za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"MEDIJI IZMEĐU OBAVEZA I ODGOVORNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu
Slobodni mediji su uslov postojanja demokratskog društva u Srbiji, ali ne smeju da zloupotrebljavaju slobodu i ugrožavaju ostale demokratske vrednosti, poput dostojanstva i prava na privatnost, ocenili su učesnici debate "Mediji između obaveza i odgovornosti" održane u petak, 17. jula 2009. u Beogradu.

Predsednik Centra za demokratiju profesor Dragoljub Mićunović, koji je bio domaćin skupa, istakao je da je sloboda uvek bila sporna u istoriji čovečanstva, ali da je ona ključna za postojanje demokratije, kojoj su najveći neprijatelji propale institucije i oni mediji koji uključeni u političku arenu ne informišu već "kleveću".

"Moramo braniti slobodu štampe ako hoćemo da branimo demokratiju", rekao je Mićunović, ističući da građani moraju da proveravaju ljude iz vlasti.

Profesor Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić je kazao da sloboda ne sme da postoji bez odgovornosti i da to isto važi i za medije.

On je istakao da niko sada ne postavlja pitanje odgovornosti ljudi koji su bili ministri za informisanje tokom devedesetih godina, ali da se zato prozivaju novinari, koji su više na udaru, nego njihovi urednici i vlasnici medija.

Rajić je rekao da mnogi zaposleni u medijima ne znaju da postoje etički kodeksi koje bi morali da znaju i u tim okvirima da delaju, i izrazio bojazan da će izmene zakona o informisanju "uvesti drastičnu autocenzuru i ograničiti slobodu medija".

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović smatra da su namere dobre kad je reč o izmenama zakona o informisanju, ali da će taj zakon, kako je kazala, "uplašiti novinare i njihove poslodavce".

Ona je navela da UNS nije imao priliku da postavi pitanja Ministarstvu kulture u vezi sa tim zakonom, koji predviđa da Trgovinski sud odlučuje o kršenju pretpostavke nevinosti kao privrednom prestupu.

Govoreći o prijavi NUNS-a protiv N. N. lica za ratne zločine, Smajlović je zapitala da li se razmišljalo da "se ovako mogu otvoriti vrata za retroaktivne progone drugačijeg mišljenja".

Glavni i odgovorni urednik novinske agencije Tanjug Branka Đukić je navela da su mediji u Srbiji uglavnom pod uticajem takozvanih tajkuna ili interesnih grupa, tajkunskih, političkih, partijskih, finansijskih ili sve to zajedno.

"Izuzev javnog servisa, koji je bar pravno i institucionalno postavljen tako da ga finansiraju građani, kao i Tanjuga, ali ne iz pravnih i institucionalnih razloga, već, rekla bih zato što se u ovom trenutku, ne svojom voljom, našao izvan interesa i fokusa države", istakla je Đukić.

Čim postoji interes, medija ili onog ko stoji iza njega, tu više nema govora o opštem dobru i opštem interesu, kao i što je jasno da nema demokratije i građanske javnosti bez postojanja medija čiji je osnivač, odnosno vlasnik država i koje finansiraju poreski obveznici, odnosno građani, istakla je glavna i odgovorna urednica Tanjuga.

Glavni i odgovorni urednik agencije Beta Ivan Cvejić ocenio je da se država i vlast "krajnje površno i traljavo odnose prema izmenama zakona". Prema njegovim rečima, vlada i vladajuća većina su izmene zakona donele na brzinu, bez konsultacija sa udruženjima novinara.

"Zakon o javnom informisanju nije običan zakon. Uređuje jednu oblast koja je važna i za demokratiju i za ljudska prava i napredak društva. Opasno se približavamo zakonu iz 1998. godine da mediji budu kažnjeni ako prenesu nečiju izjavu da je neko lopov", kazao je on.

Cvejić je rekao da izmenama nisu obuhvaćeni "državano vlasništvo medija, finansiranje medija od strane države".

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić je kazao da slobodu medija treba ograničiti onako kako je predviđeno Evropskom konvencijom za ljudska prava, kao i da novinar može da se brani samo na dva načina - prigovorom istine ili dokazom da je verovao da je to istina.

"Međutim, nema nijednog međunarodnog relevantnog dokumenta, nijedne odredbe Ustava Srbije koja bi dozvolila primenu, bilo koju sankciju, a pogotovo onu najtežu. Dakle, zabrane izdavanje novina ili zabrane emitovanja iz fiskalnih, finansijskih razloga", kazao je on.

Šabić je rekao da "kazna i sankcija jesu deo normalnog funkcionisanja sistema odgovornosti" i da se to odnosi na svakog, pa i na novinare.

"Onaj ko laže, ko iznosi neistinu, ko ruši ugled drugog, koji ima zlu nameru, on mora da odgovara. To nije sporno i on se ne sme kriti iza slobode izražavanja", naveo je on.

Zaštitnik građana Saša Janković je istakao da takve zakone ne bi trebalo donositi preko noći i izrazio očekivanje da će se o njemu još raspravljati.

Janković je ocenio da je u Srbiji "odgovornost srazmerna količini moći" i da je "indikativno kako vlast pokušava da uvede odgovornost u medije, a da izbegne svoju odgovornost".

"Mi smo danas u situaciji da se zakoni donose na potpuno neverovatan način. U našim zakonima koji se donose da bi ispunili evropske standarde stoji sve sem evropskih standarda. Mene mnogo više od evropskih standarda brine što ti zakoni ne ispunjavaju naše suštinske standarde koji su do danas postojali", rekao je Janković.

Profesor Rade Veljanovski je ocenio da novi zakon o informisanju predstavlja drastičan primer uspostavljanja kontinuiteta sa prošlim vremenima s obzirom da je njegova prva verzija predviđala i zaplenu imovine medija kao što je bilo 1998. godine.

On je rekao da u ovom zakonu postoji pretpostavka nevinosti, ali da nije jasno ko će snositi odgovornost u slučaju da medij prenese izjavu ministra koji da izjavu kojom se krši presumpcija nevinosti.

Debatu, u kojoj su učestvovali i predstavnici drugih medija, organizovao je Centar za demokratiju u saradnji sa Fridrih Ebert Fondacijom, u okviru projekta "Demokratski politički forum". (Tanjug, Beta)

U debati su učestvovali: Bojan Klačar (CeSID), Nedim Sejdinović (Nezavisno društvo novinara Vojvodine), Suzana Jovanić (Fond za otvoreno društvo), Velimir Ćurguz Kazimir (Ebart dokumentacija), Dragan Bisenić (Danas), Ratko Dmitrović (Frankfurtske vesti), Vladimir Vuletić (Filozofski fakultet), Saša Mirković (B92, Anem), Nadežda Gaće (NUNS), Rodoljub Šabić (Poverenik za informacije), Nataša Vučković (Narodna skupština Srbije), Vesna Marjanović (Narodna skupština Srbije), Branka Đukić (TANJUG), Milan Stanimirović (Narodna skupština Srbije), Rade Veljanovski (Fakultet političkih nauka), Zoran Stanojević (RTS), Milan Antonijević (YUCOM), Biljana Kovačević-Vučo (YUCOM), Srboljub Bogdanović (RRA), Ivan Cvejić (BETA), Saša Janković (Zaštitnik građana), i drugi.

Pozivamo Vas da se uključite u dijalog na našem FORUMU i učestvujete u kreiranju politike!
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Centar za demokratiju i Fondacija Fridrih Ebert organizuju u okviru projekta DPF 26. debatu, poslednju pre letnje pauze.

Rasprava o medijima između obaveza i odgovornosti odvijaće se u isto vreme kad se u Skupštini vodi rasprava o Zakonu o informisanju.

Na početku da se zahvalim Narodnoj banci Srbije, koja nam je omogućila da u ovako prijatnoj atmosferi vodimo ovaj razgovor i da vam najavim da će snimak ove rasprave biti emitovan na TV B92.

Pretpostavljam da ćemo danas razgovarati sa dva veoma aktuelna aspekta. Jedan je rasprava o Zakonu o informisanju, koji je privukao mnogo kritika stručne i profesionalne javnosti. Drugo je najavljena istraga posle toliko godina, najavljena je istraga u kojoj bi novinari navodno bili obuhvaćeni zbog podsticanja ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. To su ta dva aspekta. Postoje i drugi. Pozvani ste da na njih skrenete pažnju.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Slobodna štampa je onaj četvrti stub demokratije, pored parlamenta, vlade i sudstva. Prema tome, sloboda štampe je ključna za demokratiju. Od svih sloboda najspornija je uvek bila sloboda govora. To je bilo od početka demokratije do danasKad smo u Centru za demokratiju planirali teme koje će biti predmet naših rasprava, nismo znali da će to biti baš u trenutku kad o tome raspravljaju parlament i vlada. Zbog toga na izvestan način možda malo kasnimo, mada ne mnogo, jer je tek juče počela debata o zakonu o informisanju, ali dogodilo se da smo, kao i više puta ranije, veoma, veoma aktuelni i to baš u samom špicu teme. To je, s jedne strane, dobro za samu raspravu, ali s druge strane, možda nije baš trenutak kad se mirnije mogu svi argumenti izložiti, jer još uvek postoji mnogo strasti oko toga. 

Mi smo temu zamislili na jedan, rekao bih, širi način, dakle, ne konkretan, ne povodom zakona, nego generalno kao jednu raspravu o problemima demokratije. Slobodna štampa je onaj četvrti stub demokratije, pored parlamenta, vlade i sudstva, i ona je tu, kako je rekao jedan mislilac koga sad ponovo počinju da pominju, ona je budno oko naroda da u periodu između izbora, parlament i ostale demokratske institucije ne bi bile van kontrole. Prema tome, sloboda štampe je ključna za demokratiju.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Na jednoj strani skale ćemo uvek imati one koji smatraju da se Šekspirov "Mletački trgovac" ne može prikazivati jer je antisemitski, ili da se mora menjati naslov romana Agate Kristi "Deset malih crnaca" jer je rasistički, a na sasvim suprotnoj strani skale one koji odobravaju i brane ono što govore Dveri i Nacionalni stroj kao legitimno korišćenje slobode govoraOvde ima ljudi koji su kompetentniji od mene da govore o problemima novinarstva. Ja ću probati da definišem odgovornost onako kako sam do različitih definicija i problema došao prateći stručnu literaturu i prelistavajući na sajtovima etičke kodekse, pravila pojednih medija diljem Evrope i nešto malo van Evrope i nešto malo zakonodavstva. 

Za slobodu medija bi bilo dovoljno je da u Ustavu piše "U Srbiji vlada sloboda govora". Sve ostalo što piše po zakonima i uredbama služi da objasni šta mediji moraju da čine i šta mediji ne smeju da čine. Ono što je zanimljivije jeste da se postavi nekoliko pitanja. Prvo pitanje bi bilo - Zašto odgovornost medija? - ali slažemo se da sloboda bez odgovornosti niti može niti sme da postoji i mislim da ga možemo preskočiti.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ministar je pre samo nedelju dana rekao da je konsultovao novinarska udruženja pre nego što je predložio ove drakonske kazne. To nije bila istina. Udruženje novinara Srbije svakako nije konsultovao. Preksinoć je rekao da je vlada usvojila amandmane koje su predložila novinarska udruženja. Ni to nije istinaJuče sam čula kako je ministar Nebojša Bradić branio ove drakonske kaznene mere za medije koje je njegovo ministarstvo predložilo u izmenama Zakona o javnom informisanju tvrdnjom da cena laži mora biti visoka.

Predlažem da malo razgovaramo i o tome šta je istina, šta je laž i kako se te stvari utvrđuju. 

Ministar je pre samo nedelju dana rekao da je konsultovao novinarska udruženja pre nego što je predložio ove drakonske kazne. To nije bila istina. Udruženje novinara Srbije svakako nije konsultovao. Preksinoć je rekao da je vlada usvojila amandmane koje su predložila novinarska udruženja. Ni to nije istina.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Najveći deo svog života sam lepo živeo od svoje osnovne profesije, advokatske, pa ću se ovom prilikom osvrnuti na nekoliko pitanja koja su mi sporna, čisto pravna. Ovde naravno nisam jedini advokat, ovde ima još cenjenih kolega i pretpostavljam da će i oni pokazati slična interesovanja za te teme.

Dakle, zaboravljajući sad neki praktični, realni kontekst interesa, imena i sve to što redovno spominjemo u vezi sa ovom pričom koja je aktuelna, vratio bih se na činjenicu da donošenje nekog zakona o informisanju ili intervencija u toj oblasti, predstavlja jedan izuzetno važan, odgovoran društveni posao. Zapravo to je donošenje jednog od najfundamentalnijih akata za jedno demokratsko društvo.

Kad se taj posao radi u vremenu u kome mi živimo, u svetu u kome mi živimo, onda treba jasno reći da ruke nisu odrešene. Dakle, nismo se mi tu skupili da uspostavljamo nekakva pravila u skladu sa našim željama, interesima, bez ikakvih limita. De fakto, odgovor na pitanje da li je moguće ograničavanje slobode izražavanja, pa samim tim i slobode medija je pozitivan. Da, moguće je. Samo izuzetno, ali je moguće.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Po mom shvatanju nije problem, iako za njih naravno jeste, ugrožavanje dostojanstva javnih ličnosti i političara preko medija. Po meni je mnogo veći problem i ozbiljniji problem ugrožavanja dostojanstva običnih, anonimnih pojedinaca, društvenih ili etničkih grupa, o kojima niko ne vodi pravog računaNe mogu da pričam o predlogu novog zakona, jer iskreno govoreći, kako stvari stoje, mi u stvari ne znamo kako on treba da izgleda. Stvari se veoma brzo menjaju. Ova takoreći postfestum rasprava i nije rasprava, jer je, mogao bih reći, rasprava u načelu o nečemu što ne znamo šta je.

Ograničiću se na ono za šta imam podatke i ono čime se mi bavimo, a to je monitoring, pre svega, štampanih ali i elektronskih medija. Da tu postavim vrlo otvorena pitanja svima nama.

Po mom shvatanju nije problem, iako za njih naravno jeste, ugrožavanje dostojanstva javnih ličnosti i političara preko medija. Po meni je mnogo veći problem i ozbiljniji problem ugrožavanja dostojanstva običnih, anonimnih pojedinaca, društvenih ili etničkih grupa, o kojima, mogu tako da kažem, niko u stvari ne vodi pravog računa.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Siguran sam da se ovde svi slažu u tome da Zakon o javnom informisanju nije običan zakon, da uređuje jednu oblast koja je strahovito važna i za demokratiju i za ljudska prava i za jedan sveopšti napredak ovog našeg društva. To imamo s jedne strane, a sa druge strane činjenicu da je zadiranje u taj zakon, odnosno njegovo menjanje, izvedeno u nedelju dana i mislim na dve telefonske sednice vladeIstovremeno u Skupštini imamo debatu poslanika o izmenama Zakona o javnom informisanju, a ljudi iz medija i stručnjaci ovde debatuju o istoj stvari. Dakle, pričamo o istim stvarima, sa tom razlikom što nažalost naši zaključci i naše ocene neće moći da utiču na to što se danas bude dogodilo u Skupštini. Neću govoriti o ovim predloženim izmenama Zakona o javnom informisanju, nego o načinu na koji je vlast, odnosno vlada i vladajuća većina donela te izmene, pre svega o tome kojom brzinom i na koji način. Evo, iz udruženja čujemo da ni tu nije bilo konsultacija o donošenju ovih izmena. 

Siguran sam da se ovde svi slažu u tome da Zakon o javnom informisanju nije običan zakon, da uređuje jednu oblast koja je strahovito važna i za demokratiju i za ljudska prava i za jedan sveopšti napredak ovog našeg društva.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Rekla bih nešto povodom nekoliko konstatacija, pre svega Ljubiše Rajića i oko ovih pravnih pitanja, oko Zakona o informisanju.

Nije tačno da ne postoji sudska praksa. Postoji veoma razvijena sudska praksa u Evropskom sudu za ljudska prava. Mi smo članica Saveta Evrope i dužni smo da poštujemo to. To nisu prave odluke desidentnog karaktera, ali zapravo jesu i uobličavaju član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji govori o slobodi informisanja uz određena bitna ograničenja slobode informisanja. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je zapravo razvila, tako da kažem, jednu paušalnu odredbu koja je deklarativnog karaktera i dovela je do veoma preciznih rešenja, tako da je uspostavila i taj odnos ko je zaštićeniji, ko je manje zaštićen. Pri tom su javni funkcioneri i ljudi koji imaju poziciju moći manje zaštićeni od običnih ljudi.

Samim tim, dolazimo na teren ovog novog zakona gde je moje mišljenje, na osnovu ovog što sam čula, da je intencija ovog novog zakona upravo da štiti ljude koji su u vladi, bliski vladi i ljude koji imaju moć. Samim tim, polazna osnova i namera donošenja ovog zakona je duboko pogrešna. Ona nas udaljava od evropskih standarda i principa. Žao mi je što nema nikog iz Saveta Evrope ovde, zato što bi zaista trebalo konačno da to postane obavezno štivo, ne samo pravnika nego i novinara i sudija i svih drugih koji se posredno ili neposredno bave slobodom informisanja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Treba se zapitati, kad bi poslovi svih ljudi bili toliko pred očima javnosti, kao što su to poslovi medija i novinara, da li bismo onda tek u stvari mogli da utvrdimo gde ima najviše neodgovornosti i kakva je ta neodgovornostMi danas, razume se, razgovaramo o jednom vrlo važnom pitanju, a opet, s druge strane, zaista nije moguće odvojiti temu koja je, kao što smo čuli, zamišljena odavno, od onog što je u ovom trenutku aktuelno i o čemu se razgovara u Skupštini, ali evo i celokupnoj javnosti. 

Sećam se jedne izjave visokog političkog funkcionera pre 25 godina, otprilike na jednom kongresu sindikata, koji je rekao "nigde nema tolike neodgovornosti kao u medijima". To je bio poznati političar Dragoslav Draža Marković. Imam utisak da kad god ponešto žestoko zaškripi negde u društvu, da je najlakše posegnuti za tim da mediji generiraju određene probleme u javnoj sferi, a treba se zapitati, kad bi poslovi svih ljudi bili toliko pred očima javnosti kao što su to poslovi medija i novinara, da li bismo onda tek u stvari mogli da utvrdimo gde ima najviše neodgovornosti i kakva je ta neodgovornost, jer ima neodgovornosti i neodgovornosti. Ne proizvode sve neodgovornosti jednake posledice. Želim da se ipak u jednom delu onog što imam nameru da kažem držim baš teme.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Kao Zaštitnik građana, zaštitnik prava i sloboda, došao sam u vrlo apsurdnu situaciju proteklih godinu dana da umesto o pravima i slobodama, sve više i sve intenzivnije i sve oštrije pričam o odgovornosti, odnosno neodgovornosti. Zaista se može reći da smo mi društvo u kome odgovornost ne postoji i da je količina te odgovornosti direktno srazmerna količini moći Organizator nas je zamolio da se ne fokusiramo samo na zakon. Suština naše današnje diskusije zaista nije samo Zakon o informisanju. To je samo pokazatelj opšteg stanja u kome se nalazimo i to vrlo dobar, odličan pokazatelj.

Kao ombudsman, dakle zaštitnik građana, zaštitnik prava i sloboda, došao sam u vrlo apsurdnu situaciju proteklih godinu dana, slično kao i moj kolega, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, gospodin Šabić, da umesto o pravima i slobodama, zadnjih godinu dana sve više i sve intenzivnije i sve oštrije pričamo o odgovornosti, odnosno neodgovornosti. Zaista se može reći da smo mi društvo u kome odgovornost ne postoji i da je količina te odgovornosti direktno srazmerna količini moći.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Deset i više godina ubice novinara se ne otkrivaju i ne izvode pred lice pravde. Šta u tom slučaju radi policija? Šta rade sudovi? Šta radi vlada? Šta je država uradila da zaštiti i podrži one zdrave delove medijske scene svih ovih godina? Kakve dugoročne i dalekosežne mere medijske politike uopše imamo danas u Srbiji i da li ih uopšte imamo?U pozivu za ovu debatu organizatori dovode u vezu izgradnju demokratskih institucija, njihovo demokratsko delovanje sa demokratskim medijima, kao pretpostavkom izgradnje tih institucija. Mislim da ova konstatacija nije sporna, ali mislim da se isto tako, na taj način, na medije neopravdano svaljuje preveliko breme odgovornosti u našem društvu u kome ne treba zaboraviti da su institucije duboko urušene. Moram da krenem od najekstemnijih primera, ubistva novinara. 

Deset i više godina ubice se ne otkrivaju i ne izvode pred lice pravde. Šta u tom slučaju radi policija? Šta rade sudovi? Šta radi vlada? Šta je država uradila da zaštiti i podrži one zdrave delove medijske scene svih ovih godina? Kakve dugoročne i dalekosežne mere medijske politike uopše imamo danas u Srbiji i da li ih uopšte imamo? Šta je urađeno nakon što su usvojeni zakoni o radiodifuziji i javnom informisanju 2002. i 2003. godine?
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Naš politički sistem i u tom smislu izborni koji ga generira, u velikoj meri su u vezi sa temom koju mi danas ovde imamo. Naime, radi se o ucenama između ljudi koji vladaju ovom zemljom unutar tzv. velikih koalicija i nažalost nemamo dvopartijski sistem koji bi po meni, dozvoljavam da grešim, mogao da reši masu problema koju mi sad imamo. Ovaj zakon o kom danas govorimo je u velikoj meri posledica jedne ucene unutar vladajuće koalicije, niti imamo vremena niti je tema da se time bavimo.

Ako je situacija takva, a jeste, kad običan građanin ne može da uradi ništa osim što glasa, a i nakon toga ne zna za koga je glasao jer se sklapaju koalicije o kojima on nije mogao ni da sanja, on je prepušten samo tome da, možda je prejaka reč, pati pod takvom vlašću i takvim sistemom. Ne mislim konkretno na ovaj, ali govorim o vremenu kad je ova vladajuća koalicija na sceni i da gleda kako da se snalazi u životu, dok je istovremeno svedok, kao i svi mi, da je od vajkada u Srbiji najisplativiji zanat baviti se politikom. Donosi mnoge blagodeti i ta pozicija se brani svim sredstvima, uključujući i zakon ovakav kakav je predložen i kakav se raspravlja u ovom trenutku u Skupštini.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U Srbiji je tzv. javni prostor u ovom trenutku apsolutno raspršen i zahteva renoviranje. Mediji u Srbiji su uglavnom pod uticajem tzv. tajkuna ili interesnih grupa, tajkunskih, političkih, partijskih, finansijskih ili sve to zajedno, izuzev javnog servisa, koji je bar pravno i institucionalno postavljen tako da ga finansiraju građani, ali i Tanjug, ali ne iz pravnih i institucionalnih razloga, već rekla bih zato što se u ovom trenutku ta agencija, ne svojom voljom nalazi izvan interesa i fokusa državePoziv za učešće u ovoj debati shvatila sam kao prepoznavanje uticaja uloge i odgovornosti i Novinske agencije Tanjug na formiranje demokratskog i javnog prostora u Srbiji.

Pozvaću se na uvodne napomene prof. Mićunovića, kog sam kao student filozofije upoznala kao već etabliranu legendu svoje generacije. Moram to da kažem, ne slučajno, jer će i moj prilog o ovoj temi biti na jednom malo načelnijem nivou. Ne znam da li će biti koristan.

U svakom slučaju, otvorila bih ga jednom konstatacijom da je u Srbiji tzv. javni prostor, kategorija javnosti u ovom trenutku apsolutno raspršen i zahteva renoviranje.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Uvek se nekako čudim kako to da sve što mi predstavljamo kao evropsko rešenje i ono što želimo da bude evropsko rešenje, pred nas stiže kao neka karikatura i devijacija tog rešenja. Upravo, reč je i o ovom predloženom zakonuHteo bih počnem od toga da se nekako uvek čudim kako to da sve što mi predstavljamo kao evropsko rešenje i ono što želimo da bude evropsko rešenje, pred nas stiže kao neka karikatura i devijacija tog rešenja. Upravo, reč je i o ovom predloženom zakonu. 

Ako se dobro sećam, predlagač je, kad je obelodanio svoju nameru da menja zakon, rekao da je to upravo u skladu sa Poveljom o ljudskim pravima Saveta Evrope i da je to u skladu sa praksom Suda za ljudska prava u Strazburu. Potpuno se slažem sa ovim što je Biljana Kovačević rekla, da i jedna i druga institucija, zapravo, predstavljaju ogroman rudnik obrađene literature i iskustva o tome šta postoji u savremenim i razvijenim medijima, baš u toj Evropi sa kojom mi sa razlogom želimo da imamo najbliže odnose i na kraju krajeva, da budemo sa njom integrisani.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ne mogu da kažem da je ovo jedino ministarstvo i jedini segment našeg društva koji ne postupa strateški i dugoročno. Mislim da je to naš opšti problem i da se on oslikava i u ovoj oblasti o kojoj danas govorimoImam obavezu da kao predsednica Odbora za kulturu i informisanje u Skupštini Srbije nešto kažem na ovu temu. Želela sam da se malo bolje pripremim, tražila sam od službi da mi pripreme sve amandmane koji su juče pristigli na ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, ali to stvarno nije bilo moguće. Amandmana ima jako mnogo, mada dešava se da ih bude mnogo više na pojedine zakone, ima ih oko pedesetak, od čega su šest ili sedam amandmani vlade. To je ono što u ovom trenutku jedino mogu da kažem. 

Tokom sledeće nedelje uslediće jedna sednica odbora koja će biti jako ozbiljna i teška, verovatno, s obzirom da ćemo svaki od tih amandmana morati da pretresemo zajedno sa ministarstvom i da vidimo šta su poslanici predložili i na koji način je moguće poboljšati taj predlog.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U najavi ovog okruglog stola stajale su zapravo dve teme ili dva povoda. Jedan je ovaj zakon o kome se upravo u Skupštini razgovara, a drugo je inicijativa za ovu sednicu. Interesantno je da o ovoj drugoj temi ovde gotovo da nije bilo reči. U uvodu je samo pomenuta rečenica ili dve. Govorilo se o odgovornosti i svi su govorili o zakonu koji je sad u Skupštini, a vidimo da ima ipak još malo vremena da se neki amandmani tamo stave. Ovo nešto će tek doći na dnevni red. Možda bi bilo bolje da smo sad više govorili o tome na šta bi eventualno mogli da utičemo kao nekakva javnost, nego da kad dođe taj trenutak da se i to operacionalizuje u vidu nekakvog zakona, da se onda češemo iznad glave i pitamo o tome.

Šta sam hteo da kažem o toj stvari? Moram da počnem sa jednim podsećanjem, a bilo je još nekoliko ljudi, čini mi se, bar za jednog znam na tom skupu, a to je proleće 1991. godine, pre nego što su počeli sukobi u bivšoj Jugoslaviji. To je bio prvi naučni skup na kom sam učestvovao, prisustvovao je, što bi se reklo, "cvet" tadašnje inteligencije, ne samo srpske i jugoslovenske, pre svega su bili ljudi iz Srbije i Crne Gore, ali i iz drugih republika. To su svi oni ljudi kojima sam se ja kao student divio.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Na početku bih se zahvalio organizatoru na pozivu i pozdravio bih vas u svoje lično ime i u ime organizacije ispred koje dolazim.

Nisam planirao poslednji da govorim, to će biti dobra prilika da nešto kažem na jedan vrlo kratak i sažet način, prosto da otvorim neku temu o kojoj danas nismo pričali, a to je obaveza i odgovornost medija u nečemu što se zove predizborna kampanja. Ne pominjem samo tu temu zbog toga što je to u fokusu CESID-a, nego zbog toga što u ovom periodu kad se donose medijski zakoni, dakle, od tog prvog koji je donet nakon pada Slobodana Miloševića, Zakon o radiodifuziji, Srbija je u predizbornim kampanjama bila oko godinu i sedam meseci. Tu računam jedan period zvaničnog trajanja izbornih kampanja, samo na nacionalnom nivou. Ako na to dodamo nezvanične, ako dodamo lokalne izbore 2004. godine, ako dodamo da je formiranje nekih vlada trajalo po četiri meseca, tema o odgovornosti odnosno značaj odgovornosti medija u izbornom procesu dobija na značaju, jer je Srbija u takvom stanju bila faktički dve i po godine nakon 2000. godine.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi imamo neodgovornu pripremu zakona. Iza ovog zakona je trebalo da stoji studija od 500 strana koja bi se radila godinu dana, sa temeljnom analizom medijskog prostora, alternativa, da bude na javnoj raspravi, da se unesu mišljenja stručnih organizacija, sindikata, udruženja novinara, da sve to bude štampano i sve bude dostupno na internetu i da sve bude dostupno javnostiMi imamo neodgovornu pripremu zakona. Iza ovog zakona je trebalo da stoji studija od 500 strana koja bi se radila godinu dana, sa temeljnom analizom medijskog prostora, alternativa, da bude na javnoj raspravi, da se unesu mišljenja stručnih organizacija, sindikata, udruženja novinara, da sve to bude štampano i sve bude dostupno na internetu i da sve bude dostupno javnosti. Kod nas je javnost isključena, kod nas je stručna javnost isključena ili vrlo selektovana.

Kad je pravljena prva komisija za akreditaciju, onda je iz Skupštine došao zahtev da njen sastav odražava raspodelu stranaka u parlamentu. Dakle, izrazito stručno telo je pravljeno kao izrazito političko telo ili što je rekla jedna koleginica iz Skuštine: Ali mene su birači izabrali, iako nema čak ni višu školu, a hoće da odlučuje o doktorskim studijama. 
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ovo nije nikakvo zalaganje za neku vrstu lustracije, ovo što radi NUNS i Tužilaštvo za ratne zločine. Ovo je namera da se ljudi optuže za ratne zločine. Nije ovo priča o tome šta da radimo sa ljudima koji su bili oportunisti. Radite šta hoćete, ali nadam se da nećete praviti zakon o njima ili protiv njih i nadam se da ih nećete optuživati za ratne zločine, posebno ne retroaktivnoNadam se da ovde nemamo neki nesporazum, htela sam da reagujem na ovo što je Vladimir Vuletić rekao.

Ovo nije nikakvo zalaganje za neku vrstu lustracije, ovo što radi NUNS i Tužilaštvo za ratne zločine. Ovo je namera da se ljudi optuže za ratne zločine. To se izjednačava sa primerom Julijusa Štrajhera, čoveka koji je osuđen za zločin protiv čovečnosti. On nije osuđen kao urednik "Der Šturmer-a", on je slučajno bio i urednik, ali je bio i jedan od vodećih ludi u nacističkom režimu. Posle toga su osuđeni za taj zločin, o kome mi sad govorimo, samo urednici radija "Milkolin" koji su izdavali direktna uputstva gde ubice da idu.

Nije ovo priča o tome šta da radimo sa ljudima koji su bili oportunisti. Radite šta hoćete, ali nadam se da nećete praviti zakon o njima ili protiv njih i nadam se da ih nećete optuživati za ratne zločine, ako je to ono što možemo da kažemo o njima - veličali su i govorili su govorom mržnje, itd, posebno ne retroaktivno. 
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sigurno je da će jedan ovakav zakon da malo poplaši nekog. To nije dobar efekat. S druge strane, moramo priznati, postoji jako mnogo zloupotreba. Ne može se održavati javnost ili medijski prostor da ne znamo ko je vlasnik pojedinih medija. Vi ste onda kao društvo u opasnosti da vam bilo koji neprijatelj bilo koje vrste organizuje seriju svojih listova ili televizija i ruinira društvo kao takvo. To je bio jedan propust i očigledno je tu trebalo naći sredstva. Postojale su druge mogućnosti, a to je fiskalna kontrolaHvala vam što ste izdržali ovoliko dugo. Mislim da je ovo korisna rasprava, iako možda mnogima izgleda da stiže post festum. Međutim, nije, kod nas se zakoni brzo menjaju i nije to problem da uskoro dobijemo i drugu izmenu i dopunu, itd. Važno je da održimo jednu kritičku javnost i budnost, to je, čini mi se, najvažnije. 

Prva zamisao oko ovog skupa bila je upravo da se pokrenu neka opštija pitanja demokratije i to je bio naš glavni cilj. Šta je to što održava demokratiju? Naravno, institucije i nezavisnost tih institucija. Znamo te institucije, parlament, sudstvo, izvršna vlast, itd. Naravno, na drugoj strani, javnost, kao to budno oko ili četvrti stub demokratije koji kontroliše i ove institucije u međuvremenu. Da bi ove institucije bile efikasne, one moraju biti nezavisne, ne smeju biti korumpirane i moraju biti u ravnoteži moći. Što se tiče medija, oni ne smeju biti plaćeni, oni takođe treba da budu nezavisni i moraju da odgovaraju osnovnoj funkciji, a to je da daju tačne informacije i naravno, da ne ugrožavaju ljudska prava u sferi građanskih prava, kao što su privatnost i neka druga. To je uravnoteženje pozitivne i negativne slobode.
Opširnije >>>