođe bih rekla da smo i mi 9. decembra dobili odgovor na direktno pitanje, dobili smo odgovor da Evropa još uvek nije spremna za Srbiju, ali isto tako, ako ćemo biti iskreni, i da Srbija nije spremna za Evropu. Svako ko je pratio eurobarometar je morao da shvati da je to ispitivanje javnog mnjenja unutar EU  i pokazuje da su neke od ključnih zemalja, dakle, da je javno mnjenje, zasićeno od proširenja. Ne smatraju ga ispravnom političkom odlukom svojih političkih elita, prvenstveno taj zamor od proširenja EU prisutan je u javnom mnjenju Nemačke i Austrije preko 70% i u Francuskoj preko 60%. Mislim da nismo dovoljno uvažili tu činjenicu da je politički interes političara u EU da komuniciraju, uvažavaju stavove svog javnog mnjenja.

Zamor od proširenja EU prisutan je u javnom mnjenju Nemačke i Austrije preko 70% i u Francuskoj preko 60%.

Postoji zamor Evrope od daljeg proširenja, a pogotovo od balkanskih jugoistočnih zemalja i postoji zasićenje. Na to, mislim, da moramo da obratimo pažnju u budućnosti. Što se tiče domaće političke scene, mislim da možemo biti zadovoljni, a na tu vrstu zadovoljstva je već ukazala i gospođa Liht, kad je rekla da smo do pre četiri godine apropo Kosova imali paljenje stranih ambasada, a sad na ovo evropsko „ne“ kao reakciju imamo jedno incidentno paljenje zastave EU. Što je svakako odgovor nižeg kapaciteta. Takođe, možemo biti zadovoljni, a govorim kao jedna od juniora članova vladajuće koalicije, da ovo evropsko „ne“ nije prouzrokovalo ozbiljniju političku krizu na političkoj sceni Srbije, ali je ipak proizvelo dugoročne posledice sa kojima opet možemo, ja sam optimista, biti zadovoljni.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim da uputim na nekoliko opštih mesta kao najfrekventnijim i kontraverznim tumačenjima najpodložnijih pojmova. Jedan nepristrasni analitičar u Srbiji bi mogao da zaključi da demokratija nema zadatak stvaranja države, ali nema ni zadatak razgradnje države. S obzirom da je razgradnja države u granicama predviđenim Ustavom, završena 1999. godine, a da ideje mogu fakticitet da odlože u nedogled, imamo političke elite koje imaju jedan vrlo složen zadatak,koji se često meri kvadraturom kruga, da primene kreativna rešenja, a uz to da pobede na izborima u atmosferi populističkih energija i bolnog suočavanja sa šokovima stvarnosti, a što većina građana ni u jednoj državi, čak mnogo stabilnijoj od Srbije, nije spremna.

Jedan nepristrasni analitičar u Srbiji bi mogao da zaključi da demokratija nema zadatak stvaranja države, ali nema ni zadatak razgradnje države

Drugo što želim da kažem da država može biti izgrađena konsolidovana, i to je ovde pomenuto, može biti nedovršena, nedozrela, blokirana, u teoriji se govori o blokiranim državama, mnogo razvijenijim od Srbije, a može biti paralizovana, invalidna i propala. Takve države postoje u komparativnim iskustvima savremenog sveta. Srbija može, nažalost, se suočiti i sa ovim fenomenom ne samo ekonomskog propadanja i krize, već i propadanja, ne samo u granicama, uključujući KiM, već dovođenja u pitanje i niza drugih pozicija državne suverenosti na teritoriji Srbije. Tu nam neće pomoći klasični apeli i patriotski prizivi u borbi protiv neprijatelja i separatista. Prava politika je alternativa za budućnost. U Srbiji se suočavamo sa deficitima refleksivnosti, slabo čitamo Žana Monea, govorimo o EU, da ljudi prihvataju promenu samo kad su suočeni sa nužnošću, a prepoznaju nužnost samo kad se suoče sa krizom. Ako je Gidnes u jednoj analizi savremenih evropskih država za Nemačku, Francusku, Italiju kazao da su blokirana društva, šta onda reći za Srbiju. Postavićemo pitanje, danas smo čuli niz odgovora.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Za ovu priliku bih samo dve dimenzije istakao. Jedna je unutrašnja, a druga je spoljna. Kad je o unutrašnjoj dimenziji reč, mislim da moramo shvatiti, a verujem da većina nas ovde i shvata, da zemlja koja nema rešen teritorijalni status ne može ući u EU. Dakle, Srbija nema rešen teritorijalni status. Bez obzira da li Nemačka to učinila sad ili bi neko drugi učinio za neko duže vreme, mi sa tim moramo da se suočimo i iz  tog razloga moramo da rešimo pitanje našeg prioritetnog statusa. Kako ćemo da rešimo, to je sad druga dimenzija. Samo bih u kontekstu ovog rekao da je jedna, rekao bih, pogrešna dilema Kosovo ili EU, u smislu da ono što Evropa traži od Srbije nije da se odrekne Kosova nego da  reši svoj teritorijalni status. Kako će ga Srbija rešiti, to je naše unutrašnje pitanje. Postoje, manje-više to svi znamo, tri moguća pravca tog rešavanja. Jedno je ono koje bismo mogli nazvati pravcem koji zagovaraju nacionalisti u Srbiji i koje moramo naprosto pitati, u čijem interesu oni to rade. Ono što rade, a to je da se problem nikad ne reši. Nemoguće je problem rešiti na način na koji se zamišlja, a to je da Kosovo bude integralni deo Srbije kao što je to nekad bilo.

Zemlja koja nema rešen teritorijalni status ne može ući u EU. Dakle, Srbija nema rešen teritorijalni status

Drugi pravac je onaj koji nudi brzo rešenje, a to rešenje znači jednostavno priznavanje Kosova sad, a ono otvara neku perspektivu, ali problem sa tim rešenjem,  jedan od većih i ozbiljnih problema je taj što ona nema podršku većine stanovništva u Srbiji, pa u  tom smislu i ne može. Treći put je, put kompromisa. Taj put ima jedan ozbiljan problem, a to je što taj put kompromisa može da potraje dugo i može da se prolongira pitanje rešenja teritorijalnog statusa. Kako će to pitanje biti rešeno, to je sad već na političarima. Mene niko ne konsultuje oko toga, pa neću ni da pričam o tome.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Trudiću se da budem kratka, kao jedan od domaćina. Svi smo se složili naravno da je EU, kao jedan veliki kišobran, kao jedan motor, bila ključna u definisanju naših unutrašnjih reformi, kao jedan poklič gotovo, za pokretanje svih naših resursa kako bismo modernizovali i reformisali srpsko društvo. EU je bila još nešto, ona je, mislim, bila i katalizator za naše drugačije delovanje u međunarodnoj zajednici, za promenu onog negativnog nasleđa koje smo povukli tokom devedesetih godina. Dakle, kroz poziv da budemo jednog dana član EU, mi smo želeli da se menjamo kao predvidljiv i stabilan akter u međunarodnim odnosima. Mislim da je to od ključne važnosti kad hoćemo da analiziramo u kom pravcu zapravo idu ovi zahtevi koji se danas ispostavljaju od strane jednog dela naše političke javnosti i jednog našeg dela političkog spektra koji kaže, hajde da sad stavimo jedan tajm aut na proces pridruženja EU. Hajmo da zamrznemo dijalog sa Prištinom.

EU je bila i katalizator za naše drugačije delovanje u međunarodnoj zajednici, za promenu onog negativnog nasleđa koje smo povukli tokom devedesetih godina

Dakle, taj samozadovoljni poziv za samoizolacijom, za stavljanje Srbije ponovo u jednu situaciju, gde ona ne razume šta je zapravo neki evropski globalni main stream u međunarodnim odnosima. To je nešto što uvek zabrinjava kao politički program u Srbiji. Ono pokazuje jednu tendenciju koja, rekla bih, stalna, s vremena na vreme u Srbiji, a to je da nemamo snagu za neki kontinuitet promena na putu za koji se opredelimo, s jedne strane. S druge strane, da kao društvo da li imamo dovoljno istrajnosti da budemo posvećeni jednom projektu za koji se opredelimo. Opredeljeni smo bili većinski na različite načine, i kao građani koji su podržali proces evropskih integracija i kroz, naravno, sve one promene koje su se dešavale u samom političkom spektru poslednjih nekoliko godina. To je ključno pitanje za mene da odgovorim upravo na te pozive za time out evropskim integracijama i za zamrzavanje dijaloga sa Prištinom. Mislim da oba odgovora od strane onih koji jesu za modernu evropsku Srbiju treba da budu vrlo jasno „ne“.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Istorijsko nerazumevanje poruke koju je nosio pad Berlinskog zida doveo je na vlast kod nas u Srbiji, i uopšte na ovim prostorima,  jednu političku elitu koja bi se mogla nazvati svojevrsnim ludističkim pokretom, koja je lomila svoju državu i svoj narod i svoju naciju, pokušavajući da zaustavi nešto što je nezaustavljivo. To nas je odvelo u jedan izolacionizam i van svih institucija gde se odlučivalo o našoj sudbini. Bili smo i van UN i van svih institucija koje su odlučivale o našoj sudbini. Danas se, nažalost, evo postavlja ponovo pitanje, da li da ostanemo van EU, da li ćemo pre rešiti pitanje KiM na taj način što ćemo odustati od svog evropskog puta. Svima onima koji zagovaraju ovu tezu, koji se posle 20 godina nisu ničemu  naučili, pomenuo bih primer Slovenije koja je prva ušla u EU  sa ovih prostora, pa je, recimo, lakše zaštitila ribe u Piranskom zalivu nego mi ljude na Kosovu i Metohiji. Toliki je značaj kad se nalazite unutar institucija koja odlučuju o vašoj sudbini.

To nas je odvelo u jedan izolacionizam i van svih institucija gde se odlučivalo o našoj sudbini. Bili smo i van UN i van svih institucija koje su odlučivale o našoj sudbini

Žalosno je što posle 20 godina imamo na političkoj sceni u Srbiji neozbiljne političke opcije. Neki kažu, zašto se nismo odmah predali i pristali na sve. Posmatrajući pravdu kao zastarelu kategoriju, a ne smatrajući ono što reče prof. Mićunović, da deficit pravde stvara suficit nasilja. Zašto nismo odmah pobedili, neki kažu, jer je međunarodno pravo i istorijska pravda na našoj strani, prenebregavajući stvarni odnos snaga na međunarodnoj sceni, a ovo uopšte ne treba uzimati u razmatranje. Oni koji su za hibernaciju i taj zamrzivač o kome je govorio prof. Mićunović, ponašaju se kao Skarlet Ohara u „Prohujalo sa vihorom“, „misliću o tome sutra“, a to sutra nikad ne dolazi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mi smo ovde danas manifestovali impresivno znanje filozofije, deo strategije, makro ekonomije itd. Zaista u dobroj meri mislim da je to deo razgovora koji se ponavlja i kao pre četiri godine, ali kad smo odlučivali o tome, o svojim nekim strateškim pravcima. Pitam se posle ovog što je danas ovde rečeno, kako bi ovaj razgovor izgledao, naslovljen ovako kako je naslovljen, da je Srbija slučajno dobila kandidaturu. Da li bismo i onda govorili o tome šta će biti, ako će biti, sa EU u budućim razvojima. Jer naravno dok se mi pridružimo EU, dakle, od kad smo dobili vizibiliti studiju, a u međuvremenu se desio Lisabon i od tad znamo da ćemo ući u neku drugu uniju, u koju inače nismo kretali da ulazimo.

U međuvremenu se desio Lisabon i od tad znamo da ćemo ući u neku drugu uniju, u koju inače nismo kretali da ulazimo

Tako da zapravo mislim da 9. decembar zaista nije 11. septembar. Isto tako se ta floskula javila 9. decembra. Srbija od kad vodi pregovore sa EU je u bezbroj navrata prekidala pregovore, nastavljala pregovore, cepkala proces unutar koga se normalno odvija proces približavanja evropskim integracijama. Setimo se samo Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji koji je iniciran, pa potpisan. Bilo je tri faze, pa ratifikovano, umesto uobičajene dve. Uvek je to bilo vezano ne za ono što je per se proces pridruživanja EU, nego ono više što je stabilizacija i što jesu politička pitanja. Zašto ova debata možda u ovom trenutku donosiocima odluka i onima koji će delovati u narednim mesecima možda ne može biti od neposredne koristi, te stoga možda predlažem da bi u tom smislu trebalo ubuduće da je koncentrišemo u tom pravcu.  Dakle, 9. decembra je Srbija dobila, ne mogla je dobiti jedno DA koje bi glasilo, podsetite me kako. Mi na ovoj debati danas, kao što u poslednja dva, tri dana zapravo ne možemo nikako dobiti odgovor na pitanje šta se tačno dogodilo 9. decembra. Šta je to tačno zbog čega Srbija nije dobila kandidaturu? Da li je to nesprovođenje ili nemanje vremena da se sprovede ono što je dogovoreno? Da li je to samo regionalno predstavljanje? Da li je to vraćanje barikada u nekom određenom trenutku?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne mogu a da ne primetim da je u početku integracija, koje je započela Srbija, bilo rečeno da su širom otvorena vrata za evropske integracije Srbije, pre nego što je ona krenula u suštinske reforme. Sad kad je ona te reforme u jednoj velikoj meri provela i to je konstatovano u izveštaju Evropske komisije, sad kažu da su ta vrata odškrinuta za Srbiju i ipak nismo dobili pozitivnu odluku, onako kao se to u javnosti očekivalo. Za mene lično ta odluka EU je važna, ali ne može se govoriti o tome da je ona nepravedna, zato što ona prosto u dinamici odnosa govori o stepenu odnosa između Srbije i EU. Za mene, recimo, je važniji podatak do kog je došao nedavno obavljen popis u Srbiji, da postoje velike razlike između pojedinih delova Srbije i da se pojedini delovi Srbije enormno geografski prazne. To su posledice. Interesantno je i to da su stvorena i neka, čini mi se, lažna očekivanja o vrednosti i kvalitetu odluke koja bi bila doneta u pozitivnom smislu i da je Srbija dobila status kandidata. Čudno je i to da uz porast evro skepticizma ujedno raste i razočaranje zbog odluke koja nije doneta sa očekivanim sadržajem, da naša kandidatura bude potvrđena. Smatram da se nekad i suviše očekuje od ove odluke i da se očekuje da će Srbija dobiti nešto što sama nije zaslužila i za šta nije i sama doprinela.

Odluka EU je važna, ali ne može se govoriti o tome da je ona nepravedna, zato što ona prosto u dinamici odnosa govori o stepenu odnosa između Srbije i EU

Sigurno je da ne treba odustajati od evropskih integracija, jer je to proces koji ujedno predstavlja i neku podršku za ubrzavanje donošenja vrlo važnih odluka za srpsko društvo. Sigurno je da treba nastaviti dijalog sa EU i svim njenim članicama, sa zemljama u regionu. Ne treba potpasti pod uticaj onih koji su evro skeptici ili protivnici evropskih integracija. Čudno je da one političke snage koje su protivnici evropskih integracija zameraju snagama koje su za evropske integracije, da nisu dobile odluku, a same su podsticale događaje i na Kosovu i u društvu, koji blokiraju upravo taj proces. To, pre svega, govori o jednoj ideološkoj konfuziji kod političkih subjekata. Mislim da možda ovo pomeranje odluke za proleće naredne godine u toku predizborne kampanje može da pomogne građanima da prepoznaju koji politički akteri u suštini imaju ideološki odnos prema evropskim integracijama i prema vrednostima koje predstavljaju evropske integracije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala pre svega na prilici da u ime opozicione grupe, koja je jedina za evropske integracije i koja oko toga nema dilemu, kažemo i na ovom mestu nešto za šta mislimo da je važno. Moram da kažem da sam došao sa jednom idejom da ćemo čuti različite poglede na to kako i šta dalje posle 9. decembra, kao što je prof. Mićunović i na početku objasnio, a iznenađen sam i donekle tim, rekao bih nesvesnim pokušajima da se odgovori na pitanje da li nam treba EU ili ne, jer je to očigledno bila zajednička tema. U mom životu i mom okruženju, političkom i ličnom, te dileme nema. Zbog toga neću o tome govoriti. Iskoristio bih i priliku da postavim jedno pitanje za koje takođe mi je prosto neverovatno iz ugla realpolitike da danas nije postavljeno ovde, a to je zašto je predsedniku ove zemlje bilo potrebno da čeka zadnju nedelju pred dobijanje statusa kandidata da promeni pogrešnu politiku prema barikadama i uopšte prema događajima na severu Kosova?

Došao sam sa idejom da ćemo čuti različite poglede na to kako i šta dalje posle 9. decembra, a iznenađen sam i donekle tim, a rekao bih nesvesnim pokušaima da se odgovori na pitanje da li nam treba EU ili ne

Ne treba biti politički puno inteligentan pa shvatiti da kao sedam dana pre nego što molite dve zemlje da vam daju status kandidata, ako nedelju dana pre toga pucate u njihove vojnike da su vam šanse znatno manje nego da u te vojnike ne pucate. Ne mislim da je bilo potrebno preterane političke mudrosti da bi se tako nešto videlo. Pitanje odgovornosti je danas drugačije. Neću o tome govoriti. Govoriću o tome šta dalje. Samo u jednoj rečenici. Ako vladajuće stranke budu nastavile da pitanje odgovornosti za neuspeh 9. decembra prebacuju na zemlje EU i da ponavljaju sintagmu u kojoj je Srbija uradila sve, a iz nepravednih razloga nije dobila kandidaturu, onda to znači da vladajuće stranke ustvari šire antievropsko raspoloženje u Srbiji. Šire na jednoj tezi za koju kao neko ko je učesnik direktnih procesa evropskih integracija i pregovora, mogu da utvrdim da ta teza nije tačna.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta posle 9. decembra? Pošto dolazim iz institucije koja se bavi privredom, pošto 15 godina putujem po Srbiji i pričam o tome  šta znače evropski standardi za privredu, mislim da privreda Srbije bolje poznaje evropske standarde i uopšte ono što EU njoj donosi, nego što je to realno, kad gledate. Zašto to kažem? Zato što je  upravo taj proces bio najveći garant reformi onog što je privreda tražila i to onaj najbolji pozitivni pritisak koji je evropski proces odigrao. Gde je problem? Problem je što smo previše u intelektualnom elitizmu, a premalo u realnom životu i objašnjavanje onog što je, s jedne strane trošak i što je korisno. To je proces koji, normalno podrazumeva određeni trošak s početka, a onda vam dolazi korist. Mislim da u danu posle, prosto mora da se stvori konsenzus svih ključnih aktera oko toga koja je vizija Srbije 2020. godine. Postoji jedan jako lep dokument koji je nepravedno ostao u jednom zatvorenom krugu umesto da je izašao u javnost i da je otprilike kroz ovakvu debatu dobio jednu svoju snagu, hajde da kažem realnosti i postavljanja dimenzije u realne politike. Postoji još jedan jako dobar instrument koji se zove – komunikaciona strategija. Milica zna, o tome smo dugo razgovarali.

Komunikaciona strategija koju je Vlada donela mora da postane ustvari neki ključni instrument da se objasne prave vrednosti i da se vrati kredibilitet procesu

Da biste vi nekom objasnili šta njemu donosi  EU, on to mora da opipa. Prvo su to njemu neke udaljene teme koje nemaju veze sa njegovim stvarnim životom, prosto ne prolaze. Pričanje o datumima ili parama koji će doći, a to se sutradan ne dešava, stvaraju prosto jedan negativni odnos prema procesu. Mi smo to videli u slučaju nekih zakona koji su usvajani, a onda nisu doneta podzakonska akta, institucije nisu postavljene, onda vas privrednik pita, izvinite, kakva je meni korist od tih evropskih standarda, jer to ustvari ne znači ono što je meni rečeno. Znači, završiću sa preporukama, da komunikaciona strategija koju je Vlada donela mora da postane ustvari neki ključni instrument da se objasne prave vrednosti i da se vrati kredibilitet procesu. Drugo, da se vizija Srbije vrati u dimenziju Srbija 2020.  godine, ali za to je potrebno vrlo jako liderstvo, jer to znači da mnoge stvari neće biti lako propustiti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bila sam pre oko godinu dana na demokratskom forumu sa temom izveštaja Evropske komisije za prošlu godinu, mislim da je to tada bilo. Nije bilo mnogo više primedbi u izveštaju Evropske komisije. Pogledala sam i onaj akcioni plan. No, u nekim stvarima naša situacija je bila bolja, dobili smo manje. Mene ne zabrinjava toliko ova odluka od 9. decembra, niti verujem da ona ima na srpsku populaciju, na građane Srbije i na biračko telo tako snažne efekte kao neki procesi ili neki trendovi koji se događaju unutar društva, a pre svega mislim na ekonomiju. Mene više zabrinjava, možda zato što nisam ekonomista niti sam ekonomski novinar, ovo saopštenje NBS od 46% javnog duga. Poslednjih godina mi je stalno bilo, bila sam malo sumnjičava da mi tako dobro stojimo u svim stvarima i da, maltene kako reče jedan ministar, kriza će biti naša šansa. Tako da tu vidim veći neki problem za radikalizaciju stvari, pa i ove sudbine, podrške EU, nego u samoj ovoj odluci od 9. decembra, koja je neka vrsta prolongirane odluke za koju kažu da još nikad nije doneta.

Mene ne zabrinjava toliko ova odluka od 9. decembra, niti verujem da ona ima na srpsku populaciju tako snažne efekte kao neki procesi ili neki trendovi koji se događaju unutar društva, a pre svega mislim na ekonomiju

Ono što su za mene poente, jeste ovo što se moglo već čuti na ovom razgovoru, a to je šta se zapravo dogodilo oko tih tehničkih uslova. Pominje se, sad se u objašnjenjima pominju i predsednika države i vice premijer u ostavci Božidar Đelić, da je u nekim razgovorima traženo i odustajanje ili izmena Rezolucije 1244. Drugo, ako su u pitanju samo dva, tri tehnička uslova koji su pregovarani između Prištine i Beograda, zašto se nije izašlo u susret nekim, bar nekim od njih? Posebno zašto se zaista čekalo do zadnjeg da se reši pitanje barikada na Jarinju, ne znam kako se zovu ta mesta. Očigledno se čekalo do zadnjeg momenta. Čitava ta priča oko barikada nekako je ostala u magli. Bilo je raznih teorija, raznih izvora, raznih tumačenja, ko tu šta radi itd. Samo se sećam da je pregovarač sa srpske strane, Borislav Stefanović nekoliko puta pozvao građane pred kamerama da ostanu jedinstveni i da ostanu na barikadama. Zato mislim da je to problem ne samo u onim koji su hteli da naprave haos, nego da je država videla interes da tu stvar oteže i da vidi šta može iz toga da se dobije, čekajući 9. decembar.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je odgovornost na svima onima koji se zalažu za evropske integracije Srbije razumevajući zašto je to za Srbiju važno, a ne za EU. Iz ovog što se desilo zapravo treba izvući nekoliko stvari. Prva stvar je da mi ne treba opravdanje da tražimo u  procesima koji se dešavaju unutar EU. Druga stvar, ne treba opravdanje za ono što se 9. decembra desilo da tražimo u izdvajanju pojedinačnih država i njihovih stavova o tome, već treba da, braneći sve dosadašnje razloge za opredeljenje Srbije da ide ka punopravnom članstvu EU, tražimo odgovore na pitanja, šta je ono što Srbija radi možda sporije ili radi nedovoljno ili šta je ono kako se ovde postavilo kao ključno pitanje, šta se to desilo 9. decembra. Dakle, da li postoji nekakav nevidljivi tajni zahtev koji niko ne zna, a onda na tom zahtevu se desila odluka. Takođe, mislim da smo obavezni prema društvu da razjasnimo, tako da kažem, ono što jeste politika EU ali i interesi Srbije, legitimni interesi Srbije na KiM.

Mislim da smo obavezni prema društvu da razjasnimo ono što jeste politika EU ali i interesi Srbije, legitimni interesi Srbije na KiM

Svi razumeju da ako Srbija odustane od legitimnih interesa na KiM, ne dobija unapređenje u EU. Dakle, ne ubrzava se ništa u tom smislu. Istovremeno da vidimo šta je ono što je interes Srbije, kad je Kosovo u pitanju, da rešava i bez obzira na to da li je to trenutni zahtev EU ili nije. Dakle, postoji nešto što je potreba Srbije da rešava probleme koji su vezani za KiM i bez obzira na to, da li je to povezano ili nije povezano sa evropskim integracijama. Naravno da ćemo se razlikovati u političkom smislu šta je bolje uraditi i šta je moguće uraditi. Mislim da ako neko smatra da je lakše odreći se nečeg kako bismo lakše došli do nečeg drugog, onda to jeste pitanje za političku debatu, a na kraju krajeva za kvalifikovanje pred građanima. Ono što svakako jeste sad naša obaveza je da se u društvu ne desi proces koji će urušavati koncept EU, s jedne strane, a s druge strane, urušavati potrebu Srbije da ide ka punopravnom članstvu u EU i da gradi društvo koje je u skladu sa onim što jesu standardi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Treba imati u vidu i ovaj rezultat 9. decembra, a to je ako su izveštaji tačni, većina reformi u Srbiji je prihvaćena i većina članica EU bila je za prihvatanje kandidature Srbije. Dakle ne može da se kaže da je Srbija na pogrešnom putu. Ono u čemu je Srbija pogrešila, to nam se inače često dešava, a to je u predviđanju poteza koji se od nas očekuju. Ovog puta je to bila Nemačka, drugi put će biti drugi, prethodno smo isto to imali. Mislim da Srbija treba na osnovu ovih elemenata da izgradi novu politiku u kojoj će jasno da se kaže i da nema ulaska u EU bez rešenja za Kosovo, niti rešenja za Kosovo ima bez EU. Iz svih ovih razloga, koji su rečeni, od ekonomskih do bezbednosnih.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Samo bih želela da se vratim na jednu stvar, a to je da se od nas traži nešto što je zapravo implicitno priznaje. Koliko god  čujemo sve to šta je, odnosi sa EU, stalno čujemo to implicitno priznanje, mislim da ustvari kod nas postoji jedno razumevanje da sve ono što nije oružani otpor je implicitno priznanje. Volela bih samo kad razgovaramo o tome, da se setimo da ima puno arapskih država koje u UN sede sa Izraelom. Baš bih volela da ih neko pita da li to znači da su priznali Izrael. To bih jako volela da mi neko kaže.

Kod nas postoji jedno razumevanje da sve ono što nije oružani otpor je implicitno priznanje

Ono što se od nas očekuje - da priroda našeg protivljenja, koje niko ne dovodi u pitanje, a vrlo je glasno i od pet članica EU koje nisu priznale Kosovo - da priroda našeg protivljenja ne bude takva da ugrožava ono u čemu se sve zemlje EU slažu, a to je da mora da bude regionalne saradnje, da mora ceo region da se kreće ka EU, da mora da bude slobodnog protoka robe, ljudi, da mora da postoji borba protiv kriminala i korupcije. Ukoliko je naše protivljenje takvo da to sprečava, onda će se ti putevi ukrstiti na način koji će sprečiti nastavak procesa evropskih integracija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želeo bih na isto pitanje da se osvrnem, šta se ustvari traži od Srbije, odnosno da li se traži implicitno priznanje po modelu Savezne Republike Nemačke i DDR. Mislim da je ovde situacija upravo suprotna u odnosu na Saveznu Republiku Nemačku i DDR. Nije moralo da dođe do konkretnog priznanja da bi se ostvarili praktični koraci, a ovde u slučaju sa Srbijom i Kosovom, potrebno je radi života stanovništva na Kosovu da se ostvare prvo neki praktični koraci, koji će na kraju ustvari dovesti do nekog konkretnog rešenja. Od Srbije će se očekivati neograničeno priznanje Kosova, ali kada će se to priznanje očekivati? Očekivaće se kad Srbija bude članica EU.

Od Srbije će se očekivati neograničeno priznanje Kosova, ali kada će se to priznanje očekivati? Očekivaće se kad Srbija bude članica EU

Šta je uradila Nemačka? Kad je Nemačka priznala svoje granice sa Poljskom? Priznala je 1971. godine, što je bilo 22 godine nakon osnivanja SR Nemačke.  Konačno priznanje je usledilo 1991. godine, a to je bilo 42 godine kasnije. Kosovo je postalo nezavisno pre tri i po godine, a ja smatram da svi mi Evropejci treba Srbiji da damo bar onoliko vremena koliko je Nemačka imala vremena da prizna i reguliše odnose sa svojim susedima. Problem je, međutim, upravo nedostatak osećaja za te stvari koji postoji u sadašnjoj nemačkoj vladi i koji ja kritikujem, koji postoji ne samo u odnosima prema Srbiji, već i u odnosima prema Grčkoj i Španiji i Portugalu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mi pozivamo ljude različitih mišljenja, kako bismo obezbedili dijalog. Nažalost, mnogi naši analitičari koji se ne skidaju sa ekrana ovih dana, kritikujući naravno EU i proglašavajući bankrot ove politike itd., zanimljivo je da ih čujemo ovde, ali nažalost, nisu došli. Od opozicionih poslanika došao je samo jedan. Mi smo želeli, jer smo pozvali veliki broj ljudi koji misle drugačije. Ne možemo imati dijalog ako svi mislimo na isti način. Važno je da su pozvani.

Sigurno je da se od nas ne može tražiti zvanično i puno priznanje Kosova, dok još uvek u EU postoji nekoliko zemalja koje nisu priznale nezavisno Kosovo. Očigledno to nije nekakav uslov. Postoje drugi uslovi

Neću nikakve zaključke da ovde izvlačim. Čuli smo jednu značajnu debatu. Povodom ovog poslednjeg oko priznavanja Kosova sigurno je da se od nas ne može tražiti zvanično i puno priznanje Kosova, dok još uvek u EU postoji nekoliko zemalja koje nisu priznale nezavisno Kosovo. Očigledno to nije nekakav uslov. Postoje drugi uslovi, a to je normalizacija odnosa, na neki način implicitno priznavanje Kosova kao njegovog učešća u regionalnim susretima i niz drugih stvari, koje će sve zajedno govoriti o tome da tu postoji jedan nezavistan politički državni subjekt sa kojim se mora računati. To da li ćemo ga mi priznati ili  ne, neće i ne bi trebalo da utiče na normalan život ljudi u čitavom regionu. Mislim da to pitanje, da ne ostane zabune oko njega, da ono kao takvo može biti rešeno. Ovde smo probali možda još uvek, dok je cela stvar vrlo politički vruća, da uđemo u tu temu.

Opširnije >>>