za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"NAUKA U SLUŽBI ČOVEKA I DRUŠTVA"
Pretraga
Verzija za štampu
U organizaciji Centra za demokratiju, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert i Olof Palme Centra, u Beogradu je u petak, 19. marta 2010. održana debata "Nauka u službi društva i građana" koja je okupila naučnike, političare i novinare koji su razmatrali na koji način je u Srbiji moguće promovisati znanje i nauku kako bi koncept društva znanja dobio široku podršku.

Povod za ovu debatu bila je nova Strategija naučno-tehnološkog razvoja i novi zakoni o naučnom istraživanju i inovacionoj delatnosti.

U debati je istaknuto da je neophodno voditi ozbiljnu društvenu kampanju za vrednovanje znanja i nauke kroz osnovnu i srednju školu i za društvo u celini. Učesnici su se založili za unapređenje naučno-obrazovnog programa u elektronskim medijima, naročito na javnom servisu na kojem gledanost ne može biti jedini kriterijum za izbor programa koji se emituju.

U debati su učestvovali i naučnici koji su se posle 20 godina rada na svetskim univerzitetima vratili u Srbiju gde nastoje da promovišu nauku kao delatnost koja nije elitna, već aktivnost blisku mladim ljudima.

Naglašeno je da je uslov razvoja da cela populacija ima pristup znanju. Gledano kroz prizmu današnje krize, zaključeno je da iz krize najlakše izlaze društva koja su kreativna i koja umeju da vrednuju i primene inovacije.

U debati su učestvovali: Ana Manojlović (Fridrih Ebert Fondacija), Ljubinko Ignjatović (Institut za fiziku), Miodrag Petrović (Institut za biološka istraživanja), Branka Vasiljević (Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo), Vladimir Glišin (Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo), Milica Čiča (Univezitetski centar za razvoj karijere i savetovanje studenata), Radosav Cerović (Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj), Nada Dragović (Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj), Vladimir Janković (Računarski fakultet - The University of Manchester), Kristina Vušković (Računarski fakultet - The University of Leeds), Ilija Cerović (RTS - Naučni program), Željko Tomanović (Biološki fakultet), Ljubiša Rajić (Filološki fakultet), Ljiljana Dobrosavljević-Grujić (Institut za fiziku), Petar Grujić (Institut za fiziku), Dragoljub Mićunović (Centar za demokratiju), Snežana Pajović (Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj), Ana Pešikan (Institut za psihologiju), Vlastimir Matejić (Institut "Mihajlo Pupin"), Jagoda Jorga (Medicinski fakultet), Nataša Vučković (Centar za demokratiju), Vesna Marjanović (Demokratska stranka), Dragan Domazet (Fakultet informacionih tehnologija), Biljana Stojanović (Institut za multidisciplinarna istraživanja), Dragan Uskoković (ITN SANU), Bojan Radak (Institut "Vinča"), Branimir Jovančićević (Hemijski fakultet), Gordana Jovčić (Institut za medicinska istraživanja), Slobodan Miladinović (Fakultet organizacionih nauka), Vigor Majić (Istraživačka stanica "Petnica"), Dragan Popović (Institut za fiziku), Stela Filipi-Matutinović (Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"), Ivan Juranić (Hemijski fakultet), Vladimir Vuletić (Filozofski fakultet), Darko Tanasković (Filološki fakultet), Ivana Marić (IMAAI), Slavka Zeković (Institut za arhitekturu i urbanizam), Nada Mijatović (Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj).
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Naš problem jeste neprosvećenost i bez hrabrosti da to priznamo, nećemonapredovati Danas je lep dan. Verujem da ćemo imati i tako lepu debatu. Tema je, kao što vidite, nauka, a o tome se raspravlja i u Skupštini. Doneli smo novu strategiju, imaćemo za koji dan i novi Zakon o nauci. Smatrao sam, bar mi u Centru za demokratiju smo procenili, da bi bio odličan tajming da organizujemo jednu debatu.

Veliko mi je zadovoljstvo što mogu da konstatujem da je Centar za demokratiju u svojim redovima, među osnivačima, imao nekoliko ministara nauke, počev od gospodina Vlastimira Matejića, koji je bio ministar nauke i tehnologije u Vladi Milana Panića, koji je naš suosnivač, Fondacije, od početka, koji već dugo godina vodi jedan projekat o nauci, kulturi, tehnologiji, jedno udruženje, čiji članovi su mnogi od nas i koja traje već deceniju i više. Prvi ministar za nauku u demokratskoj vladi Zorana Đinđića bio je Dragan Domazet, takođe, osnivač naše Fondacije od samog početka. Gospođa Ana Pešikan, takođe ministar za nauku, psiholog, bila je među prvim članovima osnivača Centra za demokratiju. Sadašnji ministar Božidar Đelić, koji je trenutno u Briselu na jednom važnom sastanku, počeo je svoj javni život u Srbiji time što je postao član Fonda Centra za demokratiju i dan-danas plaća članarinu i tamo je član.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U okviru strategije, jedan od strateških ciljeva upravo jeste ovaj proces promocije i popularizacije nauke. U tom smislu, upravo, mi smo i u zakonu definisali poseban član koji podrazumeva da se osniva Centar za promociju naukePre svega, želim da izrazim zahvalnost profesoru Mićunoviću i Centru za demokratiju i organizatorima na ovakvom skupu, jer to, moram da priznam, predstavlja pravu podršku. Kada kažem pravu, mislimo na onu aktivnu podršku u ostvarivanju aktuelne naučne politike koju upravo vodi Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, dakle, popularizaciju i promociju nauke u našem društvu, a to je jedan veoma kompleksan proces i imam utisak da je bilo dosta pokušaja da se na neki način realizuje. 

Kao što vidimo, još uvek smo u prilici, a što opet ne znači da smo u neprilici, dobro je što smo u prilici, stvorili smo za to uslove, da pravu popularizaciju nauke upravo sprovedemo u narednom periodu.

Najpre, htela bih da istaknem da je sednica Vlade koja je održana 25. februara možemo reći po mnogo čemu za nas u nauci ključna, makar za naredni period vođenja naučne politike, kako na nacionalnom nivou, tako i na međunarodnom. Na toj sednici je usvojena Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije koja je, nakon toga i u Skupštini razmatrana. Na toj istoj vladi, usvojen je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, zatim Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti, zakon o SANU i čitav set zakona koji se odnosi na intelektualnu svojinu, što je veoma bitno.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Kada dođe do deljenja resora i do onih čuvenih predizbornih akcija, tada se na kladionicama, koje će ministarstvo kome pripasti, ko će ga voditi, ne pojavljuje Ministarstvo nauke. Prosto vam je i to signal koliko je to važno i koliko se to opaža i koliko je to sektor, tako grubo da kažem, potkusurivanjaHtela bih na početku da se zahvalim prof. Mićunoviću i Fondu Centar za demokratiju, ali ne ono kurtuazno, kako to ide na početku skupova, nego zaista suštinski, zbog prirode ovih sastanaka i razgovora.

Kada se sastanemo da razgovaramo oko zakona, oko dokumenata, to je neka profesionalna obaveza i neka nužda, ali mislim da smo se poprilično otuđili i zatvorili svako u svoj kabinet, u svoju instituciju i jako malo imamo prilika da sednemo, da kažem čak i neobavezno, da kroz jednu prijatnu atmosferu, uz neku kafu, čaj, sednemo i popričamo, razmenimo gledišta, bez cilja da tog trenutka dođete do određenog rešenja, da prelomite da li ćete uraditi ovo ili ono. Zaista, da čujete druge ljude i da vidite kako gledaju na iste stvari, na iste probleme i da onako vam se to kasnije bućka u glavi.

Ova tema, "Nauka u službi čoveka i društva", je naravno, vrlo široka, ali kada smo se dogovarali, to je najavila i koleginica Pajović, nekako je bilo, hajde da se usmerimo malo na popularizaciju nauke. Tu priču bih stavila u jedan kontekst mesta nauke u našem društvu, gde je ona tu. Prof. Mićunović je na početku rekao par parametara. Neću vas, naravno, gnjaviti, jer i vi jako dobro znate sve te parametre, ali bih volela samo da sliku ocrtamo malo, od toga da, recimo, već nam padaju malo odvajanja za nauku od, recimo, 2007. i 2008. godine, tada je bilo 0,34%, a sada je 0,28%, sve jako malo i jako smešno.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Nauka kaže, tehnološke inovacije uglavnom nastaju tokom krize, dok socijalne, institucionalne i druge mogu kasniti i iz toga odlagati mogući izlazak iz krize. Odavde sledi da iz krize najpre izlaze društva koja su kreativna u smišljanju pravih invencija i produktivna inovacijamaHteo bih da počnem sa dve ključne reči u pozivu za ovu raspravu - "kriza" i "nauka". Nauka kaže da su dublje krize, kakva izgleda da je tekuća, posledica iscrpljenosti razvojnih potencijala tekućih proizvodnih sistema, institucija, socijalnih i političkih aranžmana, te da je izlaz iz krize uslovljen inovacijama. Dalje, nauka kaže, tehnološke inovacije uglavnom nastaju tokom krize, dok socijalne, institucionalne i druge mogu kasniti i iz toga odlagati mogući izlazak iz krize. Odavde sledi da iz krize najpre izlaze društva koja su kreativna u smišljanju pravih invencija i produktivna inovacijama.

Poziv za današnju raspravu, kako je i napisano, shvatio sam kao jednu vrstu uputstva, traženja ideja, invencija za izlazak iz krize u Srbiji, ali pomoću nauke koja služi dobrobiti čoveku i društvu. Hoću šaljivo da kažem da nije krize, ove rasprave verovatno ne bi ni bilo, a što će reći da zainteresovani za razvoj nauke u Srbiji, akademska istraživačka zajednica, a ja drugu zajednicu ne vidim u Srbiji, zainteresovani za nauku treba da budu zahvalni činjenici da smo u krizi. Sa ovim napomenama ja hoću da koncentrišem ovo svoje uvodno saopštenje na ono što se zove naučna politika, Strategija naučnog i tehnološkog razvoja, itd, na jedan specifičan način. Postaviću tri pitanja i dati odgovore na ta pitanja koja su, mislim, od fundamentalnog značaja za pravljenje jedne stvarno prave, Srbiji pristajuće naučne i tehnološke politike, šta god hoćete.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ne postoji ono što bi zaista morao biti naučni pristup razumevanju i analizi sadašnje situacije, a to su istraživanja. Ta istraživanja bi, između ostalih stvari, morala da pokažu na koji način sami naučnici doživljavaju sebe i svoju profesiju. Ta vrsta analize i percepcije onog kako sami naučnici vide ovu situaciju, to je ono što ne postojiDrago mi je da postoji ova politička inicijativa za popularizaciju nauke, ona je, naravno, dobro došla. To je nešto što je relativno nova stvar. Pre samo par godina, zapravo neki su tekstovi vraćeni iz medija koji su išli u ovom pravcu. Danas vidimo i u poslednje dve, tri godine da je popularizacija nauke nešto što je u prvom planu.

Debata je zaista neophodna da bi ljudi razumeli i shvatili zbog čega je nauka bitna. Kada je reč o toj debati, mislim da nedostaje jedna ozbiljna naučna podloga. Ono što smo čuli, između ostalog, i u ovim uvodnim izlaganjima, zasnivalo se na utiscima, impresijama ljudi koji doduše jesu uključeni u nauku ili na nekim teorijskim opservacijama koje su opšteg tipa. Drugim rečima, ne postoji ono što bi zaista morao biti naučni pristup razumevanju i analizi sadašnje situacije, a to su istraživanja. Ta istraživanja bi, između ostalih stvari, morala da pokažu na koji način sami naučnici doživljavaju sebe i svoju profesiju, svoj poziv u ovom društvu. Ta vrsta analize i percepcije onog kako sami naučnici vide ovu situaciju, to je ono što naprosto, ne postoji. To se više zasniva na nekim impresijama.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sve dotle dokle ministri budu odlučivali, neće biti normalnog razvoja nauke, jer svaki ministar je prvo političar, pa onda sve ostalo. To nije samo naše iskustvo, to je iskustvo EvropeIskoristiću onu slobodu naučnika koja je predviđena u Strategiji, pa ću biti malo kritičniji nego što bih inače bio. Postoje četiri elementa koja se uvek moraju uzeti u obzir kada pričamo o stanju nauke: formalni okvir, zakoni i propisi, ciljevi koje hoćemo da postignemo, ishodište od koga polazimo i sredstva pomoću kojih od ishodišta hoćemo da stignemo do ciljeva.

Ako pogledamo formalni okvir zakona, mislim da je ključna mana ovog zakona što ona uvodi potpunu ministarsku upravu. Na kraju krajeva, ministar lično odlučuje o svemu i svačemu, umesto da se iz Ministarstva izvuče sve što nije opšti okvir, opšta načela, a da se prebaci na stručne organe direkcije, nezavisne politički od Ministarstva, tako da Ministarstvu ostane isključivo nadzorna uloga. Sve dotle dokle ministri budu odlučivali, neće biti normalnog razvoja nauke, jer svaki ministar je prvo političar, pa onda sve ostalo. To nije samo naše iskustvo, to je iskustvo Evrope.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Naučnoistraživački rad je nešto što proizvodi univerzitetskog profesora, bez naučnoistraživačkog rada nema takvog jednog proizvoda. Onda će univerzitetski proizvod proizvoditi dalje sve ono što treba da proizvodi. Na kraju se sve to završava na jednom đaku osnovne škole, koji će onda predstavljati početnu kariku u tom ciklusuZahvaljujem se, profesor sam na Hemijskom fakultetu. Pažljivo sam slušao uvodničare, bili su vrlo inspirativni kao i prilikom prošle debate, čini mi se da je bila negde u oktobru, novembru ili čak decembru mesecu 2009. godine. Sada prosto slušajući, razmišljao sam koliko bi bilo interesantno da zapravo polemišemo međusobno i da iznosimo stavove na ono što smo već čuli, jer dosta je tu interesantnih stavova izneseno. Lično sam sa dosta tih stavova saglasan, a sa nekima baš i nisam. Mislim da tehnički takva debata ne bi otišla u dobrom smeru, tako da ću ipak izneti tri teze koje sam pripremio.

Pre svega, hteo bih da kažem da je dobro što govorimo svakako na ovu temu, u utorak smo i u "Humad" klubu imali jednu sličnu debatu, okrugli sto na temu "Osnovna istraživanja, da ili ne", tema koja se zapravo svodi na istu ovu nauku, nauka u službi čoveka i društva. Mada, po mom mišljenju, ne treba ni postavljati pitanja - nauka da ili ne, danas u Srbiji, jer prosto potpuno je jasno da je razvoj nauke preduslov za jedan opšti kulturni razvoj zemlje.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Nešto para ima, ali od političara zavisi kako se one raspoređuju. Ono za šta bi trebalo da se raspoređuju bi rešavalo ove probleme o kojima smo govorili. Definitivno, najglomazniji problem u celom sistemu prosvete i nauke jeste taj prosvetni deo, a čak bih rekao na nivou osnovnih i srednjih školaSaslušao sam kolegu Jovančićevića, pa bih se nadovezao na njegovu diskusiju. Šaljivo rečeno, stvar koju bih rekao je, glavno rešenje je u parama. Naravno da svi znamo da nije to, to je sredstvo, to nije način kako da se reše stvari. Načina ima nekoliko, nisu svi dobri. Te pare koje bismo dobili da rešimo probleme mogu i uludo da se potroše. Činjenica je da je problem u našem siromaštvu.

Međutim, s druge strane, može da se kaže da je i problem i u političkoj volji, tu se nadovezujem na pređašnju diskusiju. Naime, nešto para ima, ali od političara zavisi kako se one raspoređuju. Ono za šta bi trebalo da se raspoređuju bi rešavalo ove probleme o kojima smo govorili. Definitivno, najglomazniji problem u celom sistemu prosvete i nauke jeste taj prosvetni deo, a čak bih rekao na nivou osnovnih i srednjih škola. Mi imamo odliv kadrova, kao što je rekao prof. Jovančićević i prof. Rajić, čini mi se, odliv kadrova i iz nauke i prosvete na najvišem nivou. Oni su devedesetih otišli, najbolji su uglavnom otišli. Ta fama da mi imamo dobre ljudske resurse važi iz početka devedesetih ili baš rekao bih, baš zaključno sa 1990. godinom. Posle toga nastaje sve veći i veći radioaktivni raspon, što bi mi rekli. Znači, eksponencijalni pad tih resursa zbog odlaska.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ako napravimo društveni ambijent da se traže naučni rezultati, traže nova tehnološka rešenja i uopšte tu stranu tražnje u istraživačkoj razvojnoj oblasti, onda će svi problemi da se dalje rešavajuNe bih mnoge stvari pomenuo koje bih normalno govorio, jer je prof. Matejić to vrlo lepo govorio i sa čijim stavovima se u najvećem delu, a da ne kažem potpuno, slažem. Mislim da nema veće popularizacije nauke, ako ona postiže efekat. Ljudi se ponašaju prema interesu, a ubeđenje dolazi kao posledica. Prema tome, ako napravimo društveni ambijent da se traže naučni rezultati, traže nova tehnološka rešenja i uopšte tu stranu tražnje u istraživačkoj razvojnoj oblasti, onda će svi problemi da se dalje rešavaju, sve do izvorišta, a to je obrazovanje, a koje je stvarno jedan fundament bez čega nema celog tog inovacionog lanca.

Prema tome, čini mi se da treba da se fokusiramo više na ovaj deo tražnje koji će generisati rešenja koja će dovesti do celog pokretanja inovacionog lanca. Inače, ako izaberemo jedan metod, da kažem, kalimerskog pristupa i da žalimo što nemamo razumevanja u društvu za nauku, ako nema dovoljno novca za nauku, mislim da ćemo se samo zadovoljavati i takmičiti ko će više da kritikuje i ko će više da bude pronicljiv u tome, koje će političare ovako izigravati itd. Neće nas dovesti ni do čega. Mislim da je vrlo složen taj problem, niti mogu političari da ga reše niti naučnici da ga reše. Zajedno mogu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Šta mi uradimo? Napravimo ljude sa diplomom koji onda idu u inostranstvo, a ovde ne obezbeđujemo uslove da se oni koji su magistrirali, doktorirali, imaju diplomu, dalje usavršavajuDobar dan svima. Po osnovnom obrazovanju sam lekar, radim kao profesor na Medicinskom fakultetu i bavim se ishranom ljudi. U ovoj strategiji me niko nije konsultovao, ali sjajno je ispalo da smo mi dva važna prioriteta. Jedno je biomedicina, a drugo je prehrambena industrija, gde vidim zaista budućnost Srbije. Srećna sam da je ovako nešto stavljeno na papir i zaista je dobro da smo do strategije došli.

Ono što je moje pitanje sada i što je prof. Matejić lepo rekao, da nije krize ne bi bilo ni strategije, da nije krize ne bi bilo ni interesovanja za ovo o čemu govorimo. Naravno, da nije krize ne bismo imali ni ovih 200 miliona koje ćemo sada dobiti, kažem mi, mislim nauka u Srbiji. To će Vlada Srbije da rasporedi. Gledajući, naravno, celu ovu strategiju, nekako mi se učinilo da je mnogo toga opredeljeno za objekte, a malo za ljude. Po svemu što mi sada znamo, citiram izveštaj ekonomskog foruma: "Nauka i inovacije. Kvalitet obrazovanja u prirodnim naukama 43. mesto", sjajno, ja sam u obrazovanju, "kvalitet naučnoistraživačkih institucija 54.", ali "odliv mozgova 132. mesto, troškovi za unapređenje kadrova 120. mesto".
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sa ulaganjem u nauku od 10 evra po glavi stanovnika smo kao država veoma dugo pri dnu lestvice i spadamo u retke zemlje na ovom nivou razvoja kod kojih su sredstva namenjena nauci tokom poslednje dve godine znatno umanjenaInstitut tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti. Učestvovao sam i na prethodnom vašem okruglom stolu posvećenom sličnoj temi, tako da ovo doživljavam kao njegov nastavak, samo sa malim izmenama u odnosu na prethodnu temu o kojoj se ranije govorilo.

Krenuću u razmišljanje unazad sve do oktobra 2001. godine, kada sam zaista verovao da će se za ovako dug vremenski period učiniti značajno poboljšanje, kako u nauci tako i u odnosu društva prema njoj. Tadašnja ulaganja u nauku od 1,5 evra po glavi stanovnika povećavala su se isuviše, tako da smo kao država veoma dugo pri dnu lestvice po ulaganjima u nauku. I sa sadašnjih desetak evra mi smo na dnu te lestvice i spadamo u retke zemlje na ovom nivou razvoja kod kojih su sredstva namenjena nauci tokom poslednje dve godine znatno umanjena. Prošle godine to je iznosilo celih 15%, a ove 10% u odnosu na 2008. godinu. Mnoge druge zemlje su u ovakvim kriznim periodima značajno povećale sredstva za nauku, svesne činjenice da samo intenzivnim razvojem mogu rešiti probleme koje donosi ekonomska kriza.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Centar za demokratiju je u postavci ove debate hteo da istakne pitanje načina na koji možemo u ovom društvu, frustriranom tokom svih ovih godina, nedostatkom pravog razvoja, postići nešto što je stavljanje u prvi plan vrednosti znanja, a samim tim vrednosti nauke, stvaranjem uslova za razvoj društva znanjaNarodni sam poslanik i jedan od osnivača Centra za demokratiju i naravno, iz tog ugla ću govoriti o ovoj temi, koju smatram izuzetno važnom kao temom koja proističe iz procesa uvođenja nove strategije razvoja nauke i novih politika u naučnoj oblasti.

Ono što je za svaku politiku i svaku političku zajednicu važno jeste na koji način komunicira sa javnosti, sa građanima, sa društvom, upravo nove politike koje su dobile podršku. Razumela sam da je Strategija naučnog razvoja bila na javnoj raspravi, da su imali prilike da govore svi naučnoistraživački centri, akademska zajednica u celini. Neću se baviti problemima nauke na taj način.

Ono što bih istakla i smatram važnim, mislim da je Centar za demokratiju to pitanje hteo da istakne u postavci ove današnje debate, jeste na koji način možemo u ovom društvu, frustriranom tokom svih ovih godina, nedostatkom pravog razvoja, nedostatkom pravih vrednosti, postići nešto što je stavljanje u prvi plan vrednosti znanja, a samim tim vrednosti nauke, stvaranjem uslova za razvojem društva znanja. Ukoliko u ovom trenutku krenemo da razvijamo društvo znanja sa sadašnjom generacijom naučnika, shvatićemo, naravno, da to nije moguće i da moramo uložiti i mnogo više i vremena i sredstava i više generacija.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sa interne tačke gledišta, moram da kažem da nauka nema cilj. Društvo nema cilj. Čovečanstvo nema cilj. Univerzum nema cilj. To je nešto što je ostalo od totalitarne svesti, a pogotovo iz religijske svesti koja je paradigma totalitarnoj svestiOdmah da kažem da smo moja supruga i ja penzioneri već više od pet godina. Ovo što ću sada da kažem, hteo bih da stavim do znanja da mi nismo zainteresovani ni materijalno, ni u pogledu karijere, što se nauke, kao takve, tiče. Sve što ću sada da vam kažem, osećam potrebu kao neko ko se više od 45 godina bavio naukom.

Ono što bih hteo prvo da pomenem u vezi sa samim konceptom ovog skupa, odnosno sa naslovom, naslov je takav da bih ga ja, kada bih želeo da ga označim, isto bih tako stavio, ali naravno, to je pogled sa strane politike. Sa interne tačke gledišta, tako da kažem, neko ko je iz skupa naučnog, što bi se reklo malo patetično, iz hrama nauke, moram da kažem da nauka nema cilj. Društvo nema cilj. Čovečanstvo nema cilj. Univerzum nema cilj. To je nešto što je ostalo od totalitarne svesti, a pogotovo iz religijske svesti koja je paradigma totalitarnoj svesti. To je tako neizbežno. Ovo nije nikakva primedba. Skrećem pažnju na to da se ne bi mislilo da nauka ili bilo koji fragment društva ispunjava nečiji zadatak, bilo teorijski, bilo politički, bilo državni, itd. Mi se bavimo naukom iz razloga koje ne treba objašnjavati, jer, na kraju krajeva i nauka se definiše tako da je to nešto čime se bave naučnici, a mislim da je to najbolja definicija, mada je veoma neodređena. Precizno neodređena.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Saradnici Instituta za biološka istraživanja nemaju nijedan razlog da budu nezadovoljni trenutnim stanjem u srpskoj nauci, odnosno ne mogu da budu nezadovoljni uslovima koji trenutno postoje u Institutu, što se i vidi po radovima koji su publikovani tokom zadnje tri godineUvaženi prof. Mićunoviću, hvala Vam na pozivu, hvala vam što ste organizovali ovaj forum. Moje ime je Miodrag Petrović, trenutno sam direktor Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stanković".

Kao direktor, kao čovek iz baze, biću vrlo konkretan i govoriću uglavnom o podacima, o onom što se dešava u mom institutu. Trenutno saradnici Instituta za biološka istraživanja nemaju nijedan razlog da budu nezadovoljni trenutnim stanjem u srpskoj nauci, odnosno ne mogu da budu nezadovoljni uslovima koji trenutno postoje u Institutu, što se i vidi po radovima koji su publikovani tokom zadnje tri godine.

Osećam nekako dužnost, privatnu dužnost da na ovom forumu kažem, na ovom skupu kažem, da je uspon srpske nauke počeo dolaskom gospodina Domazeta na mesto ministra u prvoj demokratskoj Vladi Srbije, a to je nastavljeno kasnije, kada je ministar bio Aleksandar Popović, kada je ministarka bila gospođa Ana Pešikan. Naravno, to se sada dešava kada je ministar trenutni, aktuelni gospodin Đelić.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da nauka ne sme da bude sama sebi ni cilj, ni svrha, nego upravo treba da služi društvuProfesor sam, naučni saradnik i jedan od osam prvoizabranih zaslužnih naučnika Srbije, a tome ću malo kasnije pokušati da dam malo više pažnje. Dakle, prvi put sam na ovom skupu i mogu reći da sam izuzetno zadovoljna sa onim što sam čula. Mislim da je ovo veoma važno i veoma bitno i da kroz ovakve razgovore i diskusije zaista možemo dati doprinos promociji nauke. Neko sam ko se bavi materijalima. Naravno da sam veoma srećna što je u Strategiji naučnog razvoja veoma važno mesto dato tim materijalima.

Htela bih da se osvrnemo na ono što je gospodin Matejić rekao, ukoliko je bitna sprega između nauke i privrede, ma koliko malo izdvajali za nauku ili ma koliko nam loša privreda u ovom trenutku bila, kroz svoju naučnu i stručnu karijeru, uvek sam svojim studentima i mladim kolegama govorila da je izuzetno važno za jednog kvalitetnog, dobrog naučnika da neko vreme, makar koliko kratko bilo, provede u nekoj proizvodnoj organizaciji. Zašto? Jer mi naučnici vrlo lako ćemo objasniti kako se ova olovka može napraviti sa svim mogućim argumentima. Međutim, tu olovku treba napraviti. Zbog toga mislim da nauka ne sme da bude sama sebi ni cilj, ni svrha, nego upravo treba da služi društvu, kako je i nazvan ovaj skup.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U jednom istraživanju, srednjoškolci su u ogromnom procentu izjavili da smatraju da škola ne služi ničemu i da im apsolutno nije potrebna za njihov svakodnevni život i da se ono što mogu da nauče za snalaženje u životu nalazi na ulici ili u nekom drugom okruženjuNarodni sam poslanik i saradnik Centra za demokratiju. Želela bih da se oslonim na ono što je govorila moja koleginica Nataša Vučković u onom smislu da se vratimo na onu temu, kako i zašto je važno nauku, naučnike, naučna dostignuća približiti građanima i to, pre svega, onim mlađima. Slažem se sa gospodinom Domazetom da PR nije suštinski važan, ako nemamo značajne i primenjive naučne projekte, onda nemamo šta ni da promovišemo. Ne smemo nikako da ignorišemo taj segment koji se zove PR, ali to je, zapravo, jedna komunikacija sa društvom i sa građanima. Mislim da je to čak i opasno.

Ana i neki njen institut univerziteta je sprovodio jedno istraživanje, a ja sam ga skoro videla među srednjoškolcima. Tu su bili alarmantni podaci i mene je to zaista potpuno šokiralo, iako sam negde toga bila svesna. Srednjoškolci su u ogromnom procentu izjavili da smatraju da škola ne služi ničemu i da im apsolutno nije potrebna za njihov svakodnevni život i da se ono što mogu da nauče za snalaženje u životu nalazi na ulici ili ne znam u nekom drugom okruženju, a ne u školi. To je ono što je zaista zastrašujuće, jer ako ta deca već u srednjoj školi to misle, odakle ćemo mi crpiti buduće naučnike? Oni su već hendikepirani za dalji razvoj.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Kada je u pitanju strateški razvoj Srbije, odmah moram reći da je pitanje nauke u ovom dokumentu potpuno marginalizovano, pominjanjem nauke tek u nekoliko alinejaRadim u oblasti regionalnog prostornog planiranja, urbanih ekonomija, komunalnih ekonomija i trenutno sam član tima na izradi, kažu, drugog strateškog dokumenta po važnosti iza Ustava, a u pitanju je Prostorni plan Republike Srbije. Moram podvući odmah jednu paralelu sa današnjim forumom.

Kada je u pitanju strateški razvoj Srbije, odmah moram reći da je pitanje nauke u ovom dokumentu potpuno marginalizovano, pominjanjem nauke tek u nekoliko alineja. Nažalost, to samo znači da naše vlasti i da njihova kompetentnost i njihova spremnost da uključe zaista moć ove velike sile nije iskazana, obzirom na činjenicu da je od Lisabona već prošlo deset godina, a da smo mi i dalje ostali na nivou floskula, opštih fraza, opštih principa i presipanja fraza poput "ekonomija zasnovana na znanju" u bezbroj naših dokumenata i slabo šta dalje od toga.

Nažalost, kada to kažem, moram reći da i kolege ekonomisti sa našeg kopaoničkog Davosa nisu u tom smislu mnogo dalje odmakli. Deklarišući se za evropske integracije, evropske vrednosti i standarde, nisu konkretno dali doprinos u kreiranju strategije razvoja Srbije, posebno Strategije privrednog razvoja, obzirom da industrijskoj politici, kao izuzetno bitnoj politici kako u Evropi, a tako cenim i kod nas, apsolutno nije dato nikakvo mesto.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Institucije su potcenjene kod nas, a one nose u stvari sve. Institucije nose strukturu u državi i kontinuitet. Daju sigurnost. Bez njih ne znam kako se zamišlja organizacija nauke ako se ne poštuju institutiS obzirom na vreme, neću pričati o mojim opštim mislima, ali nešto bih rekao što mi se čini da je značajno, a izostalo je opet u rešenju promena zakona. Reč je o tome kako je organizovana nauka.

U principu, do pre Drugog svetskog rata nauka je bila tipično univerzitetski organizovana, govorim o svetu, a čini mi se da kod nas je i dalje tipično univerzitetski organizovana. Šta je bila promena? Promena se desila kada je realizovan onaj veliki projekat atomske bombe, tzv. Menhetn projekt. Posle toga, zaključak je bio da ako pozovete veliki broj naučnika, skupite ih na jednom mestu i date im problem, date im zadatak, oni mogu svaki zadatak da reše. To je manje-više istina. Tako počinje ta tzv. "Big science", velika nauka, gde se prave veliki instituti sa zadatkom, sa određenom misijom da je sprovedu i da dođe do određenih projekata. To zahteva jedno, tzv. institucionalno organizovanje ili da se cene institucije. Inače su institucije potcenjene kod nas, a one nose u stvari sve. Institucije nose strukturu u državi i kontinuitet. Daju sigurnost. Bez njih ne znam kako se zamišlja organizacija nauke ako se ne poštuju instituti. Kod nas ima instituta velikih, napravljena je Vinča, kao što znamo, ogroman institut, postoji biološki institut, moj institut, Institut za fiziku.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Imam veći broj patenata, od kojih je čak tri i realizovano u nekoj sitauciji. Uvek je bio problem kako naći partnere u privrednim organizacijama da se to implementira. Sada je ta situacija tragična, jer su rasterani i oni koji su imali volje i znanja da komuniciraju sa onima koji ovde radeProfesor sam Hemijskog fakulteta. Imao sam mnogo ideja da sada polemišem sa mnogim tema koje su se pojavile, ali nažalost nema vremena, pa neću široko da idem. Hteo bih da istaknem neke aspekte koji se stalno provlače, a nikad se do kraja jasno ne kažu.

Tema ovog skupa jeste, na neki način, nauka u odnosu na društvo, uloga nauke u društvu. Očigledno ne može da bude samo u nauci, mora da se pogleda i šta je to društvo na koje ta nauka treba da ima impakt. Ogromno iskustvo i sada lične neke teme da se pominju, ne vredi u ovom kratkom vremenu. Moje iskustvo kao naučnika, mogu da kažem da je relativno uspešan i u svetskim razmerama, jeste da ono što nama jako fali, jeste da neko prihvati našu stručnost i realizuje u nekoj privrednoj organizaciji. Za mene vlada neki stereotip da sam čisti teoretičar što se tiče mog naučnog istraživanja, ali isto tako imam veći broj patenata, od kojih čak tri i realizovano u nekoj instituciji. Uvek je bio problem kako naći partnere u privrednim organizacijama da se to implementira. Sada je ta situacija tragična, jer su rasterani i oni koji su imali volje i znanja da komuniciraju sa onima koji ovde rade.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ovde je dosta bilo rasprave, osnovna istraživanja, primenjena istraživanja. I jedna i druga imaju rezultat, to nemojte da zaboravite. Osnovna istraživanja moraju da postoje i njihov rezultat je znanje i njihov rezultat je kadar. Dok Imlek ili Hemofarm ne budu postali Nestle ili Lili, dajte da proizvodimo znanjeHvala vam na pozivu. Molekularni biolog sam, a igrom slučaja već dugo godina direktor Instituta za molekularnu genetiku. Neću govoriti o problemima, o bivšim, budućim, itd, posle skoro tri sata diskusije, dozvolićete mi da počnem jednim šaljivim citatom. Naime, citiraću prof. Dragana Savića koji je skoro 20 godina u inostranstvu. On je jedan od skoro 300 naučnika koji su otišli u ovih proteklih 20 godina iz našeg instituta. Šta je Dragan Savić svojevremeno govorio? Govorio je da bi jedan grad bio prestonica, glavni grad neke države, mora da ima operu, muzej i zoološki vrt. Tako i država mora da ima nauku. Ne možemo da sporimo da li nam je potrebna ili nije, pa makar da budemo taj zoološki vrt koji će država da finansira.

Sada je samo problem kako smo mi razvrstali razne zverke po kavezima u tom zoološkom vrtu. Ne možemo očigledno sve da stavimo u isti koš ili isti kavez. Ovde je dosta bilo rasprave, osnovna istraživanja, primenjena istraživanja. I jedna i druga imaju rezultat, to nemojte da zaboravite. Osnovna istraživanja moraju da postoje i njihov rezultat je znanje i njihov rezultat je kadar. Dok Imlek ili Hemofarm ne budu postali Nestle ili Lili ili ne znam koja farmaceutska kompanija, dajte da proizvodimo znanje. Lepo je ako možemo da dođemo i do nekog patenta i da taj patent zaista donese neku drugu vrednost.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ne treba da nauka dolazi u narod, nego takođe može i taj narod da ulazi u nauku. Postoje konkretne stvari koje se događaju na ulicama, a koje mogu da postanu naučni problemi. Ta kreativnost je nešto na čemu treba ulagati. Tu kreativnost treba nagrađivati, promovisanje takvih ideja je nešto što treba da se dogodiHteo bih da se zahvalim Centru za demokratiju na pozivu. Neko je u uvodu pomenuo ljude koji su zaintresovani da se vrate ovde, pa da li su zaposleni ili ne. Moja supruga Kristina Vučković i ja smo ovde već osam ili devet meseci na Računarskom fakultetu i ja sam na Univerzitetu Mančester, takođe, imam dvojnu kuću, a Kristina je na Univerzitetu u Lidsu, pa evo, lično nemam iskustvo u radu u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj nauci posle 1990. godine, kada sam i otišao. Preko 20 godina nalazimo se u inostranstvu.

Na osnovu ovih šest, sedam meseci boravka ovde pokušao da stupim u kontakt sa ljudima koji se bave ovde, a inače sam istoričar i filozof nauke, a u zadnje vreme radim i bavim se sociologijom klimatskih promena. Pokušao sam da stupim u kontakt i da uspostavim neke veze i da vidim da li postoje šanse da se stvori neki projekti međunarodni, domaći, itd. Tu postoji šarenilo, postoje ljudi koji su izuzetno sposobni i zainteresovani. Međutim, postoji jedna vrsta apatije.

Mislim da ljudi nisu ni informisani, neki, naravno, ne svi, o tome šta sve može da se uradi, u kom pravcu mogu stvari da se događaju. U tom smislu mi je bilo potrebno da se ti ljudi informišu o tome šta postoji.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U okviru projekta koji radimo sa Ministarstvom nauke, takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji, ove godine krećemo i sa serijom koja se zove "Uspon i ideja", gde ćemo predstaviti najznačajnije inovacije u Srbiji koje su u proteklih pet, šest godina trajanja ovog takmičenja bile realizovaneKao što ste čuli, urednik sam Naučnog programa u RTS. Meni je zadovoljstvo da ovde vidim veliki broj naših stalnih saradnika i mogu da kažem da mi već 40 godina promovišemo nauku u Srbiji, onakva kakva je. Zapravo, od 1. maja 1970. godine je zvanično i formirana naučna redakcija.

Pored naših stalnih aktivnosti koje svakodnevno pratimo i popularišemo značajna naučna dostignuća u Srbiji, ovde bih samo istakao par značajnih projekata koji u velikoj meri prevazilaze te neke zadate okvire na popularizaciji nauke. Pre svega, mislim na projekat koji radimo zajedno sa Ministarstvom nauke i tehnološkog razvoj Srbije, takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji i u okviru tog projekta ove godine krećemo i sa serijom koja se zove "Uspon i ideja", gde ćemo u nekoj kratkoj formi predstaviti najznačajnije inovacije u Srbiji koje su u proteklih pet, šest godina trajanja ovog takmičenja bile realizovane. Naravno, cilj i ideja nam je, pre svega, da maksimalno popularišemo tu inovativnu delatnost u Srbiji i na taj način pokažemo ne samo to naše znanje, nego i društvenu opravdanost zašto vredi ulagati u to znanje i te inovacije, jer znamo da svaka inovacija koja je realizovana donosi, pre svega, uštedu, profit i naravno nova radna mesta. Ono što je prof. Matejić govorio, da ne bismo džaba radili to što smo mi realizovali.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Apsolutno nam je neophodna popularizacija nauke, naravno, na bazi postignutih rezultata. Dakle, nauka treba da postane nešto što je "cool", nešto što je deo ovog društva, nešto što je deo naše kulture i našeg odrastanja. Do sada se uvek nauka tretirala kao nešto odvojeno, kao potrošnja i zbog toga jeste bila nepopularnaBilo mi je zadovoljstvo da saslušam kolege. Moram da priznam, posebno zahvaljujem kolegama koji su se upravo držali teme ovog foruma. Ono što zaključujem, a to je da nam je apsolutno neophodna popularizacija nauke, naravno, na bazi postignutih rezultata. Ti rezultati do kojih dolazimo, naravno, moramo ih prezentirati na jedan pristupačan način, kako bi bio prihvatljiv i popularan za sve uzraste. To je upravo ono o čemu je kolega govorio. Dakle, nauka treba da postane nešto što je "cool", nešto što je deo ovog društva, nešto što je deo naše kulture i našeg odrastanja. Do sada se uvek nauka tretirala kao nešto odvojeno, kao potrošnja i zbog toga jeste bila nepopularna.

Moram priznati da slušajući iskustva kolega koji su bili na još višim političkim funkcijama, nijedan se nije pohvalio koji je bio na mestu ministra ili ministarke, svejedno, za nauku. Upravo to je bio neki, tako da kažem, opšti trend. U nauku se ulaže, to je tačno, to je dugoročno ulaganje, ali se nije video konkretan rezultat koji se vraća na neki način. Prosto, mislim da tu postoji nesporazum, jer način na koji se finansirala nauka i način na koji se postavljaju zadaci naučnicima nisu bili dovoljno jasno definisani, jer po svojoj prirodi, to slobodno mogu da kažem, jer ja sam naučnik 24 godne, trenutno sam na ovoj poziciji.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Postoji jedna ozbiljna sistemska greška o kojoj je kolega Matejić govorio, kada je govorio o onom defektu i pocepanim vezama između sektora. Pocepanost između sektora nauke i visokog obrazovanja je stvar koja rađa neverovatno mnogo problema i mnogi od vas su to pomenuliPrvo jedna sitna, tako da kažem, napomena. Kolega Vuletić je samo pomenuo da se govori na osnovu utisaka. Nije na osnovu utisaka. Radili smo dosta analiza. Jedno je recimo, istraživanje bilo koje su uradile kolege sa Instituta za društvena istraživanja, Instituta za psihologiju, "Slika nauke u medijima", recimo, 2007, 2008. godina i razne druge stvari. To je manje bitno. Ono što mi se čini da je strašno bitno, iz mog ugla gledano, a to je, prvo, da postoji jedna ozbiljna sistemska greška, šta bih volela da akcentujemo.

Postoji jedna ozbiljna sistemska greška o kojoj je kolega Matejić govorio, kada je govorio o onom defektu i pocepanim vezama između sektora. Prva ta pocepanost između sektora nauke i visokog obrazovanja je stvar koja rađa neverovatno mnogo problema i mnogi od vas su to pomenuli. Niti možete finansijski da uskladite finansiranje naučnog rada, a naučni rad radili vi, gde god radili, ako se bavite naučnim projektom, on je naučni projekat i on mora da bude evaluiran po jednom jedinstvenom sistemu. Niti možete finansiranje, niti možete plate da uskladite, čak sada dolazimo u apsurdnu situaciju da u ovom trenutku imamo po Zakonu o naučnoistraživačkom radu, po Zakonu o visokom obrazovanju, vrednovanje naučnog rada po jednom sistemu. Kada pogledate trenutno samo Beogradski univerzitet, moj sektor, društvene nauke i humanističke se izražavaju po potpuno posebnom sistemu. Svi drugi, da li je to bodovanje dobro ili ne, to je jedno pitanje i sasvim otvoreno za razgovor. Govorim da stvari apsolutno nisu usaglašene čak ni na ovom nivou na kom postoji. To je jedan nivo.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Godine 1972. sam vodio projekat koji je popisivao sve tzv. naučne radnike i istraživače u Srbiji. 70% ljudi u Srbiji se izjasnilo da se pretežno bavi fundamentalnim istraživanjima. Mi cenimo onog ko se bavi fundamentalnim, ne cenimo onog ko se bavi praktičnim. To je dubok kulturni problem Slovena uopšte, Rusa, kako god hoćete, pa sve do SrbaOd mene se očekuje da budem kratak i biću kratak. Tri, četiri napomene imam u po jednoj rečenici. To što se zove nauka u službi čoveka i društva u Srbiji, nema tražnju da bude u njegovoj službi. Dok ta tražnja ne bude rođena, nauka tome neće biti u službi. O tome je dosta pričano, itd. Drugo, ova vezanost o čemu je govorila i prof. Pešikan, povezanost i nepovezanost. Jeste, samostalne naučne institucije i univerziteti treba da su povezani, ali kada se to pitanje otvori naiđe se na apsolutni užas. Pristanite na univerzitetu da se integrišete sa naučnim institutima, nećete pristati. Postoji jedna užasna zatvorenost. Treće, ta zatvorenost u nauci je prirodna samoj nauci. Ona je još prirodnija slovenskom shvatanju nauke, to je jedan poseban kulturni model razumevanja nauke.

Godine 1972. sam vodio projekat koji je popisivao sve tzv. naučne radnike i istraživače u Srbiji. Svi su se upisali, bio je karton, izuzev što je Pravni fakultet u ime slobode ljudi odbio potpisivanje. Jedno od pitanja u tom kartonu je bilo: kojim se istraživanjima prethodno bavite, fundamentalna, primenjena, razvojna, itd. Znate, 70% ljudi u Srbiji se izjasnio da se pretežno bavi fundamentalnim istraživanjima. U mom Institutu Pupin takođe, a to sam protumačio kulturno. Mi cenimo onog ko se bavi fundamentalnim, kulturno mi ne cenimo onog ko se bavi praktičnim. To je dubok kulturni problem Slovena uopšte, Rusa, kako god hoćete, pa sve do Srba.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Danas u svetu imamo vek plutokratije, isključivu vladavinu novca i profit kao vrednost, jedinu, glavnu i koja je stekla kompletnu političku i ekonomsku moćOstalo mi je da jednu veoma plodnu diskusiju nekako zaključimo. Ono što smo na osnovu svega čuli, za mene je obeshrabrujuće zbog toga što sam došao do jednog banalnog zaključka, a on je bio formulisan nekada u nekom čuvenom dijalektičkom materijalizmu koji je imao nekakva četiri zakona, pa prvi zakon je glasio - sve je u svetu povezano, a druga banalnost je bila - da se sve kreće i da se sve menja. Pošto sam ovde čuo sve različite stvari, sve više sam se približavao ovim banalnostima da shvatim da je stvarno sve ipak tesno povezano i da se ipak negde te stvari kreću. Da kažem da je to neki zaključak, bila bi sramota, jer to je čista banalnost. Nešto bih ipak hteo na kraju da kažem povodom toga, zašto sam stekao takav zaključak.

Ima nekoliko tih slojeva koji su povezani i nekad nismo svesni da oni na nas utiču. Kada sam bio srednjoškolac, bila mi je ambicija da pravim ove nekakve romane fantastike. Imao sam jednu skicu za roman, da smo mi društvo, kao celina, neke bakterije u nekom mnogo višem organizmu i kao što smo mi tu neki organizam gde su ove bakterije koje smo mi otkrili nesvesne nas, tako smo mi nesvesni i ovih gore. Dobro, to sam negde čuo valjda, pa sam malo to srednjoškolski skicirao. Međutim, ako danas malo pogledamo, mi ćemo videti da postoje neki globalni okviri koji utiču, između ostalog, i na društvo i na čoveka i na nauku. Mi se koprcamo, verujući da to nas ne pogađa da to nije u vezi nama, ali jesu to neki zadati okviri, jeste to neki kovčeg u kome se mi koprcamo. Danas u svetu imamo vek plutokratije, isključivu vladavinu novca i profit kao vrednost, jedinu, glavnu i koja je stekla kompletnu političku i ekonomsku moć. Mi imamo još nekakve male simbole narodnog suvereniteta, neke parlamente koje svuda u svetu žele da zbrišu ko nevažeće, imamo vezu finansijske oligarhije sa političkom, s tim što finansijska već postavlja političku i krajnji rezultat će biti kada će milijarderi reći svima "e dosta, mi ćemo sada da vladamo", što svuda već polako počinju da govore. To je jedan okvir. Nisam siguran da će on pobediti. Naprotiv, mislim da neće. On deluje. On deluje apsolutno u svakom segmentu društva.
Opširnije >>>