za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
„IDEOLOŠKI I POLITIČKI KONFLIKTI (OSVRT NA KULTURU DIJALOGA)“
Pretraga
Verzija za štampu

Srbiji nedostaje politički dijalog kako bi do kraja sprovela neophodne promene i demokratizaciju društva, ocenili su danas učesnici debate o ideološkim i političkim konfliktima i kulturi dijaloga./font> 

Narodna poslanica Vesna Pešić rekla je da ne vidi šansu za promene u Srbiji, jer su sve političke stranke izgubile identitet političkih programa, a ostale opredeljene za interesnu strukturu. 

Ona je ocenila da je kulturi dijaloga potrebno društvo u kome reč ima kredibilitet, a da u Srbiji svako može da priča šta hoće, jer to više nema nikakvo značenje. 

"Ako dijaloga ima, on se odvija u relativno pristojnoj formi, ali je problem što on nema nikakvog značaja", rekla je Pešić. "Čitav politički život Srbije je okupirala brutalna interesna struktura, koja je raznela državu, a političke stranke imaju ogromnu svojinu u javnom sektoru, odakle, takođe, potiče njihova moć", ocenila je Pešić na debati Centra za demokratiju "Ideološki i politički konflikti-osvrt na kulturu dijaloga". 

Prema njenoj oceni, sve stranke u Srbiji su na isti način opredeljene za interesno-materijalnu strukturu. "Javni život Srbije je privatizovan u biznis sferu", zaključila je Pešić i i ocenila da je za uspešnu tranziciju bilo neophodno najpre uspostaviti vladavinu prava i stvarnu slobodu govora i štampe. 

Predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović je ocenio da je srpska politička scena u opštem metežu. 

"Političke stranke sve više liče na tržišne korporacije, kojima je najvažniji marketing i tržišni probitak, koji se meri brojem glasova", rekao je Mićunović. 

"To odlučuje. Nema više ideoloških predrasuda, važan je tržišni rezultat, koliko će se skupiti glasova, odnosno, koliko će se imati poslanika", zaključio je Mićunović. 

Sociolog Zagorka Golubović je rekla da su političke aktivnosti proteklih dana u Srbiji ispod svakog nivoa i da se zbog toga ne može ni govoriti o dijalogu i idejnom konfliktu. Ona je ocenila da je na sceni politička opstrukcija, a ne politički dijalog. 

Prema rečima Golubović, najviše zabrinjava izostanak dijaloga između građana i vlasti. "Građani Srbije nisu dobili pravo da stupe u dijalog sa vlašću, jer nemaju kontakt sa njima", rekla je Golubović i napomenula da se ta komunikacija odvija jednostrano — odozgo na dole.span style="background: white; color: black; font-family: 'Microsoft Sans Serif','sans-serif'"> 

Ističući da u Srbiji nema dijaloga, niti kulture dijaloga, sociolog Ratko Božović je ocenio da je na političkoj sceni Srbije u toku "strašan udar pseudo ideologija, koje zagađuju političko polje". 

"Javna debata je uslov demokratije, a mi je nemamo", naveo je on. 

Profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić je ocenio da nad dijalogom u Srbiji monopol drži vladajuća elita. 

"Kao što nas je Titova Jugoslavija vodila u socijalizam, sadašnje vlasti nas vode u Evropu, ne komunicirajući sa društvom, koje šizofreno beleži pad evropskog raspoloženja", ocenio je Simić. 

Prema njegovim rečima, na putu evropeizacije aktuelna vlast je zaboravila na dijalog. 

Okrugli sto "Ideološki i politički konflikti (osvrt na kulturu dijaloga) organizovala je Fondacija Centa za demokratiju, uz pomoć Fridrih Ebert fondacije. 

(Beta/Fonet)  

U debati su učestvovali: Aleksandar Milosavljević (Fond Svetozar Marković), Borka Pavićević (CZKD), Branka Prpa (Istorijski arhiv Beograda), Dragan Koković (Filozofski fakultet Novi Sad), Dragan Stanojević(Filozofski fakultet), Dragica Vujadinović                       (Pravni fakultet), Dragan Domazet (Univerzitet Metropolitan), Irena Ristić (Institut društvenih nauka), Jelena Milić (Centar za evroatlantske studije), Marcus Schneider (FES), Michael Ehrke (FES), Milan Bečejić (Srpska banka), Milan Stanimirović (narodni poslanik), Natalija Mićunović (Uprava za rodnu ravnopravnost ), Nataša Vučković (narodna poslanica), Neven Cvetićanin (Institut društvenih nauka), Predrag Simić (FPN), Ratko Božović (FPN), Simeon Pobulić (Forum za međunarodne odnose), Slaviša Orlović (FPN), Slobodan Vučković (Centar za demokratiju), Vida Čok (Forum za međunarodne odnose), Vladimir Janković (Računarski fakultet - The University of Manchester), Vladimir Pavićević (FPN), Vladimir Vuletić (Filozofski fakultet), Vlastimir Matejić (Centar za demokratiju ), Zagorka  Golubović (sociolog), Zlatoje Martinov (Republika), Zoran Stojiljković (FPN) i drugi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan i hvala vam što ste došli. Ne bih hteo da ovi događaji obeleže našu debatu i naš razgovor. Možemo se, naravno i na to osvrtati. Društva koja se nalaze u tzv. tranziciji, iz prelaska iz nečega u nešto, a to nije definisano, ni iz čega idu, a ni u šta treba da idu do kraja, imaju probleme, jer se ovde radi ne samo o institucionalnim reformama. Višestranački izbori, nezavisnost Parlamenta, nezavisnost sudstva, postojanje političkih partija, javna sloboda izražavanja, javnog mnjenja, nezavisne institucije i sve ono što obeležava demokratiju, u institucionalnom smislu, ove zemlje su izgubile ono što su nekad imale kao geslo, a to je pravni suverenitet i u tome da im se niko ne može mešati u unutrašnje stvari. Najveći deo pravnog suvereniteta zemlje koje su u Savetu Evrope, bar i one koje su najveći deo tog suvereniteta izgubile. Što znači, potpisivanjem međunarodnih povelja, one su ustvari lišile svoje zakonodavstvo te pravne samovolje koju su nazivali svojim autohtonim pravnim porecima. Taj deo idejno onako, kako idu i pritisci i ta saradnja sa međunarodnim organizacijama i one nisu toliki problem, mada i tu postoje kočenja oko nekih određenih zakona koje treba da se što pre donesu. Mislim da će oni biti doneti u traženo vreme.

Mi smo imali jedan veliki prevrat, pre svega vrednosni, a i i ideološki. U ovoj zemlji su razvijale u jednoj ideološkoj matrici socijalne jednakosti državne svojine. Međutim, u toku noći došlo je do prevrata, prvo političkog, a onda, naravno, i ideološkog

Postoji drugi problem, a to je problem vrednosti ili reforme vrednosti, tu dolazimo do glavnog problema. Mi smo imali jedan veliki prevrat, pre svega vrednosni, a ovde bih sad rekao i ideološki. U ovoj zemlji su razvijale u jednoj ideološkoj matrici socijalne jednakosti državne svojine i to je bilo jedno osnovno utemeljeno načelo sa kojim su one, bez obzira što su u praksi iznele, naravno, što su postojale privilegije, što ta jednakost nije bila toliko realna koliko se ona propagandno izražavala, ali je postojala, kao program. Međutim, u toku noći došlo je do prevrata, prvo političkog, a onda, naravno, i ideološkog. Odjednom politički pluralizam nije nešto loše i ne postoji samo jedna partija koja vam vodi narod itd., nego odjednom se otvaraju mogućnosti za raznoglasje. To je trebalo nekako ljudi da shvate. Pa onda biznismeni nisu ljudi koji su neprijatelji socijalizma, pravednog društva itd., nego odjednom oni postaju sad motori i glavni podstrekači privrednog, kulturnog i drugog razvoja. Problem svojine dobija sasvim drugačija značenja. Nije više privatna svojina samo ona pokretna, nego se pojavljuje privatna svojina kao dominantni oblik i nad industrijom, nad privrednim dobrima, pa čak i nad prirodnim resursima. To je sve odjednom trebalo da stane u te nove vrednosti koje su mnogi posmatrali sa nevericom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mene je prof. Mićunović pozvao zbog toga što mu se dopalo što sam govorila pre izvesnog vremena o novom autoritarizmu. Vidim da je i on saglasan sa mnom oko nekih postavki koje sam iznela. Iznela sam te glavne teze o kojima sam govorila, kad sam govorila o tom novom autoritarizmu. Želim da kažem, pošto ne volim da budem plagijator, taj termin – novi autoritarizam je Bugarin Ivan Krasav pripisao Putinu i Rusiji. Dobila sam tu inspiraciju, kombinujući taj njegov opis autoritarizma i Putina i Putinovog  dolaska u Beograd, da je ta njegova poseta bila samo, da je on delovao strašno reducirano, da je hteo da govori isključivo o biznisu, da ga interesuje nekakva ekonomija, da jednostavno nije imao nijednu vrednu političku poruku i da je naš predsednik pokušao da animira Putina time što će govoriti o nekim našim sličnostima jezika, vere i ne znam čega. On je ostao mrtav ’ladan, nije se mnogo uzbudio niti nadovezao na takvu priču, niti je ostavio bilo kakvu značajniju političku poruku, niti se vidi uopšte šta je Jedinstvena Rusija, kakva je ideologija i šta ta stranka uopšte zastupa. Znači, ništa nije govorio kao lider jedne stranke i šta je uopšte ta stranka, šta je nekakva njegova ideologija, da upotrebim taj termin, mada je on ovako kontroverzan i može da se tumači na različite načine.

Upravo zbog nedostatka političkih ideologija, urušen je politički život, kao dinamički život i nema odakle da počne određeni rasplet bilo čega. Zbog toga, kad se kaže „promena“, mi u to ne verujemo, osećamo to beznađe i nemamo za koga da glasamo

Bila sam tim inspirisana i onda sam ja, kao što obično radim, pokušala da odgovorim na pitanje ustvari zašto je kod nas sad tako teško i gotovo nemoguće kad se izgovori jedna reč, mi svi dobijemo nekakvo osećanje da nas taj neko laže. Recimo, ko god kaže „promena“, a mi kažemo: ma nemoj da me lažeš. Ko god obećava promenu ili kad pročitaš – promene, uvek kažeš: taj će nešto da me prevari. Prema tome, ustvari sam izvukla prvi zaključak da upravo zbog nedostatka političkih ideologija, urušen je politički život, kao dinamički život, on ne može i nema odakle da počne određeni rasplet bilo čega, zato što je taj politički život okupiran nečim drugim što nije deo javne sfere, odnosno političkog života. Zbog toga, kad se kaže „promena“, mi u to ne verujemo, osećamo to beznađe i nemamo za koga da glasamo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Striktnije ću govoriti baš o temi, jer je tema ideološko-politički konflikt, odnosno osvrt na kulturu dijaloga, ali sa dve tri reči ću se osvrnuti na ovo o čemu se ovde govorilo. Mićunović je govorio o tome da su izvršene institucionalne promene, što je tačno. Treba objasniti kako su izvršene te institucionalne promene i šta je nedostajalo tim institucionalnim promenama.

Na osnovu istraživanja koja sam radila, pokazalo se da su te institucionalne promene uglavnom bile formalnog karaktera, to je ono što je ovde samo dotaknuto, a nije razvijeno. Nedostaje im vrednosna struktura, odnosno promene u sistemima vrednosti

Na osnovu istraživanja koja sam radila, pokazalo se da su te institucionalne promene uglavnom bile formalnog karaktera, to je ono što je ovde samo dotaknuto, a nije razvijeno. Nedostaje im vrednosna struktura, odnosno promene u sistemima vrednosti. Zbog toga mi možemo da govorimo o novom autoritarizmu, jer šta se promenilo? Promenio se nešto Parlament, ne mnogo od 90-tih godina. Promenilo se zato što postoje slobodni izbori, vlast se menja izborima. Promenilo se to što imamo višepartijski sistem. Kad uđemo u unutrašnjost tih promena, mi vidimo da nedostaje ono bitno. U njima se nije bitno promenio jedan idejni karakter. Ovde bih htela jednu primedbu. Upotrebljava se termin ideologija. Nemam nameru sad da raspravljam ovde šta je ideologija i zašto nije adekvatan termin - ideologija. Nemamo vremena. Mislim da je mnogo prihvatljivije da se govori o idejnoj strategiji, jer ideologija je nešto što zatvara. Idejna strategija ima svoj širi domen i ona pretpostavlja i promene i razvoj itd.  

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam utisak da bi neki moji studenti verovatno već samu temu ove rasprave smatrali prevaziđenom i pomalo arhaičnom. Prosto postoji opšte uverenje da je 21. vek, vek kraha ideologija i onako kao što je 1989. godine sa evropske političke scene nestao komunizam i marksizam, otišao u senku, isto tako verovatno da je i liberalizam u njegovoj neoliberalnoj formi posle 2008. i 2009. godine preživeo. Danas je teško voleti bilo koju ideologiju i mislim da je to možda i izvor ovog fenomena da zapravo se i sam ideološki diskurs smatra prevaziđenim i svojstvenim u nekom drugom vremenu.

Mislim da je ovde kod nas možda važnije od tog ideološkog diskursa pitanje tog odnosa između konzervativnog i modernog, tradicionalnog i modernog. Taj diskurs nije nov u Srbiji, on prati od Prvog srpskog ustanka. Dok je postojala srpska država, ona je težila jednoj modernizaciji u smislu evropeizacije i u smislu vesternizacije, jer je moderno u Evropi, na Balkanu samo onaj model društva koji je stvoren na Zapadu, na temeljima Francuske revolucije i zapravo današnje pokušaje evropeizacije i potrebe evropeizacije ne vidim drugačije nego što je to bio slučaj, recimo, u vreme kad su tzv. „parizlije“ stvarale srpsku spoljnu politiku, a „nemačkari“ stvarali, kako su se i tad zvali, pravosudni i politički sistem. Prema tome, mislim da to nije samo svojstveno Srbiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bojim se da govorim o temi,o kulturi dijaloga, koja ne postoji u nas. Mi govorimo o temi koja bi trebalo valjda već nekako da se ustaljuje i osmišljava. Dabome, razume se, vidim da ovde nema nikakvih ideologija i to nije tako strašno. Vidim i primećujem da postoji strašan udar pseudoideologija koja, čini mi se, zagađuje naše političko polje i to je sad problem.

Kad smo već kod dijaloga, čini mi se da mi imamo ono što je konflikt, pa i konflikt pre dijaloga ili eventualno konflikt u dijalogu i to pre nego što smo čuli šta je naš sabesednik hteo da kaže

Kad smo već kod dijaloga, čini mi se da mi imamo ono što je konflikt, pa i konflikt pre dijaloga ili eventualno konflikt u dijalogu i to pre nego što smo čuli šta je naš sabesednik hteo da kaže. Prema tome, negde mi se čini da je bio u pravu naš aforističar Balje kad je rekao – sužavanje prostora za dijalog stvara ring. Mi imamo ring. Mi nemamo dijaloga. Prosto, zbog toga što mi se čini da u dijalogu imamo stare matrice, prosto komunikacija u javnom polju i dabome spor u javnom polju u tom smislu da u komunikaciji, neistomišljenika doživljavamo kao neprijatelja. Konačno da razliku ne podnosimo i nećemo da čujemo i nećemo da je prihvatimo. Čini mi se da ima smisla ovde smišljati jedan detalj u odnosu na dijalog. U tom smislu, ostaje pitanje, ko može voditi dijalog. Mislim da može voditi dijalog slobodan čovek, a ne samo pripadnik stranke. Imamo ovde čudo od pripadništva stranci u kojima neki pametni ljudi, kad govore u ime stranke, čudom se načuditi ne mogu šta oni pričaju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Volela bih da se zahvalim srpskom narodu što održava ovu velelepnu zgradu i nemačkom narodu što pomaže u organizovanju ovih sastanaka. Dosta su me inspirisala izlaganja profesorke Golubović i profesora Božovića, za ovu što ću sad reći, da mislim da je malo pogrešan naslov – Ideološki politički konflikti. Za to su potrebna uverenja. Da bi ljudi imali ideološke političke rasprave i konflikte i dijaloge, za to treba da imaju ideološka politička uverenja. Pošto toga uglavnom nema, mislim da bi bolji naslov bio – interesni klasni konflikti i mogućnost rešavanja sukoba među interesnim grupama i među klasama, koji naravno nisu isto neke interesne grupe, koje se ponekad zovu partije ili se zovu preduzeća ili fakulteti ili sindikati. Oni tvrde da reprezentuju neke klase, to je veoma diskutabilno i uglavnom nije istina.

Ono što mene zanima u vezi sa ideologijom, šta se desilo sa legitimitetom koji je ideologija trebalo da daje raznim društvenim uređenjima, kao i sloganima koji su bili vrlo živi u vremenima velikih promena?

Ono što mene zanima u vezi sa ideologijom, šta se desilo sa legitimitetom koji je ideologija trebalo da daje raznim društvenim uređenjima, kao i sloganima koji su bili vrlo živi u vremenima velikih promena? Naravno, veliki slogani francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo. Šta se desilo sa bratstvom, odnosno sa solidarnošću uopšte u zapadnoj civilizaciji? To je sad veliko pitanje, za koje možda ovde nema vremena, sa sekularnošću koja je, naravno, bila isto i deo francuske revolucije i takođe, američke revolucije- život, sloboda, potraga za srećom. Setimo se slogana DOS, kojim je došao na vlast, da li se seća neko – jedinstvo, pobeda, promene?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Trideset dve godine sam se bavio političkim novinarstvom i drago mi je što sad nisam u medijima, jer to je glavna kuhinja svih konflikata. Ako ništa, bar se tamo dodaju začini. Pretpostavite i zamislite sebe u ulozi odbornika, recimo, Skupštine grada Šapca. Tri teme: raspolaganje nekretninom i imovinom grada Šapca, prikupljanje i raspoređenje sredstava iz privatizovanih preduzeća u opštini Šabac i stanje u industriji ovog grada nakon privatizacije, su tri teme za koje ne biste imali ništa protiv da se u jednoj skupštinskoj raspravi otvore, o njima popriča itd.

Koliko god je ovo problem koji je postavljen danas kao tema razgovora, drugi problem je apsolutno negativna selekcija kojoj je svaka vlast u ovoj zemlji sklona

Međutim, ove tri teme nisu našle mesto na dnevnom redu, iz jednostavnog razloga što su ih kao dopunu dnevnog reda predložili predstavnici opozicije. Tamo je na vlasti DS u kombinaciji sa G17, SPO i ne znam da li još ima neko. Elem, neću ići na nivo Skupštine Srbije, manje više svima je to poznato šta se tamo dešava. Hoću da porazgovaram ili da progovorim o nečemu što smatram jednim od uzroka konflikta u ovom društvu, koji je u priličnoj meri generisan upravo iz tih redova poslanika, znači na nivou države ili odbornika na nivou pojedinih gradova.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ova tema je istovremeno i teorijska, ali praktično politička. Pokušaću da sledim taj nivo. Mi smo svedoci da je izlazak iz jednog privrednog nekonfliktnog ili nekompetitivnog društva ostavio traga na način da nije bilo moguće da odete na spavanje kao komunista i da se probudite kao demokrata ili da odete na spavanje kao radikali, a da se probudite kao naprednjaci. Jednostavno, u kratkom periodu vi smatrate da je SSP akt veleizdaje, a onda u kratkom roku kažete da je to manifest. Znači, ostao je taj totalitarni obrazac: prijatelj – neprijatelj, u duhu parole – ko nije sa nama ili za nas, taj je protiv nas.

U kratkom periodu vi smatrate da je SSP akt veleizdaje, a onda u kratkom roku kažete da je to manifest. Znači, ostao je taj totalitarni obrazac: prijatelj – neprijatelj, u duhu parole – ko nije sa nama ili za nas, taj je protiv nas

U tom smislu, kompromis i konsenzus, kao spremnost na ustupak, na usaglašavanje stavova se tumači kao slabost i na ceni su samo tzv. beskompromisni. Kompeticija i konflikt treba da se odvijaju u legalnim okvirima. To je ustvari ono što je zajednički imenitelj između vladavine prava institucija ili institucionalizma i proceduralne demokratije. Uvek da se reguliše i da postoje načini regulisanja konflikta i dolaženja do rešenja prihvatljivog za sve. U tom smislu, nezavisno odakle dolaze, ako je valjan argument, ako je valjan amandman, ako je valjan zakon, nezavisno ko je podnosilac ili donosilac, uvažava se njegova vrednost.  

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih da se ukratko osvrnem na ono što znači život, ali ne poričem ništa što su prethodni rekli. Naime, niko ovde nije pomenuo jednu veliku stvar koja našem životu nešto znači ili bi morala da znači. To je svetska ekonomska kriza. Ova svetska ekonomska kriza, kako se odigrala i po svojoj dubini i širini, dovela je na jednom širokom luku u pitanje mnoge važeće upravljačke modele. Naravno, to nije ono što sad sledi posle te krize koja, prema procenama onih koji to znaju, nalazimo se u već u periodu opravka, mislim na ceo svet, ali hoću da kažem, ona nije dovela do još nekih revolucija, ali je dovela do nekih vrlo ozbiljnih gibanja u sferi ideologije i politike.

Vi možete vrlo jasno da vidite da u svetu postoji danas podela na one koji misle da ne treba ništa bitno menjati u sistemu upravljanja, treba se samo lišiti enormnih budžetskih deficita. Imate i druge, koji misle: ne nećemo to i samo to da radimo, nego moramo da pokrenemo realnu proizvodnju i da dođemo do novih vrednosti

Naime, vi možete vrlo jasno da vidite da u svetu postoji danas podela na one koji misle da ne treba ništa bitno menjati u sistemu upravljanja, treba samo lišiti se tih enormnih ili takoreći nemogućih budžetskih deficita i dugova. Naravno, pitanje je šta ćete smanjiti i u pravom redu je socijalni transfer. Imate i druge, koji misle: ne nećemo to i samo to da radimo, nego moramo da pokrenemo realnu proizvodnju i da dođemo do novih vrednosti i da na taj način pokušamo rešiti nove probleme. Nas je kriza zatekla ne samo nespremne, to je bilo daleko od naših razmišljanja o takvim nekim mogućnostima. Mi smo bili opterećeni nekim našim nevoljama, zabludama, lutanjima, da tek kad je došlo do krize, onda smo počeli da mislimo šta ćemo i kako ćemo. Tako da je i rasprava politička, a ja mogu da dodam i ideološka o tome u početku potpuno izostala. Jednostavno, mi smo išli po tragu ili po koloseku koji smo mislili, pa čak da kažem i antimiloševićevske snage, mislili su da je ispravan. Iako nismo imali nikakve pouzdanu proveru u stvarnosti. Istina, moram da priznam i to da su ipak počele neke rasprave, ali koje su ograničene strogo na stručne krugove kuda i kako dalje u ekonomiju. Primer ću navesti ovaj postkrizni model razvoja koju je ova grupa ekonomista napravila, a ja mislim da je u glavnim elementima on dobar. Naravno, taj dokument ne može da obuhvati sve ono što bi trebalo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo problema u političkom životu, zato što sad dominantnu ulogu u politici vode ljudi koji nemaju dovoljno znanja, jer su nastali iz partijskog života. Drugo, nemaju cilj opšte dobro, nego je cilj lična korist. Samim tim, to im je i vrednosni sistem 

Kad dve ličnosti o nečemu govore, one vode uspešan dijalog ako prvo, poznaju materiju o kojoj govore, ako dele ciljeve, šta im je cilj i dele slične vrednosti. Mi nemamo problema sa dijalogom u nekim stručnim sferama, gde imamo te preduslove da se ostvare. Međutim, imamo problema u političkom životu, zato što sad dominantnu ulogu u politici vode ljudi koji, prvo, nemaju dovoljno znanja, jer su nastali iz partijskog života, a nisu nastali iz realnog života, često im je to i prvi posao i vrlo oskudnog znanja. Drugo, nemaju cilj opšte dobro, nego je cilj lična korist. Samim tim to im je i vrednosni sistem.

Prema tome, nije cilj u nekom političkom dijalogu da se nađe rešenje problema, da se nađe istina, a što je u nekim drugim sferama normalna stvar i tu nemamo problema u dijalogu, nego je cilj dominacija i pobeda po svaku cenu. Ako izgubim vlast, gubim posao, gubim egzistenciju i tu nema milosti, nema nikakvog morala. Prema tome, došli smo u tu situaciju da u toj sferi, zato što su partije postale vojske, a članovi partija  samo vojnici, da onda tu oko stranaka nema dijaloga, jer jednostavno to je borba na život i smrt, koja će interesna sfera da nadvlada prvo unutar stranke, a onda između stranaka. Tako da ljudi koji imaju znanja, životna iskustva ili koji žele da urade nešto za opšte dobro su višak koji tu smeta i koji nemilosrdno otklanja, jer smeta na putu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Postoje dve ravni posmatranja ovog važnog problema ove naše današnje teme, a to je prva i osnovna, da li dijalog u ovom našem društvu uopšte postoji? Druga, ako je odgovor potvrdan, kakav je kvalitet tog dijaloga? Meni se čini, a evo i mi u Republici 20 godina tvrdimo da istinskog socijalnog dijaloga u Srbiji nema oko ključnih pitanja razvoja države i društva. Ono što se danas naziva dijalogom, to je puka polemika, to su često brbljaonice, žarki ostrašćeni sukobi koji su obično lišeni argumenta između raznih političkih stranaka, bilo u parlamentu, bilo van parlamenta, bilo na ovakvim tribinama, sličnim tribinama na ovoj našoj naravno to i nije slučaj. Dakle, to nije dijalog.

Mi u Republici 20 godina tvrdimo da istinskog socijalnog dijaloga u Srbiji nema oko ključnih pitanja razvoja države i društva. Ono što se danas naziva dijalogom, to je puka polemika, to su često brbljaonice, žarki ostrašćeni sukobi koji su obično lišeni argumenta između raznih političkih stranaka

Pravi dijalog mi čekamo 20 godina, ali ga nema. Na šta se taj dijalog može odnositi? Na ključno pitanje. Mislim da se mi suočavamo ovde sa posledicama, a da smo imali dijalog na ova pitanja, a nekoliko ću naravno pomenuti. Mislim da bi stvari ipak išle napred i mnogo brže. Potpuno podržavam stav prof. Božovića, da je kultura dijaloga zapravo jedan proces. Vi ne možete naučiti ljude da učtivo vode dijalog, ako godinama nisu bili navikavani na to.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Htela bih samo da izlicitiram nekoliko pitanja i problema koji trebaju da budu na obzoriju kad je u pitanju ova tema, ali ne i samo ova tema. Tu bih odmah da parafraziram prof. Božovića. Dakle, mi imamo jedan ozbiljan problem kao jedna lokalna sredina, ali imamo ozbiljan problem ako uđemo u kontekst globalnog okruženja, a to je da smo 21. vek, kao vek budućnosti. U njega smo ušli sa konceptom prošlosti. Dakle, u 21. vek smo na globalnom nivou ušli s čim? Sa neoliberalizmom. Šta smo rehabilitovali sa neoliberalizmom? Rehabilitovali smo imperijalizam, a pored njega odmah kao sledeće pitanje je pitanje socijalne pravde. Mi smo mislili da smo te teme izelaborirali na nivou političkih ideologija u 20. veku. Međutim, oni su se kao kec iz rukava izvukli na početku jednog potpuno novog veka.

Drugi fenomen koji se odmah potom javio u oblasti politike, a to je Obama. Po čemu je Obama nešto novo? Obama je bio nešto novo po tome što je prvi političar koji je posle pola veka iskustva hladnog rata rekao da je politika izgubila svoj moralni horizont. Nakon toga je rekao još nešto, a to je da su se politika i političari utopili u banalno i trivijalno i da iz tog banalnog i trivijalnog se zapravo ne izlazi i ne rešavaju gorući problemi čoveka i čovečanstva, a što smo upravo videli na kraju ove decenije, prve decenije 21. veka.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Izvinjavam se i ovo je prvi put da u ovih 45 debata da moram da odem ranije. Zato želim samo da kažem nekoliko reči, a koje bih inače rekao verovatno na kraju. Svaki put kad smo nezadovoljni stanjem u kome živimo, imam utehu sa time da se tešimo time da možda i nije moglo da bude drugačije. To nije laskanje fatalizmu, nego prosto neka vrsta realizma. Setim se Žan Žak Rusoa koji je rekao: „pođimo od ljudi kakvi jesu, a od zakona kakvi bi mogli da budu“. Sad mi smo nezadovoljni sa sobom, a i sa drugima. Aristotel je rekao: za dobru državu potrebni su dobri građani. Nema dobre države bez dobrih građana. Naravno, ni dobrih građana ako država ne valja.

Tu se vraćamo nazad na taj realizam. Ima i nešto o čemu je govorila gospođa Prpa, jer to je činjenica. Postoje neki globalni uticaji na ono što se danas nama dešava. Čovek jako teško živi bez izvesnosti u budućnost. On, s jedne strane, izbegava onaj krajnji rezultat, onaj krajnji happy end, a istovremeno bi želeo da zna kako će svet izgledati. U tome mu je pomagala religija, davajući neke određene forme, zna se, promeniš, malo si ovde, pa na nebu itd. Znači, tu se vidi neka budućnost. Tome su doprinosile ideologije, komunizam je tu bio najbliži da da jednu sliku srećne budućnosti, negde se ide. Mi se sad nalazimo u takvoj tiraniji trenutka, da ne znamo šta će sutra biti i ne znamo čemu vodi bilo koji tehnološki razvitak ili neka tehnološka inovacija. Ona se dogodila sa televizijom, to nam se dogodilo sa Internetom. Ne znamo šta je tu moguće.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Trudiću se da budem što konzicniji. Pošto ovde ima različitih pogleda šta je to ideologija, po meni je to, pre svega, pogled na svet različitih društvenih grupa. Kad kažem – pogled  na svet, mislim, pre svega, na poželjnu viziju društva. Sad pitanje ključno, zašto nam se čini da nema kod nas ideologije?

 

Kod nas postoji jedna ideologija, ne samo kod nas, postoji i u svetu. Postoji ono što je suprotstavljenost toj ideologiji. Ta ideologija, koja bi se mogla nazvati konzistentnim pogledom na svet jeste neoliberalna ideologija. Nasuprot njoj ne postoji nijedna ideologija

 

Prvo bih rekao da je ovo pogrešan utisak. Kod nas postoji jedna ideologija, ne samo kod nas, postoji i u svetu. Postoji ono što je suprotstavljenost toj ideologiji. Ta ideologija koja postoji, koja je zaista ideologija koja bi se mogla nazvati konzistentnim pogledom na svet jeste neoliberalna ideologija. Nasuprot njoj ne postoji nijedna ideologija ovde razvijena. Postoji mnoštvo različitih konglomerata, nepovezanih ideja i to je ono što na izvestan način predstavlja problem. Zašto je to tako? Jednostavno zbog toga što ovo što sam rekao da je ideologija pogled na svet društvenih grupa, mi ovde nemamo konstituisane društvene grupe. Postoji samo jedna grupacija i to je globalna grupacija, transnacionalna kapitalistička klasa koja ima svoju ideologiju, a to je ideologija koju sam pomenuo. Ta ideologija je prisutna i kod nas. Drugih grupa konstituisanih u našem društvu jednostavno nemamo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da li se može komunicirati bez sukoba i koje su pretpostavke dijaloga? Sad je već bilo reči, a to bih ponovio i razradio, da dijalog ne dolazi bez vazdušnog prostora. On je artikulacija interesa. Mi tu sad pričamo o javnom dijalogu, ne o privatnom. Ljudi uglavnom ne ulaze u dijalog da bi proćakulali onako o vremenu i ostalim stvarima, već se uvek u dijalog ulazi da bi se artikulisali interesi. Sad vidim da je problem naše političke scene i našeg društva što kod nas dijalog nije artikulacija interesa. Kod nas se ne zna u politici, među političkim strankama ko zastupa čije interese. Na primer, kako to izgleda u idealno uređenom društvu?

Bio sam nedavno u Velikoj Britaniji na postdoktorskim studijama i imao sam prilike da vidim kako se tamo artikulišu interesi. Ko glasa za koga. Znači, srednja klasa glasa ili za centar ili za levi centar, za desnicu glasa uglavnom dobrostojeća klasa ili najbogatiji, tzv. južna Engleska. Škotska da ne kažem da je sva laburistička i obojena u crveno. Znači, tačno svaka društvena grupa ima svog predstavnika i taj predstavnik zadovoljava njen interes. Šta je kod nas problem?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Htela sam da kažem da u ovom času u ovoj zemlji štrajkuje jedan čovek glađu i žeđu. Ne mislim da on to slučajno radi. On hoće da nametne ulogu žrtve, partije čiji je premijer ubijen. Mislim da mi ne možemo da govorimo o tranziciji o kojoj se govori, bez toga da kažemo, pa bio je rat. Rat je bio oblik tranzicije. Dakle, nema žrtava na njihovoj strani, jako mnogo je bilo žrtava na onoj drugoj strani. Treba nadomestiti žrtvu i zato vi štrajkujete glađu.

 

Dok mi pričamo ovde, obavlja se nešto ako niste znali što se zove džentrifikacija grada, pa se onda određena sredstva u planu za EU 2020. već raspoređuju

Prema tome, ovo je fenomen zanimljiv, dozvolite jednom dramaturgu u obrtu dželata i žrtava koje mi ovde slušamo, sem vas Ratko na TV, koje i čije mi posledice zapravo i ne znamo. Dok se to odvija, sad imamo Agenciju u Beogradu za 2020. Dok mi pričamo ovde, obavlja se nešto ako niste znali što se zove džentrifikacija grada, pa se onda određena sredstva u planu za EU 2020. već raspoređuju. Dakle, hoću da kažem, nama je trebalo u okviru ovakvih krugova jedno deset godina na primer dok se napravio Pink, a onda je već bilo kasno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih da dam i ilustrujem svoju tezu u odnosu na pitanja koja su nam postavljena ovde, da potkrepim to izvesnim primerima. Možda uz jednu dozu duhovitosti, na samom kraju, da nagovestim šta bi mogao da bude i odgovor na jednu grotesku koja se razvija ovim primerom štrajka glađu Tomislava Nikolića, koji, ja mislim, može da nastane u okviru ovog polja koje je nerazvijeno, neprepoznato i ne zna se da postoji.

 

Dovoljno je da pogledamo kroz prozor i svaki dan da uočimo koliko je država neefikasna, nepravedna, neuređena, nepredvidiva. Ako razmišljamo o tome kome je korisna, samo onima koji vladaju i koji upravljaju njom

 

Ako govorimo primereno i tačno, mislim da nadmetanje ideja i političkih programa u Srbiji ne postoji danas. Utemeljio bih ovu tezu na nekoliko slika. Jedna slika tiče se ovog entiteta o kom mi govorimo i u kom živimo. Ako bismo ga nazvali država, onda bismo morali samo da dodamo, da je to jedna razvalina od države. Zašto je to tako? Zato što mislim da je dovoljno da pogledamo kroz prozor i svaki dan da uočimo koliko je ta država neefikasna, nepravedna, neuređena, nepredvidiva. Ako razmišljamo o tome kome je korisna, samo onima koji vladaju i koji upravljaju njom. Takva država zaslužuje neku vrstu promene. Istovremeno održava ovo stanje dezorjentisanosti koje sledi ideju da nema nikakve rasprave o političkim ideologijama i idejama.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušala bih samo kratko da dam možda jedan deo odgovora na pitanja koja su se otvorila u današnjoj debati i odgovore ustvari na onu sliku koju su uvodničari zaista upečatljivo oslikali, ali koja je, po meni, ustvari samo posledica jednog stanja, a uzrok je delom negde drugo.

 

Smatram da je Srbija u poslednje vreme skliznula čak iz onog što se zove defektna demokratija u jednu vrstu neke vojne hunte, za razliku od Rusije, koja je jedna tvrda vojna hunta

Smatram da je Srbija u poslednje vreme skliznula čak iz onog što se zove defektna demokratija u jednu vrstu neke vojne hunte, za razliku od Rusije, koja je jedna tvrda vojna hunta, koja ima samo svog civilnog predstavnika za javnost. Iz prostog razloga, što mi nemamo tako jakih prirodnih resursa na osnovu kojih bi taj aparat mogao dalje da se održava i pristaje na jednu vrstu simbijoze sa onim strukturama u društvu koje pokušavaju da Srbiju demokratizuju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svešću se na dve sugestije, odnosno molbe i na jedan zaključak, jer za prosto više nema vremena. Pre toga da vas malo samo relaksiram. Izgleda da ja ovde nisam jedini prosečan muškarac na Balkanu koji uđe u klimaks, a istovremeno nije izašao iz puberteta. Ako je pri tome profesor univerziteta, on živi permanentno u ego tripu. U tom smislu ću ja reći da sam ja napisao jednu knjigu pre jedno tri godine, sa indikativnim naslovom „Konflikt i/ili dijalog“. Do čega sam došao? Samo do jedne stvari. Ovde ste govorili o dijalogu.

 

Za dijalog treba kultura dijaloga, treba sposobnost empatije, ali nema dijaloga bez profiliranih interesa i izvesne ravnoteže moći. Sve ostalo je samo mantra

Za dijalog treba kultura dijaloga, treba sposobnost empatije, ali nema dijaloga bez profiliranih interesa i izvesne ravnoteže moći. Sve ostalo je samo mantra. Samo ću vas podsetiti, da je to jedan prazan prostor koji pokušava da se popuni. Nije svejedno da li vi kao politička elita ili struktura imate posla sa asocijalnom pustarom i praznim civilnim društvom ili kad hoćete da regulišete obrazovne politike naletite na snažna profesionalna udruženja nastavnika i jake studentske asocijacije. Ako hoćete da kinjite medije, imate posla sa jakim medijskim udruženjima i sindikatima. Mi smo sukrivci za ovu situaciju.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Vratiću se na neka vrednosna pitanja i na nešto što su spomenule na početku i gospođa Vesna Pešić i Zaga Golubović o idejnoj strategiji. Naime, mi se svi slažemo oko toga da je očigledno da postoje dve idejne strategije, jedna je strategija za modernu Srbiju, a jedna je za tradicionalnu Srbiju. Međutim, ono što se meni čini, a to je da u ovoj idejnoj strategiji za modernu Srbiju mi razumemo zapravo tu modernost isključivo kao tehnološku efikasnost i kao borbu za bolji standard, a vrlo malo razumemo, usvajamo i primenjujemo ono što čini neke osnovne vrednosti liberalne demokratije i liberalne tradicije koja je u osnovi i centra i desnog centra i levog centra. Dakle, sve ono što čini neku strukturu političkog spektra moderne Evrope.

 

U idejnoj strategiji za modernu Srbiju mi razumemo tu modernost isključivo kao tehnološku efikasnost i kao borbu za bolji standard, a vrlo malo usvajamo i primenjujemo ono što čini neke osnovne vrednosti liberalne demokratije i liberalne tradicije koja je u osnovi i desnog i levog centra

Vesna Pešić je rekla da mi nismo razvili infrastrukturu kapitalizma. Mi ustvari nismo razvili neke osnovne liberalne građanske postavke jednog liberalnog sistema. Tu hoću da dam nekoliko primera. Kako se ustvari ta primena, ustvari nedostatak primene liberalnih vrednosti manifestuje u razvijanju nekih konkretnih praktičnih politika. Kolega Cvetićanin mislim da je spomenuo pitanje srednjeg sloja u Srbiji, kako zapravo niko ne govori o potrebi zaštite, podrške, razvoja srednjeg sloja u Srbiji. Zašto? Zato što to nije politički profitabilno, bez obzira što mi znamo da je to nešto što je sine qua none razvoja, prihvatanja ideje i progresa i svega ostalog. Mislim da treba da ga imamo, u svakom slučaju treba da ga razvijamo.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prof. Mićunović je bio najbliže onom što sam sad htela da kažem. Reč je o tome da li ima ili nema dijaloga. Ako pretpostavimo da ga ima, da ostavimo onaj problem monologa, dijaloga ili ne znam nedostatak dijaloga, čini mi se da je važno reći da je možda bolje da nema dijaloga, ako se on svodi na izražavanje mržnje ili korišćenje govora mržnje. Mislim da smo svedoci danas i kad gledamo prenose iz Skupštine, kad gledamo mnoge emisije na TV i kad čitamo različite izvore sredstava javnog informisanja, da se neštedimice razvija taj govor mržnje i taj govor mržnje ima određene posledice na događanja koja posle toga slede. Postoji čitav vokabular govora mržnje koji je, zapravo, kod nas na našim prostorima počeo da se razvija jako bujno, već u vreme rata. Prema tome, mi čak možemo da govorimo o govoru mržnje u ratu i o govoru mržnje u miru.

 

Važno je reći da je možda bolje da nema dijaloga, ako se on svodi na izražavanje mržnje ili korišćenje govora mržnje

Biću slobodna da pomenem da smo 1993. godine u Veću za ljudska prava Centra za antiratnu akciju sproveli jedno istraživanje. Jedna grupa mladih ljudi izvršila je istraživanja naših sredstava javnog informisanja. To je objavljeno u obliku jedne male knjižice. Jednostavno, taj vokabular je na neki način usklađen ili prilagođen sad ovom tzv. mirnom dobu. Zajedničko je to da to proizvodi takav govor agresiju, da uništava svaku naprednu ideju, da zloupotrebljava i da krši ljudska prava i da nažalost u zemlji kojoj nedostaje, neću da kažem obrazovanost nego čak i kultura ljudi, da lako se nađu ljudi koji uživaju u tome, bilo da slušaju govor mržnje, bilo da ga sami koriste.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jako mi je interesantno ovo što je kolega Stojiljković pričao o konfliktima, da li treba eliminisati ili treba upravljati. Naravno, psiholozi uvek govore treba upravljati. Da li ih možemo eliminisati, to je pitanje i da li ih uopšte do kraja treba eliminisati? Oni imaju neku pozitivnu funkciju i ulogu, Aristotel je ovde pomenut od prof. Mićunovića, koji je rekao da bi se svaka harmonija vrlo brzo pretvorila u monotoniju. Dakle, moramo malo imati i neke konfliktne situacije.

 

Prosto rečeno, ovde individualno mišljenje pojedinca, izvan sistema ništa ne znači, niti ko šta to uzima ozbiljno, ako niste u nekom institucionalnom mišljenju

Moja sličnost između kulture, s obzirom da me pre svega taj odnos interesuje i tolerancije vidim u komunikaciji i sve je pitanje komunikacije, da li će to biti nulta komunikacije, minus komunikacija, plus komunikacija ili antikomunikacija, to možemo da vidimo na našim medijima zaista. Naravno, uzmite samo u onom što je govorila profesorica Zaga Golubović, koja je danas lepo objasnila, a to su istraživanja njena pokazala, da ti komunikacioni kanali odozdo nisu otvoreni. Dakle, to nije samo nulta komunikacija, to je minus komunikacija, jer vi nemate feed back od naroda. Prosto rečeno, ovde individualno mišljenje pojedinca, izvan sistema ništa ne znači, niti ko šta to uzima ozbiljno, ako niste u nekom institucionalnom mišljenju. Meni su vrlo često govorili, pošto nisam član nijedne političke partije, ako hoćeš onda se angažuj, ako hoćeš da izneseš neki svoj stav itd., naravno nekad vas pozovu kao nekog eksperta za neku oblast.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću što kraće, samo u tezama, jer je već vreme poodmaklo. Kao učesnik i svedok političkog života u Srbiji u protekle gotovo dve decenije, pre svega u Parlamentu Republike Srbije i u lokalnom parlamentu i kao neko ko dolazi iz neke manje sredine, iz provincije, iz grada Vrbasa, inspirativno su na mene delovale neke današnje diskusije koje sam čuo. Jedna od teza koje sam čuo jeste da smo mi izgubili kulturu dijaloga. Ne bih se složio sa tom tezom, jer da biste nešto izgubili, trebalo je prethodno da ga posedujete.

 

Jedna od teza koje sam čuo jeste da smo izgubili kulturu dijaloga. Ne bih se složio sa tom tezom, jer da biste nešto izgubili, trebalo je prethodno da ga posedujete

Odakle to potiče? Potiče od toga što smo živeli u jednom sistemu, jednom društvu, gde je personifikacija shvatanja dijaloga bio stih iz one pesme – ko drukčije kaže, taj kleveće i laže i osetit našu će pest. Šta smo imali nakon toga? Promene, nakon kojih su različitost, drugost bili krivi za sve. Druga vera, druga nacija, druga republika su bili krivi za sve naše probleme apsolutno. Generacije koje sad identifikujemo u navijačima i raznim grupama su odrasle zadojene upravo na neki način tom ideologijom, da je drugost i različitost kriva za sve. Mi sad očekujemo da u društvu koje je tako formirano, odjednom imamo sve to izbrisano gumicom i da imamo kulturu dijaloga i jedan normalan razgovor na političkoj sceni, jedno profilisanje političkih stranaka itd. Nacionalizam je iskorišćen kao sredstvo za mobilisanje ljudi u nedostatku ideološke, političke i vrednosne orjentacije. Upravo ono o čemu su danas mnogi govorili.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim da se zahvalim svima što smo ovako lepo danas raspravljali i da se složim da je možda bolje da se umesto ideologije, koja je zaista jedan koncept koji je vrlo kompleksan, da je možda bolje u ovom kontekstu o kome mi govorimo, da se koriste te idejne strategije ili ciljno idejne ili šta ja znam, možda je bolje i politički programi, možda suviše operativno, zato što ipak ovo levo i desno, kad govorimo, to pokazuje izvestan pogled na svet. U ovom nekom smislu, o kome smo mi danas razgovarali, možda je bolje da se govori o idejnim usmeravanjima političkim, nego o ideologiji. To onda možemo da idemo izokrenuto, o ideologiji i o svemu tome može da se govori i da pravi konfuziju i možda je bolje da izbacimo tu reč i da govorimo više o operativnim konceptima.

 

Nema demokratije bez transparentnosti. Kakav dijalog može biti kad mi pojma nemamo ni o čemu? Jednostavno te su pozadinske moći toliko ogromne

Ne znam šta mi je bilo da uopšte upotrebim taj termin „infrastruktura“ za kapitalizam. Htela sam ustvari da kažem da ceo taj koncept modernog društva, privrede, demokratije, liberalnih vrednosti, slobode, da ceo taj koncept koji se podrazumeva pod tranzicijom, da kod nas nije reč samo o toj infrastrukturi. Jednostavno te pozadinske moći, kad dođe do te elementarne demokratizacije, slobodni izbori odakle krećemo kao prvog čina demokratskog društva, da nismo ništa demontirali od pozadinskih moći, nego smo samo gomilali. Nema demontaže vojne moći i tajni, nikakve tajne nismo demontirali, niti DB-ovske, niti vojne, niti tajkunske, niti novčane. Jednostavno, ništa od toga nije postalo transparentnije. Nema demokratije bez transparentnosti. Kakav dijalog može biti kad mi pojma nemamo ni o čemu? Jednostavno te su pozadinske moći toliko ogromne.

 

Opširnije >>>