za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"SOCIJALNI DIJALOG U SRBIJI"
Pretraga
Verzija za štampu
Niko nije zadovoljan socijalnim dijalogom u Srbiji i on bi morao biti bolji u narednim godinama, poruka je učesnika debate na temu "Socijalni dijalog u Srbiji" održane u četvrtak, 16. decembra 2010. u okviru projekta Demokratski politički forum, u organizaciji Centra za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacije.

Državna sekretarka u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku Snežana Lakićević-Stojačić rekla je da je neophodno da socijalni dijalog bude na višem stepenu nego što je bio do sada.

"U poslednje dve godine socijalni dijalog je unapređen, jer je u toku ove godine bar šest, sedam puta bio sastanak Socijalno-ekonomskog saveta na kome su uglavnom prisustvovali svi socijalni partneri", rekla je ona.

Državna sekretarka tvrdi da je Ministarstvo rada i socijalne politike u potpunosti ispoštavalo saradnju sa socijalnim partnerima.

"U svim radnim grupama koje su formirane za donošenje zakona bili su uključeni predstavnici oba reprezentativna sindikata i Unije poslodavaca tako da ni jedan zakonski predlog nije otišao na Vladu Srbije pre nego što je postignut konsenzus sa svim socijalnim partnerima i upućen na razmatranje Socijalno-ekonomskom savetu", rekla je Lakićević-Stojačić.

Kada je u pitanju utvrđivanje reprezentativnosti, ona je istakla da se tu Srbija suočava sa nedovoljno dobrim odredbama Zakona o radu koje su, kako je rekla, nefleksibilne i nedovoljno precizne.

Predsednik Saveza samostalnih sandikata Srbije (SSSS) Ljubisav Orbović rekao je da su skupovi o socijalnom dijalogu korisni i dobri, ali da nemaju velikog efekta.

On je upozorio da Socijalno-ekonomski savet u Srbiji ne funkcioniše, pa da samim tim nema ni socijalnog dijaloga.

Orbović je istakao da taj sindikat ima dobru saradnju sa Ministarstvom za rad i socijalnu politiku, ali smatra da bi, zbog uticaja, na njegovom čelu trebalo da bude neko iz veće stranke vladajuće koalicije.

Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković rekao je da je u tekućoj godini socijalni dijalog bio najlošiji.

"Prilikom potpisivanja Opšteg kolektivnog ugovora 2008. godine, poslodavci su dobili određena obećanja vezano za poboljšanje položaja privrede, ali da ta obećanja nisu ispunjena", rekao je Atanacković.

On je rekao da je Unija dužna da se bavi socijalnim dijalogom i daljim zaključivanjem kolektivnih ugovora koji moraju da budu postavljeni na realnim osnovama.

"Naši partneri moraju da uvažavaju makroekonomske prilike koje vladaju i da pokušamo da napravimo takve ugovore koji će biti u situaciji da se primene", rekao je Atanacković i dodao da se u zemlji koja ide putem kapitalizma vlasnici kapitala nedovoljno pitaju. (Tanjug)

U debati su učestvovali: Aleksandar Vlahović (narodni poslanik, Ekonomski institut), Bojan Lađevac (Fridrih Ebert Fondacija), Boško Savković (Unija poslodavaca Srbije), Branka Ljiljak (narodni poslanik), Dejan Janićijević (ASNS), Dragan Miletić (PKB korporacija BGD), Dragan Matić (Industrijski sindikat Srbije), Dragan Marjanović (Konfederacija slobodnih sindikata), Dragan Milovanović (ASNS), Dragiša Đoković (narodni poslanik), Goran Stojanović (Resorni odbor DS za saradnju sa sindikatima i NVO), Gordana Gruborović (Privredna komora BGD), Jovan Protić (Međunarodna organizacija rada), Milan Knežević (Asocijacija malih i srednjih preduzeća), Milica Nikolić-Urošević (Sindikat lekara i farmaceuta Srbije), Miloš Bugarin (PKS), Miroslav Vasin (Pokrajinski sekretarijat za rad i zapošljavanje), Mirsada Agović (ASNS), Momo Čolaković (narodni poslanik), Nebojša Atanacković (Unija poslodavaca Srbije, predsednik), Rajka Lađevac (Ministarstvo rada i socijalne politike), Radoslav Milovanović (narodni poslanik), Ratko Filipović (PKV, potpredsednik), Sandra Milenković (Udruženje poslodavaca "Poslodavac"), Vladimir Vuletić (Filozofski fakultet), Žarko Milisavljević (Asocijacija malih i srednjih preduzeća), i drugi.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Radnici, poslodavci i država treba da se dogovore u jednom otvorenom dijalogu na koji način će najbolje da se odvija društveni i ekonomski život i rad i proces, bez šteta po čitavo društvoDobar dan i hvala vam što ste došli u ovakvom broju. Mi nastavljamo sa našim projektom sa Fridrih Ebert Fondacijom i smatramo da on doprinosi demokratizaciji našeg društva. U svakom slučaju, doprinosi nečemu što ovde nije uobičajeno, dijalogu. 

Dijalog je rezultat demokratskih društava. Nije slučajno da je dijalog nastao upravo u demokratskoj Atini, gde ljudi razgovaraju. Šta je to dijalog govori nam jedan drugi veliki filozof, Hegel, koji kaže: tamo pristojni ljudi razmenjuju mišljenja i ne upadaju jedni drugima u reč i u tome postoji neki ljupki urbanitet, vide se urbana bića koja razgovaraju, želeći da iz tog dijaloga ispadne neka istina ili približno istini. Dakle, dijalog je demokratska forma saobraćanja u javnom životu. Centar za demokratiju ne bi bio demokratski ako ne bi negovao upravo dijalog.

Ovde imamo socijalni dijalog, dakle, najvažniji mogući dijalog. Svako društvo je podeljeno u određene slojeve. Kad bi neko grubo rekao, vazda je bilo bogatih i siromašnih, uvek je bilo u tom pogledu nesporazuma, bogatiji bi hteli da budu još bogatiji, a siromašniji bi hteli da ne budu siromašni. Taj dijalog je nekad pretvaran u velike i žestoke borbe i revolucije. Čovečanstvo napreduje i može se i o tome nastavljati na jedan miran način. Ovde imamo, naravno, tri činioca kako to u današnjem svetu postoji. Na jednoj strani, to je svet rada, organizovan u sindikate i svuda u svetu oni brinu o svojim pravima i nije to više obespravljena masa sa kojom se tokom istorije manipulisalo na razne načine. Ona ima svoja određena prava, poziva se na radno zakonodavstvo, koje je tokom poslednjih vekova veoma, veoma napredovalo.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Za poslednjih deset godina mislim da je socijalni dijalog u ovom momentu niži nego što je bio 2001. godine, hajde da izuzmemo tu 2000. godinu u ovom momentuPokušaću da budem otvoren i mislim da je to u ovom momentu možda i najbitnije, i da pokušamo da stavimo sve probleme na sto i da pokušamo bar da razmišljamo o onom momentu, pošto ne odlučujemo šta su to neka rešenja, a ja ću govoriti o tome kako mi, kao sindikati, vidimo probleme koje imamo, kad je u pitanju socijalni dijalog. 

Prvo, pozdravljam ovakve skupove i mislim da su izuzetno korisni, dobri, ali da nažalost nemaju velikog efekta. Mi se deset godina bavimo, deset godina se organizuju okrugli stolovi različitih organizacija na temu socijalnog dijaloga, a za tih deset godina mislim da je socijalni dijalog u ovom momentu niži nego što je bio 2001. godine, hajde da izuzmemo tu 2000. godinu u ovom momentu. Razlozi za jedan dosta nizak nivo socijalnog dijaloga su različiti. Počeću prvo i govoriću, moram da priznam i ono što je za pohvaliti i ono što je za možda neku određenu osudu.

Prvo, na najnižem nivou koji se vodi, dijalog koji je u preduzećima i tamo gde su odgovorni poslodavci, tamo imamo dijalog, imamo pregovore, imamo razgovore, imamo adekvatna rešenja i imamo ono što je kao proizvod tog dijaloga - kolektivni ugovori kod poslodavaca koji se poštuju. To je jedna grupa preduzeća. Imamo, moram da kažem, i druge pravne subjekte, a pogotovo kad su u pitanju mala i srednja preduzeća, gde ne postoji nikakav dijalog niti između sindikata i poslodavaca, niti između zaposlenih, ako nema sindikata i poslodavaca. S druge strane, postoji jedna velika šikana ili mobing u svakom obliku prema tim ljudima. Posledica toga je to što nemamo kolektivne ugovore u realnom sektoru, možda jedan od glavnih problema u tom delu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ono što smo čuli od predsednika SSSS, da ako nisu prihvatljivi tajkuni, onda sam mislio da su prihvatljivi preduzetnici u sektoru zanatstva, mikro preduzećima i srednjim preduzećima. Sad čujemo prosto frapantnu izjavu da je najveća šikana u malim i srednjim preduzećima. To još uvek govori o tome da smo spremni više na improvizaciju nego na dogovore i pregovore o bilo čemuDobar dan svima. Predstavljam organizaciju malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji. Imamo 141.000 članova i zapošljavamo negde oko 420.000 radnika. 

Kad govorimo o socijalnom dijalogu, onda govorimo o jednoj jako složenoj temi ili nekom novom iskustvu u Srbiji, a ono se svodi na to, pre svega, u jednom oportunom odnosu prema poslodavcima. Ovo društvo posle deset godina demokratije ne može da se navikne da postoje poslodavci i da oni imaju obavezu i pravo na socijalni dijalog. Ono što smo čuli od predsednika, moram samo malo komentara na izlaganje gospodina Orbovića, da ako nisu prihvatljivi tajkuni, onda sam mislio da su prihvatljivi preduzetnici u sektoru zanatstva, mikro preduzećima i srednjim preduzećima. Sad čujemo prosto frapantnu izjavu da je najveća šikana u malim i srednjim preduzećima. To još uvek govori o tome da smo spremni više na improvizaciju nego na dogovore i pregovore o bilo čemu i to je posledica u kojoj se danas nalazimo.

Šta je pretpostavka za socijalni dijalog i jedan zakonski okvir? Kad god smo probali i van zakonskog okvira da razgovaramo o učesnicima u socijalnom dijalogu ili o kolektivnim pregovorima, on se završio fijaskom. Kad pođemo od 2010. godine, pa do 2005. godine, a ja dalje neću ići, a taj period je jako važan, u 2010. godini u junu smo imali pokušaj razgovora sa tajkunima u sferi socijalnog dijaloga i tada smo se ogradili od takvih metoda i on je propao i doživeo opštu javnu kritiku. U 2010. godini prvi put u Srbiji imamo 143 protesta poslodavaca ili različitih grupa poslodavaca, a uglavnom se odnosi dve trećine na lokalnom nivou sa 24 protesta na nacionalnom nivou. Odgovore na to nismo dobili.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Imamo situaciju da sada uglavnom u poslednoj godini, koja je, mogu reći i najlošija što se tiče rezultata socijalnog dijaloga, kroz Socijalno-ekonomski savet, uglavnom dolaze ne samo pomoćnici tih predstavnika od strane vlade, već pomoćnici pomoćnika. Teme koje se tu postavljaju nisu na nivou onog što bi trebalo da se rešava, odnosno o čemu treba mišljenje da da Socijalno-ekonomski savetNe znam sada da li je vreme uvodničara podeljeno između ovog vremena koje ima Samostalni sindikat i ovog što su imale kolege iz ove Asocijacije. Imao sam nameru da budem na pravi način uvodničar ovog, obzirom da zaista učestvujem u nekim pseudo ulogama Unije poslodavaca koja je nastala još 1994. godine u vremenu kad nije bilo govora o socijalnom dijalogu, a onda kasnije mogu reći da smo okvir socijalnog dijaloga postigli u septembru 2001. godine, kad je od strane tada tri reprezentativna sindikata, kako se smatralo, s jedne strane, a s druge strane Unije poslodavaca, napravljen prvi Socijalno-ekonomski savet. 

Mogu da kažem da smo mi dosta toga uradili jasno kroz edukaciju EU ka tome da institucionalno postavimo socijalni dijalog u Srbiji. Taj socijalni dijalog je, nažalost, možda u samom početku, ovo što je rekao gospodin Orbović, bio kvalitetniji nego što je kasnije ispadalo da je sve više dolazio u teškoće. Što se tiče same poslodavačke organizacije, mislim da smo mi lekciju oko toga na koji način treba da se odvija socijalni dijalog u jednoj državi apsolutno naučili. Imali smo dovoljno vremena da ga učimo. Neprekidno mislim da će se sa time složiti i predstavnici sindikata. Nailazili smo na određena nerazumevanja od strane onog trećeg osnovnog partnera, a to je vlada. Mi smo nekako ostajali i dalje u sistemu koji smo gradili, a onda su dolazili, kao predstavnici Vlade, u samom početku ministri određenih resora, koji su vremenom pokazali neinteresovanje za realnu primenu onog što je tema i onog što se dešavalo na Socijalno-ekonomskom savetu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U svim radnim grupama koje su bile formirane za donošenje pojedinih zakona koji su se do sada našli pred poslanicima republičkog parlamenta, bili su upućeni predstavnici i oba reprezentativna sindikata i Unije poslodavaca i nijedan zakonski predlog nije otišao na Vladu Republike Srbije pre nego što je postignut konsenzus na radnoj grupi sa svim socijalnim partnerimaSocijalni dijalog je nešto što mislim da je neophodno da bude i na višem stepenu nego što je do sada, iako mislim da je u poslednje dve godine on unapređen. U tom smislu i ove godine je bar šest, sedam puta bio sastanak Socijalno-ekonomskog saveta na kome su uglavnom prisustvovali svi socijalni partneri, uz konstataciju sa kojom se slažem sa gospodinom Atanackovićem, da pojedini ministri nisu uvek prisustvovali. Razumećete, ministri imaju državne sekretare i ukoliko oni imaju pun kapacitet ovlašćenja, ukoliko državni sekretar prisustvuje Socijalno-ekonomskom savetu, može se konstatovati da Socijalno-ekonomski savet funkcioniše. 

Što se tiče Ministarstva rada i socijalne politike, mislim da smo u toku prethodnog perioda, bar što se tiče legislative i donošenja novih zakonskih propisa, u potpunosti ispoštovali saradnju sa socijalnim partnerima. U svim radnim grupama koje su bile formirane za donošenje pojedinih zakona koji su se do sada našli pred poslanicima republičkog parlamenta, bili su upućeni predstavnici i oba za sada reprezentativna sindikata, znači Nezavisnost i Samostalnog sindikata i Unije poslodavaca i nijedan zakonski predlog nije otišao na Vladu Republike Srbije pre nego što je postignut konsenzus na radnoj grupi sa svim socijalnim partnerima. Nakon toga upućen je na razmatranje Socijalno-ekonomskom savetu i tek tada bio upućen Vladi Republike Srbije i nakon toga u republički parlament. Takođe, slažem se sa konstatacijom da neki drugi zakoni nisu bili tema rasprave na Socijalno-ekonomskom savetu, ali ja kao državna sekretarka Ministarstva rada ne mogu da preuzmem odgovornost za to.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Šta je suština socijalno-ekonomskog dijaloga? To bi otprilike najlakše bilo opisati kao život sa svekrvom. Svi se smeškaju i prave lude, a ništa ne štimaZačuđuje činjenica što je državna sekretarka u dilemi koji broj privrednih subjekata da uzme za broj. Pa onaj koji je u APR. Znači nema nikakve proizvoljnosti. Vi ste sada ispričali kako treba da izgleda Vama omiljena projekcija budućnosti. Vi morate primenjivati zakon, a to je Zakon o udruženom radu. Svako odlaganje primene tog zakona je neshvatljivo za instituciju tako visokog ranga, kao Vašu. Mi smo predali zahtev za utvrđivanje reprezentativnosti, vi godinu dana niste se izjasnili po osnovu tog zahteva. Upravni sud vam presudom nalaže da donesete odluku. Mi ne tražimo da vi kažete da li smo mi reprezentativni ili nismo. Mi tražimo da se vi izjasnite, što je vaša obaveza. 

Šta je suština socijalno-ekonomskog dijaloga? To bi otprilike najlakše bilo opisati kao život sa svekrvom. Svi se smeškaju i prave lude, a ništa ne štima. Mi smo nasledili komunističke uticaje i sadržaje i institucije koje hoće da budu reprezentativne na potpuno nedorečen način. Gospodin Atanacković je na moje oči, nisam mogao da verujem, na TV izjavio pod pritiskom novinara da ga je sramota što je privrednik, navodno što određeni broj privrednika ne plaća poreze i doprinose. Neverovatno. Nije ga sramota što predsednik njegove asocijacije završi u zatvoru, naravno, pošto predsedniku dodeli kolajnu za dobru saradnju, on završi u zatvoru.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Socijalni dijalog je jedan proces koji bi trebalo da bude podržan pre svega od strane države na jedan značajan način kroz implementiranje jedne politike koja neće da bude kratkog daha, politike koja treba da bude konsenzus za duži vremenski period, u koji će da se uključe jaki, stabilni socijalni partneriSocijalni dijalog kao forma komunikacije između aktera po prirodi stvari suprotstavljenih interesa treba da predstavlja skup vrednosti savremenih društvenih sistema. Dakle, oni treba da prihvate taj osnovni skup vrednosti društvenih sistema kroz jedan dijalog koji treba da dovede do političkog kompromisa. Kroz politički kompromis treba da se ostvari formiranje određenih političkih institucija i institucija u kojima bi trebalo da se instrumentalizuju svi ti procesi. Mi kao društvo u principu imamo problema sa tim dugoročnim interesima, dugoročnim strategijama i sa njihovim implementiranjima, jer često zbog kratkoročnih interesa, pojedinačnih interesa zapostavljamo ono što predstavlja nacionalni konsenzus, nešto što predstavlja osnovnu vrednost i što treba afirmisati. 

Socijalni dijalog je jedan proces koji bi trebalo da bude podržan pre svega, od strane države na jedan značajan način kroz implementiranje jedne politike koja neće da bude kratkog daha, politike koja treba da bude konsenzus za duži vremenski period, u koji će da se uključe jaki, stabilni socijalni partneri. Državi i jednom demokratskom društvu ne odgovaraju slabi partneri, slaba Unija poslodavaca, slabi sindikati. Naprotiv, država treba da se zalaže u procesu socijalnog dijaloga za jačanje tih partnera kako bismo kroz taj tripartitni dijalog došli do najkvalitetnijih rešenja. Suština socijalnog dijaloga je da se održe osnovne vrednosti društva u jednom savremenom modernom svetu, u jednoj demokratiji.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Problem je u tome što političke partije u sindikatima i u poslodavcima ne vide partnere, nego vide u poslodavcima mesto gde će da crpe sredstva za finansiranje, a u sindikatima mesto ili bunar glasova koje će pred izbore kupiti tako što će podeliti pedeset hiljada paketa sa uljem, brašnomNažalost, socijalnog dijaloga u Srbiji trenutno nema, a razlog za to je to što ga najjači socijalni partner ne želi. Tu, pre svega, mislim na državu, a kada kažem država, onda mislim na političke partije koje kontrolišu vlast. One ne žele da postoji socijalni dijalog, ali je mnogo lakše vladati ako nema socijalnog dijaloga, ako nema sindikata i poslodavaca u Socijalno-ekonomskom savetu, koji će svojim delovanjem uticati na politiku koja se vodi. Zamislite sada situaciju da tamo u socijalnom dijalogu dođe Dinkić i pita sindikate ili poslodavce, da li se vi slažete da damo pet miliona za pravljenje neke nove fabrike, deset miliona za otvarane novih radnih mesta, mislim evra? Normalno da to ne odgovara. Onda se nameće situacija sukoba unutar poslodavačkih organizacija i onda unutar sindikata. Onda se postavlja pitanje reprezentativnosti, to je pitanje trivijalno. 

Šta znači reprezentativnost danas kad ništa više nije reprezentativno? Ne znači ništa. Možda da par ljudi bude u nekim upravnim odborima i da dobija neka sredstava. Problem je u tome što političke partije u sindikatima i u poslodavcima ne vide partnere, nego vide u poslodavcima mesto gde će da crpe sredstava za finansiranje, a u sindikatima mesto ili bunar glasova koje će pred izbore kupiti tako što će podeliti pedeset hiljada paketa sa uljem, brašnom ili će da im naprave neki putić ili će da otvore neku fabriku ili će da obećaju kako će da se nešto desi, pa će oni bolje živeti. Generalno, vode politiku da svi siromaše. Onda taj, pošto i naša politička elita je izašla, kako reče profesor, iz komunizma, oni tretiraju poslodavce kao zlo, a sindikate kao nešto što treba da se bavi polutkama ili socijalom. To je nametnuto i to se dešava.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Pitanje reprezentativnosti je pitanje Zakona o radu, koji je nakazan. Ova vlast je pokazala da nemenjanjem Zakona o radu, koji je jedan od bitnih i sistemskih zakona koji svaka vlada promeni kad dođe na vlast, nema stav ni prema svetu kapitala, ni prema svetu radnika. Status quo joj je sasvim u reduMislim da smo svi malo skrenuli sa teme. Znate, u Švajcarskoj je pre Drugog svetskog rata, 1934. godine izbegnuto ulaženje u rat, tako što su se vlada, poslodavci, sindikati skupili i rekli: ljudi, nama ne treba rat. Hajde da vidimo koji je taj minimum konsenzusa da mi očuvamo našu državu. Ovde sam zamislio ovu priču da vidimo koji je to minimum konsenzusa da mi sačuvamo Srbiju 2011. godine. 

Pitanje reprezentativnosti je pitanje Zakona o radu, koji je nakazan. Ova vlast je pokazala da nemenjanjem Zakona o radu, koji je jedan od bitnih i sistemskih zakona koji svaka vlada promeni kad dođe na vlast, nema stav ni prema svetu kapitala, ni prema svetu radnika. Status quo joj je sasvim u redu. Tu bih se složio sa gospodinom Milovanovićem da su i sindikati i poslodavci ovako i onako izmanipulisani od strane vlasti i da je vlasti ovog časa bitno samo da se na određeni način sačuva. Ne samo ove, nego i svake druge vlasti. Nakon izbora se malo ulaže u svet kapitala, biće sve bolje, a pred izbore, hajmo malo sa sindikatima, da nam sindikalci govore na predizbornim mitinzima. To je jasna filozofija. Dok ne budemo pravili novu vrednost, dok poslodavci ne budu proizvodili dinar profita, mi nećemo imati odakle da platimo poreze, da isplatimo plate, nećemo imati način funkcionisanja države. Mislim da treba da pričamo o tome. A o tome da li je neko reprezentativan ili nije, da li je veći ili manji, pitanje je samo poimanja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Nema nijednog sloja društva niti neke državne ili sindikalne političke strukture poslodavačke koja ne govori o socijalno-ekonomskom dijalogu, koja ne govori o Socijalno-ekonomskom savetu, a niko od njih ne iznosi na koji način je doprineo da taj socijalno-ekonomski dijalog u Srbiji uopšte postojiNema nijednog sloja društva niti neke državne ili sindikalne političke strukture poslodavačke koja ne govori o socijalno-ekonomskom dijalogu, koja ne govori o Socijalno-ekonomskom savetu, a niko od njih ne iznosi na koji način je doprineo da taj socijalno-ekonomski dijalog u Srbiji uopšte postoji. Posebna odgovornost je na onima koji godinama sede i tvore Socijalno-ekonomski savet, a vidimo da rezultat i oni sami koji tamo sede i učestvuju i kreiraju neku politiku su nezadovoljni tim rezultatom. Pre dve godine ovde sam rekao jednu stvar koju ću ponoviti, a to je narodna izreka - što se krivo rodi, vreme ne ispravi. 

Na kraju smo imali priliku da i od onih koji su pravili zakonodavstvo čujemo da kažu kako je to prevaziđeno i kako ne valja, a ne govorimo o tome da nismo čak ni pokušali da postojeći okvir zaživi na pravi način. Moje mišljenje jeste da ovako kako je Socijalno-ekonomski savet zamišljen i ono što treba da produkuje, sasvim zadovoljava potrebe pod uslovom da imate "normalne" socijalne partnere, normalne predstavnike države čiji je cilj da svojim radom doprinesu da srpsko društvo, privreda bolje izgleda.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Socijalno-ekonomski savet podrazumeva raspravu i razgovore o socijalnim i ekonomskim temama. Za ovih deset godina, pitam i one koji su učestvovali u Socijalno-ekonomskom savetu, ovde ih vidim i sam sam učestvovao četiri godine, da li je ikad i na jednoj sednici Socijalno-ekonomskog saveta razgovarano o ekonomskim temama? Zašto se onda zove Socijalno-ekonomski savet?Pre svega, zahvaljujem se Centru za demokratiju, Fondaciji Fridrih Ebert, što je organizovala ovakav okrugli sto, jer lično mislim da nikad nije bio potrebniji, kao i ozbiljnija tema o kojoj treba razgovarati niti posvetiti dovoljno pažnje svemu ovom. Socijalno-ekonomski savet jeste konstituisan septembra 2001. godine kao jedno telo koje je, hajde da kažemo, uslov za evrointegracije. U pravom smislu te reči mogu da kažem da nikad nije zaživeo. Zašto nije zaživeo? 

Socijalno-ekonomski savet podrazumeva raspravu i razgovore o socijalnim i ekonomskim temama. Za ovih deset godina pitam, i one koji su učestvovali u SES, ovde ih vidim i sam sam učestvovao četiri godine, da li je ikad i na jednoj sednici Socijalno-ekonomskog saveta razgovarano o ekonomskim temama? Zašto se onda zove Socijalno-ekonomski savet? Razgovara se uglavnom o socijalnim temama, a socijalne teme bi morale po logici stvari da proizađu iz nekih ekonomskih analiza ili nekih strukturnih analiza koje bi morale da produkuju zaključke u socijalnom dijalogu na osnovu ekonomskih pokazatelja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Nismo mogli da prihvatimo insistiranje Ministarstva zdravlja da će se novi način obračuna plata i praktično naša zarada u startu smanjiti samo za izabrane doktore koji rade u domovima zdravlja, a pri čemu moramo da znamo da dve i po godine plata u zdravstvu nije menjanaPotpredsednik sam Sindikata lekara i farmaceuta Srbije i hvala vam što mogu da kažem kako izgleda nešto što je potpuno neuspešno u smislu razgovora između nas. Radim u domu zdravlja i predstavljam sve doktore koji rade u domovima zdravlja u Republici Srbiji i Ministarstvo zdravlja i našeg direktnog poslodavca gradskog sekretara za zdravstvo grada Beograda. 

Ono što zaista moram da kažem je da Ministarstvo zdravlja ne dozvoljava i ne prihvata naš predlog za razgovor i ne prihvata u stvari našu molbu za jedan sastanak koji je od pre nekih mesec dana ponovo upućen u pisanoj formi, a glavni razlog, odnosno tema tog sastanka bi bila izmena Zakona o platama, koja predviđa promenu načina obračuna plata u zdravstvu. Između ostalog, predviđa promenu načina uopšte zakona u državnoj upravi ili javnom sektoru. Iza cele te priče stoji jedna uredba Vlade Republike Srbije, a sadržaj te uredbe pišu ljudi koji rade u Ministarstvu zdravlja.

Ono što bih želela da kažem je da smo mi prisustvovali dva puta razgovorima, pri čemu nismo mogli da prihvatimo insistiranje Ministarstva zdravlja da će se novi način obračuna plata i praktično naša zarada u startu smanjiti samo za izabrane doktore koji rade u domovima zdravlja, a pri čemu moramo da znamo da dve i po godine plata u zdravstvu nije menjana. Na 80% će biti nešto što je zagarantovano, a ostatak će biti nešto što mislim da svakog u ovoj sali treba da interesuje, da li ćemo dobiti sadašnju platu, bez obzira koliko je ona niska u ovom trenutku u domovima zdravlja. Zavisi od toga koliko mi uštedimo upravo na vama, kao pacijentima. Koliko uštedimo na tome i da li ćemo pisati upute, da li ćemo tražiti i da li ćemo skupe lekove prepisivati i savetovati za terapiju vašu i da li ćemo otvarati bolovanja, što mi apsolutno nismo mogli da prihvatimo.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Moramo da konstatujemo da je ovo realnost što danas ovde čujemo, da postoje antagonizmi i postoje zakonska ograničenja koja u stvari predstavljaju problem da se uspostavi socijalni dijalog na nivou RepublikeHteo bih u ime Konfederacije slobodnih sindikata da se zahvalim organizatoru što nam je dozvolio učešće na današnjoj debati. Ujedno osećam obavezu da se predstavim, odnosno da predstavim svoju organizaciju, jer je i voditeljka bila iznenađena ko smo sada pa mi, kad sam ulazio ovde na ovu konferenciju.

Konfederacija slobodnih sindikata jeste sindikalna centrala koja obuhvata velike državne sisteme i javni sektor. Najveći broj sindikata iz ovih delatnosti jeste Konfederacija slobodnih sindikata. Mi smo, takođe, realan sektor, neko je danas ovde rekao, realan sektor ne postoji. Postoji realan sektor i u njemu postoji socijalni dijalog ako je socijalni dijalog, a to jeste, borba za ostvarenje određenih interesa na određenom nivou. Mi imamo granske i kolektivne ugovore, potpisane, i kolektivne ugovore po delatnostima. Ono što je problem je što se dostignut nivo prava ne primenjuje, što se često vrši opstrukcija u primeni dostignutog prava u ovim sektorima. 

Moramo da konstatujemo da je ovo realnost što danas ovde čujemo, da postoje antagonizmi i postoje zakonska ograničenja koja u stvari predstavljaju problem da se uspostavi socijalni dijalog na nivou Republike. Na nivou preduzeća on postoji u zavisnosti od toga u kakvom je stanju trenutno preduzeće i u privatnom sektoru čak postoje određena prava. Međutim, najvećim delom je tamo nivo prava vrlo nizak. Nažalost, pokušali smo to da prevaziđemo preko opšteg kolektivnog ugovora. Međutim, očigledno je da za to ne postoji konsenzus, ono što je suština socijalnog dijaloga.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da je osnovni problem koji danas nedostaje, a čini mi se tokom svih ovih deset godina nakon 5. oktobra je zapravo nepostojanje saglasnosti oko jasnog makro ekonomskog koncepta reformiPošto je manje više dosta rečeno u prethodnim diskusijama, neću se baviti formom nego suštinom. Mislim da je osnovni problem koji danas nedostaje, a čini mi se tokom svih ovih deset godina nakon 5. oktobra je zapravo nepostojanje saglasnosti oko jasnog makro ekonomskog koncepta reformi. Dakle, oko koncepta ekonomske tranzicije, saglasnost oko zatečenog stanja i saglasnost oko svih mera koje se imaju preduzeti ukoliko želimo da jednog dana imamo konkurentnu privredu sa sposobnim i stabilnim poslodavcima, sa jakim sindikatima i sa državom koja funkcioniše na način koji je najefikasniji. Kad to kažem, mislim da zasluga i krivica pripada svim stranama koje učestvuju u socijalno-ekonomskom dijalogu. 

Najveća krivica se nalazi na plećima onog koji taj socijalno-ekonomski dijalog treba da organizuje. Međutim, ovo o čemu ja govorim čini mi se da prevazilazi granice mandata Socijalno-ekonomskog saveta i ovde se radi generalno o društvenom konsenzusu koji mora da postoji između svih društvenih grupa oko realizacije svih ovih mera. Kad kažem vlada nosi krivicu, mislim na sve vlade koje su proteklih deset godina bile na čelu izvršne vlasti, odnosno političke stranke. Tu zapravo nije postojao jasno definisani koncept ekonomskih reformi. Startovali smo sa vrlo precizno definisanim reformama, pre svega u realnom i finansijskom sektoru, da bi od 2004. godine koncept štedljive politike zamenio koncept ekspanzivne politike, kada smo trošili i preko granice onog što su bile mogućnosti privrede Srbije.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ako ne funkcioniše socijalni dijalog i ako nema Socijalno-ekonomskog saveta, onda nema ni rasprave o PIO na Savetu. Da je bilo dijaloga na Socijalno-ekonomskom savetu, ubeđen sam da do ovakvih rasprava u nekoliko poslednjih meseci ne bi bilo Mislim da je ova tema jedna od najvećih tekovina demokratskog društva, a to je socijalni dijalog, o kome nismo uopšte razgovarali u poslednjih deset godina, da ne govorimo pre toga. Lično mislim da ovde danas nije bilo reči o tome da se precizno kaže šta je to funkcija države u ovom dijalogu, šta je funkcija poslodavaca, a šta je funkcija sindikata. Ako od toga pođemo, onda bi verovatno i drugačije rasprave bile na ovu temu u odnosu na današnju.

Dve stvari koje su takođe bitne, a to je pitanje razjedinjenosti sindikata, ne mislim samo po organizovanosti, nego i po interesima. Isto tako, kad su u pitanju poslodavci. Nema potrebe ovde govoriti: država nije spremna, država nije stvorila uslove za socijalni dijalog. To se vidi iz ovog pitanja koje ste vi ovde postavili. Da, bilo je prostora, ali ako ne funkcioniše socijalni dijalog i ako nema Socijalno-ekonomskog saveta, onda nema ni rasprave o PIO na Savetu. Da je bilo dijaloga na Socijalno-ekonomskom savetu, ubeđen sam da do ovakvih rasprava u nekoliko poslednjih meseci ne bi bilo. U tom smislu, sindikati bi dobili pravo mesto i funkciju da iskažu svoj stav i ubeđen sam da bi mnoge stvari koje na kojima su oni insistirali bili prihvaćeni.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sindikati i poslodavci treba da shvate da su na zajedničkom zadatku i da se prvo oni usaglase oko onog minimuma, da bi svaki poslodavac ipak na minimumu poslovao društveno odgovorno i sindikat imao razumevanje za to
Slobodno smem sebi da dozvolim da kažem da socijalnog dijaloga nema. Ili smo na nekoj startnoj crti i sve čeka da započne. Mislim da je tu najveći problem u našoj svesti, odnosno samosvesti. Sindikat misli da je on tu odmah konfrontacija poslodavcu. Poslodavac je svestan da je zaposleni njegov najveći kapital. Ljudski resursi svakog poslodavca su najveći kapital i u tom smislu on vodi računa. Sindikat ima jače oružje, jer će da podigne i da organizuje štrajk, a vlada, kao treći partner, uzeće, i po principu jačeg, doneće zakon kako odgovara njemu. Sve je na poslodavcu. Toliko ima nameta za poslovanje svih poslodavaca, ima jako bitnih i nebitnih.

Osnivanjem novih agencija, kao novih državnih institucija, svaki privredni poslodavac koji krene u bilo koje poslovanje koje ga obavezuje iz te sfere, on mora da plaća i tamo, jer osnovni izvor prihoda su sad naknada za rad tih agencija. Za poreze već da ne pričam da ih ima dosta, već famoznom PDV koji se plaća unapred, ima dosta toga što može da rastereti privredu. Sindikati i poslodavci treba da shvate da su na zajedničkom zadatku i da se prvo oni usaglase oko onog minimuma, da bi svaki poslodavac ipak na minimumu poslovao društveno odgovorno i sindikat imao razumevanje za to. Ne treba stvarno ni poslovati sa nemoralnim ponudama visine zarade, jer stvarno ako sam najveći kapital svakog poslodavca, onda me stvarno kvalitetno i plati za moj rad. Ovo je u lancu, ne može ni poslodavac bez zaposlenog, zaposleni bez posla, šta je, ko je, kapital, nije ni samom sebi.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Socijalni dijalog može da se odvija ako se stvore dobri i pravi uslovi za odvijanje takvog socijalnog dijaloga, a osnova za prave uslove je pre svega u vladi koja to treba da odradiŽelim da se zahvalim organizatorima što su omogućili da se obratim ovom skupu. Dolazim sa juga, predsednik sam regionalnog odbora ASNS Niš, pokrivam ceo južni deo. Ono što mogu da kažem u ovom trenutku sa terena je da socijalni dijalog, nažalost, posle deset godina još uvek u povoju u Srbiji. Zbog čega? 

Pre svega, socijalni dijalog može da se odvija ako se stvore dobri i pravi uslovi za odvijanje takvog socijalnog dijaloga, a osnova za prave uslove je pre svega u vladi koja to treba da odradi. Ono što bi trebalo da se uradi je da u Ministarstvu rada obavezno budu predstavnici sindikata, predstavnici poslodavaca, kako bi pravi dijalog mogao da se odvija, a ne da nam se ministri biraju na taj način da se iz nekih minornih partija izaberu i nakon političkih dogovora stave na poziciju na koju dolaze.

Ono što mogu da kažem za socijalni dijalog u preduzećima je da u fabrici Filip Moris postoji jedan ozbiljan socijalni dijalog već godinama, od 2003. godine i da kod pravog i ozbiljnog poslodavca koji shvata šta je to radnik i koji poštuje svoje radnike, postoji takav jedan dijalog.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Svi podjednako snose krivicu zašto je dijalog posustao. Bez neke lažne skromnosti i optuživanja jedni drugih, očigledno da je posustaoŽelim da se zahvalim na pozivu. Dolazim iz Poljoprivredne korporacije Beograd, a to za ovu moju diskusiju nije toliko bitno koliko posao koji obavljam u tom preduzeću, a to su poslovi bezbednosti i zdravlja na radu.

Prvo da kažem da sam stekao utisak da je ovde na delu sukob dve suprotstavljene strane, a hteli bismo dijalog, kako je na otvaranju gospodin Mićunović rekao i pokušao da nam objasni šta je to dijalog. Polako smo prešli u međusobna optuživanja, a da bi se vodio dijalog, mora se naći neki zajednički interes. Socijalnog dijaloga ima i mora ga biti. Ne slažem se sa nekima koji kažu da ga nema. Kako bih rekao, radi se o trijalogu, države, odnosno vlade, poslodavaca i sindikata, ali naravno postavlja se i pitanje oko čega, odnosno šta je to zajednički interes. 

Po meni, zajednički interes je prvo za vladu ekonomski stabilna država, a za poslodavce i sindikat profit. Znači ekonomski interes je onaj koji treba da pomogne ovom trijalogu. Svi podjednako snose krivicu zašto je dijalog posustao. Bez neke lažne skromnosti i optuživanja jedni drugih, očigledno da je posustao, a o pitanju uspešnosti socijalnog dijaloga u Srbiji mogao bih da prodiskutujem na primeru donošenja i primene propisa iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ne smemo da dozvolimo da socijalni dijalog ima neku alternativu. Ne sme da ima alternativu. Odsustvo socijalnog dijaloga čemu može da vodi? Može da vodi u jednu nekontrolisanu eksploziju socijalnog nezadovoljstvaDolazim iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, sekretar sam grane zdravstva. Želim da skrenem pažnju na opasnost odsustva socijalnog dijaloga. Neću da se ponavljam u smislu izlaganja koleginice Milice, koja je govorila upravo o negativnim posledicama socijalnog dijaloga, vezano za uvođenje uredbe o kapitaciji u zdravstvu. Te negativne posledice socijalnog dijaloga svi ćemo osetiti, jer biću kratka, ta kapitacija u zdravstvu jednostavno donesena je bez vođenja socijalnog dijaloga, u stvari, pozvani su neki sindikati "reprezentativni", a to ne kažem slučajno. 

Smatram da je reprezentativnost jednog sindikata možda značajna nekom na papiru, ali u realnom životu i stvarnom životu, jako je bitno čuti šta taj neko ima da kaže, jer nije baš svejedno ne čuti nekog ko ima u svom sastavu, u svojim redovima 10.000 zaposlenih u zdravstvu i doneti neku odluku. Oni koji su prisustvovali, bili su saslušani, ali ništa nije bilo usvojeno, što nam je i koleginica Milica posvedočila. Tako da ta uredba i posledice te uredbe su za zaposlene manje plate, za pacijente je niži kvalitet usluga, a za državu stvaranje još većeg raslojavanja i veća razlika između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih ljudi. Samim tim će doći do velikog broja dana bolovanja, velikog broja invalidnosti.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Naše društvo još uvek nije na tom nivou demokratičnosti da prihvata dijalog kao osnovni način komunikacije među ljudima i ustanovama. Zato to kod nas ide teško i još uvek nemamo neku istorijsku tradiciju da dijalog bude osnovni vid komunikacije među svima namaKao predstavnik vlade AP Vojvodine ću se osvrnuti na socijalni dijalog sa aspekta jednog srednjeg nivoa vlasti koji je više oslonjen na lokalne samouprave u svom funkcionisanju. Pre toga bih želeo da prokomentarišem jedno vrlo uravnoteženo i vrlo lepo uvodno izlaganje prof. Mićunovića, koji je ukazao na dijalog kao na osnovni vid komunikacije među ljudima, među institucijama. Upravo tu mislim da je jedan od razloga zašto u Srbiji u ovom momentu socijalni dijalog nije na nivou željenog i zašto takvu jednu evropsku tekovinu ne prihvatamo brzinom kojom bismo to želeli, iako to deluje relativno jednostavno. Upravo je razlog što naše društvo još uvek nije na tom nivou demokratičnosti koji prihvata dijalog kao osnovni način komunikacije među ljudima i ustanovama. Zato to kod nas ide teško i još uvek nemamo neku istorijsku tradiciju da dijalog bude osnovni vid komunikacije među svima nama. 

Želeo bih i biću vrlo kratak, da ukažem na još jedan paradoks kao učesnik svih procesa koji su imali za cilj da socijalni dijalog uvedu u svakodnevni ekonomski i socijalni život ove države. Mislim da imamo jednu činjenicu koja je vrlo paradoksalna. Kada smo zakonom socijalni dijalog pokušali da regulišemo, mi smo ga na neki način zaustavili. Reći ću to na primeru Vojvodine.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi smo jedina zemlja kod koje se ovo telo zove Socijalno-ekonomski savet, a inače u Evropi se to zove ekonomsko-socijalni. Kod ovog bih apslutno morao da podržim one koji su ovde istakli značaj tog "ekonomski", i ono "socijalni" u velikoj meri zavisi od onog "ekonomski"
Da nas sve zajedno podsetim, tema današnjeg sastanka ili kako ga već možemo nazvati je socijalni dijalog u Srbiji. Na kraju, evo da izvedemo neki zaključak oko toga šta mi mislimo kao prisutni ovde, na kom nivou je taj socijalni dijalog.

Samo bih skrenuo pažnju na sam naziv. Govorim o socijalnom dijalogu. Međutim, govorim s druge strane da se taj tripartitni odnos odvija, pre svega u lokalnim ili najpre u republičkom Socijalno-ekonomskom savetu. Kod toga bih opet upozorio da smo mi jedina zemlja kod koje se ovo telo zove Socijalno-ekonomski savet, a inače u Evropi se to zove ekonomsko-socijalni. Kod ovog apslutno bih morao da podržim one koji su ovde istakli značaj tog "ekonomski", i ono "socijalni" u velikoj meri zavisi od onog "ekonomski". Nije to džabe da se ovaj organ zove Socijalno-ekonomski savet, a nedovoljno se uvažava taj deo ekonomskog, na šta poslodavci pokušavaju da utiču.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi kao organizacija koja se kandiduje da uđe u Socijalno-ekonomski savet ne može da premosti elementarno pitanje reprezentativnosti. To elementarno pitanje je u stvari suština. To je pitanje manipulacije i između republičkih stranaka i između učesnika u dijalogu i Ministarstva radaTakođe se zahvaljujem organizatorima na šansi da danas kažemo nešto svi skupa o socijalnom dijalogu. Naravno, on je dramatičan na nacionalnom nivou i tu treba razlikovati odnos poslodavaca i radnika unutar preduzeća. Mislim da je život pokazao da je taj odnos uspostavljen na zadovoljavajućem nivou, da smo u 2010. godini imali veći pad standarda poslodavaca i vlasnika firmi nego što je bio pad standarda radnika. Ono što nas čeka u 2011. godini, to je gospodin Vlahović najbolje rekao. Šta je problem? 

Pristup reformi, učesnika u reformi. Mi kao organizacija koja se kandiduje da uđe u Socijalno-ekonomski savet ne može da premosti elementarno pitanje reprezentativnosti. To elementarno pitanje je u stvari suština. To je pitanje manipulacije i između republičkih stranaka i između učesnika u dijalogu i Ministarstva rada. Ministarstvo rada za nas je dužno da se pridržava poslednjeg Zakona o radu. Molim vas da sprovedete Zakon o radu, da u delu postupka reprezentativnosti koji je potpuno jasan, jedino u primeni može neko da ga kreira na svoj način i da ga tumači iz onog što sam pre toga rekao, ali vas molim da se držite Zakona o radu i da po Zakonu o radu formirate i izdate rešenje o reprezentativnim organizacijama koje to i jesu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sve vreme razmišljam šta je motiv ovome da već dve godine nemamo razrešeno pitanje reprezentativnosti, nemamo formiran Socijalno-ekonomski savet koji bi raspravljao o problemima. Evidentno je da je najveći krivac Ministarstvo za rad i socijalnu politikuŽao mi je što ovaj skup nije možda već i otišao u pravu temu, kako je bilo zamišljeno, već je mnogo više energije potrošeno oko nekih sukoba, oko reprezentativnosti i priče oko reprezentativnosti. Verovatno će gledaoci, kada ovo budu gledali, imati utisak da se ovde vodi borba oko nekih ličnih interesa. Sve vreme razmišljam šta je motiv ovome da već dve godine ili godinu i nešto nemamo razrešeno pitanje reprezentativnosti, nemamo formiran Socijalno-ekonomski savet koji bi raspravljao o problemima o kojima je govorio Miloš Bugarin, Vlahović i neke druge kolege koje očito nisu opterećene ovim problemom. 

Evidentno je da je najveći krivac Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Hteli to oni da prihvate ili ne. Prosto je neverovatno da danas možemo da čujemo predstavnike vlasti ovde koji kažu da nije bitno da poštujemo zakon, može to pitanje i treba videti i uključiti što veći krug. Zašto ste onda postavili zakon i što je zakon donošen? Mora da se poštuje zakon. Nema pravo niko da odlaže ovo pitanje, i da je zakon poštovan, mi ne bismo bili u ovoj situaciji u kojoj se sada nalazimo, ne bismo raspravljali o tome da li je reprezentativnost ovakva ili onakva i da li ima problem, već bismo rešavali ona pitanja koja su životna i ona pitanja, šta u 2011. godini i ne samo u 2011. godini, očito da će kriza imati svoje posledice i mnogo duže. Dok se vratite na 2008. godinu, ona je trebalo da traje samo 2008. i eventualno 2009. godinu. Godine 2010. već bi bio procvat. Treba biti realan, verovatno da do 2020. godine nećemo doći do perioda i do onog nivoa u kom smo bili 2008. godine. Na ovaj način mi nećemo izaći možda ni tada, jer jednostavno se bavimo sporednim stvarima, a ne idemo ka rešavanju nekih bitnih stvari.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da zakone treba upodobiti realnosti i da treba dati šansu da nešto što nam je neophodno, a to je dijalog, ima realnu osnovu da postoji Nekad je dosta teško dati odgovore na sve što čujete, jer budete iznenađeni nekim konstatacijama. Nekim ne budete, pogotovo kad govorite na stručnom skupu, a govorite ispred Ministarstva i nemate pravo da izneste lični stav, nego zastupate interese Ministarstva i Vlade Republike Srbije i zvanične stavove koje faktički iznosite.

Naravno da će Ministarstvo uvek poštovati zakone. Naravno da je Ministarstvo rada do sada uvek poštovalo zakonske odredbe. Postavlja se pitanje da li imate interes da određene stvari uspostavite i da date šansu da se nešto realizuje, ili ćete lestvicu postaviti toliko visoko da baš niko ne može da je preskoči. Lepo je imati svetski rekord, ali ako niko ne može da skoči, lestvica pada i nemate nikakav rezultat, ostajete na nuli. Mislim da zakone treba upodobiti realnosti i da treba dati šansu da nešto što nam je neophodno, a to je dijalog, ima realnu osnovu da postoji. Slažem se da imamo kratko iskustvo sa demokratijom, a još kraće iskustvo sa dijalogom, nekad demokratiju pogrešno tumačimo, nekad i dijalog pogrešno tumačimo, a često mi se čini da sukobi više izviru između partnera koji se nalaze na istoj strani, umesto između partnera koji se nalaze na suprotnim stranama i onda je tu prostor da razmišljamo da postoji određena potreba za zaštitom ličnih interesa i pozicije na kojima se svako od nas pojedinačno ili svi mi zajedno u određenom trenutku nalazimo.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi spadamo u tzv. ucenjena društva. Naša društva nemaju mnogo mogućnosti za inovacije, za suprostavljanje struji, itd. Ona su ucenjena. Ucenjena su ekonomski, politički, kako god hoćeteZahvaljujem na stvarno izvanrednom dijalogu. Dijalog, između ostalog, služi da se ljudi malo bolje upoznaju, upoznaju pozicije jedni drugih. Često ga pogrešno i razumeju. Moguće je o ovom raspravljati na mnogo različitih nivoa. Meni je, naravno, najdraži onaj koji ovde ne mora da zanima sve, one najopštiji, a to su pitanja kuda ovo čovečanstvo ide, šta je to socijalna pravda, šta je današnji svet u kome živimo i koliko on utiče na nas. On utiče mnogo na nas. Naši su manevarski prostori veoma mali. Pored toga, mi spadamo u tzv. ucenjena društva. Naša društva nemaju mnogo mogućnosti za inovacije, za suprostavljanje struji, itd. Ona su ucenjena. Ucenjena su ekonomski, politički, kako god hoćete. 

Danas ćete čuti, a to je jedna, rekao bih, fraza, opšte pitanje, najvažnija stvar je privući strane investicije i onda smo problem rešili. Niko se ne pita šta upravo to sada znači. Prvo, kako privući te investicije, šta učiniti da one dođu, drugo, zašto bi one dolazile? Danas vidite u svetu šta se dešava, krupne korporacije idu tamo gde je jeftinija radna snaga, pokušavaju da se snađu. Šta će se desiti, dođu kod vas, vi se silno mobilišete, napravite infrastrukturu i oni dođu tu, ali se pojavi negde drugde jefitnija radna snaga i oni odoše, a vi ostadoste tu na praznom. Dakle, postoje problemi koji su daleko izvan onog što mi sami možemo da rešimo, a upravo tu bivamo sapleteni. To je jedan problem, koji je spoljni i zavisiće ko zna od koga.
Opširnije >>>