za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"OMLADINA I NASILJE"
Pretraga
Verzija za štampu
“Jedna trećina mladih se plaši nekoga iz škole, šezdeset pet posto dece doživi u školi neki oblik nasilja jednom u tri meseca, a čak dvadeset tri odsto dece doživelo je nasilje od strane nastavnika.”

Ovo su samo neki od niza podataka koje je na skupu Demokratskog političkog foruma “Omladina i nasilje”, održanog 27. februara 2009. godine, iznela uvodničarka Stanislava Vučković, savetnica na UNICEF projektu "Škola bez nasilja".

Ona je učesnicima debate predstavila rezultate istraživanja koje je za potrebe projekta sproveo Institut za psihologiju na uzorku 29.040 dece i 3.397 odraslih. Najčešći oblici nasilja među devojčicama osnovnoškolskog uzrasta su psihološko i sociološko, a među dečacima fizičko nasilje. Vučkovićeva je podsetila da je nasilno ponašanje izbor i dodala da mladima treba ponuditi znanja o drugim mogućnostima reagovanja u situaciji nasilja jer, kako je kazala, više od pedeset odsto školske dece ne reaguje u takvim okolnostima, a dvadeset pet odsto smatra da nasilje u okruženju nema veze sa njima. Koliko su mladi osnovnoškolskog uzasta ponekad zbunjeni i ne znaju kako da reaguju i vrednuju nasilje koje doživljavaju, Vučkovićeva je ilustrovala dirljivom izjavom jednog od ispitanika u istraživanju:” Drug me udara iz dosade, ali za mene to nije šala,” primećujući da je nasilnik i dalje drug. Ona je istakla veliku važnost razrednog starešine u prevenciji i pomoći mladima da se odrede prema nasilju, ocenjujući da kaznene posete stručnim školskim službama ne bi trebale da budu uvek prva mera u slučaju nasilja.

Vučkovića je, kao i mnogi drugi učesnici debate, istakla da je roditeljima, nastavnicima i svim drugim akterima, poput stručnih školskih službi, potrebno obezbediti dodatne programe savetovanja i stručne pomoći, kako bi se što bolje i efikasnije odnosili prema problemima koje izaziva omladinsko nasilje. Roditelji, pa i škole, neretko pribegavaju zataškavanju slučajeva u strahu od stigmatizacije pa bi im, po oceni Vučkovićke, ovakvi programi podrške pomogli da to prevaziđu.

I pored nekih nesumnjivo neprijatnih rezultata istraživanja Stanislava Vučković je istakla da “ohrabruje činjenica da je više od sedamdeset tri odsto dece kazalo da voli da ide u školu.”

Drugi uvodničar na debati, dr Dobrivoje Radovanović, dekan Fakulteta za specijalnu edukaciju se u svom uvodnom izlaganju više fokusirao na one akte nasilja koji predstavlju kriminalna dela, omogućavajući tako, uz prethodno izlaganje, učesnicima debate vrlo širok uvid u problematiku. On je kao alarmantne izneo podatke da se menja struktura kriminalnih dela koje počine mladi, čak i oni do osamnaest godina starosti. Nekada su dominirala imovinska delikti, a sada su to nasilni delikti.

Radovanović je istakao da je ono sa čime se suočava Srbija kada je u pitanju omladinsko nasilje sasvim uobičajena pojava svuda u svetu, te da veliki broj istraživanja ukazuje da sociološki i kulturološki faktori nemaju uticaj na stepen nasilnog ponašanja, pa ni kod mladih, već da je pre svega uzrok nasilja sociopatska struktura ličnosti. Radovnović je objasnio da ono što svako društvo razlikuje jeste kako se ono odnosi prema nasilju, nasilnicima i žtvama, te kakvo je stanje u takozvanim medijatorima nasilja kao što su: porodica, dominantni kulturni obrasci, škola i drugi.

Radovanovć je ocenio da je odgovor države Srbije u mnogim aspektima loš, polazeći od toga da Srbija nema adekvatnu socijalnu zaštitu, da u školama vlada negativna selekcija nastavnika i da su zakonska rešenja loša. On je istakao da država nema adekvatan odgovor na raspad sistema vrednosti, i posebno upozorio na pojačan govor mržnje, nacionalističke i fašističke ispade, ali i organizovane grupe navijača i nacista, koji su po njemu ne samo ozbiljni generatori omladinskog nasilja, već velika opšta društvena opasnost kojoj se ne pridaje adekvatna pažnja.

No, ni po oceni Radovanovića slika nije skroz crna. On je istakao značaj početka primene “Strategije za prevenciju kriminala maloletnika”, kao i činjenicu da Srbija ima ljude i institucije koje znaju kako da se bore sa kriminalom, pa i onim koje počine mladi.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hvala vam što ste došli da razgovaramo o jednoj izuzetno važnoj temi za naše društvo. Vi imate i u današnjim novinama izveštaj iz jedne škole gde su đaci prestali da dolaze, jer su podvrgnuti nasilju svojih drugova, starijih đaka. Ni prisustvo milicije, ni nastavnika nije moglo da spreči nekoliko nasilnika da maltretiraju svoje mlađe drugove. Bilo je uvek među decom konflikta ili sukoba, ali oni sada dobijaju veoma opasne razmere, jer deca nose noževe, a čak su se pojavili i oni koji nose pištolje u školu. To je krajnje alarmantno za čitavo društvo. Do sada smo bili suočavani sa tim velikim izlivima nasilja obično na fudbalskim utakmicama, gde su odredjeni huligani u konfliktu sa organima reda ili sa protivničkim pristalicama, navijačima, pravili izgrede, gde je dolazilo i do žrtava i do velikog nasilja. Sada ono što je najopasnije silazi u mlađe generacije i što je najgore, pojavljuje se u školama. Imamo oblike nasilja đaka, maloletnika, još od osmogodišnje škole, koji fizički nasrću na svoje nastavnike. To je nešto što ozbiljno ugrožava društvo. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Dobar dan svima i drago mi je što vas vidim u ovolikom broju. Htela bih da vam predstavim napore koje UNICEF zajedno sa partnerima iz državne uprave od 2005. godine čini da bi škole postale sigurnije mesto za decu i da bi se nasilje u školama smanjilo. Tu na prvom mestu mislim na Ministarstvo prosvete, nadalje MUP, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo rada i socijalne politike, Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, od skoro i Ministarstvo omladine i sporta i Savet za prava deteta.

Često se postavlja pitanje, otkud nasilje u školama i šta je to što doprinosi da se deca među sobom tuku, vređaju i slično. Pokušavaju se dati različiti odgovori na ta pitanja, od toga da je nasilje toliko prisutno svuda oko nas, pa naročito i u medijima, u raznim sadržajima koji se nude deci, da su deca razvila neku vrstu neosetljivosti na nasilje, kao da to ne primećuju. Drugi pokušaj objašnjenja je da su roditelji u ekonomskoj krizi, koja našu zemlju potresa već dve decenije, toliko angažovani i toliko frustrirani da često svoje brige i frustracije prenose na svoju decu i nemaju dovoljno vremena da se njima bave. Deca vide nasilje, čak i u kući, a i u školi, vide da se nekada nasilnim reakcijama može brže stići do cilja, izaći iz konflikta kao pobednik i tako dobiti ono što je dete želelo. U suštini često ne percipiraju dovoljno dobro da je nasilno ponašanje izbor i ne razmisle o tome da je i kada se nađu u nasilnoj situaciji ili kada je posmatraju, na njima da odluče kako će na to da reaguju, da li će na nasilje uzvratiti nasiljem i tako produbiti i dovesti sebe u još veću opasnost ili će pozvati starijeg, pozvati drugu decu, skrenuti pažnju na neki drugi način i na taj način potražiti podršku.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Moram skrenuti pažnju da raspon godišta u populaciji od 14 do 35 godina nosi 90% kriminala i nasilja u Srbiji. Mada, mi ne znamo tačne odgovore koliko koje vrste nasilja ima i u kojim intervalima starosti. To jeste jedan od jako velikih problema Srbije, zato što nema statistike na osnovu koje se može osloniti kada se prognozira kriminal ili kada utvrđuju pravilnosti bilo kog oblika kriminalaKoleginice i kolege, neću govoriti o nasilju u školi, nego ću govoriti o nasilju među mladima uopšte, podrazumevajući pre svega ono što se definiše kao krivično delo. Ne dakle verbalna nasilja, ne psihološka nasilja, nego ona nasilja koja imaju obeležja krivičnih dela, podrazumevajući pod terminom „mladi“ sve ljude koji su uzrasta od 14 do 27 godina, a u nekim posebnim analizama i do 35 godina. Govoriću vam u obliku propozicija, nekih pravilnosti koje nauka poseduje, koje otkriva. Ako vas kasnije zanima, mogu dati detaljnije objašnjenje za neke propozicije koje vas budu zanimale.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hvala gospodinu Radovanovicu. Čini mi se da je najviše reakcija u publici, ako mogu tako da kažem, mada ste svi učesnici debate, bilo kada je profesor pomenuo psihopatsku strukturu ličnosti koja je u osnovi psihologije nasilja. Da li to što nasilja ima sve više, da je sve više ljudi psihopata ili sociopata medju nama i da li je to alarmantan podatak ili nije, ne znam. Znam da ima dosta psihologa među učesnicima debate, pa bih voleo da čujemo nešto i o tome.

Voleo bih da pomenem i to da je jedno istraživanje CESID i Republičkog zavoda za sport pokazalo da je agresivno ponašanje postalo opšteprihvaćeno i u sportu, iako se sport često pominje kao jedan od mogućih izlaza i rešenja iz ove krize. Spominje se da je 40% sportista doživelo neki vid nasilja, da čak trećina ćuti o tome i trpi nasilje ili ga prihvata kao sastavni deo sporta. Sociolog Srećko Mihajlović je to ilustrovao, izmedju ostalog i činjenicom da se u sve više novinskih tekstova o sportu i sportskih događajima i govori o nasilju na sportskim događajima i o huliganima, navijačima itd. Nasilje, kao fenomen i kao problem je prepoznato i u strategiji države Srbije koja se odnosi i na mlade. U toj strategiji se kaže da još nisu stvoreni preduslovi za primenu odredaba Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela, o kome se profesor izrazio, čini mi se, negativno. Govori se o nasilju među mladima na javnim mestima, o tučama u ugostiteljskim objektima ali i o incidentima koji su motivisani, govor mržnje.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Pozvan sam, pošto je ovo problem kojim se bavi moj Institut i ja nedavno, upravo sportom, mladima i nasiljem. Morao sam da analiziram i taj zakon, a šteta je što taj zakon nije dostavljen ne samo našem Institutu nego još i nekom da bi bio bolji. Ne bih da ga sada kritikujem, svršenom poslu mane nema. Međutim, nasilje je ozakonjeno faktički sa tim kao sastavni deo sporta po ovom istraživanju koji sam i ja video, samo je u sferi prekršaja glavni krivac obuhvaćen. Dakle, inkriminacije se odnose samo na neke druge, a ne na tvorce, na faktičke uzročnike. Ako pogledate stanje u klubovima, organizaciju klubova, šta se sve oko njih dešava, onda to indukovano nasilje na tribinama ne treba nikog da čudi. Ovi će, verovatno, dobiti mere ili zatvorske kazne, ali će se uzročnici izvući sa novčanim kaznama zbog prekršaja. Ako pogledate taj zakon na deset strana, videćete da on zapravo pokušava da inkriminiše nešto što je socijalno-patološka pojava u kriminalnom. Dakle, to nije moguće. Da su pitali, verovatno takvih grešaka ne bi bilo.Opširnije >>>
Verzija za štampu
Kako ja vidim, unutar psihologije postoje različite struje. Neki se više bave nalaženjem struktura, a drugi se bave nalaženjem mehanizama. Spadam među one koji se bave nalaženjem mehanizama upravo zbog toga što mislim da mene i sve nas jako zanima šta mi možemo da uradimo.Žao mi je što neki ljudi, za koje mislim da puno znaju o toj oblasti, socijalni psiholozi ili oni koji se bave mentalnom higijenom trenutno nisu tu, tako da ću ja pokušati da malo sažmem i njihovu vrstu pretpostavljene reakcije na ovu temu. Volela bih da govorim o tri stvari. Jedna stvar je ovo koncepcijsko i metodološko pitanje, da li mi na osnovu istraživanja možemo ili ne možemo, kako možemo da atribuiramo uzroke i kako možemo da u tom spletu složenih različitih faktora koji su svi u interakciji, u nekom trenutku izvučemo neki fenomen kao glavni faktor, a neke druge fenomene da stavimo u pozadinu. Čini mi se da je ustvari oko toga glavna priča u pogledu strukture ličnosti ovakve ili onakve, koja je glavni faktor postojećeg nasilja. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Programi za učenike osnovnih škola su jako obimni, preopterećeni i deca su nam mnogo časova zauzeta u školi. Počev od toga da, recimo, jedan petak u osnovnoj školi sedi sedam časova u školi i da iza toga ima u proseku, tri sata učenja. Znači, naša deca su opterećenija od nas odraslih, jer smo mi po zakonu zaštićeni osam časova, a oni su deset časova aktivno angažovani.Sticajem okolnosti 90-tih godina bila sam u zameni koleginice koju vidim preko puta, a tada je bila na porodiljskom odustvu. Sticajem okolnosti sam se našla u toj poziciji i pravila sam jedno istraživanje, odnos učenik - nastavnik. Moram da vam kažem da dosta toga što sam čula od gospodinovog izlaganja sam došla do zaključka šta se zbiva u školi. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hoću da iskoristim priliku da je državni sekretar za prosvetu danas sa nama i jednostavno da zamolim dve stvari, da bismo smanjili to nasilje. Mnogo se slažem ja sa vama, iako na prvi pogled vi se ne slažete sa mnom. Molim vas, zabranite izdaju školskih sala nekim drugim, ostavite to deci, makar zvrjale prazne, zvrjaće prazne jedno šest meseci i onda će deca to početi da koriste. Uvedite taj sport u škole što više možete. To je neverovatno dobra preventivna aktivnost za kriminal. Zlatko i ja smo, nažalost, profesionalno deformisani i nama izgleda kada vi pričate u nasilju u školama, mi mislimo da vi govorite o nekom cveću. Mi ustvari pod nasiljem smatramo ono što je zaista najgore moguće, a to su krivična dela nasilja koje čine klinci. Dakle, sport je jezivo važan, vratite profesore fiskulture u škole i da im daju svoje zadatke da to urade, da rade sa decom. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Porodica je višestruko razbijena. Ona je razbijena, pre svega, ekonomski, zato što postoji velika nezaposlenost, postoje velike teškoće da se uspostavi normalna porodica, vrednosti su poremećene u dobrom ili lošem smislu. Nema jasnog, vidljivog pozitivnog autoriteta unutar porodice, jer na decu ne utiču samo roditelji, nego i mnogo više utiče ulica, pa škola, pa televizija itd Dakle, kada smo se opredelili za ovu temu, naravno, imali smo u vidu jako mnogo faktora, ali ono gde se sve to spaja jeste odnos društva i pojedinca, a od toga zavisi, naravno, dalje napredovanje društva, sloboda i svega ostalog. Skicirao sam nekoliko tih faktora koji mogu da budu predmet naše pažnje, koliko oni doprinose nasilju i na koji način mogu da sprečavaju nasilje. U te faktore spadaju, naravno, idu velikim redom, roditelji, jer tu počinje formiranje čoveka. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Šta se događa u našoj školi? Nastavnici su se jako izborili za školu bubanja, naša škola je takva. Oni tamo predaju, oni tamo prenose znanja, traže, oni se bave obrazovanjem. Pedagozi i psiholozi ne mogu vaspitavati uspešnog učenika, jer oni to ne rade sa njima. Oni sede u svojim kancelarijama i imaju neku drugu vrstu posla. Nastavnici najviše vremena provode sa đacima. Nastavnici istovremeno uvek i obrazuju i vaspitaju. Čak i kada neće da vaspitavaju, oni to prosto rade.Nešto ću reći o ovim pitanjima kojima se danas bavimo, mada ja sam nisam ekspert za nasilje u školi. Dolazim sa Filozofskog fakulteta, a inače sam pedagog. Mi imamo ustvari jako loš sistem obrazovanja nastavnika, užasno loš sistem obrazovanja nastavnika, tako da se zbog toga onda pitamo, a šta rade psiholozi, a šta rade pedagozi, a šta rade nastavnici. Sada nastavnici obrazuju, a pedagozi i psiholozi vaspitavaju. Vaspitanje i obrazovanje, to su vam teorijski pojmovi, to ni na nivou teorije ne možete da razlučite tačno, šta je obrazovanje, a šta vaspitanje. Sada se, na nesreću, javlja i ovaj termin koji svi koriste - edukacija. Zaista ne znam šta je edukacija, a znam šta je obrazovanje i znam šta je vaspitanje.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi smo u programu „Škola bez nasilja“ pokušali da promovišemo ideju da škola i deca rastu u jednom društvenom kontekstu, a taj društveni kontekst čine lokalne zajednice. Za život u lokalnim zajednicama odgovorne su lokalne samouprave. U suštini, škola je samo deo konteksta, deo neke zajednice, deo nekog okruženja i škola ne može da preduzme mere ukoliko ne dobije neku vrstu podrške iz tog okruženja.Htela bih samo da vratim fokus na činjenicu da učestvujemo u DPF, pa bih volela da se malo podsetimo i lokalnih zajednica i lokalnih samouprava. Ovde sam kao predstavnik UNICEF, jer sam konsultant UNICEF za program „Škola bez nasilja“. Mi smo u ovom programu pokušali da promovišemo ideju da škola i deca rastu u jednom društvenom kontekstu, a taj društveni kontekst čine lokalne zajednice. Za život u lokalnim zajednicama odgovorne su lokalne samouprave. Vidim da i ovde u diskusiji promiče ideja da je škola neka tamo institucija, koja je kao nešto virtuelno što treba da preduzme neke mere, a u suštini škola je samo deo konteksta, deo neke zajednice, deo nekog okruženja i škola ne može da preduzme mere ukoliko ne dobije neku vrstu podrške iz tog okruženja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ono što je za nas jako važno je jedan uticaj svih onih segmenata društva koji bi morali da budu. Ne samo obrazovanja, ne lokalne zajednice, ne zakonodavstva, nego jedna umrežena akcija svih sistema. Mi smo, nažalost, od 2000. godine krenuli u jednu veliku akciju „čišćenja“ i restauracije nekakvog građanskog sistema i mislim da nije došlo do pravog povezivanja raznih strategija, raznih projekata.Psiholog sam po struci. Ono o čemu je danas bilo reči, prosto me nekako vrati na početak ove teme, mladi i nasilje. Ne mladi nasilnici, nego mladi i nasilje. Posmatrati tu pojavu samo iz ugla nasilnika bilo bi pogrešno. Mi prosto moramo da tražimo one, tako da kažem, imunološke sisteme koje one druge mlade sačuvaju u onoj kategoriji građana koji su adaptirani. Moji prethodnici su dosta toga rekli što sam nameravala da kažem, Kao psiholog Okružnog suda, imam ta mračna iskustva u radu sa nasilnicima i radu sa žrtvama, maloletnim žrtvama nasilja. Prosto ne bih da vam o tim stvarima govorim, jer nekako je prof. Radovanović i gospodin Zlatko Nikolić već iscrpli tu temu. 
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ono što znam iz iskustva je da deca koja su nasilna u školi, to ponašanje koje pokazuju u školi je već kao neka gotova priča. Sve ono što im se desilo u porodici, a to su incidenti koji traju godinama, škola ustvari postaje neko mesto gde se to ponašanje iskazuje kroz nasilno ponašanjePetnaest godina radim sa decom koja imaju iskustvo seksualnog nasilja i takođe radim sa decom koja trpe fizičko i psihičko nasilje. Znači, radim sa nekim ko ima to iskustvo, što ne znači da nisam radila i imala iskustvo sa decom koja su nasilna. Ono što sam danas čula je neka gomila novih uzorka zbog čega su deca nasilna. Vrlo često se pominjala ta psihopatska struktura, a o tome bi mogli da imamo puno okruglih stolova i šta zapravo dobijamo kad to guramo u patologiju. Takođe, ono što se ovde čulo jeste da su majke jako odgovorne za ponašanje dece u školi što sve opet pomera na stranu majke, a ne govorimo o ulozi roditelja. Opširnije >>>
Verzija za štampu
Dolazim iz Ministarstva omladine i sporta i radim u sektoru omladine koji je ovde pomenut kao nepostojeći. Meni je jako žao što postoji problem u sportu. Imamo dosta nasilja na sportskim terenima i trudili smo se da uradimo jedno veliko istraživanje koje se tiče upravo toga, nasilja na sportskim terenima. Prilikom izrade tog velikog istraživanja, o kome će više pričati kolege iz sporta, samo sam čula neke osnovne naznake, došlo je do velikih problema, jer vođe navijača nisu pristale da na bilo koji način učestvuju u tom istraživanju. Znači, nisu uspeli da dodju do „Delija“ i „Grobara“ kako se zovu, već se radi o navijačima iz unutrašnjosti gde su se trudili da nađu odgovor zašto su oni tu, da li je to izraz da pripadaju nekoj određenoj grupi ili su to jednostavno sve psihološki termini. Hoću da kažem da se ministarstvo i sektor sporta ozbiljno bave tim pitanjem i to istraživanje je jedno od rezultata, da shvatimo da je to jako bitno i važno da bi se naši mladi vratili na sportske terene kao navijači, da bodre svoj tim.Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ono što bih htela da pomenem je da je potrebno mladim ljudima dati prostor koji će oni osećati svojim i u kome će moći da rastu i da se razvijaju. Spominjanjem mladih ljudi kao problema ne rešava problem. Znači, potrebno je posmatranje mladih ljudi kao resursa i na taj način pristupati tomePozdravljam sve prisutne. Meni je drago što sam čula u poslednje vreme nekoliko govornika koji su spomenuli vrlo bitne teme za rešavanje nasilja među mladima. Takođe, pomenuta je potreba sistemske podrške i mislim da je to ono što nedostaje, iako ja dolazim iz nevladinog sektora i po profesiji sam omladinska radnica u zajednici. Znači, završila sam fakultet, osnovne studije za omladinski rad. Vidim da je neophodno priznavanje tako neke profesije. Ovde su spominjane profesije koje su, takođe, neophodne. Znači, specijalni pedagog, a što je nešto vrlo slično.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Fokusirao bih se na problematiku različitosti, Kada si različit ti upadaš u oči i tada si žrtva nasilja. Moja organizacija se, pre svega, bavi gej i lejzbijskom populacijom. Sanjam trenutak kada će neko ministarstvo da izađe i da kaže: da, mi smo ustanovili da gej tinejdžeri trpe nasilje u školiVratio bih se na nasilje i zašto uopšte do nasilja dolazi. Činjenica da će sada, kada budem izašao napolje neko da me opljačka i taj ode u zatvor me i nešto posebno ne raduje, nego me raduje činjenica da znam da me napolju niko neće opljačkati. Fokusirao bih se na problematiku različitosti, To je prvi od osnova zašto se trpi nasilje u školi. Kada si različit ti upadaš u oči i tada si žrtva nasilja. Moja organizacija se, pre svega, bavi gej i lejzbijskom populacijom. Sanjam trenutak kada će neko ministarstvo da izađe i da kaže: da, mi smo ustanovili da gej tinejdžeri trpe nasilje u školi. Ko će onda biti toliko hrabar da se sa tom problematikom uhvati u koštac. 
Opširnije >>>
Verzija za štampu
O tome u kakvom su stanju naše porodice bilo je reči do sada i to mi svi znamo, koliko su svi ovi spoljašnji faktori delovali na porodice i koliko je zaista porodicama teško da odgovore na ovako složene zahteve kada imaju decu koja su nasilna. Ono što mislim da jeste važno da mi, kao profesionalci, radeći u školama ili u nekom drugom sistemu, zaista tim roditeljima treba da pomognemo i da im pre budemo sistem podrške nego osude Želim da pozdravim sve učesnike ovog skupa. Porodični sam psihoterapeut i medijator, rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu u okviru sistema socijalne zaštite. Htela sam nešto da kažem iz ovog ugla vezano za rad sa porodicom, a za rad sa roditeljima i one dece koja su nasilna i one dece koja trpe nasilje. Ono što mislim da bi moglo da bude korisno, dosta se spominjalo i od strane mojih sagovornika, jeste da treba povezati resurse i da svako da doprinos u svojoj oblasti. Dala bih neke preporuke šta je to što iz naše oblasti profesionalci mogu da ponude u sprečavanju i suzbijanju nasilja među mladima.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Želeo bih da izrazim svoju sumnju da škole i prodica mogu brzo nešto da urade. Može nešto da se uradi i to na veoma dug rok. Škola je kao opera, nije važno ni kako baš izgleda, nego ko peva. Slabi su nam nastavnici, slabo edukovani, slabo obrazovani, a što idemo ka provinciji, to je još gore. Ne mislim da to može da dovede do nekih rezultata. Želeo bih da izrazim svoju sumnju da škole i prodica mogu brzo nešto da urade. Može nešto da se uradi i to na veoma dug rok. Zašto? Zato što su i porodica i škola ustanove koje su po prirodi stvari okrenute deci i žele prvo decu da vaspita porodica, a škola da ih edukuje. Ako oni to do sada nisu uradili, onda je vrlo teško da će ubuduće biti nešto bolje, pogotovo što mi imamo očajan sastav nastavnika. Kažem, škola je kao opera, nije važno ni kako baš izgleda, nego ko peva. Slabi su nam nastavnici, slabo edukovani, slabo obrazovani itd., a što idemo ka provinciji, to je još gore. Ne mislim da to može da dovede do nekih rezultata.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Potrudiću se da sažmem to što sam htela da kažem i da ne ponavljam ono što su prethodnici govorili. Radim u školi. Pošto se više puta pomenula škola, čini mi se da se niko nije javio ko baš radi u školi, pa sam nekako više iz osećanja obaveze javila da nešto prodiskutujem.

Na početku bih volela da kažem da obično kada se govori o problemu nasilja i kada se sastanu ljudi iz različitih struktura svi počnu sa time da treba da postoji umreženost i da svi zajedno i sistemski radimo, ne bih volela da se završi sa time da nalazimo zamerke i propuste jedni drugima. Ako ću poći od toga, mislim da bi bilo dobro da svako pođe od toga koja je moja moć, odnosno moć institucije u kojoj ja radim, odnosno dela sistema, šta možemo tu da uradimo i tamo gde imamo teškoće, da vapimo, da tražimo podršku ostalih. Mislim da bi to bio neki dobar pravac kako ćemo ovim da se bavimo. Poći ću od toga koji je udeo škole u svemu ovom. Dakle, škola nije nešto što funkcioniše u socijalnom vakumu. Znamo da moramo da rešavamo, da se suočavamo, hteli ne hteli, jer je to prosto svakodnevno. Najveći deo mladih jeste obuhvaćen školstvom i u tom smislu škole, kao institucije imaju ogromnu moć. Šta god želite da postignete kod mladih, najlakše se prevenira u nekom kontinuitetu sistematski kroz školski sistem.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Vidim da je tokom diskusije postalo popularno iznositi i lična iskustva, pa ću da upotrebim priliku. Dok sam studirala, bila sam bila u situaciji par puta da se informacije od profesora iz različitih predmeta ne poklapaju, pa smo mi onda postavili pitanje. Onda je jedan profesor rekao: Pa znate mi se baš međusobno ne čitamo. E, pa srećna sam što se mi bar donekle čitamo međusobno. Pa kada je u pitanju školski policajac, oko koga ste, gospodine Nikoliću, na početku prokomentarisali, jer je on na našoj slici, školski policajac nije organ koga kontroliše Ministarstvo prosvete. Radi se o isturenom odeljenju lokalne policije i citiraću naše kolege iz MUP, nije potreban u sistemu obrazovanja, ukoliko škola već postojećom organizacijom prati i prijavljuje određeno kriminalno delovanje. On ne sme i ne treba da preuzima odgovornosti koji imaju svi drugi zaposleni u školi. Dakle, on zaustavlja sukob, to je njegova uloga, on je prisutan ne u svim školama i zbog toga mi tu jednu figuru nismo mogli zanemariti. Naravno, treba da budemo oprezni sa onim što očekujemo od školskih policajaca i od obezbeđenja, jer oni nisu obučeni za rad sa decom, ne treba da izlazi iz svojih ingerencija i kapaciteta koji imaju. Oni su ispomoć onim školama koje ne mogu rešiti kriminal u školi radom školskog osoblja u saradnji sa lokalnom policijom. Opširnije >>>
Verzija za štampu
20% dece nikad ne ide u školu ili briše iz škole vrlo brzo. Kada ispitujete obrazovnu strukturu kriminala, vi se onda zapanjite da je najveći procenat njih osnovnu školu i zanate završilo u zatvorima, a ne na slobodi. Šta su onda preventivni uticaji na tu vrstu dece? To je nešto što ova zemlja mora da rešava, jer je 20% maloletnika koji su nasilnici ogroman procenat i ogromne su posledice po građaneOduševila me je jedna koleginica, ne mogu sada da se setim koja je bila, koja je rekla da mi ne treba da se suprotstavljamo jedni drugima, nego da gradimo nekakvu zajedničku zgradu koja će biti brana protiv nasilja. Samo molim da uvidite nešto, verujem da većina od vas nije bila žrtva nasilja, dakle, niste bili napadnuti od strane nasilnog kriminalca. To izgleda mnogo drugačije nego što možete i da zamislite. Ogroman broj stanovnika u ovoj zemlji jeste napadnut od nasilnih kriminala i zato taj nesklad između vas i nas koji se bavimo kriminalom, tj. koji proučavamo kriminal. Bavimo se mi kriminalom kada treba. Opširnije >>>